Nenad Šaponja

Peking – 北 京

.

.

Peking se ne dâ prehodati,

ni lako, ni brzo

 

Sreda, 22. avgust 2018.

 

…..Veseli beli oblaci obitavaju nad Švajcarskom. Alpi su uvek misteriozno lepi, posebno kada ih čovek gleda iz aviona, i to u avgustu, sa neočekivano navučenim šubarama od snega. Pre nego što sletimo u osunčani Cirih, posmatram zanosno Bodensko jezero iz pozicije iz koje su Fridrihshafen, grad grofa Cepelina koji upravo blista ispod nas, besomučno bombardovali engleski avioni u Drugom svetskom ratu, skoro isto kao i nas u Srbiji pre evo već skoro dve decenije. A kao da je to bilo juče. Čak i kada se negde ide prvi put, čovek ne moće da se negde ne vraća. Makar i u zanosnu tuđinu Bodenskog jezera koju evo gledam na putu za Peking.

…..Tkanina talasa ljeska se na perfektnom suncu, kao i zimus kada smo ga Vlada, Stefan i ja prelazili brodom sve do Konstanca, koga sada gledam kao na dlanu, kao na geografskoj karti, u celini. Osim nas nedavno, i Zorana Đinđića, koji je tu doktorirao pre tri decenije, jedan drugi

…..Stefan, onaj Visoki, Lazarević, srpski despot, pre ravno šest vekova je cela tri meseca šetao njegovim ulicama u vreme čuvenog crkvenog sabora. Onog na kome su 1415. godine osudili Jana Husa na lomaču. Ulice su skoro i dalje iste. Konstanc nije bombardovan. Nema Stefana Lazarevića da ih vidi, ali bili smo moj Stefan, Vlada i ja. Zaista je sve isto. Mnoge kuće iz toga vremena su iste, barem spolja. Duboki, ni slučajno mračni, srednji vek. Skoro da to i sada vidim iz vazduha. Šalim se, naravno – ko će još izdržati ovaj svet bez šale! – ali taj svet je prepun izvrsnih mesta. Tada sam imao utisak, iako smo cvokotali na minus 25 stepeni, verovatno sve u nedostatku uličnih lomača, da bih u Konstancu mogao da ćivim. Kao i na nekim drugim mestima.

…..Skoro da mi je neprijatno na aerodromu u Cirihu, kada shvatim da ću da sedim u biznis klasi, a Saša Jerkov, Vlada Kecmanović i Dragan Bošković u ekonomskoj. Meni kartu plaća Kina, njima Srbija. Očito je reč o merama i proporcijama velike i male zemlje, i to će uvek tako biti. A zasmeta jedino nama odraslim u egalitarizmu socijalizma. Sreo sam ih na aerodromu, idu u ime Srbije da predstave našu knjićevnost na Sajmu knjiga u Pekingu. Ja, pak, idem na osmodnevnu stipendiju kineskog programa za izdavače. Pozvali su tačno deset izdavača iz celog sveta. Saša mi predusretljivo nudi da predstavi i mene na našem štandu u petak, kada budem dolazio na Sajam… Ne mogu da ne primetim da ovaj poziv, usput izrečen, skoro sa iznuđenom kurtoazijom, jeste prvi put da me neko zvaničan iz Srbije poziva da predstavim nešto iz Srbije. Uglavnom me na sva ova poslovna putovanja zovu organizatori, ili idem na njih o svom sopstvenom trošku. U ovom slučaju, oni sada ne bi imali nikakvog troška oko mene, ali teško da ću ja imati vremena za njih, s obzirom da je program mog boravka u Pekingu više nego prenatrpan. Treba da se sretnem sa ni manje ni više nego stotinak ljudi. Zaista.

…..U svakom slučaju, hvala Saša, nije loše da čovek ponekad dobije poruku da zanima i sopstvenu zemlju, iako se promocijom njene kulture bavi ceo ćivot, istina na svoju ruku, kako već zna i ume… Saša se slaće sa mnom da taj posao u našoj državi niko ne radi, čak ni ne zna za njega, a to je posao dubinske propagande i suštinske promocije ove kulture. Kao da neko ćeli da je i ne bude…. A Sašu inače znam od sredine osamdesetih, od pre tridesetak godina, on tada još nije imao ni tih tridesetak godina, i sećam ga se kao čuda od deteta u našoj tadašnjoj kritici. Ne treba biti psihijatar, da odmah proceniš da mu je koeficijent inteligencije viši od 150. Godinama se pitam, kako li mu je da funkcioniše u ovom svetu koji baš i nije saobrazan sa njegovim potencijalom… Čim ga čovek pusti da priča, sigurno će reći nešto pametno. No, ja se često baš pitam, koja je u ovom konkretnom slučaju svrha tolike moći i tolikog znanja… I need another world, kaće Džoan Bajz na novom albumu koji upravo preslušavam u avionu.

…..Razmatram u udobnoj pametnoj fotelji prve klase savremenu kinesku literaturu, ogroman prelom od Kulturne revolucije do sadašnjeg stanja, pratim uvid u svet i ulogu pisca i poredim ga, neznano zašto, sa beznađem smisla savremenog srpskog društva. Lelujamo se na pogrešnim talasima jer ne znamo šta nam je cilj. Novi, surovo besmisleni kapitalizam kod nas određuje skoro sve. A let je bio dovoljno dugačak, preko Berlina i Sćećina, preko Sankt Petersburga i Moskve, preko bezmalo cele Rusije, da savladam kratku istoriju savremene kineske literature koju su mi predusretljivi domaćni unapred poslali. Posle sam spavao do Pekinga sve sanjajući čudna kineska imena u glavolomnoj engleskoj kombinaciji. Obično ono što čitam, određuje oblik mojih snova. Tako je i sada.

…..Peking. Ili Beijing, Bejžing… Ko je u pravu što se tiče izgovora. Mi ili Englezi? Meni se prva asocijacija rimuje sa Tao Te King. Kakogod, naoružan Središnom harmonijom, letim ka Pekingu. Davne 1984, u biblioteci trebinjske kasarne, sa pogledom na možni Leotar, vodio sam paralelne razgovore sa Džordžom Orvelom, koji je baš te godine ponovo ušao kod nas u intelektualnu modu, i sa Konfučijem, koji iz mode nikada nije ni izlazio… Sve je u vezi, nema ni 20 dana kako smo tamo u amfiteatru pored Dučićeve Hercegovačke Gračanice, iznad Trebinja, vladika Grigorije i moja malenkost besedili o knjizi koja je obeležila proteklo leto, o Suncu ovog dana, a ja upravo letim ka prostorima koje je oblikovala Središna harmonija.

…..Biznis klasa je čista milina, još nisi ni valjano seo, avion nije ni upalio motore, a već su ti preljubazne koketne stjuardese ugurale šampanjac dobrodošlice u ruke… Inače, prevoznik je Er Čajna, znači, onaj koji uzima pare, a šljakeri su oni koji voze, u ovom slučaju, Er Svis… A zatim, kao u nekoj od epizoda No reservations Entoni Burdena, ispred nas iznose specijalitete Lorenca Abricija, velikog savremenog kuvara iz Belinzona. Fensi restoran Lacanda Orico iz švajcarskog Ticina kuvao je za nas prisutne. Saputnik mi je ljubazni bankar iz Kameruna koji radi u Pekingu, centru najnovijeg sveta, to je već sasvim očito. A ja u egalitarizmu u svojoj glavi se i dalje osećam nelagodno zbog zemljaka u ekonomskoj klasi koji ne mogu ni zamisliti šta mi ovde probamo. Sedište me masira u tri varijante, kako god poćelim.

…..Dok sa saputnikom iz Kameruna tamanim švajcarske specijalite, jela i predjela, iskreno se pitam šta li rade moji zemljaci koje je naše ministarstvo kulture spakovalo u ovaj avion. Da li ljudi iz male zemlje kao što je Srbija nemaju pravo na biznis klasu, moglo bi se pomisliti. Biznis klasa na dugačkim putovanjima nije hir, nego mogućnost da se stigne negde daleko relativno odmoran i da može čovek odmah da počne da radi, došaptava nam putna logika. Zašto naša država ne poštuje pisce, a kineskoj nije teško da ispoštuje svoje goste, neko bi se zapitao. Zna li u njoj iko, kada ne bude ni pisaca ni jezika, da neće biti ni države. Neće istina biti ni tih koji danas misle da određuju pravila, ali to i nije neka uteha. Kamerunac mi nazdravlja sa odličnim francuskim širazom. Slušamo i dalje novi, nadajmo se ipak ne i poslednji, album Džoan Bajz…

…..A u Pekingu, čekaju me moji ljudi. Ko bi rekao da sam sakupio toliko poznanika, izdavača i agenata, Kler sa Tajvana se već pitala što nisam došao na parti njene kuće prethodne večeri, Nensi i Sani iz Pekinga su u organizaciji ovog fellowship-a, Jumin iz Šangaja je na sajmu, tu je i Oja iz Mongolije, konačno sam u njihovom parčetu sveta, a evo i kolega stipendista, Rebeke iz Londona, Klaudije iz Ciriha… Ako pridodam i zemljake iz ekonomske klase, ispada da skoro nikada nisam sam. A svi se sećamo nečega.

.

.

Četvrtak, 23. avgust 2018.

 

…..Prvi korak u realno, kao da je korak u privid. Jutro se pojavljuje ispred pekinškog aerodroma koji je nalik na ogromnu školjku. U cik zore stigao sam u drugu civilizaciju, jer gdegod se micah po Mediteranu i Evropi, sve to beše u osnovi grčko-rimski stil, ne u rvanju, naravno. Čak i Turska, sa svojom velikom kulturom i književnošću, mora se prepoznati kao izdanak Rima i Grčke.O nama na Balkanu da i ne govorimo. Ovo je nešto drugo. Samosvojni izdanak ideje društva.

…..Peking. Dvadeset miliona sudbina se obrće u ovom poletnom prostoru, određenom i označenom danas smelom, intenzivnom, futurističkom arhitekturom i povremenim žestokim zagađenjem vazduha. Vozeći se u rano jutro kroz ovu, istinsku mega-metropolu, kroz šumu umereno visokih i sasvim raznobojnih nebodera, ne mogu da se ne upitam, kao i uvek kada ih gledam u takvoj koncentraciji, da li u njima iko živi. Iz daljine, gledano sa autostrade budućnosti, izgleda kao da nema ni jednog znaka života. A varam se, iza svega vidljivog, huji pritajeni vulkan. Ma zašto pritajeni, u pitanju je zemlja zmaj.

Na ultramodernom aerodromu ste mogli već videti, pored najnovijih digitalnih čudesa za različite nivoe identifikacije i da, za razliku od nekih nama bliskih zemalja, ovde službena lica reaguju veoma pozitivno na pomen da ste iz Srbije. Lepo. I prijatno. A što se taksija tiče, u ovom gradu vlada hjundai elantra. Za razliku od naših balkanskih zemalja, gde na ulicama vlada otpad automobila iz Evrope, ovde se voze nova kola. U ogromnim količinama i veličinama. Nije to više ona Kina u kojoj su vladali biciklisti.

…..U hotel stižem rano, pre šest, sve računajući da ću onih šest sati koje sam izgubio leteći uz vreme, na istok, nadoknaditi prepodnevnim spavanjem, kad mi na recepciji ljubazno saopštiše da ne mogu pre deset u sobu. Šta da radim? Idite na bazen. Upravo se otvorio. Znao sam da ima neka mala sitna kazna za onu biznis klasu. No, ni jutarnje plivanje, umesto spavanja, u bazenu hotela Swissotel u Pekingu, nije baš najgora stvar koja vam se može desiti.

…..Sastanak je već oko podne, tu su svi predviđeni, pored Rebeke i Klaudije, i Piter iz Njujorka, Kejt iz Melburna, Elena iz Meksiko Sitija, Dijana iz Barselone, Šarlot iz Pariza, Veda iz Džakarte i Ornit iz Tel Aviva. Svi orni i spremni da se sretnemo sa kineskim urednicima i agentima, da upoznamo kinesko izdavaštvo i da im pokažemo svoj rad. Da napravimo po koji most do nekog posla. Ili do nekog novog smisla. Glavni domaćini su nam Erik i Lirong, a tu su i, uverićemo se ovih dana, svakodnevni dobri duhovi, Jaja, Li, Nensi, Julieta.

…..Erik nam objašnjava čitavu paletu izgovora kineskih suglasnika. Pet godina mu je trebalo da se usudi samo da ih izgovara. Petnaest godina je živeo u Kini i danas je jedan od najboljih mlađih prevodilaca na engleski. Erik je iz Sijetla, i u ime Kine on je domaćin jednog ovakvog promotivnog skupa. Hm, možemo li mi zamisliti da stranac strancima predstavlja našu kulturu… Baš kao što Vlada u Bostonu predaje američku istoriju Amerikancima. Takav luksuz očito samo veliki mogu da si priušte.

…..Posle sastanka u knjižari-cvećari-kafeu, u kojem, uzgred, vladaju moja omiljena belgijska piva, plus škotski brudog, vozikamo se metroom do Tjenanmena, Trga nebeskog mira. Da odmah vidimo taj artefakt, najveći svetski trg, pa da krenemo da se bavimo ljudima. Ovde su, to je više no očitio, ulice istovremeno i najduže i najuže, šire no igde, a isto važi i za trgove. Pogotovo za ovaj koji te vodi do više od osam hiljada soba Zabranjenog grada. Uvek sam osećao da je svet mnogo bliži kada ga ne gledaš iz taksija. Šetnja bi bila verovatno bolja, no ovdašnje relacije su ustvari giga- i tera- relacije. Peking se ne dâ prehodati, ni lako, ni brzo. Ma, nikako.

…..Koračati Tjenanmenom, izgleda kao zaputiti se u beskraj, pa mi to nismo ni pokušali, odmah smo krenuli ka Tihausu Lao Še, gde nas je pored uvek začudne i uvek drugačije kineske hrane čekalo i Kinesko pozorište senki. Skoro dve hiljade godina ove prefinjene i ljupke slike na platnu kao da su čekale da nam osvetle dubinu istine o prolaznosti ovoga sveta. Jin i jan ovde su prisutni svaki dan! Sve uz laku hranu pekinške kuhinje, jer u Kini nema kineske hrane u našem smislu poimanja, u pitanju su sasvim različite kuhinje, sečuanska, honkoška, pekinška…, i uz priče o čaju sa Jaja i Lijem. I priče o čaju u Kini imaju drugačiji okvir i kontekst od onoga koji se u Evropi podrazumeva, čak i među dokazanim znalcima. Kao da dobijete još neku perspektivu za koju niste imali ni pojma da postoji. Ovde sam, naime, probao i zelene čajeve drugačijih ukusa od onih nama dostupnih u Evropi. Japanski mača zeleni čaj, recimo.

…..Navike su čudo. Sprovodite ih gdegod da ste. Ako to možete. Mi ovog puta sledimo moju naviku, pa posle večere nas Erik vodi u hipsterski bar Peking A sa kraft pivima isti je novosadski Toster, i šta tu reći do ponoviti da je globalizacija ne uzela maha, nego podivljala… Pijemo Flaying fist ipu, Leteću gozbu, dakle, sasvim kinesko i tačno ime za pivo, pa Mandarinsku ipu, sve lokalna zanatska piva. Kao u Novom Sadu, Beogradu, Beču, Varšavi, Njujorku i bilo gde drugde.

…..Ulice su pune i oko ponoći, a kada se vraćate kući peške, čak i u ovom zagađenom gradu, po kome neki ljudi pored vas šetaju s maskama, možete ponegde, na nekom od trgova, sresti neke druge ljude kojima ni takav vazduh ne smeta da zaplešu na ulici, poput onih što plešu tango u ulici Florida u Buenos Ajresu. Ma, život je čudo.

.

.

Petak, 24. avgust 2018.

 

…..Usred jutarnje gužve i dalje tražim ovdašnju SIM karticu, koju neoprezno nisam kupio juče. Jedino je ja u grupi još legendarno nemam. A u Kini ne moćete baš najbolje, ne, ne možete uopšte, komunicirati ako nemate njihov broj i ako niste povezani sa aplikacijom za mobilne WeChat. Ako pak imate sve to, možete šta hoćete. Ogromne količine informacija su vam dostupne u veoma kratkom roku. Možete da šaljete i primate šta hoćete, da se čujete sa prijateljima kad hoćete. Jedini je problem što je obližnja poslovnica Čajna mobajla još uvek zatvorena, pošto radi od devet do pet, u vreme kada smo mi uvek negde uplanirano daleko.

…..Sada je osam i ja se, neobavljena posla, vraćam u hotel na doručak. Na ulicama okolo paralelni životi huje. Mlade dame, doterane na isti način i u isto vreme kao u Frankfurtu, voze se biciklom na posao. Neke starije žene sa mačevima mašu na trotoaru, u skoro pa samurajskim kretnjama. Zanemaruju apsolutnu gužvu i ljude koji u rekama teku pored njih. Kuda ustvari svi ovi ljudi hrle, zapitao bi se dokoni stranac. Na groblje? Ma ne, nije danas dan mrtvih.

…..Dok hodam, gledam kako se svuda okolo rasprostiru saobraćajne Ešerove petlje. Kina je zemlja koja vrlo otvoreno pokazuje da je promena moguća. Samo mora da postoji unutrašnji potencijal. Uvek imam na umu Srbiju kada se u vlastitoj glavi dotaknem ovakvih stvari. Koji su naši potencijali? A koje perspektive? U percepciji drugih, u ponašanju nas samih, u nerazumevanju sveta, nije teško videti da smo deceniju i po bili prinudno, a još deceniju i po skoro pa namerno izopšteni iz sveta. Unutrašnžji kohezivni smisao koji bi elita mogla da proizvodi ne postoji. Ta elita skoro da ne postoji. Životne kontekste nam, to je više nego očigledno, određuju uglavnom neki reciklirani likovi.

…..Mi idemo danas na Sajam knjiga, koji nije ni daleko ni blizu, oko tridesetak minuta autobusom. Ulazimo u, da li je to potrebno ovde reći, ogromnu halu pekinškog sajma. Oči iz Meksiko Sitija, Džakarte, Njujorka i Ciriha, Pariza, Londona i Novog Sada, Barselone, Sidneja i Tel Aviva posmatraju svet kineskih očiju. I proveravaju, koliko mogu, da li vide isto.

…..A ja pak tradicionalnu kinesku građevinu sa Tjenanmen trga, pored koje smo upravo prošli pre dolaska na sajam, još uvek upoređujem sa sećanjem na dosledno napravljenu tradicionalnu kinesku kuću u Novom Sadu, na Telepu, pored Dunavca, koju sam kao trogodišnjak gledao iz korpe očevog bicikla pre priličnog broja godina. Ta setna građevinarska dosetka lokalnog penzionisanog mornara bila je intrigantna bomba u mojoj tadašnjoj percepciji prostora. Dečije naporno sam oca svako malo gnjavio da me odvede da ponovo vidim tu kuću koja pokazuje i zrači drugačije.

…..Sada vidim da današnji Peking menja percepciju na drugi način, ne toliko tradicionalnom arhitekturom, koliko izražajnom i probojnom hipermodernošću. Iza ovih kulisa se sluti da dramatične promene kineskog društva u poslednje tri decenije pokazuju na pojavnom nivou kako se konzumerizam i materijalizam stapaju sa vrednostima socijalizma. Kako to stoji suštinski, negde usred budućnosti, videćemo.

…..A sam Sajam knjiga, kao i svugde, biva užurbanom monumentalnošću privremene slike. Knjige, poput kineskih jela, svakodnevno menjaju kontekste, a sajmovi su tu da ozvaniče promenu. Mi posećujemo nekoliko najvećih izdavača i pamtimo ovaj, za nas, prvi kontekst, tek uspostavljenu sliku. Naša mala grupa od desetak ljudi postaje brzo kompaktna i interaktivna. Vrlo lako oko nas lete iskustva sa svake strane globusa. Usredsređeni na ogroman protok informacija, hrabro plivamo u njima.

…..Pored knjiga savremene kineske knjićevnosti, na koje smo sami, a i od strane različitih domaćina usmereni, promiču pored mene prevodi koji integrišu u kinesku kulturnu mapu i sve ono lebdi po policama sa knjigama u Zapadnom svetu… Od Markesovih Sto godina samoće i Hokingove Kratke istorije vremena pa do nekog od brojnih Roditeljstava s ljubavlju mudrošću… Skoro svi stihovi kao da su tu sabrani, od Bodlera i Ezre Paunda do Mahmuda Derviša i Andradea. Kina kao da je ćedna sveta i njegove poezije.

…..Posmatram sagovornike Kineze kako vešto koriste mobilne telefone za simbolički transfer zapadnih u kineske simbole, u njihove pojmove, znanja i ukupan spoznajni svet. Mobilni im dođe kao pomoćna personalna memorija, a i kao pomoćni komunikativni organ. Čini mi se, daleko više nego nama na Zapadu.

…..Listam simpatičnu knjigu o mačkama. Tiraž? Sitnica, samo 3 milona. Za sada. Listam i Rečnik Maćao, knjigu inspirisanu Hazarskim rečnikom, i prisećam se društvene polemike koju je ovde ta knjiga pre nekoliko godina izazvala. Objavljena je u Kini pre Pavićeve knjige koju je kineski autor Han Šaogong imao prilike da čita na engleskom. Inače, ovde je Pavić toliko popularan da, čak i najpopularniji pevači sa respektom misije izvode pesme inspirisane ovom knjigom. Pomen ovog pisca jeste šifra prepoznavanja vrednosti i uspostavljanja bliskosti. Reč Srbija, odjednom zadobija tećinu. Milorad Pavić, očitio je, ćivi sve dublje u kineskoj kulturi, a kod nas je, meni se čini, skoro pa zaboravljen.

…..A na našem štandu, kao da je vreme stalo pre mnogo godina. Kao i na bilo kom drugom sajmu u svetu. Nemam utisak da se događa išta. Samo retkim muvama možda nije dosadno. Život je negde drugde. Kao i posao uostalom. Zaista je bolno posmatrati to pomanjkanje smisla. I pored više neospornih knjićevnih vrednosti, kao da nam kulturno, i na svaki drugi način, izmiče smisao. Hoćemo li imati vremena da nadoknadimo ovo, u kojem uludo zaostajemo za svetom. Ponašamo se kao da smo još uvek pod sankcijama. Koje smo ovog puta sami sebi nametnuli.

…..Posete u pet izdavačkih kuća na sajmu su proizvele još četiri ili pet puta toliko susreta. Teško je baš biti uvek i sasvim u svemu. Ali, recimo, nekada i u daljini susretnete blizinu. Beilin se bavi studijama naše kulture, piše tekstove za ovdašnje novine, pre koji mesec se vratila iz Beograda, a u oktobru će nam ponovo doći u goste. Zna štošta o pravdi i pretežno stereotipnoj nepravdi za Srbiju u globalno koncipiranom pogledu zapadnog sveta. Zna razloge zbog kojih je Peter Handke izopšten iz percepcije savremene nemačke literature. Oduševljena je idejom da je u Beogradu upoznam sa Milisavom Savićem i romanom Hleb i strah, koga ovde imam na engleskom. I koga ću joj poslati zajedno sa njegovim La Sans Pareille.

…..A mi radimo, šta drugo do do bussiness, make money, ako je moguće, naravno. Začudno, van posla, skoro da svi, uključujući i domaćine Kineze, imamo sličan književni ukus. To već postaje opasno. Šalim se, tako i treba, ukus nam niko ne nameće, to je prostor slobode koji biramo sami. Rebeka, i ovoga puta bez tetoviranih istanbulskih čarapa, kao što i priliči londonskom agentu i skautu, kao iz rukava sipa najčudnije tračeve o engleskim izdavačima, Klaudija pak nemački precizno provaljuje političku strategiju kineskih izdavača i strukturu sajma, Elena je ozarena što je srela svog omiljenog pisca koga je prevodila i učinila vidljivim u Meksiku, a španski izdavači su svet za sebe, potvrđuje Dijana iz Venecuele, koja radi, a gde bi, nego u Španiji, na stalnoj relaciji između Madrida i Barselone. Ona se ipak čudi kako to da sam otkrio Isidora Blajstena čija genijalnost nije još ni tamo dovoljno primećena. Čitalački ukus, naravno, potraga za bitnim, ključno, i, kao i uvek, mala pomoć prijatelja, skromno odgovaram.

…..Posle idemo na večeru. Negde daleko. Ili možda blizu? Relacije ovog grada su mi još uvek neuhvatljive. Restoran u koji idemo se nalazi u ulici k’o iz naših siromašnih pedesetih, sve redom udžerice sa beogradske periferije iz ranih filmova Žike Pavlovića, ili sa Dušanovca iz romana Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihajlovića. U dvorištu, na terasi upriličenoj nad garažom, tik kod komšijskih krovova, služe nas najboljom svetskom hranom, pijemo aperol špric i ono holandsko rošfor 10 pivo, a tu je i njujorški bruklin. Sve za uživanje, sve po ukusu Zapadnog sveta… Jedem salatu od škampa i rukole sa avokadom i prženim azijskim orasima. U Pekingu su svi ukusi blagi. Ostali jedu dijametralno različite stvari, koje sve deluju kao da su iznesene iz kuhinje nekog restorana iz Firence ili Milana. Razgovaramo i o uposlenicima – zaključak je jednoglasan – lenjost nikada ne umire. Lazi-ness never dies. Prisećam se jednog svog bivšeg zaposlenog. Sve je teško, i ništa se ne može. Sve kod njega skoro pa dođe kao prizemna varijacija na temu Jesen je, i život bez smisla

…..Nakon najboljih pića, usred ponoći lutamo pekinškim uličicama. Sloboda nema cenu. Ne, ne odlazimo još u hotel, tu je i bar The Other Place. Sasvim atipično kineski. Ali, unutra su gosti i potencijalni japanski prijatelji, koje nismo ni sreli na sajmu, ali s kojima imamo da razmenimo različite književne informacije. Pravi ljudi, kuća iz Japana, slična Agori, uglavnom takve srećem po sajmovima i okolo njih, verovatno po jungijanskim zakonima sinhroniciteta. Pijemo, dakako kraft piva, i bavimo se i ovde, gle čuda, izdavačkim poslom, a u nekom momentu me gazda, upadljivo crvenkasti Škot, koji zaista zna šta su prava piva, nakon što sam mu rekao odakle sam, upoznaje sa dvojicom svojih važnih ljudi. Iz Majdanpeka su i iz Beograda. Hoće da me časte specijalnim pićem ovde u Kini, specijalnim jer je potpuno nepoznata ovdašnjem stanovništvu, rakijom og ananasa (koju oni sami prave verovatno u nedostatku šljive). Pitam ih mogu li da pozovem prijatelje iz Amerike, iz Sijetla i Njujorka. Amerikancima godi to što ih pozivam na sasvim egzotično piće, a Srbi se u sebi pitaju, koji će nam ovi Ameri. Za njih sam i ja praktično stranac. Svi na kraju uživaju. Našu rakiju proba i Dijana. Svi se pitaju, otkuda u Srbiji tradicija pravljenja rakije od ananasa. A ja znam odgovor, naši ljudi znaju sve, ako im to znanje ne pokvari država. Hm, pitam se, kako bi ih ove naše birokrate našle u Pekingu. A i zašto? Sami su sebi dovoljni.

.

Subota, 25. avgust 2018.

 

…..Kao iz akvarijuma, iz izloga hotelskog restorana posmatram užurbana lica, koja još i iznenadno skretanje na ovom mestu, ispred samog hotela, tera na posebnu vrstu opreza. Promiču u blistavo rano jutro lepe žene kineske, gracilne i nestvarne, a lica Kineskinja, nežna i setna, vesela i tužna u isto vreme su kao ona naša slatkokisela ili slatkoljuta prehrambena kombinacija. Posmatram i tražim, a šta drugo do odsjaj unutrašnje svetlosti bića, dok štapićima već mahinalno skupljam komadiće raznorazne hrane sa ovog za mene švedskog i kineskog stola u isto vreme.

…..Pre toga sam gledao spektar mogućih doručkova – kontinentalnih evropskih, kineskih, japanskih. Različiti egzotični plodovi su izgledali kao da gledaju u nas. Mi smo traćili kombinacije. Povezati drugačije, mahom nepoznate, ukuse u smislene nizove. Mi smo bili slučajni jutarnji šetači kroz ovu Alibabinu pećinu hrane. Jedina blesava ponuda u ovom švajcarskom hotelu bila je piti Liptonov čaj od jasmina, umesto kineskog domaćeg koga tu nema neznano zašto.

…..Posle doručka, uz neprocenjivu pomoć Lirong, postao sam korisnik kartice Čajna mobajla. Odjednom mi se otvoriše informativni vidici. Kontakti krenuše sami da lete, WeChat postade svet. Ovde nema zapadnih brauzera, Gugla, nema Vibera i Skajpa, nema skidanja mapa gradova. Svet je očito već informaciono i bezbednosno podeljen. Ja konačno postah domaći čovek, i beskraj sitnih dogovora i razmena poruka preko ove aplikacije poče tako da mi popunjava pekinšku stvarnost.

…..Danas je pred nama nekoliko opasno velikih knjižara. Kvadrati su od hiljadu, pa naviše. Naslovi, novi i stari, savremeni i klasični, mahom poznati, za razliku od ideograma koji su mi potpuno nerazumljivi. U zaista velikom moru prevoda, od naših ljudi smeši nam se, a ko bi drugi do Novak Đoković sa svojim likom mladog Tesle. Čudi me da to niko do sada nije primetio. Čak ni ja sve do ovog odlaska u pekinšku knjižaru Sanlian. Tu je naravno Pavićev Hazarski rečnik, čitan i uticajan, ali i Drugo telo, njegovo u Srbiji dosledno neprimećeno remek-delo.

…..Ono što mi se dopada u pekinškim knjižarama jeste da u njima nema mesta za literarno smeće. Barem ne u prvim redovima. U njima se nalaze knjige, koje određuju moj ukus, za koje bih stavio ruku u vatru. Ma, nije u pitanju ukus, već osećaj za vrednost. Za smisao. Toliko o Kini. A o Srbiji? Šta moćete da očekujete od zemlje u kojoj se u prvim redovima knjižara nalaze prividne knjige? Ne toliko ni pogrešne knjige, koliko prividi, nešto što u svojoj biti i nisu knjige. Osim, po obliku.

…..Posle podne Erik organizuje promociju Dža Pingva, jednog od najvećih živih kineskih pisaca. Ne samo za nas, već i za brojnu publiku. Mi smo specijalni gosti ovog programa. Elena je prevela i njegovu knjigu na španski i objavila je u Meksiku, tu je i američki prevodilac, a živa reč autora otvara pred nama do tada nepoznate svetove. Tako je to uvek, pravi autor lako, nepretenciozno, i kao, nenamerno, oda slušaocu neku prečicu do smisla.

…..A nakon svega, odlazimo na jedan od najvećih likovnih događaja u Pekingu ovog leta, na izložbu kineskog konceptualnog umetnika Siu Binga. U brojnim prostorijama gledamo monumentalne radove ovog umetnika koji je karijeru započeo slikanjem jednostavnih ideograma u selendri u koju je prognan za vreme Kulturne revolucije. Iz jednostavnih sličica, nalik stripu, razvila se totalna umetnost koja bi da nas vodi kroz neravnine smisla od početka do kraja sveta. Kroz likovnom apstrakcijom sažetu istoriju ideja i progresa. Imam utisak da je u ovom slučaju veličina umetnikovog dela posledica veličine zemlje. Baš onako kao što Džonatan Frenzen mora da piše voluminozne knjige saobrazne veličini svoje zemlje. Meni naša neoavangarda deluje skromno i sićušno naspram Bingove moćne vizije sveta. A koreni su im isti. Otpor totalitarno zacementiranom ustrojstvu sveta.

…..U hotel kao i obično već, stižem dovoljno kasno da bih se opet zamislio nad stalna dva pitanja koja mi povremeno ovde bljesnu ispred svesti – Imam li ja dovoljno samoće? I, da li me ovo pisanje leči od samoće, ili od svakodnevice?

 

 

Nedelja, 26. avgust 2018.

 

…..Četvrti dan, a kao da je četrnaesti. Toliko je mnogo ispred mene do sada promilelo slika, informacija, ljudi, poslova i planova, da imam utisak da sam preseljen prilično daleko od sopstvenog života. Dobro, Peking jeste prostorno daleko, ali ja sam i mentalno veoma daleko. A iz daljine gledano, štošta postaje puno jasnije. Pored ostalog i zbog toga su putovanja dragocena i u onom delu našeg života koji je suštinski stacionaran i repetitivan. I dalje imam utisak da mi je potrebna određena količina samoće, da dopunim svoje energetsko polje.

…..Danas prepodne imamo „težak kulturološki eksperiment”, pravimo dumplings, podučava nas okretna Koko, kuvarica skrovitog restorana Mua Fa. Počinjemo sa mešenjem testa, svi u keceljama, ruku zamazanih brašnom, ponavljamo hiljadugodišnje pokrete naših baka i prabaka. Pred nama su poznati i nepoznati začini, đumbir, cimet, muskatni orah, sečuanski mirišljavi biber, korijander, susamovo ulje, a od narendisane bundeve i neobičnog zelenog bilja, nastaje mešavina kojom punimo dablinge. To su one kuglice od testa, potencijalno napunjene svim i svačim, a najviše egzotičnim ukusom Kine. Ili onoga što mi zamišljamo Kinom.

…..Pripremamo nekoliko drugih mešavina za punjenje. Svinjetina i bundeva, bundeva i šargarepa, šitaki pečurke. A ima i dve vrste spremanja, u tiganju sa susamovim uljem i vodom, i u ključaloj vodi. Oba su perfektna, služe se sa nekoliko vrsta sosova i italijanskim vinegarom. Pravljenje damblinga, jeste kao pripremanje knjige. Piter je primetio i razradio ovu priču. Naš usud je što i ovde prolazimo kroz sve faze koje od umetničkog impulsa, od onog nematerijalnog, prave robu. Sve što smo ovde napravili, pojeli smo začas, to je izgleda bila dosetka organizatora da nas ne vodi na ručak, sami smo ga spremili.

…..Koliko znam za dambling ne postoji srpska reč, niti sam ih jeo u srpskim kineskim restoranima, samo jednom, prošle godine, ali u Tel Avivu. Što ih ne bi ovako zvali i nadalje. A znam i da ih pravim, sada. Kuvarici sam odmah predložio da dodamo i pečene slaninice i šunke unutra, društvo je odmah počelo da me zeza, jesu li to srpski damblinzi, samo me je Koko značajno pogledala, pa što da ne, valjalo bi probati. Dok mazimo čupave i šarene kineske mačiće u pastoralnom dvorištu restorana, Veda razneženo otkriva svoju tajnu, kod kuće u Džakarti ima dve mačke, i neprijatno joj je da prizna, ali ponekad sasvim iskreno pomisli kako ih možda više voli od svog muža.

…..Putovati Pekingom je kao putovati svemirom, no ubrzo ipak stićemo u Kulturni centar u kome ćemo mi celo popodne podučavati druge o našem radu i predstavljati važne knjige svojih zemalja. Bavimo se uspostavljanjem veza između različitih realnosti, jezika, država, književnih i interesnih svetova. Sve je tu na jednom mestu. Atmosfera je naoko opuštena, a ustvari visoko koncentrisana na more informacija koje smo ovde doneli. Treba reći sve i zainteresovati druge za svoju priču. Nikada se ne može reći sve, a interes je uvek relativan. Kao i zavođenje, uostalom.

…..Pričao sam im o fenomenima knjige, pisca i izdavača na malom tržištu kao što je srpsko, a usred globalnog sveta, o velikim piscima koje treba za druge učiniti važnim. Nije baš jednostavno govoriti na engleskom na moj način, poznato je da ne mogu dva puta pričati isto, ta se zato i ne usuđujem spremati govor unapred da ne potrošim spontanost izvornih ideja, pa govorim iz glave, a publika me inspiriše ili ne inspiriše. Kada mrtav ozbiljan uspem da izazovem smeh kod publike tamo gde ja to hoću, a publika ne očekuje, to znak je da sam uspeo. Da, i danas su se smejali tamo gde sam to hteo. Uz pomoć mnoštva informacija, za njih novih a intrigantnih, uspeo sam da zamaskiram da mi engleski i nije baš maternji jezik i da im okupiram četrdesetak minuta pažnje.

…..Posle promocije dolazi na red još jedan, i ovoga puta drugačiji, sečuanski restoran. Ispred nas se na stolu okreće neverovatna vrteška sa skoro svim neobičnim ukusima koji su nam, gle čuda, postali uobičajeni. Večerašnja razdaljina do hotela i nije preterana za nožnu šetnju, k’o recimo da idemo Novim Beogradom od Ušća do Arene, pa ne koristimo taksi, već se šetamo po osetno zagađenom gradu. Posle na televiziji, dok obnevideo od umora mogu još samo da okrećem kanale, vidim da lokalne vesti obavezno sadrže i procenu zagađenosti, prepisanu k’o iz futurističkog filma. A na televiziji, inače, pored ostalog, globalnog i očekivanog, pažnju mi privlači kanal na kome se emituje novi kineski rok, muzika meni slična onome što su nekada u Mađarskoj svirali Lokomotiv GTili Omega. K’o iz vremena dinosaurusa.

…..Spavam duboko, i u snu mi se mešaju jezici koji suzvučna kulisa inscenacije ovog puta. Otkad sam stigao, zalepljen sam za engleski i za kineski jezik kao za veliku nepoznanicu. Kao da se slike oblikuju iz jezika, a ja se prema njima odnosim nevezano od znanja ili neznanja. Čudni i duboki snovi. Neprepričljivi.

 

 

Ponedeljak, 27. avgust 2018.

 

…..O, da, zaista se osećam kao da sam hiljadama kilometara daleko. Još samo da saznam, od čega. Stalno prisustvo zgrada od tridesetak spratova, stvara mi i mentalnu kulisu prostora, baždari me na drugačije oblike od onih na koje sam se navikao u svome gradu. Vreme je ispunjeno poslom, razgovorima sa nepoznatim ljudima.

…..Nalazimo se u baš najvećoj izdavačkoj kući, koja ima svojih dvadesetak drugih izdavačkih kuća. Ceo dan vodimo razgovore jedan na jedan. Imamo po dvadeset minuta da vidimo i budemo viđeni. Danas sam razgovarao sa skoro petnaest urednika ili agenata. Najveći je problem, a i mudrost, kako organizovati sve te informacije, znati s kim si razgovarao i o čemu, šta si nudio a šta ti je nuđeno. Kome posle da šalješ mejl i sa kojim sadržajem, a kome ne. Trebaće mi kod kuće barem nedelju dana da sistematizujem današnje i ranije informacije. Otvorio sam mnoga vrata, i mnoga su nam otvorena. Rezultati će se valjda videti u narednim godinama.

…..Kina je danas ogromno tržište knjiga čiju logiku, čak i kada izgleda opšterazumljivom, i nije baš jednostavno uvek shvatiti. Prava za knjige su ovde, kao i mahom svugde, skuplja nego kod nas, i shodno tome, obrti su neuporedivo veći, pa se i izdavaštvo ovde, kao i na drugim velikim tržištima, u biznisu smatra daleko ozbiljnijim poslom nego kod nas.

…..To jeste činjenica, ali s obzirom na važnost izdavaštva, i knjige uostalom, za opštu kulturu, zemljama kao što je Srbija, ne preostaje ništa drugo nego da stanu, iskreno i pametno, iza svoje knjige. Inače, ako se nastavi sa ovakvom kulturnom ne-politikom, neće biti naše knjige u budućem svetu. To je tako. A druga važna stvar koju treba znati jeste da u budućem svetu, podjednako kao i na engleskom, biće važno da imate i knjige na kineskom. Ako želite da vaša kultura postoji kao vidljiva. Ko to shvati, shvatio je.

…..Ovde se poslovne stvari rade jedna po jedna, korak po korak, to znaju Kinezi, a znam i ja. Raduje njihova uglavnom dobra i tačna percepcija Srbije i njene pozicije u savremenom svetu. Pogled razumevanja i dubljeg podrazumevanja kada pomenem svoju zemlju. Pomen Hazarskog rečnika i Novaka Đokovića, proizvodi momentalno i manifestno dopadanje, a Tesla kao dodatak, zacementira stvar. Kinezi na raspad Jugoslavije gledaju drugačije od stereotipa koji je nametnut sa Zapada. Za nas literatura je most. Primećujem da je dosta važnih knjiga savremenih kineskih pisaca poslednjih godina već objavljeno u Srbiji. A imam i utisak da su te knjige nedovoljno primećene u našoj kulturnoj javnosti, da nedostaje još taj mali korak.

…..Ispijanje čaja zahteva jednu vrstu mira, za koje Zapadni svet, a izgleda, sve više i savremeni Kinezi, nisu više spremni. Danas pijem zeleni čaj od ekstremno mladih listova. Šta moje ime znači, povremeno me poneko zapita. Bezveze je bukvalno prevesti Ne-nad, kao suprotno muško od ženskog imena Nada. Možda je najbolje reći Neočekivan čovek, po knjizi Voje Despotova, a i po samoj suštini. The Unexpected Man. Od kuće do kuće, izdavačke, još jedan dan protutnjasmo kroz ovaj grad.

 

Utorak 28. avgust 2018.

 

…..Svet je prepun pitanja, a mi plivamo u bazenu sa odgovorima. Danas, na moju žalost, hotelski bazen ne radi, pa ništa od plivanja pred doručak. Brzo sam ovde stekao naviku da plivam pred doručak i pred spavanje po petnaestak minuta.

…..Kada smo već kod navika, čak sam se i ja, koji ujutru baš i nisam pričljiv, kao ni većina mojih sunarodnika uostalom, prinudno navikao na povišeni stepen jutarnje ljubaznosti koji diktiraju anglosaksonci, a svi ostali ga slede. Uz podrazumevane moje specijalne pahuljice koje spremam u Srbiji i kojima dopunjavam samo meni znane praznine doručaka najboljih hotela, preko celog sveta, od Buenos Ajresa, preko Evrope i Srednjeg do Dalekog istoka. Ovde doručkujem i specijalnu supu za koju biram sastojke, pa mi je ubrzano spremaju, specijalan omlet, specijalne salate… Više je nego jasno, doručak se ovde zove – kombinacija. Barem za mene.

…..Ceo dan poznati urednici iz celog sveta obilaze velike kineske izdavače. Slušaju, postavljaju pitanja, odgovaraju na pitanja. Nakon posete najpre Sajmu knjiga, zatim velikim knjižarama, već dva dana smo u samom centru kineske izdavačke industrije, srećemo brojne važne ovdašnje pisce, urednike i agente. Njihovi izdavački parametri su, naravno, neuporedivi sa onima koji su meni nabaždareni u glavi u Srbiji. Knjige prodate u 200 izdanja ili u 17 miliona primeraka, skoro da su ovde rutinska stvar.

…..Recimo, ultra brzim liftom stižemo u redakciju jedne od kuća, na 19. spratu jednog od bezbrojnih nebodera. Ovde je prosečna prodaja knjiga oko 200 hiljada primeraka po naslovu, a neke se prodaju i po 70 hiljada nedeljno. Šta štampaju? Krimiće, filmske i istorijske hitove, biografije selebritija… Meni ništa zanimljivo, osim fenomena ovih brojeva. U jednoj drugoj kući, pak, saznajemo da na njihovih 300 knjiga, koliko ih izdaju godišnje, radi čak 70 urednika. Na Agorinih 20 do 30 knjiga godišnje, ja urednički radim sam, a radim i još niz drugih poslova. Pa sada ti vidi, ko radi k’o Kinez.

…..Meni je zanimljivo da posmatram lica na ovim prezentacijama, pre svega Kineza iz tih izdavačkih kuća. Pokušavam da ispratim šta se ustvari ispod njih dešava, koji su univerzumi negde daleko u vremenu pokrenuti da bi oni danas bili na ovom mestu. Iako naoko slična, beskraj različitosti caruje na njima. Šta li se sve moralo dogoditi da bi ona sedela ovde? Lica su nekada maskirana u bezbrižnost, nekada u običajnost socijalne grupe, nekada u mehanizam prikrivanja emotivnog stanja, a ja se uvek pitam šta je to što ustvari stoji iza njih, gde je, precizno i tačno, to biće koje ga nosi i kako ga identifikovati.

…..Na ulazu u svaki od ovih nebodera je ozbiljno obezbeđenje. Gledam i njihova lica, identična su kao u ma kog obezbeđenja, ma gde u svetu. Inače, u mnoge od prostorija ovih izdavača ulazi se samo uz pomoć otiska prsta. Obezbeđenje mu dođe kao dekor. K’o oni odreda prekopirani krupni crnci u milanskim buticima iz uličica kvarta Quadrilatero della moda.

…..Ručamo u jednoj od izdavačkih kuća, doneli su nam pet-šest vrsta pica. Kineskih. Nije baš sasvim neobična ideja staviti domaće sastojke i pomešati ukuse, to rade i kod nas, no kineska hrana i začini na picama deluju za mene baš nespojivo. Posle tri različita parčeta pice prestao sam da ih testiram, jednostavno, previše je sasvim različitih ukusa. I šta sam zaključio? Definitivno, pica je pica, samo ona italijanska, sa definisanim italijanskim ukusima i sastojcima. A na kutijama svih ostalih, ne bi smela da stoji napisana ta magična reč naše mladosti – pizza.

…..Idemo dalje, usred dana je saobraćaj u Pekingu nesnosno gust. Udaljavamo se od centra. Peking ima sedam saobraćajnih prstenova. Naš hotel je na obodu prvog. Mi sada idemo negde sasvim daleko, u carstvo elektronskog izdavaštva. Mislim da je treći saobraćajni prsten u pitanju. Sa zidova u holu (treba li reći, futurističke) zgrade, gledaju nas naizmenično kineski pisci i Servantes, Mom, Dira, Stendal… A unutra pratimo najveću kinesku e-platformu iReader. Izgled i način rada su fascinantni.Uovom futurističkom okruženju više od 700 ljudi sedi za računarima. Za deset godina rada izgleda da su ostvarili svoju i viziju i misiju – imaju pola miliona knjiga i 200 miliona aktivnih pratilaca, a i svoju platformu, poput Kindla, koju godišnje prodaju u više od pola miliona komada, i to već šestu verziju.

…..I taman sam mislio da sam shvatio mere kineskih knjižara, kada smo u povratku posetili baš pored trga Tjenanmen giga-knjižaru Pejdž van koja radi svih 24 sata sedam dana u nedelji, veća je od čudesne knjižare Ateneo u Buenos Ajresu, a na njenom 4. spratu primio nas je izdavač visokosofisticirane literature veoma slične mom pogledu na izdavački svet. Brojevi koji su ovde pridruženi uz moje omiljene autore i knjige izazivaju vrtoglavicu. Uopšte, ovo je knjižara iz koje se izlazi ošamućen.

…..Gledam nas na večeri u obližnjem restoranu. Još jednom, drugačijem od svih prethodnih. Možda za Peking i najtipičnijem. Pekinška patka je ovde broj jedan mere i umeća. A mi štapićima mašemo k’o gudalima, niko ni ne primećuje da već danima, nigde na stolu, nema ni noža ni viljuške. Pred nama Evropljanima i drugim, iskrsavaju smeli oblici hrane, smele kombinacije i ukusi. Rubikova kocka kao da je nastala po ideji kineske hrane. Ukombinuj sve! Naravno, kožura od pekinške patke je neuporediva, kad smo već kod hrane. Hrskavi ukus se još dugo, dugo rastapa na vašem nepcu. A sve to u relativno maloj prostoriji, u kojoj se nestvarno mešaju i odjekuju sasvim opušteni glasovi dvadesetak ljudi na engleskom i kineskom, u kojoj se pije i kineska rakija pai džio.

.

.

Sreda, 29. avgust 2018.

 

…..Poslednji je dan fellowship-a. Danas idemo na virtualni sajam knjiga, koji se za nas i neke od urednika i agenata održava u jednoj od specijalnih virtualnih biblioteka- knjižara na drugom kraju grada. Koračamo duboko u budućnost, tamo su ekrani koji prepoznaju korisnike, koji znaju sve o njihovim navikama, a i drugi uređaji koji znaju sve o knjigama koje izmere (recimo, pametne vage), a zatim prilazimo i pametnom ormaru… Na ovom mestu mi imamo svoje stolove i razgovaramo. Stolovi su, inače, obični. Tako barem izgledaju. Nismo kod njih primetili neke posebne znake pameti. Niti nam je neko od domaćih na to skrenuo pažnju. Ovaj virtualni sajam traje, bogami, ceo dan.

…..Kinezi imaju običaj da daju male poklone, da od rastanka kao tačke u vremenu naprave opipljivu tačku u prostoru. Jaja meni i Klaudiji poklanja deo svog sveta, mirisnu kinesku ogrlicu. Jaja i Li su neočekivani prijatelji od prvog dana, šire pozitivnu energiju gdegod da odem. Njihovi mali pokloni, s obzirom da su iz drugog sveta, imaju veliku specifičnu težinu za mene.

…..Sedmi je dan, opasno me spopada umor nakon svakodnevnog 12-i-višesatnog angažmana. Bukvalno, ne stižem da se naspavam. Stefan me je od kuće pitao, šta smo obilazili od znamenitosti Pekinga? Ništa, zaista ništa turistički, no zato smo svi duboko ušli u srce kineske izdavačke industrije. Pred nama je iskrslo mnogo dogovora, mnogo sitnih detalja, pre svega, mnogo ljudi sa svojim svetovima, u koje se mora pažljivo ući da bi posao imao smisla.

…..I bio je oproštajni parti na kraju dana, sa kineskom tradicionalnom muzikom i neočekivanim ukusima australijskih vina i japanske hrane. A zabava k’o zabava. Tu su svi.

…..Vraćam se taksijem, Galerija 1920 u kojoj je bila zabava je u drugom prstenu, hotel je na obodu prvog, ali sa druge strane, pa da bi se stiglo pešice, treba barem dva sata. Ili promeniti dve linije metroa. Peking se definitivno ne dâ tako lako prehodati. Grad od 20 miliona ljudi je baš veliki zalogaj za mere naše percepcije… Dakle, čak i militantni pešak, ovde bira taksi. Šta mari, nije ovde taksi tako ni skup, 30 juana ili, za nas, 230 dinara. A jedini pravi gubitak se krije iza činjenice da čovek ne pešači.

.

.

Četvrtak, 30. avgust 2018.

 

…..Prvi dan u kojem pokušavam osvojiti virtualni prostor samoće. Bazen, pisanje, doručak. My last day in Beijing, počinjem i za sebe, a bez ikakvog razloga, da mislim na engleskom. Lije kiša, ustao sam malo kasnije no obično, oko 9 sati, i dok za doručkom okretah u glavi, k’o

…..Rubikovu kocku, kombinacije kako da što opuštenije provedem današnji dan bez ikakvih posebnih obaveza, stiže mi poziv od urednika najveće izdavačke kuće da ih posetim. Ako mi nije popunjen raspored za danas. Šta ću, nisam baš svaki dan u Pekingu. Izgleda da za mene nema odmora ni nakon sedam napornih radnih dana… Svi su se raspršili negde. Meni laska ovaj poziv. Da li je to priznanje mojoj zemlji ili meni, sasvim je svejedno. Dakle, jedino ja, nakon sedam radnih dana i dalje radim. Dobro, i Erik u hotelskom lobiju ispisuje kilometarske redove na laptopu. A pojavljuje se i Lirong.

…..Podseća me na obavezu na koju sam sasvim zaboravio. Moram da odem da vratim famoznu SIM karticu. Teško je postati, a još teže prestati biti korisnik Čajna mobajla. Vraćanje kartice je beskrajno komplikovan i dugotrajan proces skoro jednako kao i uzimanje iste. Vraćaju vam usput i neke sitne pare, ali i uzimaju more podataka. Zadržavanje broja bilo bi ozbiljan prekršaj. Ukratko, uz pomoć Lirong, nakon šest dana više nisam pretplatnik Čajna mobajla, i žurim na sastanak u obližnji restoran. Nagodili smo se da je to jednostavnije nego ići u izdavačku kuću na drugom kraju grada.

 …..Radni ručak sa Luiom je obostrano koristan. Kako? Nije to za javni dnevnik. No ono što je očito, jeste da i pored decenija konzumiranja i spravljanja kineske hrane, i pored svakodnevnih poseta totalno različitim kuvarskim filozofijama ovde u Pekingu, umalo da preskočim da naučim neke stvari o kojima nemam pojma. Na stolu-istovremenom- šporetu, iz dve različite čorbe, ljute i manje ljute, jeli smo, opet različite, kombinacije loptica od mesa, te tanko rezanog mesa i povrća, koje smo najpre stavljali u te čorbe da se skuvaju, a zatim ih vadili i stavljali u činiju sa prelivom koji smo sami kreirali pre toga od preko tridesetak potencijalnih sastojaka. Ova kuvarska ideja, koju dosad nikad nisam konzumirao, jeste u biti varijacija one stalne kineske ideje kombinacija na više nivoa. A kreator je gost, onaj koji bira sastojke. Dakle, više od tri sata smo kuvali i jeli, pili dobro benediktansko pivo iz Nemačke. I ovaj dan mi je prošao brzo, uradio sam nešto. Kao što rekoh, važni su živi ljudi, a ne prostor.

…..Nisam sinoć imao snage da nakon oproštajne zabave odem još i na afterparti. Lirong mi kaže da su zaginuli do dva sata. Pozdravljam se sa Erikom, koji se i pored svega dobro drži, i koji je ustvari ove sedmice i diktirao taj semisuicidalni ritam afterpartija, nešto k’o u Srbiji Vlada Kecmanović što ponekad radi svojim prijateljima (mada, Vladine sedeljke u kafani traju bar do sedam, ko zna, zna o čemu pričam). Kecko je bio u Pekingu, ali se nigde po kafanama nismo sreli. Moraću njega i Jerkova jednom da vodim na popravni ispit. Na aerodromu u Cirihu me je oduševilo kada sam ga video kako u šorcu i papučama za plaću putuje u Peking. Opuštencija.

…..Najluđa stvar u svemu je što niko iz Srbije, osim mojih najbližih prijatelja, ni ne zna da sam u Kini i da udarnički radim za svoju zemlju i kulturu. Kao totalno nezavisnu osobu, kao slobodnog čoveka, pre svega, nijedan državni organ ne želi da primeti, ni mene, a ni to što radim. Šta da im radim. Očito, uvek smo imali dovoljno prirodnih resursa da možemo da se razbacujemo. Bojim se da će takav stav u budućnosti veoma skupo Srbiju da košta.

…..Jaja mi pre neki dan skrenula pažnju na fantastičnu knjigu karikatura i parodija Gradimira Smuđe, slikara i karikaturiste iz moga grada u čijim sam dovitljivim, likovno ekspresivnim ličnim notama i pre svega ironičnim karikaturama uživao u novosadskom Dnevniku osamdesetih. Devedesetih je otišao u inostranstvo i u Srbiji niko više i ne zna ni gde je on niti šta radi. Valjda je negde u Francuskoj ili Švajcarskoj. A knjiga njegovih ingenioznih likovnih i opštekulturnih dosetki jedna je od najpopularnijih u Kini. U Srbiji, gde u kulturnom establišmentu već decenijama vladaju mediokriteti, za takve stvari niko ne mari. A Kinezi baš uživaju u njegovoj parodičnoj percepciji sveta.

…..U isto vreme i prastara i ultramoderna Kina i daljestremi ka boljoj budućnosti. Koja je nekada davno zacrtana, i u koju mi danas, kao na ideju-značku jedne ideologije, gledamo sa podsmehom. U Kini su stvari drugačije postavljene. Budućnost kao da je opipljiva. Jednostavnost se otkriva u mnoštvu. A mogući su, istovremeno, i najveći i najmanji brojevi svega. Ima u svemu tome nečega.

…..Spremam se za jutarnji let. Sabiram utiske. Da, nisam baš preterano obilazio znamenitosti, moglo bi se i tako reći. Zabranjeni grad je za mene ostao samo strana reč, Forbidden City, strogo engleski izgovorena u nekom od brojnih prolaza pored dotične građevine. Nisam ulazio u njega, niti brojao njegove sobe. Nisam išao ni do Velikog zida. Ono što nosim sa sobom u budućnost jesu oči i lica skoro pa trideset ljudi sa imenom i prezimenom. Dalje susrete nisam mogao da percipiram, toliko ih je mnogo bilo.

…..A ovo je bilo jedno od onih putovanja koje je brzo prošlo, a dugo trajalo. Čega bih mogao da se sećam?

…..Recimo, pijemo čaj od sveže ubranih listova. Kineski porcelan diskretno zvecka u sali tapaciranoj tradicijom jedne od velikih kineskih kuća. Nestvarno zelena boja zacementirana je za rub idealno toplih šoljica tik ispred nas. Grejemo se smislom. Znamo već odavno da poenta svega jeste jednostavnost. Španske oči gledaju francuske, francuske indonežanske, indonežanske srpske, srpske izraelske, izraelske američke, američke australijske, australijske nemačke, a sve zajedno igraju ping pong sa kineskim očima. To je slika ovog grada koju želim da zapamtim.

…..Žive oči ljudi s kojima sam proveo osam uobičajeno-neobičnih dana. Svako od ovih lica vratilo je svoju lepotu u deo sveta kome pripada. Vidimo se svakako na putu ka našoj Središnoj harmoniji, najpre već u Frankfurtu u oktobru, pa u Šarži, možda i u Beogradu, što da ne…

…..Svako putovanje je, pre svega, odlazak u ostvarivu budućnost, jer tamo daleko, smrti definitivno nema.

…..Meni preostaje da u avionu nastavim da čitam Pesoinu Knjigu nespokoja, koju sam nosio čak do Pekinga. U Lisabon, dakle, odoh.

.

.

.

.

.


Nenad Šaponja

Rođen je 1964. u Novom Sadu. Bavio se različitim poslovima – lekara, psihijatra, televizijskog autora, slobodnog kritičara i sekretara jednog društva pisaca, a 2002. je osnovao izdavačku kuću "Agora". Piše poeziju, esejistiku i prozu. Zastupljen u različitim antologijama i izborima poezije. Dobitnik nekoliko književnih nagrada.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)