Ajtana Dreković

Penzioner

Penzioner

 

…..Svake nedelje, u 12:04 putujem sa stanice Rosenplatz u obližnji gradić po imenu Georgsmarienhütte. Dogodilo se jednom da se na stanici pojavio jedan stari Nemac, penzioner, i ponudio mi vožnju busom uz njegovu mesečnu kartu, jer je vikendom imao pravo voditi još dve osobe sa sobom. Ušli smo tada u bus, smestio se na sedište do prolaza, ne ostavivši mi priliku da sednem pored njega i popričam. Nije me nijednom pogledao, nije mi ni dozvolio da mu bar osmehom ponudim zahvalnost. Čak ni kada je izlazio iz busa, nekoliko stanica pre mene, nije se pozdravio.

          I dalje ga srećem, svake nedelje, na istoj stanici. Redosled je uvek isti: izlazi iz obližnje pekare, ulazi u bus, čita novine, izlazi i baca ih u prvi kontejner. Ali više se nije dogodilo da mi ponudi svoju kartu. Kao da je onaj njegov nekadašnji potez bio prevelik iskorak iz njegove rutine. Ili se tog dana, taj mozda verujući Nemac, dobrim delom hteo iskupiti za neki greh kog je počinio ili ga se prisetio. A mozda su Nemaci takvi – ljudi koji daju samo jednu priliku. Jednu šansu.

      Ili je u meni gadljivu zahvalnost prozreo. I prezreo.

      Ni danas ne mogu da se otrgnem utisku da svaki put kada ga sretnem radim nešto pogrešno.

.

.

Instrument

.

…..Sredovečni čovek, sa prezrelom patnjom u očima, svakog je jutra sa naporom ustajao i penjao se liftom do poslednjeg sprata jednog nemačkog staračkog doma, u kojem boravi poslednjih nekoliko godina, otkada su mu amputirali noge. Već dugo ostavljen i zaboravljen od porodice, svakog je dana posmatrao sa ograde hodnika kako se duge stepenice uvijaju u krug oko malog hola na prvom spratu, u kome nije bilo ničeg osim jednog nepomičnog instrumenta. Dva puta je pokušao da se prebaci preko ograde, ali oba puta ga je sprečilo osoblje, umirujući ga narednih nekoliko meseci opojnim lekovima.

…..Jednog dana ustao je odlučan da dovrši svoje poslednje životno delo. Ovog puta pažljivo, dovoljno rano da ne zatekne nikog na hodnicima, umesto liftom, penjao se rukama sa stepenice na stepenicu, sa sprata na sprat, i stigao do poslednjeg. Odozgo, nečujno, kako je poslednjih meseci i živeo, prebacio je umorno telo preko ograde i pao niz bunar praznine, obavijen dugim kružnim stepenicama, pravo na jedini predmet koji je odozgo uvek gledao i koji je poslednji put, toga jutra, oglasio njegovo tiho postojanje. Klavir.

…..Govorilo se kasnije medju ljudima kako bi njegov pad na klavir imao više smisla kada, umesto nogu, ne bi imao ruke. Drugi su govorili: nije moguće tako naglo uskočiti u umetnost, nemoguće je dočekati se na noge na njoj. Ipak, klavir, koji je odsvirao poslednje zvuke jednog nečujnog zivota, još uvek stoji na istom mestu, bez ijednog traga skorašnje smrti. Otvoren. Kao da je u svemu tome bilo nečeg višeg od starčevog pada i smrti. Kao da se Šumanov skok u mirnu Rajnu još jednom ponovio i ovoga puta, daleko od svoga vremena i sveta, uspeo.

.

.

Prva žena

.

…..Mrak se osvetljava mnogobrojnim očima. Niz Muharemovu livadu klize dve senke pevajući „Oj, ti, tamna noći!“. U jednoj kući tama skriva poslednju nameru dvoje mladih, u čijem domu već godinama nema dečijeg glasa:

            • Sutra, kada se probudimo, pođi u svoju devojačku kuću. Kada ugledaš svoje roditelje, zaplači kao da se stvarno rastajemo i reci da sam te oterao od sebe i da sam poručio da mi više ne dolaziš. A kada ti bude teško, strpi se i seti: kroz nekoliko dana uzeću sebi drugu ženu, a kada mi rodi prvo dete, neće proći ni mesec dana i vratiću je odakle sam je doveo, a tebe ću uzeti da podižemo dete kao da je naše. Upamti, niko osim nas ne sme znati za to.

…..Podrhtavajući poput dva zvona, ostaše budni do jutra, dok su vani mesečinom usijani krovovi upućivali na sebe. A kada svanu, devojka pođe svojoj kući s malo stvari u rukama. Kada je ugledaše, roditelji prosuše kletve niz put kojim je došla.

…..Kroz nekoliko nedelja do njene kuće stiže vest da joj je muž uzeo k sebi drugu ženu. Devojka se tada uplaši, strah je poče zapljuskivati sa svih strana, u talasima, a ono zvono u njoj stade sve više treperiti i podrhtavati, dok ne poče da se otima. Tada, slušajući kletve roditelja, kojima su obasipali njegov put, pretke i budući porod, strpljivost je skoro izdade i kao u nekoj probuđenosti poskoči i kroz plač poče govoriti nerazumno. Ipak, uspe da se pribere i tog dana i svih narednih meseci.

…..I prođe godina. Vest o detetu stiže kroz usta radoznalih žena. Ali poziv muža stiže istovremeno kada i do njenog oca dođe glas o njenom tajnom dogovoru s njim.

            • Zabranjujem da mu se ikada vratiš! Pogaziš li moju reč, neće biti ni njega ni tebe!

…..Ipak, muž uradi po dogovoru. Kroz mesec dana, pažljivo birajući zamerke koje će izreći, vrati mladu majku roditeljskoj kući i stade dane provoditi vrebajući oko kuće prve žene. Ali njen otac je drža zatvorenu, a njega poče goniti kao zver koja mu napada kokoš.

…..A kod kuće je dete bivalo sve uznemirenije i sve ženske ruke nisu mogle zameniti majčine. Čovek poče sve češće ostajati kod kuće, brinući o detetu koje je iz dana u dan zahtevalo sve više pažnje, zaboravljajući na davno obećanje. Posle nekoliko meseci vrati detetu majku, a glasovi u kući počeše se umnožavati  iz godine u godinu.

.

.

.

.

.


Ajtana Dreković

Rođena 12. maja 1991. godine u Tutinu. Osnovne i master studije završila na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, na smeru Srpska književnost i jezik. U okviru 31. Festivala Dani poezije u Zaječaru objavila prvu zbirku pesama Fosil sumnje. Dobitnica nagrade Matićev šal i nagrade Aladin Lukač za zbirku Fosil sumnje. Dobitnica je i nagrade „Milutin Bojić“ za neobjavljeni rukopis pesama, koju dodeljuje istoimena biblioteka u Beogradu. Objavljivala je pesme i kratke priče u Sentu, Almanahu, Koracima, BKG-u, Poeziji, Povelji. Nagrađivana i za kratku priču na Festivalu kratke priče Zavičajne staze u Petnjici i na konkursu u Nišu. Uređuje književni blog Libela.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja