Jelena Cvetić

Pasivnost svakodnevnog kretanja

.

.   

(Zlatko Stevanović, Dnevnik u osam, Darma Books, Beograd, 2019)

.

Dnevnik predstavlja formu intimnog ispovedanja, kao i svakodnevno emitovan televizijski program informativnog tipa. Zbirka pesama Dnevnik u osam fokusirana je na lični, subjektivni doživljaj konfesionalnosti, na jedinstvene, individualne zapise, čime se izneverava horizont očekivanja formiran naslovom. Ipak, intonacija odgovara retorici lišenoj emocija koja pripada informativnom programu. Lirski subjekt služi se neutralnim glasom koji objektivno sagledava datost, dok sinhronizovano predstavlja unutrašnje stanje sopstvene egzistencije. Naslov nije nužno semantički povezan samo sa formom televizijskog programa. Može asocirati na lični dnevnik, na „svođenje računa” pred kraj dana, predstavljeno nostalgičnom vokacijom pređašnjeg vremena koje je kraj dana videlo u večernjim satima (u osam), za razliku od savremenog doba u kojem kraj dana ne postoji.

Uvodna pesma nagoveštava osećanje koje postaje modus čitave zbirke, permanentno neotklonjivo, uz izvesnu dozu pomirljivosti – „ovo je deo života/ koji ni po čemu neću pamtiti”. Čini se da se delovi dana predstavljeni kroz buđenje, jutarnju kafu, traženje posla, dolazak sa posla, odlazak na pijacu, usisavanje, svaki pojedinačno svode na jednu pesmu, kao elementi pomenutog dela života, čime se uobičajenim ritualima, obavezama i sitnim dnevnim aktivnostima poklanja pažnja. Ujedno, kroz sve trivijalne (neke samo fiktivne!) situacije lirski subjekt konstantno traži prostor za metafizičko delovanje. U svakodnevnom osećanju sveta nastupaju momenti uglavnom umerenih ili uobičajenih doživljaja, tihi i bolni sukob želja i nemogućnosti i ujedno borba sa samim sobom. U drugom delu zbirke primetna je slutnja koja podstiče nostalgiju pred nedoživljenim ali zamišljenim: „život bi mogao biti i nešto drugo”.

Ovo je poezija svakodnevnice, u kojoj se na momente ukrštaju lična ideologija i nezadovoljstvo sopstvenim životom. Lirskom subjektu je bitan okvir u kojem živi on kao pojedinac, ali i čitavo društvo. Umiren ton nezadovoljstva opstaje u svojoj ravnodušnosti. Čitava zbirka ukazuje na pasivnu sliku sveta svakodnevne kolotečine i svaka postojeća aktivnost se previđa jer je uklopljena i stopljena sa datom slikom rutine.

            Moguće je uočiti da se kroz čitavu zbirku kao važan „saučesnik” komentariše i filmska umetnost. Naslov prve pesme (Predug film) i prvi stih u zbirci ukazuju na to: „Dani su mi kao predug film… ”, što čitaoca odmah usmerava ka zapažanju uticaja filmske umetnosti.

            Motivi koji se ponavljaju su: mravi, kao simboličan prikaz društvenog sistema, bujnosti, discipline i, u suprotnosti sa time, fizičke sićušnosti; reka; mrtvi i smrt; kao i pećina, koja je metafora za dom. Ovim poslednjim se možda insistira na bazičnoj jednakosti između pećinskog i savremenog čoveka. S tim u vezi, može se primetiti i prirodno, urođeno osećanje etičke odgovornosti kod lirskog subjekta: „Da poštujem/uče me/sezonski životi”. Motiv reke povezan je i sa tumačenjem estetskih vrednosti, na potragu za lepotom (Pored vode). U navedenoj pesmi moguće je zapaziti heraklitovsko shvatanje neprekidnosti promena, uprkos pasivnosti života, koje se neposredno tvrdi u stihovima: „nikada se nisam probudio u istom svetu” u pesmi Erozija. U pesmi More reka je predstavljena kao simbol mirnog života, ali i odustajanja od borbe i naviknutosti na prihvatanje datog poretka.

            Lirski subjekt je biće puno strahova. Strah je predstavljen kao možda i jedina permanentna relevantost bića (Sonata somnambula). Strah se, kao dominantno osećanje ove zbirke, uglavnom predstavlja kao iracionalan, kao neprimetna ustaljena slutnja koja se leči letargičnim odnosom prema svakodnevnici od koje je svaka mogućnost uzbuđenosti i strasti otklonjena. Položaj lirskog subjekta je gotovo u potpunosti status quo, stagnacija, mirovanje, s tim da postoje insinuacije koje upućuju na želju za promenama. Kao jedna od interesantnih činjenica plasiranih i konzumiranih putem interneta moguće i bez provere tačnosti – da bi nas paukovi mogli pojesti kada bi složno krenuli u taj pohod, najavljena je u pesmi Ponedeljak, jutrom, koju opominjuća Memento mori atmosfera okončava. Čini se da je time svaki novi početak (u ovom slučaju konvencionalno obležen ponedeljkom i jutarnjom kafom) predestiniran time.

            Postojeće vremenske odredbe su dan i noć, kao i Uskrs i Nova godina, odnosno praznično vreme. Pesma Trajanje nagoveštava odsustvo stvarnih promena, odnosno ukazuje samo na mogućnost preuređivanja starih stvari na nove načine: „i premeštamo iznova/nameštaj po stanu”. U pesmi Kraj godine slika siromaštva u periodu praznika postaje još oštrija i sumornija. Tradicionalna potreba za promenom sa novim početkom ustanovljena je upravo ovde, dodatno pridajući važnost vremenskoj instanci. Na samom kraju pesme po prvi put se naslućuje nemir u mislima lirskog subjekta i njegovoj sposobnosti prihvatanja datog života. Stihovi „da, život bi mogao/biti i nešto drugo” jasno upućuju na sagledavanje alternativnih mogućnosti, dok već naredna pesma, Gips, ujedno i jedina u kojoj se pojavljuje reč (dnevnik) iz naslova, donosi gradacijsko pomeranje za još jedan stepen – potrebu za novim poretkom.

            Retki su metapoetički zapisi, te tako retoričko pitanje „gde je tu uopšte poezija” (Ponedeljak, jutrom) i nakon završetka pesme ostaje da lebdi kao osećanje kolebanja pri traganju za smislom u inspiraciji svakodnevnog života i njegovih struktura. U pesmi …Reply poezija  potvrđuje status dnevne poezije, koji se nedvosmisleno održava kroz čitavu zbirku. U njoj se ponovljaju slike siromaštva, kao i prikrivenog, nemoćnog bunta, što ukazuje na poeziju koja nosi u sebi element socijalnog angažmana.

Pesma Podne na Bajloniju već u naslovu uspostavlja prostornu i vremensku dimenziju. U njoj dominiraju fizičko otelotvorenje ukočenosti života („u odsustvu cirkulacije/bol zatim utrnulost”), element aktivizma i socijalna pitanja. Bizarno su spojene slika hrane i slika mrtvih. Tumačenje pesme Kosmos u rascepu je između nihilizma na početku i zahvalnosti na životu u epilogu. Za pokretnom trakom je, pre svega, prikaz jedne generacije.

Završna pesma (Voz za prestonicu) je, za razliku od prethodnih, oslikana pokretom, putovanjem, kretanjem. Ponovo je tu i motiv filma i uvođenje lirskih slika nalik kadrovima. Zbirka se završava u atmosferi slutnje, nagađanja, što odgovara neutemeljenosti odluka i pruzimanja konkretnih akcija za sopstveni život. Ipak, neizvesnost postaje novo dominantno osećanje u poslednjoj pesmi. Pojavljuje se kao epilog i kao novina u odnosu na prethodno predznanje o svakom danu koji je oblikovan shematski, i kao prethodni i kao naredni. Konačno se lirski subjekt usudio da svoju budućnost prepusti neizvesnosti, shvativši da je ona neizbežna, bilo prihvaćena od strane pojedinca ili ne, i da podrazumeva izlazak iz pećine.

.

.

.

.

.


Jelena Cvetić

Rođena 1993. u Beogradu. Završene osnovne i master studije komparativne književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Najviše je zanima književnost XX i XXI veka. Piše poeziju, prozu, kritičke prikaze i esejistiku. Dobitnik druge nagrade na konkursu za esej o Vladislavu Petkoviću Disu u okviru manifestacije „Disovo proleće”, 2017. godine. Saradnica na nekoliko internet portala.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja