Džejn Kenjon

Pomilovanje

.

.

Udvarač

.

Ležimo leđa uz leđa. Zavesa
se podiže i spušta,
kao grudi nekoga ko spava.
Vetar pomera listove javora
koji otkrivaju svoju svetlu stranu
okrećući se svi odjednom
poput jata riba.
Iznenada, shvatam da sam srećna.
Mesecima, ovo osećanje se
prikradalo i svraćalo na kratko
poput stidljivog udvarača.

.

.

Kaputi

.

Videla sam ga kako izlazi iz bolnice
sa ženskim kaputom preko ruke.
Jasno je, neće joj trebati više.
Naočare za sunce nisu mogle da sakriju
njegovo vlažno lice, pometnju.

Kao da se ruga, dan je bio lep,
blag za decembar. Ipak,
zakopčao je kaput i uvezao
kapuljaču ispod brade, spremao se
za večnu hladnoću.

.

.

Kolačić

.

Pas je polizao posudu
i nagrada mu je kolačić
koji mu stavljam u usta
kao sveštenik hostiju.

Ne mogu da podnesem njegovo
lice puno poverenja!
Traži hleb, očekuje
hleb a ja bih isto tako
mogla i kamen da mu dam.

.

.

Sunce i mesec
………………………………………Donaldu Klarku

.

Ošamućena i pospana ali ne i utonula u san
čujem ćerku svoje slepe cimerke
kako joj pomaže da jede:
„Šta je to? Tikvica?“
„Ne. Spanać.“

Po povratku sa snimanja mozga, zadremala
je uz zvuk sapunice: prevara,
amnezija, sumnjivi poslovi,
i dugi, beli bolnički hodnici…
Ništa tu ne razdvaja život i umetnost.

Čujem dve sestre kako šapuću:
Gosp. Malkomson je umro.
Sat kasnije jedna od njih dolazi da nam kaže
da je privatna soba sada slobodna.

Sveži prolećni lahor
pomera plastičnu zavesu.
Ležim zavaljena u novom krevetu
i imam viziju duša
naslaganih kao krzna
pod mojom dušom, koja je bolesna –
toliko je teška od tuge
da sprečava druge da se uzdignu.

Nema raznobojnih cevčica
da gmižu ispod prekrivača;
imam vitalne znake zdrave
žene u ranoj srednjoj dobi.
Ne treba ništa da se seče ili ispravlja,
uklanja ili menja.

Nedelju dana omame. Sunce i mesec
uzdižu su se i spuštaju nad malim zatvorenim
dvorištem, drvećem…
Doktorovo lice se pojavljuje
i nestaje
u podnožju krveta. Sporo,
nezemaljska tuga iščezava.

Ponovo u sopstvenoj dnevnoj sobi
gledam stolove, stolice i slike
sa nečim poput oduševljenja,
samo nekako izbledele – kao sa velike visine.
Puštam telefon da zvoni; pošta
se nagomilala neotvorena
na stolu u holu.

.

.

Mirenje sa melanholijom

Iz dečje sobe

.

Kad sam se rodila, čekala si
iza gomile posteljine u dečjoj sobi,
i kad smo bile same, spustila si se
ne mene, utiskujući
gorčinu praznine u svaku moju poru.

I otad me je
sve pod ovim nebeskim svodom
rastuživalo – čak i žute
drvene perlice vrteške
iznad moje kolevke.

Naučila si me da živim bez zahvalnosti.
Upropastila si moj odnos sa bogom:
„Ovde smo prosto ne bi li sačekali smrt;
zemaljska uživanja su precenjena.“

Samo se činilo da pripadam majci,
da živim među kockama i pamučnim potkošuljama;
među crvenim limenim kutijama za ručak
školskim knjižicama u ružnim, braon futrolama.
Već sam bila tvoja – ti anti-potrebo,
ti koji obogaljuješ duše.

.

.

Bočice

.

Elavil, Ludiomil, Doksepin,
Norpramin, Prozak, Litijum, Ksanaks,
Velbutrin, Parnat, Nardil, Zoloft.
One prevučene filmom mirišu na slatko ili
nemaju miris; one neprevučene mirišu
kao hemijska laboratorija u školi
zbog koje sam nekad zadržavala dah.

.

.

Predlog prijatelja

.

Ne bi bila toliko depresivna
da zaista veruješ u boga.

.

.

Često

.

Često idem u krevet odmah posle večere
što se čini odraslim
(mislim, sačekam da padne mrak)
kako bih se odgurnula
od ogromog bola u nesigurnom
brodiću od pruća sna.

.

.

Jednom je bilo svetlo

.

Jednom, u ranim tridesetim, uvidela
sam da sam tačkica svetla u velikoj
reci svetlosti koja se valja kroz vreme.

Plutala sam sa celom
ljudskom porodicom. Bilo nas je svakakvih –
onih koji žive, onih koji su umrli,
onih koji se još nisu rodili. Nekoliko

kratkih trenutatka sam plutala, savršeno mirna,
i više nisam mrzela to što postojim.

Poput vrane koja namiriše svežu krv
došla si i u letu me izvukla
iz svetlucajuće reke.

„Držim te. Nikada ne dozvolim
svojim najdražim da se udave!“ Nakon toga, plakala sam danima.

.

.

Uzdisaj/izdisaj

.

Pas me traži dok me ne pronađe
gore, legne uz škljocanje
kostiju, stavi glavu na moje noge.

Ponekad zvuk njegovog disanja
spase mi život – udisaj/izdisaj,
udisaj/izdisaj; pauza, dugi uzdah…

.

.

Pomilovanje

.

Komad sagorelog mesa
nosi moju odeću, govori
mojim glasom, nesigurno
izvršava obaveze, ili uopšte ne.
Umorno je od pokušavanja
da bude odlučno, umorno
preko svake mere.

Prešli smo na inhibitore
monaminske oksidaze. Celu noć i ceo dan
osećam se kao da sam popila šest šoljica
kafe, ali bol iznenada
staje. Sa čuđenjem i
gorčinom nekog koga su pomilovali
za zločin koji nije počinio
vraćam se braku i prijateljima,
ružičasto oivičenom slezu; vraćam se
svom stolu, knjigama i stolici.

.

.

Kredo

.

Farmaceutrska čuda su sad na delu
ali verujem, samo trenutno mi je dobro.
Nesveti duh, sigurno je,
doći će opet.

Surov i zao, staviće noge
na stočić za kafu, zavaliće se i
pretvoriti me u nekog ko
neće da priča; nekog
ko ne može da spava ili nekog
ko ne radi ništa drugo sem što spava;
ko ne može da čita ili da pozove
za pomoć.

Ne mogu ništa da uradim da te sprečim
da dođeš.
Kad se probudim, još uvek sam s tobom.

.

.

Šumski drozd

.

Ošamućena nardilom i junskim svetlom
budim se u četiri,
željno iščekujem prve tonove
šumskog drozda. Prijatni vazduh
prolazi kroz komarnik
zajedno sa divljom, složenom pesmom
ptice i ja sam preplavljena

zadovoljstvom svakidašnjice.
Šta me je to tako strašno mučilo
celog života sve to ovog trenutka?
Kako samo volim malo srce
brzih otkucaja ptice koja peva
među velikim javorima;
njeno bistro, uverljivo oko.

.

.
Čistina

.

Pas i ja se probijamo kroz obruč
kleke s koje voda kaplje
da bismo došli do čistine visoko na brdu
gde sam ga pustila s uzice.

Izvija se, njuška između čuperaka mahovine;
grančice pucaju pod njegovom težinom; prevrće se
i trlja vilicu po tlu punom aroma;
isplazio je ružičasti jezik.

Cele noći kiša je natapala zemlju i sada brdo
ispušta uzdah olakšanja, miris
tople zemlje… Trska je porasla
za čitav palac od juče,
paprat se razvila; čak i da pokuša
jorgovan pored ambara neće
uspeti da ne procveta danas.

Čeznula sam sam za nežnim zelenilom proleća,
i zovom belogrle laste
koji je na granici nepristojnog. Znaš li –
otkad si otišao
sve što mogu da radim
jeste da čekam da mi se vratiš.

.

.
Iznošenje drveta

.

„Dajte mi svetla!“uzvikuje Hamletov stric
dok ubijaju Gonzaga. „Svetla! Svetla!“uzvikuju raštrkane
kurtizane. Ovde, kao i u Danskoj,
mrak je već u četiri, čak i mesec sija
s pola snage.

Ukrasi idu u kutiju:
srebrni španijel, sa natpisom
Moj dragi na ogrlici, iz vremena
još dok je majka bila dete u Ilinoisu; drvena
marioneta oko kojeg smo se brat i ja tukli,
kidajući mu ud po ud. Majka ga je
ponovo spojila koncem pred mojim očima,
osećala sam se izrodom već sa deset.

Više nego oprezna
pakovala sam ih, i lampice
u vidu zvezda, seljene od jedne kuće
do druge, u koferčić od kartona
sve tanji.
Tik, tik, osušene iglice padaju.

Do večere ostao je samo miris
jele. Kad je već mrak,
nek bude barem ekstravagantan.

.

.

Došlo mi

.

Uzela sam poslednji
prašnjavi komad porcelana
iz bureta.
Bila je to tvoja posuda za sos,
sa okamenjenom, braon
kapljicom sosa još
uvek na porcelanskom kljunu.

Oplakivala sam te
kao nikad do tad.

.

.

Drugačije

.

Ustala sam iz kreveta
i stala na dve jake noge. A moglo
je biti i drugačije. Pojela sam
pahuljice, mleko,
zrelu, savršenu breskvu. A moglo
je biti i drugačije.
Odvela sam psa uzbrdo
do brezove šume.
Celo jutro radila sam ono što volim.

U podne sam prilegla
sa mužem. A moglo
je biti i drugačije.
Večerali smo zajedno
za stolom sa srebrnim
svećnjacima. A moglo
je biti i drugačije.
Spavala u krevetu
u sobi sa slikama
po zidovima, i planirala da
sledeći dan
bude isti kao i ovaj.
Ali jednog dana, znam,
biće drugačije.

.

.

Pronalaženje duge, sede dlake

.

Ribam veliki drveni patos
u kuhinji ponavljajući
pokrete svih žena
koje su živele u ovoj kući pre mene.
I kad nađem dugu, sedu dlaku
kako pluta u kofi
čini mi se, svoj život sam dodala njihovim.

.

.

Teška letnja kiša

.

Trava u polju je polegla
i na mestima izgleda kao da je velika, sada
odsutna životinja, prošla sinoć tuda.
Trava za seno će se uspraviti ako

bude suvo. Nedostaješ mi uporno, bolno.
Nema tvojih bučnih ulazaka ili
izlazaka, vrata koja se snažno klate
na šarkama, ili tvojih nesvesnih
uzdaha dok čitaš nešto tužno,
poput pisama Henri Adamsa iz Japana
gde je otputao kada je Klover umrla.

Sve što ima cvet povija se na kiši:
beli irisi, crveni božuri; mak sa
svojim crnim i tajanstvenim centrom
leži rasut svuda po travnjaku.

.

.
Košulja

.

Košulja mu dodiruje vrat
i gladi mu leđa.
Spušta mu se niz bokove.
Čak ide i ispod njegovog kaiša –
u pantalone.
Blago košulji.

                                                                                             Prevod: Danijela Jovanović

                                         .

.

.

.


Džejn Kenjon

Džejn Kenjon (Jane Kanyon, 1947-1995), rođena je u gradu En Arbor u Mičigenu gde je završila osnovne i postdiplomske studije. Tokom studija upoznala je američkog pesnika Donald Hola koji joj je bio predavač na fakultetu. Nakon udaje za njega sele se na farmu u Nju Hempširu gde je provela ostatak života. Objavila je četiri zbirke poezije i zbirku poezije Ane Ahmatove koju je prevela na engleski jezik. Postuhumno je objavljena još jedna zbirka njene poezija kao i knjiga eseja i članaka koje je objavljivala u časopisima.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)