Aleksandar B. Laković

Pesme – ožiljci

.

.

(Đorđe Despić, Pesme i drugi ožiljci, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2018)

.

…..Naslov pesničke knjige Pesme i drugi ožiljci Đorđa Despića naslutio je predstavu pesama i stihova kroz viziju i mapu ožiljaka. U vidu ožiljaka doživljenog, od obično bolnog, pa do uzvišenog, u međuvremenu, prosanjanog i domišljanog, a uz to, u međuvremenu, i menjanog, ponekad i do neprepoznavanja pr(a)vog ipostasa im. I ožiljaka, koji, na prvi pogled, neočekivano, poseduju i moć predskazanja i prorokovanja („sa rasekotinom na nozi / u čijem si obliku jedino ti video / nešto nalik na kobilicu jedrenjaka / koji zove na ukrcavanje” – pesma Ožiljak), a ne samo čitanja i preuzimanja osećanja nataloženih slojeva prošloga, ličnih ili zajedničkih, nebitno, sa kojima oduvek rado uspostavljamo zavidnu i iskrenu empatiju.

…..Dakle, ovom prigodom, pesnik Despić se opredelio za tumačenje i ostihotvorenje ožiljaka. I to ožiljaka koje svako od nas nosi na sebi ili u sebi, vidljive ili ne, sa svim njihovim i našim pamćenjem i iskustvom, i koji kad-tad, naročito u trenucima osame i neizvesnosti, postanu pesma-priča koja ispunjava i predstavlja naše biće prošlosti („šta sam bez svoje istorije drage bolesti / u kojoj srećno gorim / još samo tu te čuvam / u srcu vrućice što će i ovu hartiju / spržiti / uskoro” – pesma Krik). „Jer šta je čovek bez strasti / bez pomamne groznice” (pesma Živa rana) – pita se pesnik šapatom.

…..Osim toga, opominjući ožiljci su, oduvek, i prečica našeg prepoznavanja i upoznavanja samih sebe („snove niti živiš niti sanjaš / niti ima ko da te na kraju putovanja / prepozna po ožiljku / kao Odiseja” – pesma Ožiljak). A, da ne zaboravim, iako ožiljci izgledaju transparentno, prirodno, dostupno i očekivano, ipak, najteže je upozna(va)ti samog sebe, sa svim svojim manama i vrlinama, tajnama i razlikama, koji nam pomažu da se odredimo i prema ponuđenom nam svetu iluzija, sivila, beznađa, bezličja i licemerja.

…..Podseća nas autor Despić da postoje i ožiljci, koji u svom pamćenju ili prilikom samog dodira sa njim ili njegovog pomena, trenutno ili godinama kasnije, izazivaju jednu te istu neprijatnost i bol („kao da zarastanje ne treba / da se završi / kao da bol treba održavati / i negovati i dati mu vremena / da doteče i ulije se / u tvoj uzburkani / unutrašnji okean / koji te već dugo zapljuskuje / i ostavlja so na trepavicama / koji te kovitla i ne da / da igde / mirno pristaneš” – ista pesma u istoimenom ciklusu). A upravo bol i neprijatnost pomažu svim akterima pesme da predosete sopstvenu prognozu i izvesnu vizuelizaciju (ovom prigodom nesigurnu i nepouzdanu) u bližoj budućnosti, pa i iluziju svega toga. Ili, što je blisko pravoj književnosti, makar da odrede orijentire i kontrolnike gde smo se, u međuvremenu, trebali i mogli pronaći odnosno gde smo želeli da budemo.

…..Neobično je da bilo kakav ožiljak koji posedujemo, iako usaglašen i sa našim nacionalnim gledanjem na značenje ožiljaka i rana, napominje kako je moglo biti mnogo gore. I da rane mogu biti još ružnije, dublje i bolnije („ostaješ nepotreban i bezimen / Niko / u svom lutanju / u svom jedrenjaku / koji lagano usmeravaš / ka pesmi / što dopire / sa onih zapenušanih / hridina” – završetak iste pesme). Kao i Fuentesove „brazgotine”, možda, podseća nas pesnik u nekoliko navrata („učini da mi te koža / brazgotinama raspoznaje”).

…..Ipak, sve nas to, još jednom, pretpostavljam, upućuje na zaključak da je ožiljak, u isto vreme, i paradigma kapaciteta trpeljivosti i podnošljivosti pojedinca, kao i verodostojan beleg spremnosti čoveka na tradicionalnu žrtvu, koji, svi skupa, zajedno sa proživljenim i prebolelim bojaznostima, sumnjama i iskušenjima, upravo označavaju ili predviđaju šta je to što pojedinac zaista hoće od života. Posebno kada je u pitanju selekcija onog što je to bitno, od onog efemernog, na primer.

…..Po mišljenju psihologa, ožiljci, sami po sebi, predstavljaju i svojevrstan ilustrator kroz koje je sve strahove, nedoumice, kolebanja, posrtanja, pa i podizanja i preispitivanja prošao pojedinac (sam ili ne) i iz kojih je, nada(mo) se, izašao, ako ne značajno moćniji i umniji, a ono barem, sposobniji da se odlučnije opredeli za ono što ga ispunjava i čini važnijim. Otuda učestali pesnikovi pokliči, posebno prisutni u stvaralačkom podvizavanju: „daj šansu nemogućem”; „ipak pokušaj ne odustaj / napravi incident ako treba”; „treba osloboditi jezik / kao zavitlani kamen”.

…..Dakle, posebno je ovaj pesnikov vapaj ili usklik aktuelan kada je reč o pesmi i stihovanju. I njihovom statusu ovde i danas, koji su ekvivalent i opšteg statusa čoveka i društva („ovo stanje bez mašte / emocije snage / iako liči na pesmu / nije / to pesma zapravo prestaje”; „… oseti / nemoć / prazninu / nestajanje / i tebe i tvojih stihova / što ih guta / belina” – pesma Buba), bilo gde danas: „Znaš da je poezija danas / margina / civilizacijska periferija” (prva tri stiha uvodne pesme upućene Čitaocu). Pesnik oseća da je „stihovima … rok trajanja / ova stranica” (pesma Lovorike). Čak je i lovorov venac, ironičan je pesnik, „pravljen po meri / tvoje praznine / tvoje nepostojanosti” (ista pesma).

…..Ipak, pesnik ne želi da se prilagodi „praznini / što ti negde iznutra / brižljivo daruje nemir” (pesma Oblutak). Ne pristaje da „usporeno tumara / poznatim ulicama / i dobro znanom / prazninom u sebi” (pesma Šetnja). Zato, setno upozorava: „još samo malo / i sve će izgubiti svoje obrise” (pesma Sunčanica). Iz čega uočavamo predstavu okruženja, pesnikovog i našeg, u vidu simbola praznine. I u stišanim bojama, bez usklika i narušavanja harmonije i mira, što je, ipak, značajna samosvojnost Despićevih „pesama i drugih ožiljaka”.

…..Svestan je pesnik i mogućnosti osamljenog i ugroženog pojedinca da se održi u svojoj izvesnoj slobodi i izbegavanju svega onoga što čini preteću prazninu. Osim ljubavi kao moćnom otklonu i štitu od svega bez emocija, sadržaja i budućnosti, sličnu moć (u šta pesnik ne poseduje nikakvu sumnju), još uvek, poseduju pesme, kao i Despićevi dijaloški stihovi sa svojom isceliteljskom magijom i uzajamnim dejstvom na sve nas („ovi stihovi / kao neko tajno učenje … njihov šapat / odavno konači u tebi / i tvoj oblik je u njima” – pesma Elegija).

…..U osnovi takvog mehanizma suprostavljanja i odbijanja upodobljavanja jesu, pre svih, iskrenost i spremnost na bespoštednu borbu i/ili žrtvu, zbog čega pesnik Despić zahteva od poezije to isto, poistvećujući motiv ljubavi sa stihovima. Najočitije to čini na početku i kraju pesme Gospođici: „Ne trebaš mi kao / uštogljena bledunjava / stidna kupačica / od stotinu ruku / želim te otvorenu / hrabru toplu / i stvarnu / veoma stvarnu / pesmo”; „jedina moja / možeš li nemoguće / da mi telo zapamti plamen / žive metafore / pa da gorim / gorim moja gospođice / i s one strane / takva mi trebaš / pesmo”, uveren da je sve to, ipak, moguće. Ili nam predlaže, da nastavimo da verujemo i u potenciju stihova, kao i u magiju ljubavi. I njihovih sitnih zadovoljstava bez kojih, očigledno je, ne možemo i nećemo.

…..Pesnik Despić, kao i brojni književnici uostalom, na osnovu već citiranih stihova, slobodno se može reći da pretapa svoje biografsko vreme i prostor (i drugih svakako) u literarnu realnost. Ne samo da ih menja, nego ih povremeno i usmerava i ka neočekivanim staništima. I iz tog novog arealnog lika nastavlja dalje preobražaje, koji, ipak, imaju neku zajedničku nit sa sopotima svog pesništva. Pesnik to čini nenametljivo, narativno sporo, asocijativno umreženo, usklađeno i sa merom. I to procesom slika koje se kreću i preokreću odnosno tzv. panoramom u čijoj je osnovi suština i dubina sećanja iz sveta detinjstva (i ne samo iz njega, nego iz pamćenja, iskustva i emocija, uopšte), što je zaista impresivno. Šklovski je tvrdio da upravo taj književni postupak omogućava autoru da se potpuno otisne iz automatizma neposrednog uočavanja sveta i života, i da, takvim postupkom, može da sve viđeno, doživljeno, dosmišljeno, predstavi i na delimično ili sasvim drugačiji, naročito neočekivan, način. Primer je poetski sugestivna pesma Linija ljubavi, koju doživljavamo kao “dečju perspektivu smrti shvaćenu tek kao san … sa uviđanjem da je san bio zapravo samo snevana pređašnja realnost” (V. Mitrović – autor pogovora). Snažan utisak smrti se prenosi i u nekoliko drugih Despićevih pesama kao upečatljiva slika ili predstava koja ima moć da pesmu dalje ukršta sa drugim sećanjima i osećanjima, naročito u procesu poželjnog i vrednog oneobičavanja, pod strogom kontrolom pesnika („preda mnom izranja / umrlica / prikačena za drvenu banderu / u sporednoj ulici / pred kojom sam u neverici / zanemeo” – pesma Tasos; „Naiđe tako pred san / neočekivano / kao jučerašnje novine / u lakom kovitlacu / u pasažu / i čituljom pokojnika / koji liči na tebe” – pesma Šapat).

…..I inače, prigoda je ovog trena podsetiti, da za sve pisce, bez razlike od mesta i pisma življenja, ništa manji značaj poseduju sećanja iz detinjstva i mladosti, nego li iskustva i sećanja koja potiču iz doba kada se stvaraoci već osećaju stvaraocima i kada to već jesu. Ovakav književni postupak oživeo je u savremenoj literaturi i kao prevođenje perspektive dečakovog doživljaja sveta u svet značajnog umetničkog dela. U našoj književnosti posebno i neobično uspešno upotrebljavao ga je Ivo Andrić u svojim kraćim proznim oblicima.

…..Pesnik Despić se odlučio za utišanu i strpljivu naraciju, čak i za upotrebu izvesne nepesničke građe koja je sa merom i zajedničkim spojnicama vešto umrežena. Upravo takva naracija dugih rečenica i odabranih pojmova, naracija tišine u više slojeva, omogućava uvođenje u pesmu neočekivanih pojmova i simbola, koji pesmi daju dodatna značenja, još više slojeva i bitnih meditacija pre ucelinjenja i upotpunjavanja pesme u njenoj poruci. Pesme, naime, u sebi „zbiraju slike” koje čekaju da ih neko od čitača i tumača „prizna i nežno prigrli” (pesma Šapat). A u pesmi Linija ljubavi čitamo pesnikovu zamisao ostihotvorenja odnosno njegovog pesničkog manifesta spajanja pesme u jedan ugao gledanja i promišljanja: „dok se moja / linija ljubavi / spaja s tvojom / na ovoj beloj hartiji / i ostaje zauvek jedna / neprekinuta / i večna”, ali i podseća na značaj ljubavi za čoveka.

…..Pominjani primer menjanja toka pesme jeste i već citirani Odisej odnosno njegov ožiljak koji je, nakon njegovog dvodecenijskog povratka, prepoznao jedino njegov verni pas Argo. Osim Odiseja u Despićevoj knjizi obitavaju i Kirka, Elpenor, Persefona, Marija, Robinzon i Petko, Rilke, Alen Bešić, koji svojim značenjima i svojstvima utiču na formiranje interteksta, kao posebnosti pesničkog diskursa. Istu ulogu usložnjavanja i ukrštanja sećanja i osećanja imaju i drugi pojmovi sa značenjskim nabojem: kupinovo grmlje, lovor, kopriva, vilinski dodir…

…..Ovakav postupak daje prigodu da pesnička priča ima nekoliko svojih lica, pa i više naratora, neretko i onih neočekivanih. I uvek je spremna na dijalog sa svima koji su zainteresovani za dalji tok, šapat i odjek priče. Što je priča tiša, splavareća, to je njen glas sve jači i razumljiviji. Dakle, svi umešani u sudbinu ožiljaka imaju pravo glasa i promociju značenja koji nose u sebi i na sebi.

.

.

.

.

.


Aleksandar B. Laković

Rođen u Peći 22. jula 1955. Piše poeziju, esejistiku i književnu kritiku. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Prištini (1980), specijalizirao internu medicinu na Medicinskom fakultetu u Beogradu (1988). Živi u Kragujevcu i Ljutoj.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)