Ana Stišović Milovanović

Povest beščašća

.

.

.

(Enes Halilović: Ako dugo gledaš u ponor, Albatros, 2016)

.

…..U romanu Ep o vodi (sa podnaslovom „Mitološki vodič do potopa i nakon njega“), Halilović je ograničio hronotop na vek i na grad, ali je mitološki diskurs otvorio kapije zaumne prošlosti, u kojoj se, nužno, krije klica budućeg vremena i integralnog sveta. Roman počinje epilogom, jer dobar pripovedač bira homerovski postupak pripovedanja, večnu formulu uzbudljive naracije: najvažnije se kaže na početku.

…..I kako to biva kod pisaca sa ozbiljnom intencijom i definisanom poetikom, Halilovićev  Ep o vodi je  jedna od karika ulančanih ideja, koje autor ispisuje, u različitim formama, u prethodnim i budućim delima. U središtu romana, u skrivnici povesti o Gradu i odbrani gradskog bedema (a to je, reći će Borhes, jedna od četiri moguće literarne teme), Halilović anticipira i svoju buduću priču:

…..Gledahu Pazarci s Bedema- a ni slutili nisu da će, na tom Bedemu, na kome su mnogi živote dali, mnogo godina kasnije biti kuća imenom javna…(Ep o vodi)

…..Na svetlim mestima negdašnje plemenitosti, pojavljuje se skrama beščašća; iz lepog će nići rugobno, a čovek se, uronjen u sveopštu efemernost, trudi da shvati smisao, koji mu uporno izmiče.

…..Novi roman Enesa Halilovića, Ako dugo gledaš u ponor,  krenuo je ovim davno osmišljenim putem potrage.

…..Ponovo je fenomen prostora i vremena sveden na grad i na pola veka, a otvoren ka univerzalnom. U svetu ojađenom, beketovski ogoljenom do kosti, u naselju Erozija, gde nema ni travke, ni drveta, gde se greh nosi kao talog predačke krvi, ili se udiše kroz kužni vazduh gramzivosti i samoljublja, stasavaju ljudi determinisanih sudbina.

…..Pripovedaju o tom svetu, naizmenično, Nejra Bugarin i Sipac, profesor filosofije.

…..Profesor Sipac govori o sebi, kratko govori, i ja kucam njegove riječi, a ja govorim o sebi – moje kazivanje je duže, i profesor kuca ovo što kazujem. On govori o sebi on, ja govorim o sebi ja.

…..Nejra Bugarin, ni za šta kriva, nosiće prokletstvo predaka: zlomisli i kletve, kojom je davno oduzet razum netom dovedenoj nevesti, a Nejrina majka će se, edipovski otečenih gležnjeva, nakazno kretati kroz život. Otac Nejrin, začet u ratu, u nedoba, u grehu, kada su vojske ostavljale tragove rušenja i krvi, brani se od jalovog i na banalnost svedenog življenja, čitajući Platona i Lajbnica, Kanta i Aristotela.

…..Otac bez ruku, mati gotovo bez nogu – ta okrnjenost bića, minus-prisustvo celine, paradigma je svekolike patnje Halilovićevih junaka. Nejra će zauvek ostati galadna: i hleba, i ljubavi, i smislenosti.

…..Biće u priči, ipak, ponajviše onih, koji su, u sticanju materijalnog, izgubili integralnost ljudskosti: nemaju duše ni uma, a ionako smutna vremena, pretvorili su u čarstvo beščašća. U njemu će najpre i najviše stradati slabi i nezaštićeni; u njemu je sebe izgubila i Nejra Bugarin.

…..Nejrin sagovornik, profesor Sipac, sa dubokom egzistencijalnom jezom, posmatra ljude, koji jedu zeleni, a bacaju crveni paradajz, smatrajući ga trulim: on je vođen saznanjem da se u njegovom narodu supstanca prekrasnog ukusa i mirisa vodi kao trulež; da se sve ljudsko, nedovršeno i nepotpuno, lišava dozrevanja u logosu i smislu, da sveopšta trulež obesmišljenih duša, postaje mera stvari. Svake godine sa svojim učenicima, profesor odlazi na groblje i kopa sebi raku. Da bi bio siguran, da će, za mnoštvo njegovih umnih ili duhovnih umiranja, biti dovoljno grobova.

…..Profesor brine o Nejri, sklanjajući je od Grada, od zlih ljudi, koji su joj poništavali biće. Nejra će profesoru darovati povest o sebi, a on će sve što je ona ispričala, zaodenuti  u sopstvenu kontemplativnost.

…..Sučeljavaju se, tako, dve istine – srodne, ali i oponentne:  Priča profesora Sipca je rasuta, a moja je priča prosuta, kaže Nejra.

…..Životna priča, Nejrina, pisana proživljenom patnjom, naturalistička je i zastrašujuća  slika jednog doba, jednog Grada (i svih gradova), povest zločina, nasilja, beščašća; vremena kada se sve moglo kupiti, a ništa se nije moglo stvoriti; faustovskog doba, kada su se duše i životi prodavali iz nužde, ili obesti. Ta priča jeste prosuta, dirljiva kao bistra voda, koju netom zamuti blatna bujica jalove egzistencije.

…..Profesor kazuje rasutu priču, jer se njegova percepcija života oslanja na razgranato, pouzdano stablo vekovima građene filosofske smislenosti. Škrta, precizna i metaforična, filosofska istina se kreće u jednakim okvirima, kao i ova prva, pragmatična. I Nejrina i Profesorova misao hodaju po istoj stazi, u istom žilištu su se ukorenile, pokušavajući da objasne sve što oko i um sagledavaju. Ali, filosofija nije život sam, niti se čulnim i telesnim može nadomestiti beskrajni prostor ljudske misli.

…..Halilovićeva intencija nije u zagovaranju ili odbrani jedne od ovih koncepcija. U tome je vrednost  autorskog postupka: Enes Halilović je odlučio „da se apstrakcija odene u meso, u dobar provodnik bola“, po lepoj reči I.V.Lalića.

…..Izvesno, ovaj roman će dati slobodu svakom čitaocu, da ga percepira u željenom ključu: kao crnoproznu, naturalističku povest jednog nedoba; kao hroniku varoši, koja prerasta u sveopštu sliku aktuelne društvene dekadencije; kao autentičnu, ličnu povest žene u muškom svetu; najposle, kao filosofski bedeker kroz ontološka traganja.

…..Ne treba, ipak,  izgubiti iz vida najvažniju ideju: potraga za smislenim bitisanjem je, kako to ničeovski kaže autor, borba sa čudovištima, divovima i demonima; ishod borbe je uvek neizvestan, ali se u zasluge broji svaka stopa savladane praznine.

 .

 .

 .

.

.


Ana Stišović Milovanović

Profesor, književni kritičar i teoretičar. Autor udžbenika, teorijskih studija, književnoteorijskih tekstova, recenzija i prikaza. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)