Dalibor Pejić

Pisma poštaru

.

.

njena pesma

ovaj prvi stih zapravo je četvrti
ona je u njemu
ne znam zašto ali ona voli četvrti stih
zato je on prvi
no često, kada ga ja napišem
ona izađe iz njega i pređe u neki drugi
na primer šesti
kaže dosadno joj u prvom koji je četvrti
pa bi malo da vrcka po šestom koji je treći
ja se naravno pobunim
jer u šestom stihu nešto sasvim drugo piše
a ne treće
i ne šesto
ni deseto
(lupim šakom o sto)
pita me: jesi li siguran?
pa zatrepće očima ceo svet se obrne
ali ne naglavce
ni tumbe
nego ti iz glave izrastu noge
onako uvis!
pa hodaš po onome što romantici zovu nebom
i naravno, kažem: nisam siguran!
(a kako bih i bio kad ne znam po čemu… hodam
ni da l’ ustvari hodam ili eto… letim)
e tad ja počnem da žvrljam
prežvrljam i prvi i četvrti i šesti stih
sve stihove prežvrljam
pa stanem i gledam
il ako ćemo iskreno – ne gledam nego blenem
ko začaran
ona hoda izmedju prežvrljanih redova
i zamisli! – piše novu pesmu
mojom rukom,
mojim mastilom
mojim razrogačenim očima, piše…
e sad… da si ti pesnik (i da je poznaješ)
šipak bi pesmu napisao, a da nije o njoj

.

.

brod

.

gledam u reku
u reku gledam
gledam kako biva tokom

plovi brod
al ne plovi rekom
već mojim pogledom
a nekim tuđim okom

na brodu putnici
plove plovom
da l’ rekom il mojim pogledom
il nekim trećim okom
ne briga ih!
oni plove
plove
plove
plove pod svojim krovom

jedan me ugleda
ja zaplovih njegovim pogledom
drugi me ugleda
ja zaplovih njegovim pogledom
treći me ugleda
ja zaplovih njegovim pogledom

i eto me
gledam sebe – plovim na sve strane
i ne briga me
gde reka i brod otploviše
al me briga
gde mene odvukoše
gde to odoh
u kakve predele

sad, kad već ne vidim brod no ga zamišljam
i putnici me davno zagubili
tražim se i nešto domišljam
gde bih to mogao biti?
i zašto bih?

.

.

gost

.

oteto otetom gost
od šume oteto
šumom raspeto
raspetilo se
na prstima hoda
raspametilo se
čelom u zid udara

oteto otetom gost
gostuje krišom a viče
ko Majakovski da peva
riče
iz nedara niče
otima svest

gostinska soba prazna
praznuje gost
gostuje praznina
ni tamo ni ‘vamo
a čuje se – klopara
ko da je nema – klopara
otima svest
.

.

zaćutite

.

zaćutite
kada vam misao vrela
u naručju plišanom krvari
teška od bodeža i zlohude mesečine
kada je pritisnu nekakvi beskućni duvari
i gurnu u zagrljaj beskonačne tmine

zaćutite
kada nema istine
i kada isti ja il isti ti u očima plane
kad vode u rekama postanu slane
i preslane
a obale kamene
beže nekuda van obale
negde
a ko zna gde

zaćutite
izjutra kad se smrkava i naveče kad sviće
zaćutite u knjigama
kad reč urliče na tačku
i druge znake interpunkcije
zaćutite u krčmama
kraj suvih usana
na kojima vetrovi gaje crvene ljiljane
uvenule od priče

.

.

stih

.
sastrugav’ sa dlanova stih
da živi
……………………..da igra
…………………………………da sni
da gologlav a glavat daljinom se ceri
prav!
al eto ga…
na’eren sav
iz praznih očiju viri
pokojnik isceren
tlapnja ga umiri
u neživot skri
dlanovi bride raskrvavljeni
plješću dativ
noć se k’o more peni
postaje stih
zbog toga na nebu – zvezde!
tek kad padnu – šeširi!
pa ko još može iždžigljat do njih
niko!
niko do gologlavi stih
sad…
nu braćo, streljajte!
evo gologlav i tih…
stoji!
naklapajte
naklopite se
se naklonite…
oklopite
oklopnite
da tlapi dok vri
i tako ispari
k’o da ga vetar berberin
sa naših duša skreso
no opet, da l’ ruka mu zadršće
krv!…
na duši
ko neki ožiljak seo
ko na presto

.

.

pismo zelenom poštaru

.

nijedna rupa nije dovoljna da sakrije prazninu
ni reka kada prekine svoj tok
ili krene natraške
ni asfalt kada proklija i uvije se oko kičme
ni mesec kada mu izrastu rogovi i proburazi ti grudi
ni zrno u kome pronađeš suštinu
nijedna rupa nije dovoljna da sakrije prazninu

a kada senke postanu tako hranjive
da iz njih busenom niče trava
i kada ozeleni sve ono što zeleno jeste
i sunce i more i drveće i ptice
i tvoja divno zelena glava
kada ozelene priče
i ova zelena koverta prepuna zelenih reči
kada ozeleni i tvoja uniforma
i Dostojevski i Kjerkegor i Niče

ti tada ipak ponesi ovo zeleno pismo
u svojoj zelenoj torbi
svojim zelenim koracima
i spusti ga u prvo sanduče koje zeleno nije
tu stanuje ono zrno
koje nas možda i sakrije

.

.

.

.


Dalibor Pejić

Rođen je 1984. u Beogradu. Objavio zbirku pesama “Međa između” – Svitak 2010. Dobitnik nagrade “Đura Đukanov” za zbirku priča “Renesansa” – Narodna biblioteka “Jovan Popović”, Kikinda 2015. Živi u Barajevu

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)