Oto Fenjveši

Prepuno

.

.

Minimum rock and roll 

.

&
Rođeni smo divlji.
Kao Ovnovi, kao Jarčevi, kao Lavovi,
kao Bikovi. Kao Vodolije, kao Vage,
kao Škorpije. Kao Device.
Kao Zmajevi, kao Konji, kao Svinje.
Bili smo lepi i rumeni.
Mi smo bili zvezde na nebu.

&
Amerika još beše daleko.
Daleko beše Sijam i Indokina.
Mogli smo piti koka-kolu, gledati striptiz,
nositi dugu kosu, lakirati nokte.
Mogli smo mirno živeti jedno pored drugog
u jednoj mračnoj državi, na smrt osuđenoj.
Besnela je konsolidacija, ređala se kriza za krizom.
Kenedijeve kokoške su već izlegale jaja.
Hladni rat je vežbao jogu.
Svi su hteli da budu slobodni.
Proleće je cvetalo maglu. Ljubičastu i crnu.
Iz ovaca su tekli krv i mleko,
u planinama su se orile pesme,
u potocima je žuborila šljivovica.
Gitaristi i pevači su vikali:
žele da žive srećno.
Ležali smo po travi, noć beše slatka,
za ljubav stvorena. Pušili smo duvan i
dugo zurili u jednog leptira
isklesanog od kamena.

&
Rođeni smo divlji.
Kao Rakovi, kao Ribe.
Kao Blizanci, kao Strelci.
Kao papučice.
Kao tigrovi. Kao cokule.
Verovali smo u raj,
verovali poljupcima, suzama.
Sedeli smo u rosnim zorama.
Tenkovi su čuvali mir
i niko nije hteo da prebegne u NDR.
Rođeni smo divlji,
kao jeleni, kao srne, kao čuda.
Stajali smo do guše u notama.
Rokenrol je čekao na nas,
Bald Dog Rock i Amerika
Fillmore East – New York City.
Hot Lanta. Statesboro Blues.
Izostavljeno nekoliko redova.
Allman Brothers Band.

&
Negde je pevao Little Richard.
Stajali smo raširenih nogu.
Držali akorde,
zatezali žice.
Milovao sam kosu jedne devojke.
Dugu i plavu.
Bili smo čvrsto pripijeni.
Stajali smo raširenih nogu
pod žutim svetlom gorkog ukusa.
Nismo hteli da zaboravimo jedno drugo.
Pozivali smo se na ljubav,
na svoje majke, na boje okoline.
Kleli smo se u sedamdesete godine.

&
Našao sam ove podvučene redove:
“U XXI veku umetnost će biti zamenjena
tehnologijom i pornografijom.”
Andy Warhol

&
Prošla je oluja,
odletele su muze.
Otišle su daleko na jug.
Ponele su sa sobom melodiju leta.
U odsjaju barica
vene buket sunčevog sjaja.
Otišle su muze.
Otišle u Electric Ladyland.

&
Over and over.
Neko se nagne nad tebe,
ljubi ti usta,
srećna što postojiš.
Kaže: život je
sav dronjav, fraza.
I još kaže:
ne nosi gaćice, i
rado čita liriku,
Adija i Atilu Jožefa.

&
Jedne pulsirajuće čudne zore:
Rockaway Beach, Coney Island.
Moliću lepo, ovde se ne može spavati.
Od čega li su ovde zidovi?
U susednoj sobi je neka devojka vriskala,
cele noći je pohotno stenjala.
Kaže mi prodavac sladoleda sa ćoška:
pod plaštom noći stigli su na obalu
željno očekivani ljudi-žabe.
Los Hombres de Paco.

.

.

…………………..Sa mađarskog Erna Zedi

.

.

.

Cantus firmus 

.

Prepuno je nebo.
Prepuno je nebo begeša.
Prepun je svet Balkanom.
Krv šumno ističe iz rana.
U daljini pevaju dželati,
kreću na put iz dubine mita.
Berba? Svadba? Oplakivanje mrtvaca?
Sve su karte odigrane: šta još može stići,
lomna draga moja?
Miris hleba i pesma cvrčka što uznosi život?
Zrnce prašine što se zlati na suncu?
Na zeleno crveno, na crveno zeleno?

Prepuno je nebo zalaska sunca.
Prepuno je nebo objavama rata.
Zemlja se već ceo bogovetni dan pomamno trese,
gruvaju topovi,
terminatori što donose slobodu
prosipaju svoje teške terete
na mitove koji zaudaraju začinima, lukom,
na vizantijsku romantiku zapenjenu od krvi.
Deset godina u zagradi, što se moglo izgubiti, izgubljeno je –
jaskaju mnogi okljaštrenu udovi.
Ukradena nam vera i mir.

Prepuno je nebo begeša.
Prepuno je nebo olova, ptica.
Dobro bi bilo pomoći stvarnosti.
Dobro bi bilo sanjati o zvezdama,
o ugrabljenoj princezi.
“Alfa romeo” i “Julija zero”.
Polusuve misli na čelu,
svakog dana nova salata.
Gde je granica? Gde je moj lutan?
Naježio se predeo, dole se trza život.
Vitke dame i ranjene srne u crnini do zemlje,
na grudima im vitezovi s kukastim krstom.

Gospode, izbavi me oda zla!
Izbavi me od truba, od bubnjeva!
Izbavi me od Napoleona skritih u pelene!
Izbavi me od sedamnaestog trena proleća.
Izbavi me od diskretne čari zapažanja
pojedinosti. Izbavi me!

Seva i bubnja svet.
Naš glas i trag gube se zauvek u njemu.
Bez filtera Drina, Morava, Kolubara.
Tamo se survavaju duhovni tepisi bombi.
Vojske pakla sve su postrojene.
Ne znaju za sram, ni stid,
više ne znaju ni šta je greh.
Dan strašnog suda i srdžbe, gle, već osvanu.
Zgasle su vatre. Nema puta u tami.

Prepuno je nebo begeša.
Prepun je gaj proleća.
Cveta zova, repica.
Hristos se neće zaustaviti u Srbobranu.
Iz srca se iselio bol.
Samo bez katarze, bez solo bubnja,
šovinizam od više stotina konjskih snaga
zajašiće stvarnost.
Terminatori koji dele pravdu bombarduju
kosova polja, Metohiju.
Nevolju nevoljom prevršuju.
Izbavi me oda zla, Gospode!

Nekada mišljasmo, nađosmo raj.
Šljiva se plavila od šećera,
grudi nam se napinjale kao steona krava.
Mleko mirisalo u kostima ovaca.
Negda verovasmo, sve će drugačije biti,
i da drugačije ni ne vredi.
Nismo hteli ništa snova započeti.
Šta li smo tražili lepim novim predelom?
I šta na Petrovom Varadinu?
Prepuno je nebo maramica.
Prepuna je noć leptirova, zolja.

Šta hoćeš još da znaš, moja tužna vilo?
Kome ne nalaziš para međ vitezovima?
Ko će se osvetiti
za njihove pesme pale na Kosovu polju?
Seva reflektor, sevaju okna.
Olujna plima nad Atlantskom okeanom.
Naslanjam glavu na šine i mislim
kako čujem podrhtavanje u daljini, bombardovanje
na širokom platnu što ispunjava celo veče.
Nemi i napušteni ilirski vazduh.
Olovo dana pritiska patnika.
Umnožava se tužna vojska,
na tvojim usnama jecaj. Lomna draga moja,
osedećeš od hladnog razuma.
Izbavi me oda zla!

Prepuno je nebo begeša.
Prepuno je nebo bubnjeva, truba.
Zbunjeni su narodi,
Na nebu igraju boginje s krilcima
na člancima, s grudima od paperjastih oblaka.
Podrhtava divlje, balkansko nebo.
Živ pati i trpi sin čoveka,
bledo, s poštovanjem i tiho piše
o lakoj rosi što kaplje.
Jer je prokletstvo zaselo po drveću. Prokletstvo u očima.
Ima li još mesta na brdovitom Balkanu,
kuda da pošaljem svoje usrdno preklinjanje?

.

.

………………Le Erbje, Vandeja, maj 1999.
……………….Sa mađarskog Sava Babić

.

.

.
Vespremska zima

.
………………..Strofe sinu i kćeri

.

Možda. Nauznak ležim. Na podu,
Grogiran, poput oborenog boksera,
Seva u rebrima. Negde se radio čuje.
Stuckavam, trošim dane. Ako se može:
Živuckam. Varim. Ni to lako nije.
U telu, duši troma tuga.
Naglavačke se preokrenuo svet.
Nemam nameru da se mešam,
Samo šapućem, jedva čujno:
Bože, prevari me daljina.
Gde sam – izvinite – zabludeo?
Gde sam se našao. Sipi tama,
Gomila u velikom masnom loncu,
Rat, kuga i ostalo.

Pre podne straćim na ovo i ono.
Na eksere što vire iz zida, na muke,
Na knjige. Zima je na frontovima –
Drnda radio. Sile se džapaju oko
Duge, složene, naporedne rečenice.
Sekire, geleri nasrću na pejsaž.
Sto godina od rođenja anarhiste Bakunjina.
Na koji li se avion ukrcala smrt?
Ležim li ja na snegu. Šum na srcu.
U telu, duši jaska jad,
Mrmljam nešto prativ ništa.
Nešto u masni lonac. Možda, ne ipak.
Šta li sam očekivao? Visim o rečima.
S oklevanjem vučem probavni trakt.

Nema su raspeća Bačke.
Nema, a nem sam i ja.
U zaljuljanom totalu nabira se nešto.
Nomadi skupljaju šatore, sustopice
Četa sa zoljama. Visim negde. Možda
U špajzu ili na ulazu u raj?
Glava ili pismo? Ili-ili. Boli leva.
Labava, savremena naprava. Opserviram
Najnoviji kič. Zavisim o slepim rečima.
U glavi mi krv majke navire. Leti smrt
Ili kukavica. Navrat-nanos beži.
Daljina međ jastucima, nemo, zamišljeno.
Ne i ne. Nešto ne štima.
Život je bušna štanicla.

Neprekidno kaplje. Sipi zaštita.
Trupkaju trupla, zreli elementi.
Slobodne, svete asocijacije.
Dok negde doživotno se spajaju
Dva rasturena pojma.
Na boku reči fenomeni
Bednog bića. I raspeća.
Život čačka, varira. Tamani,
Ubija sebe sama. Kida žile
Zaošijanih rečenica.
Alibi mogućih načina.
Zbilo se ono što nisam mislio.
Hteo sam tek brinuti o svojoj duši.
Brinuti, potrbuške u blistavilu leta.

Sad baš ništa ne razumem, veoma.
Zima je u kaputu. Ledenice
U sintaksi uma. Ne razumem,
Čemu mnoštvo upornih gde i zašto.
Samo nestajem. Okrećem vrat
Levo-desno. Teglim glavu
Navrat-nanos. Valjda nekoga treba
Spasiti. Eventualno: ne ipak.
Lazim po tragovima gradova bez uspomena.
Uzduž i poreko. Čekam.
Ostati smiren, slepe reči.
Raditi nešto. Iz glave,
Iz boka. Spasiti što se spasti može.
Napustiti ritam, privid.

.

.

…………………………Sa mađarskog Sava Babić

.

.

Blues iznad okeana 

.

Život ide lepo polako dalje.
Možeš da napakuješ klavir na njega,
tri kofera akorda,
atlaski bas, hektar samoće.
Jednom je negde postojalo plavo jezero.
Kod Harona. Da li je to bio Mičigen ili Ontario?
Na međi života i smrti,
to su bili naši poslednji minuti,
sada smo postali samo pritisak na dugme
na nekim boljim kompjuterima.
U zidu ekseri i stoletni zraci sunca.
Tužna je zbrka oko nas,
ponekad tvoja ruka leži na mom kolenu.
Još imamo dobre karte u rukama.

Život lepo polako proleće.
Natovarili smo mu na grbaču
jedan klavir, tri-četvrt ritma i nečiju vilicu.
Cveće leži u blatu.
Od tvojih reči drhti tama,
boli život, bole slike na zidu,
već se naslućuje sumrak na njima.
Nešto se konačno završava.
Okeana neće biti više, bio je jednom jedan.
Pa opet, kroz poluotvoreni prozor
čovek ipak nekoga čeka,
tada mu se čini da vidi rodu na jednoj nozi.
Život se lepo polako valja dalje.
Donosi nam jedan klavir, bas, ritam.
Uglove od devedeset stepeni, a možda i više.
To je bila poslednja muzička stvar:
Okean je jednom bio plav.
I zaboravio nas je Gospod tamo
na međi života i smrti.
Slatki mirisi su klizili vazduhom.
Čiste i odnose ostatke naše prošlosti.
Jednom će mrtvacima obući
pulovere, napakovaće klavir,
nečiju vilicu i zavladaće mir iznad voda.
U ormaru će se naći jedan kaput.
U najmanju ruku nekad će okean bit plav.

Život se lepo spustio do pakla.
To nije san, nepopravljivo pamćenje.
Nikakve godišnjice, nikakav strah od smrti.
Na dvorištu gladijatorska samoća i jedna svinja.
Život je surov i veoma brz.
Naštimovati klavir, odsanjati znak pauze,
razmak između reči i plešuću notu.
I kada u tvom krilu bude zadrhtala tama
i kada se skinemo goli pred Bogom
nosićemo bez ikakvog kraja i nota
onaj veliki crni klavir
i ogromni plavi okean.

.

.

Sa mađarskog Oto Horvat

.

.

Drivin’ the blues

.

a onda se besika doteturala
raširenih nogu sela na sofu
sa svojih sto i deset kila
obrisala znoj s lica
kiselo mi se nakezila
iz svoje aljkave suknje
izvukla je neki otrcani klavir
s flašom piva na njemu
i nekog svinjoglavog pijanistu
do guše punog bugi vugija
draga moja besika udahnu duboko
pa još jednom
i jebote
kad je pustila glas

.

.

Sa mađarskog Erna Zedi

.

.

Halo Panonija 

.

svaka sličnost je slučajna i nenamerna,
ništa nije sporno, idemo dalje, nema faula,
opet nije dosudio jedanaesterac, to đubre od sudije,
nema veze, biće još šansi, sumrak
Dunavske ulice je pometen, na našim dlanovima su spremne
činije pune sveže samlevene blagosti, na sigurnoj udaljenosti
od gol-auta, svetla su prigušena, postoji nada
da će se utakmica izgubiti, poništiti, sve je spremno za još jednu buduću
dražesnu zoru, pod okriljem noći lakiram svoje cipele od slonovske
kože, trčeći iz noći u dan, popušio bih jednu cigaretu, molim te,
promeni kanal, posmatrajmo činjenice, moja generacija je u ruševinama
ludila, lopta je izvan terena, tu je mapa, makro i mikrokosmos,
kompas, retrovizor, flora i fauna, karakteristike,
šta još treba, so ili paprika, kućevlasnik spava, i
uprkos tome nezadovoljno čezneš za nečim, nemoj da okolišiš,
pitaj ko je, reci da nazove sutra,
noć unaokolo nije sporna, ko će sve ovo da svari,
samo da ne izgubimo utakmicu poludevši, pa ovde još nema
štamparskih greški, ovde nema štampe, nema grešaka, tu neće
biti ispravki, sve će da odnese poetski trans, opa, komarac,
i ovi goli zabati, neće valjda društvena nadgradnja smrviti
bazu, ostalo je još nekoliko tegli s kompotom od prošlog puta,
meso oko kičme će biti dobro za supu, nemoj da ga
diraš prljavim rukama, smem da se kladim da ih
opet nisi oprao, a sto puta sam ti već rekla
da to treba da ti je prvo kada stigneš kući, dođi,
ima još malo variva od tikve sa mirođijom, ne plači, samo mi je
još to falilo da ti crkne tranzistor, gospode bože, gde je poslednja
luda gljiva, progutaj je brzo, ovo više ne može da se podnese
čistim razumom, jednostavno se zaustavio da dribla kod šesnaesterca,
pa to nemoguće, sada joj pada na pamet da čisti sifon od sudopere,
samo brzo, brzo, svršimo sa tim što pre, znam, ti si skroz
drugačija, ali ja bih voleo nešto konkretnije, dosta mi je više
kuknjave, ako ti nešto smeta, hajde da idemo negde drugde,
lep je pejsaž, jel’ tako, odmah se osećaš bolje, pogledaj,
ono tamo je večnost, ima i duty free shop-a i pokretnih
tramvaja, pokušaj malo da me slušaš, znaš dobro da bi se
trebalo uraditi nešto, ovako nećemo ništa postići, dođi,
skoncentriši se, svako priča o nečemu ludom, samo mi ne,
pokreni se, dodaj loptu, imaš slobodnog čoveka tamo, sedi ovde
i saberi se, pričaj tečno deset minuta bez zabeleški,
dok se ne vratim, drži mikrofon, evo ti još jedna dimenzija,
samo da izjednačimo, da se ne razočaraju,
samo mirno, ide to, osluškivaću,
bravo, kakvi divni klizeći startovi, bogovski to radite,
jednostavno ne postoje reči za to, to je nešto izvanredno, ok,
dosta je bilo brbljanja, upravo je vreme da me uhvati za kišobran,
da zatvorim šlic i navučem joj panonija dokolenice,
opet su se srozale, kako su neuredna
ova deca na nošama u zabavištu, sve su iškrabala, pogledajte
šta su mi napisali na moju eks-katedru:
ČIPKA NA GLAVI NOSOROGA, jednostavno se zaustavio
ražanj u čovekovoj ruci, još će se ugljenisati čitava jarebica,
okreći ga, druže, okreći marljivo, i ovih dobrih
ptičica je sve više, svuda kenjaju,
uzalud igram sa duplim ulogom, nema dobitka, daleko me
obilazi sreća, dođi, daj da joj napravimo malo mesta, izvoli,
halo, panonija,
boli me pedeset i četvrta, polako sam u minusu,
punim akumulatore, plus, minus, neverovatno
kako izdržavamo neodlučne, koji koče efikasnost
naših akcija, nama ne trebaju negativni primeri, samo
pozitivni, idemo u besarabiju da se odpoetišemo, dosta je
bilo lirizacije, hajde da provetrimo svakog jutra a i pre
spavanja, nije istina da ga je beskompromisno zavario
u gornji ugao iz okreta, imao je dobar pas, drugovi i
drugarice, nema u tome ništa čudno, šapni već,
budalo, tamo je na 172. stranici, sve je napisano, nema
razloga za žalbu, nećemo imati knjigu žalbi, informišite
se drugde, i mi imamo problema, tata, mama piše:
na stolu je hleb sa pekmezom, jedi sine,
halo, panonija,
molim vas lokal 265, nema potrebe da se to podvuče,
pročistićemo ga za miks pultom, biće čist, kao
suza, gde nam je najmilija zabava, šapni već, u fabrici
je tog dana bila užasna vrućina, za vreme pauze radio je
počeo da brblja, opet trebamo nekom, samo dodaj
pred gol, po mogućstvu nekom na glavu, ne slušaš, nije
podešena frekvencija, izvuci antenu, šta radi,
kakav đon, ujutro će biti mraza, u planinama je moguć i sneg,
tako je, treba ga zameniti drugim igračem, svaka sličnost je slučajna
i nenamerna, pesma je pogubila mlečne zube, nažalost,
doneli su račun za struju, to nije dobar znak, ali nije ni
simbol, to je živa istina, daleko je sudnji dan, hej,
hej,
tu smo, uskoro će reći dobro jutro, o yes, yes,
svako će pričati o vremenu, samo mi nećemo, ispašćemo
iz kutije za šivaći pribor, sedim u pantalonama kraljevski plave boje,
OUT OF THE BLUE, kaplje žabljo-zelena slina iz džojsovog ULYSSESA,
udariće me šlog, udariće me slina, ni ovo nije bio gol, nema tu
igre, samo se razvlači vreme, idem, otvorio sam vrata vecea, i
opet sam tužan, dođite, dođite, ćurdije,
u ustajalom mirisu gaća podmetnućemo nogu ovoj naparfemisanoj
pesmi, smiri se, evo, ovde je zavoj, donesi zihericu,
posle ćemo imati puš-pauzu, još malo soda bikarbone, ne dirajte
one zapečaćene paradokse, tabue za unutrašnju
upotrebu, ovi iz hitne pomoći su sledeća vrata, na kraju
hodnika ćemo malo da terorišemo pesmu,
pesnik sam dnevno dva-tri minuta, ali to je potpuno nevažno,
opet je napravio ofsajd, pod okriljem noći zapleo me je
štof naracije, sve je zapletenije, sve gušće, daj mu malo
pameti,
halo, panonija,
ne rastužuj me, mogao sam imati dve godine, sedeo sam na tvrdoj noši,
stasito, i od tada se blista g na govnetu, kao čipka na glavi
nosoroga, sve me više boli pedeset i četvrta,
sve me više rastužuje, sve više,
sve jače, mnogo jače,
jače, brže, brže,
još malo falseta,
biće da je tu negde, kakva paklena mustra realnosti,
kakav predeo, da, kao da se nazire nešto,
kako da ne, ovamo-ovamo, sve dublje, dublje,
odmah će svanuti

.

.

Sa mađarskog Oto Horvat

.

.

Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

.

.

.

.


Oto Fenjveši

OTTO FENYVESI (1954, Gunaroš, Vojvodina). Pesnik i prevodilac. Pripadnik književnog kruga oko novosadskog časopisa Új Symposion. Radio kao dj na Radio Novom Sadu (1975-1991). Od 1991. godine živi u Mađarskoj, u Vespremu. Radi kao regionalni sekretar na Madjarskoj Naučnoj Akademiji. Pesme su mu prevodjene na srpski, hrvatski, nemački, francuski, engleski, poljski, italijanski, holandski, finski, estonski itd. Prevodi sa srpskog, hrvatskog, slovenačkog i engleskog. Bavi se i likovnim umetnostima, radi kolaže. Izložbe imao u raznim galerijama po svetu. Knjige: Halott vajdaságiakat olvasva (versek, zEtna, Zenta, 2017) Kod nas više nema kanibala (pjesme na hrvatskom, Fraktura, Zagreb, 2017) Minimum Rock & Roll (versek, Tiszatáj, Szeged, 2015) Improvisations d'Amérique (pesme na francuskom, Soc & Foc, La Meilleraie-Tillay, 2015) A szabadság foglyai (esszék, Művészetek Háza, Veszprém, 2014) L'Ange Du Chaos (pesme na francuskom, Uitgeverij Filograph, Groningen, 2013) Tele van a memória (versek, Művészetek Háza, Veszprém, 2012) Chaos Engel (pesme na holandskom, Uitgeverij Filograph, Groningen, 2012) Soul Inferno (kollázsok, BabelPress, Veszprém, 2010) Blues über dem Ozean (pesme na nemačkom, Bensinger, München, 2009) Andjeo haosa (pesme na srpskom, Orpheus, Novi Sad, 2009) Američke improvizacije (pesme na srpskom, Arhipelag, Beograd, 2009) Némely részletek (próza, Universitas Szeged, 2009) Halott vajdaságiakat olvasva (versek, zEtna, Zenta, 2009) Blues az óceán felett (válogatott és új versek, Művészetek Háza, Veszprém, 2004) Amerikai improvizációk (versek, Művészetek Háza, Veszprém, 1999) Buzz Off!!! (képversek, Művészetek Háza, Veszprém, 1994) A káosz angyala (versek, Szivárvány, Budapest-Chicago, 1993) Kollapszus (versek, Forum, Novi Sad, 1988) Ezüstpatkányok áttetsző selyemzónákon (versek, Forum, Novi Sad, 1978)

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja