Jelena Marićević

Paleontologija samospoznaje

.

.

(Ajtana Dreković, Angara, Biblioteka “Milutin Bojić”: Nagrada “Milutin Bojić” za 2017. godinu, Beograd 2018, i Fosil sumnje, Centar za kulturu i turizam CEKIT: Edicija Festival mladih pesnika. Dani poezije, Zaječar 2016)

.

            U pogovoru pesničke knjige Fosil sumnje, Dejan Aleksić konstatuje da „pesnička zbirka okuplja pesme tematski i sadržinski naizgled razuđene, ali se jedan vezivni element suvereno nameće: ideja o pesmi kao svedočanstvu“. Zaista, svaka pesma kao da je „fosil“ za sebe govori ili peva, tj. „svedoči“ o svojoj drevnosti postojanja. Pokušaj da se knjiga sagleda kao ipak integralna umetnička celina bio bi imperativ, budući da se čini kako za tako nešto ima osnova. U tom smislu, ponekad treba krenuti od onog vidljivog, ne bi li se razotkrilo rilkeovsko ili lalićevsko nevidljivo. Knjiga, naime, nosi tajnovit naslov Fosil sumnje, dakle, pesnikinja pokušava da materijalizuje, sačuva i razotkrije nešto što predstavlja apstraktnu kategoriju – sumnju i to sumnju u postojanje i u svet: „Jedna se devojčica / jutros probudila u meni / da posumnja u svet. // Fosil sumnje / nadživeće moje telo“ („Pagansko doba“).

            U pesničku knjigu Angara (2018) Ajtana Dreković uvrstila je, pak, pesmu takođe simptomatičnog naslova i prvih stihova: „Gluva i nema, / u naslagama tmine / bludi slutnja“ („Fosil slutnje“). Iz primera dveju pesama, možemo da pretpostavimo kako su fosili naših tela (koji su zemlja ili prah) i duša zapravo sumnja i slutnja, najstariji tragovi biljnog ili životinjskog ljudskog mišljenja, predviđanja ili osećanja sveta u nama. Fosili bivaju sačuvani u stenama i svedoče o genezi i starosti Zemljine kore. Čovek, poistovećen sa Zemljom u svakom aspektu svog postojanja, čuva u svojim dubinama tajnu sopstvenog i postojanja čitave ljudske civilizacije: „Gledala sam kako divljač / kulturom svog kretanja / gazi visokim nadmorskim / visinama / i gleda odozgo. / Čoveka“ („Civilizacija“). Samo u sebi treba otkrivati stene koje čuvaju fosile i spoznati šta te stene kriju i o čemu pevaju. Dakle, da bi čovek ugledao sebe, mora postati divljač, mora da promeni kretanje i popne se na planinu.

            To bi bila druga integrativna tačka ili platforma za sagledavanje Fosila sumnje kao koherentne pesničke knjige. Problem samospoznaje i suština te samospoznaje, zadate su najdirektnije pesmama „Samospoznaja je golo telo“, „Kaf“, „Mont Everest“. Ključna pesma ili Arijadnina nit zbirke ipak bi bila „Kaf“, budući da se kroz njenu semantizaciju može potencijalno pročitati knjiga. Na planinu Kaf je, prema Atarovom spevu Govor ptica, krenulo 30 ptica na čelu sa pupavcem, u potragu za nebeskim kraljem. Trebalo je da prođu kroz sedam dolina kosmičke planine Kaf, ne bi li spoznale sebe, a zatim i „Sebe“ u egzistenciji bića ptice Simurg (nebeskog kralja), koji ustvari predstavlja Ogledalo svih ptica. Pesnikinja očito polazi od Atarovog speva iz 13. veka, ali oneobičava njegovu suštinu tako što glas lirskog subjekta pesme „Kaf“ otkriva da 30 ptica poleće na put iz njene kose, a „nijedna ne odnosi / svoj trag“, a planina je svuda oko nje: „Gde god se okrenem – Kaf“. Pošto je Kaf kosmička planina iliti sam kosmos, lako je pretpostaviti da kad ptice polete sa Zemlje (sa kojom se lirski subjekt može poistovetiti), Kaf je svuda, kao što kosmos okružuje planetu. Da bi ptice spoznale da su Simurg, moraju da krenu na put; a da bi čovek spoznao svoj lik, mora da promeni perspektivu gledanja: „Rekoše – sve je u oku posmatrača. / Onda, / ako mene pitate, / ne drži me zemlja na sebi, / no ja nju na tabanima“ („Iz mog ugla“).

            Lirski subjekt knjige Fosil sumnje neprestano pokušava da ugleda svoj lik, raspršen u različitim pticama koje proleću kroz pesme: „i umirih glas pupavca“ („Kaf“), „Jedna lasta kratkog kljuna široko zeva“ („Leto i ostale varljivosti“), „Pitajte polomljeno krilo / da li je kriva ptica / ili stena o koju se lomi“ („Odgonetka“), „na bračnom krevetu / od supovih krila“ i „Lešinari će biti / blizu iznad nas. / Starost će odbijati da se samospozna“  („Na kraju“). Otuda je lajt-motiv ogledala nezanemarljivo važan za razumevanje knjige: „Narcis, zagledan u vodu, / zaključuje da je Orfej / s ogledalom mesto lire / mogao gledati nazad / ne osvrnuv se“ („Razmišljanja“), „Prijatelji nisu znali / da su i sami ostavljali svoj portret / na Zojinom zidu“ („Zoja“), „A danas idem / od obale do obale / iz vode kradem svoj lik / i pralik“ („Ulice ranih jada i veselja“).

            Stiče se, stoga, utisak da lirski subjekt donekle uspeva ili uviđa mogućnost da spozna sebe, da ugleda svoj lik ili pralik – u voljenoj osobi, prijatelju, vodi. Međutim, za razliku od Atarovog speva, Simurg ostaje nesaglediv, kao da je pronađen fosil u steni duše koji svedoči sumnju u njegovo postojanje, ali, reklo bi se, ujedno i slutnju da postoji: „Simurgin glas / pravi krug / oko moga čula“ i u motu: „Nečije oči su pokrivene kao sokolove“ („Kaf“). Spoznaja sebe moguća je vidom, ali spoznaja „Sebe“ u egzistenciji Simurga moguća je jedino posredstvom glasa i to pesničkog glasa. Pesnikinjine pesme bile bi svedočanstva i o sebi, ali i o tome kako sve one, ma kako da su različite i raznovrsne, poput 30 ptica koje završavaju put, ipak mogu da čine celinu sagledanu u sufijskog alegoriji Boga.

.

.

.

.

.

.


Jelena Marićević

Rođena je 1988. godine u Kladovu. Radila je kao lektor srpskog jezika na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Trenutno je asistent na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Dobitnik je nagrade Borivoje Marinković za 2014. godinu. Bila je u uredništvu studentskog časopisa za književnost i umetnost – Međutim (2011-2015). Objavila je knjigu "Legitimacija za signalizam: pulsiranje signalizma" (Beograd 2016).

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)