Marko Glišić

Pisac i priča

 

Pisac i priča

.

…..Don’t explain – poslednja pesma pred fajront, Miškov ispija treći „Jim Beam“ i napušta klub posle drugog refrena.
…..Cure mlada zrna ponedeljkovog peščanika, obrazje grada pristaje uz džez – redak trenutak kad Miškov voli što je pisac i što za njega vreme ne postoji.
…..Prigušenim E-molom dočekuje ga soba i on oseća da je ona opet tu, u senci kraj pisaćeg stola, pomamna i naga – njegova najbolja priča.
…..Ali se ne usuđuje da je pogleda. Isuviše je dobro poznaje. Baca se na krevet i pali cigaretu. Na platnu tavanice pokušava da je zamisli – u crnom vešu, s crnim halterima; u beloj spavaćici; kućnoj haljini sa cvetovima… Ali mu ne uspeva, ništa joj ne pristaje, ništa sem njene neobuzdane nagote, nijedna boja, nijedan komad garderobe.
…..I Miškov zna da joj ponovo neće prići, a svetlost se uvlači kroz kapke i nezaustavljivo klizi ka uglovima sobe.

.

.
Demijurg

.

.
…..U frigidni prizor, sa visoke mansarde, pisac uvodi kočije. Semafori diriguju crveno i široki bulevar najednom odzvanja ehom praporaca. S jednog balkona, istrgnuti iz šarenih stranica zasebnih ekrana, u neverici, supružnici motre za konjima.
…..Ali, sistem se brzo oporavlja i termiti na točkovima proždiru i ritam kopita i uzdah posmatrača za scenom koja ih podseća (recimo) na bajku.
…..Za konjima će, međutim, ostati miris: Pisac će zapaliti cigaretu, mangupi će se raspući o bokove prolaznica. A ligeštul će na onom balkonu ostati pust:
…..Legenda kaže da je žena ustala prva i spustila roletne. Muškarac ju je pratio. E sad, da li mu je tamo gde ne zalazi piščev um zafalio miris rasnih paradnih konja, ostaje tajna…

.

.

Zaplet

.

.
…..U jednom nama paralelnom univerzumu pisci imaju mogućnost da posmatraju svoje čitaoce dok čitaju njihova dela. Iako to znaju, neki čitaoci ne prezaju da već nakon nekoliko rečenica zavrljače knjigu i odustanu od čitanja. Tad pisac, obično zajapuren i uvređen, može momentalno da povrati knjigu od plahovitog čitača i tako mu se, na izvestan način, osveti.
…..E sad, kako je taj svet istovetan i istovremen našem, ova drama se paralelno događa i ovde, samo je njeno razrešenje – jer kod nas pisci ne vide čitače – donekle drugačije: Ovdašnjem piscu u tom dramatičnom trenutku obično pregori sijalica il’ pokipi mleko; dok nepouzdanom čitaču, već iste večeri, neobjašnjivo nestanu papuče pred vratima il’ štipaljke sa žice.

.

.
Promocija

.

…..Ni on se nije setio knjige. U šok sobi, reanimiran, pitao je za mobilni i za književno veče. Ništa više.
A ni oni što su ga dovezli nisu je primetili, iako su kod sebe imali i njegov telefon, i kutiju za duvan, i cipele, koje od siline udarca poleteše kroz noć kao konfete.
…..Književno veče je – razume se – bilo otkazano, ali se promocija, sudeći po iskazu jedinog očevica, crvenokose prostitutke, ipak dogodila. Knjiga je završila na klupi ispod kestena, na sredini, dijagonalno od tela i daleko od cipela:
…..…čim su čoveka odvezli, vetar je počeo da okreće listove. Odmah se videlo da nije u pitanju obično šamaranje stranica, već da u tome ima neke naročite pažnje i kontrolisanog ritma… 
Nisam smela da priđem, samo sam gledala, i krstila se…

.

.
Muza

.

…..Iznenada, pisac oseća inspiraciju! Ustaje sa fotelje i polazi ka sobi s kompjuterom.
…..– Donesi mi čašu vode – prene ga žena na vratima i pisac neplanirano odlazi u kuhinju.
…..– Pusti još malo da otekne, pliz, mlaka je – ovaj put pisac odvrće slavinu do daske, i broji do dvadeset.
…..Najzad je za radnim stolom. Ali s druge strane zida ženi je opet potreban:
…..– Molim?
…..– Uključi bojler!
…..Pisac definitivno odustaje od tastature. Pali bojler i s papirom i olovkom u ruci ostaje u kupatilu. No, tek je kod uvoda, kad žena žustro grabi za kvaku:
…..– Šta je? – oštro će on podupirući vrata.
…..– Šta radiš?
…..– Brijem se!
…..– Gde, dole? – dobaci mu ona; i ugasi svetlo.

.

.

Pratnja

.

…..Dejanove priče nisu bile ni duge ni kratke. Smišljao ih je usput i pisao bez naročitog napora. A nakon nekoliko godina sakupio je broj dovoljan za knjigu; rasporedio ih u cikluse, smislio naslov i pošao put izdavača.
…..– Dobro je što nisu ni duge ni kratke – kuražio se dok je vozio ka izdavačkoj kući, desnim dlanom gladeći rukopis položen na suvozačevo mesto.
…..– Mada, da su duže, utisak bi svakako bio intenzivniji, a kraćim bi se čitalac češće i rađe vraćao – dobacivao mu je poznati glas sa zadnjeg sedišta.
…..Nešto kasnije, kada su se masivna drvena vrata za njim zatvorila, unutrašnjost ga je dočekala prijatnom atmosferom, a elegantnom gospodinu koji mu je uslužno prišao kratko se obratio:
…..– Džin-tonik za damu i duplu lozu za mene.
.

.

Moča

…..– Priđi.
…..– Priđi da ne vičem…
…..– Seru! Kad ti kažem, seru!
…..– Sad je svima dobar, svi ga znaju: te čitao je odmalena, te nije bio kao drugi klinci, te imao nežne prste, prodoran pogled… videli, šatro, da će da postane veliki pisac!
…..– Koješta! Muka da te uhvati…
…..– A ja sam video! Jesam, majke mi…
…..– Verovatno sam i pre njega znao da će da postane poznati pisac…
…..– Znaš, on je, dok je još bio klinja i hvalio se tu po kraju da piše priče, to PIŠEM PRIČE, izgovarao nekako, kako da ti objasnim… je l’ znaš Slavišu što drži „Plećkicu“, e, taj Slaviša kad kaže PEČENjE, tebi, bre, odmah krene voda na usta, to njegovo Č i Nj, to prosto čuješ kako hrska kožica, kako pucka pod prstima, tako ti i ovaj naš, kad kaže PIŠEM PRIČE, ne moraš da ih čitaš, jasno mu na usnama vidiš tu slast, tu moču, šta li je…

.

.

.

.

.


Marko Glišić

Rođen 1983. u Kragujevcu. Profesor srpskog jezika i književnosti. Pisao pesme, sad piše kratke priče, pisaće – voleo bi, al' sva je prilika da neće, opet pesme. Periodično objavljivao u periodici. Dva puta bio u najužem izboru za Nagradu „Mladi Dis“

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)