Aleksandar B. Laković

Dvanaest teza…

DVANAEST TEZA[1] O PRERUŠAVANjU I MIMIKRIJI

ili

METATEKSTUALNI MOZAIK FRAGMENATA[2]

(Povodom romana La sans pareille Milisava Savića, Agora, 2015)

.

                                                                                                                                   Čoveče, budi,

                                                                                                                                  postani ono što si.

                                                                                                                                                        Pindar

.

     Maske i prerušavanja su poznata od početka sveta[3], kada su, pre svega, bili u funkciji čovekove neposredne borbe za opstanak. Čovek se, dakle, prvo maskirao da bi preživeo. A da li to mora i danas? Pisac Savić tvrdi da mora (“svet je zlo i opasno mesto, jedino nas prerušavanja mogu spasiti od zlih grabljivica koje nas vrebaju” – 163). Naročito u strahu od rata (“Rat je ogoljenost sveta … Prilika za najgroznije metamorfoze. Za najgora izobličavanja. Da se postane životinja. Krvožedna” – 130).

     Često je, maskom, pojedinac hteo da bude i ono što nije[4] (“Svi se mi trudimo da nas svet vidi ne onakve kakvi jesmo već kakvi mislimo da jesmo” – 131), uz plemenski ritam igre, zvuka i muzike, ponegde. Kasnije, naročito sada i ovde, ili tamo u Italiji, u zemlji umetnosti i karnevala, gde se zbiva radnja romana, sposobnost prerušavanja i maskiranja čini nas ljudima, onakvim kakvim bi, makar za trenutak, hteli da budemo. Otuda tolika igrivost, kao i ironija, u Savićevom mozaičnom i slikovitom igrivom ostvarenju.

     Prerušavanje i dalje potiče iz nesigurnosti[5] (“Da bi se započeo novi život, treba okrenuti novi list. S novim identitetom! I sve će biti kao u bajci”, međutim, opominje pisac: “prošlost se ne može izbrisati” – 135, bar ne tako lako). Naime, nagon za opstankom pojedinca i kolektiva sve svoje moći usmerava u prerušavanje, jer je to jedino sredstvo kojim se održavaju slabiji, manje krepki, manje kreativni, manje autonomni, a što i dalje traje, protiveći se prirodnoj selekciji. Nažalost. Jer moćniji, kreativniji zamišljaju da im prerušavanje nije neophodno za opstanak.

     Pekić je zapisao da drevno grčko verovanje “inspirisano likantropskim stanjem učesnika u tajnim bratstvima vukova” potvrđuje da “niko večno ne može živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude”, što nas i posebno plaši i od čega već, međusobno stradamo. Tu se može pronaći uzrok rasapa književnih promotera Savićeve promisli o maskiranju i prerušavanju u njegovom najnovijem romanu, realizovanom kao metatekstualni mozaik igrivih i razgovorljivih fragmenata.

     Međutim, Niče, koji je i prvi zaključio da filozofija jeste telo, a telo je maska filozofije, književnosti i umetnosti (i Savić je značajan prostor posvetio čulnosti i telesnosti, čak je i čitav roman podnaslovio kao ljubavni roman sa dodacima), ipak nas upozorava da se niko više ne odvažuje da bude čovek, već se maskira i prerušava. I tome nema kraja. Kao ni posledičnom gubitku pojedinačnog i zajedničkog identiteta (“Identitet je iluzija, koju gajimo o sebi, kao što je i drugi gaje o nama” – 162). Otuda toliko izneverenosti, promašenosti, praznine i izgubljenosti na svakoj stranici romana La sans pareille.

     Maska, tačnije potreba za njom, koja je ranije vapila i težila oslobađanju i oslobođenju čoveka i zajednice, u međuvremenu je hipnotski ovladala umovima nesnađenih i zaluđenih pripadnika okruženja ispunjenog prividima i lažima (Lakan), a na taj način i uz pomoć zaborava i odricanja sospstva, preobražava se, čak i u (anti)likove koji se lažno predstavljaju kao čovekov prvoliki ipostas. A maska je postala, ne samo prvi, nego i novi čovek[6] (i ne samo jedan), i otrgla se od njega. Otrgla se i od pisca i zašla u njegov svet. Stoga, zahvaljujući zajedničkosti dodeljenog nam vremena, uključeno je okvirno oslanjanje strukture Savićevog romana na Bokačov Dekameron (svaki od prvih osam segmenata (čitaj – dodataka) sastoji se od deset priča, a završna dva – fusnote i indeks od po sto enciklopedijskih i rečničkih jedinica, često koderovski kontekstualno i promišljajuće ispisanih), a sadržaj prvog segmenta u romanu Prolećno putovanje Toskanom (to je onaj deo podnaslova – ljubavni roman) uspostavlja metatekstaulni dijalog sa knjigom Miloša Crnjanskoga Ljubav u Toskani, dok, “umesto da izmišlja identitete” Savićeva “glavna junakinja” (Plavokosi ili Plavokosa) “ih pozajmljuje iz književnosti”, na primer Ana (Karenjina), Ema (Bovari), Fedra, Frančeska (iz Danteovog Pakla), Dafina (iz Seoba)[7] (i kako sve ne), što sve svedoči autentičnoj metatekstualnoj strukturi i izuzetnom domišljanju Savićevog romana La sans pareille.

     Moram priznati da prerušavanje i mimikrija trebaju i moraju posedovati izvesna saznanja i iskustva o onome što se podražava. Što su predznanja dublja (na primer, intelektualci[8], naročito književnici i slikari), maske su bliže cilju maskiranja. Samo onaj ko oseća i ćuti slojevitu predstavu o izvoru patnji, zla i izgubljenosti, može se vešto i uverljivo prerušavati (čitaj – nastavljati iste). I oponašati ih. Često i žrtve igraju ulogu dželata. I te kako često i bestijalno.

     Još je Vatimo filozof i tumač Ničea ustanovio da su pojmovi kao što su maska, privid, iluzija, aluzija odavno postali bajka. Odbačenik nikada nije mogao bez maske. Ni danas (zar, danas svi ne nosimo maske, ređe ili češće, kao i Savićevi likovi), jer je trajno rascepljen i rasejan. Zato je problem maskiranja, mimikrije i prerušavanja slika u ogledalu međuodnosa između bića i pojave, volje i predstave, istine i laži, privida i pogleda, između Šekspirovog biti i ne biti, između nikog i nekog, između dve polovine ili između više delova jedne iste osobe. Naročito između polovina koje su odustale od međusobnog traženja i prepoznavanja onog drugog u sebi.

     Iako je prerušavanje prastaro, ipak nije prirodno, već ono što slobodno (čitaj – danas već, iznuđeno, prisilno, lažnim obećanjima ili putem korupcije) usvajamo s obzirom na nekakav cilj ili potrebu, obično prizemnu, iako u tom trenu može izgledati enormna, mistična ili lažno pravdajuća (“Moj junak … beži i od rata, i od neostvarenog života” – 164). Još su Niče i Kjerkegor umetnike smatrali vrhunskim majstorima prerušavanja i maskiranja[9], što i Milisav Savić svedoči svojim raznolikim književnim junacima i antijunacima, istovremeno. Zavisno od veka, naratora i konteksta. I narator, po priznanju autora, “može da bude ženska i muška osoba”. Rekao bih – istovremeno odnosno jedno od brojnih maskiranih lica, čime se, još u jednom ili u još više nivoa, utiče na prijem priče u nekoliko slojeva, kao što je i Salomina “haljina imala sedam velova”. I Saloma kao još jedan nalogodavac zločina.

     Vremenom čovek se lišio imperativa i nužde za biološkom mimikrijom, a za uzvrat je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja (“Neki … svesni svog različitog identiteta kod drugih, pokušavaju da se prilagode predstavi koji drugi imaju o njima. Oni ne traže svoju polovinu već se njoj, koja je takođe u potrazi, prilagođavaju” – 138), što je vrlo blisko atributu mimikrije. Šta više, trenutna (ne)stvarnost prinudno zloupotrebljava takve čovekove mogućnosti. Ali, ima i onih koji nisu prisiljeni da se prerušavaju, već to čine, ubedljivo nam tvrdi pisac Savić, iz zadovoljstva, iz razbibrige i iz dosade[10], koliko god to zvučalo neverovatno i neprihvatljivo.

     Danas je previše maski u opticaju, tako da mi danas nismo samo udvojeni, već potpuno fragmentisani do nivoa neprepoznatljive sive mrlje[11] (“Postajemo broj, stvarčica, objekat u rukama onog ili onih koje smo izabrali za vođe” – 126). Na kraju tog procesa je potpuna obesvojenost, kao ireverzibilan proces. Naime, mnogi su obećavali slobodnu ličnost, čemu čovek iskonski teži, a danas, zbog mimikrije, ne naziremo čak ni ličnosti, a tek slobodu.

     Biblijske nas priče uče o večitom prerušavanju đavola[12]. O njegovim iskušavanjima. Tako da mi danas nikada nismo sigurni kome se obraćamo. Od koga ištemo pomoć. U takvom se haotičnom i obesmišljenom okruženju nemoćni, odbačeni, otuđeni, izgubljeni i sluđeni pitaju da li je današnji Bog nekadašnji đavo, a đavo živi Bog. Zbunjuje nas i ratna akcija “Milosrdni anđeo” (čitaj – bombardovanje i radioaktivnim materijalom). Možda je ovakva promisao netačna ili jeretička, ali trenutni status svih nas ne naslućuje pravo i pravdu. Ni sačuvan duh, nasušan nam u vremenu sveopšteg prerušavanja.

.

.

.

[1] I Fojerbah je učio o udvajanju, što u našem i Savićevom “nesvetu” ili “antisvetu” (Kajzer i Jaspers) izgleda naivno. Ni Bodrijar nije mogao predvideti naše danas i naše preobražaje u njemu. (“mi smo … raspolućena bića. Ceo naš život i nije ništa drugo nego potraga za našom izgubljenom polovinom. Koju je, u moru drugih polovina, teško pronaći” – 137).

[2] Eko je, promišljajući o kontekstu, prepoznao da i fragment kao potencijalni kontekst poseduje moć da menja smisao, funkciju i informativnu kvotu, čime se uspostavlja interakcija ne samo unutar književnog sadržaja, već i između celine i delova, ali i između čitaoca i pisca, i što je najbitnije –između čitaoca i segmenata književnog ostvarenja. Dakle, fragmentacija je opravdano našla svoje primereno utočište i u književnosti. Kao odraz našeg trenutka i okruženja. Ne treba prevideti da su i u antičkoj književnosti i u istočnim ostvarenjima znali za fragmente kao retorički pesnički postupak, ali uopšte nije bio izazvan egzistencijalnom ugroženošću, kao ova naša dvovekovna koja je uzrokovala sve značajnije njihovo prisustvo u savremenoj prozi i poeziji, kao i u onoj iz doba romantizma, za čije tadašnje promotore možemo prozvati Novalisa, Žana Paula i Lazu Kostića, između ostalih. Neobično je da su još ruski formalisti, predviđajući dalji gubitak imperativa sižea u prozi, upravo naglašavali da će je fragmenti odnosno uzajamni odnos fragmenata kompenzovati. Iako fragment jeste odlomak iz književnog dela – obično izabran u svrhu analize ili ilustracije, koji najčešće ima izvesnu samostalnost značenja i umetničkog dejstva, ipak, treba reći da se fragment danas uglavnom dovodi u kontekst sa odnosom fragmenata unutar književnog dela kao celine. Ali fragmenti se međusobno prozivaju i kontekstualno nastavljaju dijalog, kao što to takav tekst može činiti i sa čitaocima i tumačima. Miloš Petrović tvrdi, ali i obrazlaže zašto je fragment “uslov bez koga više ne može (živeti)” savremena proza. Fragment je u međuvremenu postao “ustanova” po rečima Renea Veleka i Ostina Venera. Fragment je samo srce literarnog dela (D. Stojković). Fragment je ishodište proznih i poetskih ostvarenja, ali i proces njihovog dodatnog dorazumevanja. “Pripovedni fragment ne može bez sagovornika”. Pisci obično “ne iscrpljuju temu, naprotiv, proširuju njen komunikacijski prostor” (J. Delić). Među autentičnim i dostojnim zagovornikom postupka fragmentacije u srpskoj prozi jeste književnik Milisav Savić čiji su romani “komponovani od pripovednih fragmenata, zapisa i beležaka, citata i književno-istorijskih podataka.” Miloš Petrović je uočio, da u navedenoj strukturi, prozni fragmenti vode aktivan i dijalog sa drugim proznim segmentima sadržaja, na asocijativno- meditativan način”. I igriv i slikovit, dodajem.

[3] Najstarije sačuvane kamene freske datiraju iz perioda punih sedam hiljada godina pre Hrista.

[4] I pisac Savić prerušava svoj roman, i to prevodom naslova (“neuporediva, bez premca, najlepša”), kao i značenjem podnaslova (“Ljubavni roman sa dodacima”).

[5] Nije li prerušavanje Milana u Hasana iz nesigurnosti, iz ugroženosti, iz straha za opstanak. Književnik Milisav Savić nam ironično poručuje da je prerušavač navodno živ samo dok se prerušava (Hasan je umro kad je ponovo postao Milan, uprkos tome što se naknadno neuspešno prerušio u Muslimanku), iako u tom periodu nije ni siguran ko je, zapravo. Ni on. Kao ni koje su odlike i navike izvorno njegove, a koje su preuzete odnosno izmišljene. Naročito one latentne homoseksualne sklonosti, koje to možda i nisu, već samo privid ili smušeni odraz samo jednog trenutka. Jedino je smrt jača od prerušavnja. Zato je slikar Hasan Prtinac odnosno Milan, Petar ili Pavle i stradao na Goleš planini (Kosovo) kao kolateralna šteta tokom NATO agresije na Srbiju 1999. godine.

[6] Sajber prostor je zanimljiv, između ostaloga, što pojedincu omogućava da bude ono što nije, da bude sve što hoće, samo ne ono što jeste, a ustvari postaje jedan od brojnih dvojnika u globalnom svetskom selu, gde smo svi navodno blizu i umreženi, a sve više udaljeni i usamljeni. I živimo pod nekim brojem, lozinkom ili šifrom, koji poprimaju obeležje neke mistične maske. U toj igri udvojenosti često se ne može razlučiti ko je ko, ko je biće a ko maska? Ko se i u koga prerušava?

[7] Pisac je karikaturalnom predstavom glamuroznih bahanalija (lik Pampineje), neiskrenosti u emotivnim  odnosima partnera (ljubavna veza sa M), naročito u uslovima mimikrije (“Istinska ljubav podrazumeva partnera s identitetom” – 161), doveo u pitanje i značaj i važnost same ljubavi, danas i ovde, i tamo u Italiji i prošlosti, naročito u umetnosti, koji je, od iskona, poslednji i najznačajniji otpor besmislu i beznadu. Podsetimo se da je već prozivani Novalis mislio da je ljubav ključ sveta i života.

[8] Ljudmila Ulicka (inače autor istog izdavača – Agora) u jednom intervjuu tvrdi da su “intelektualci prestali da postoje”, u međuvremenu.

[9] Odavno pred čitaocima nije bila knjiga u kojoj su događaji doživljeni iz više uglova odnosno iz više čovekovih psiholoških stanja (snoviđenja, slutnji, strahova, nesigurnosti, predviđanja apokaliptičnih vizija), a da su, istovremeno, maskirani i prerušavani, još slojevitiji, čemu im doprinosi zavidna autorova erudicija, koja se prepoznaje i u antičkim legendama, i u paganskoj mitologiji, i u književnoj istoriji (Micić, Andrić, Crnjanski, drugi svetski književnici), i u istorijskim detaljima, i u filozofskim premisama, koji su svi skupa umreženi i semantički dovrhunjeni.

[10] Maske su prihvatile i grčke tragedije još od Euripida i Sokrata. Zatim, “majstori prerušavanja su Odisej i Zevs … Doduše, i sam naseo na prerušavanje žena”, na primer, “Heri, koja se pretvorila u bajnu lepoticu” – 236. Ali, setimo se i naših poklada čije su maske posedovale preventivnu i zaštitničku ulogu, dok dvorski maskembali i jesu i nisu imali dublja značenja i poruke, nikad ne prevazivši beleg ličnog. Očito da današnje masovno iznuđeno prerušavanje poseduje obeležja imenice – tragedija, iz pomenute sintagme, mada nam povremeno višeslojevita mimikrija i maske nalikuju svetu komičnog (“jedino izmišljeni svet poseduje neki smisao”). Iskreno, danas, granica između, inače dijametralnih, atributa je sve manja i manja, a neretko i ne postoji, za razliku od ranijih kanona, o čemu i lamentira pisac Milisav Savić. Da makar pojave imamo pravo percipirati onakve kakve jesu i nazvati pr(a)vim imenima. A šta sa pitanjem ima li život uopšte smisla odnosno kako je Kami jednom zaključio da pojedinac ne može živeti bez smisla života odnosno bez punoće života. Umesto praznine koja ispunjava likove Savićevog najnovijeg romana.

[11] Bertold je zapisao: “Ne treba pitati šta se sve može razložiti i učiniti nejasnim”, a Savićevi književni likovi, svojim rasapom i usitnjavanjem do neprepoznatljivosti, to žive, ukoliko se to, uopšte, može osloviti postojanjem, u središtu prerušavanja, bežanja od sebe i uzaludnog traženja izgubljenih delova sebe. Da svaki oblik zla i nužnog prerušavanja praćenog vrtoglavim gubitkom identiteta, nije prastar potrudilo se naše okruženje i promoteri nasilja našeg doba koje je izmislilo i nove njegove oblike, na primer, u vidu “zaštićenog svedoka” koji su “pristali na novi identitet, koji nije ništa drugo nego novo ime za anonimnost” (126), koja nam je izgleda dosuđena, i to u bliskoj budućnosti.

[12] Smisleno pojašnjenje porekla zla i zločina tiče se i postojanja svojevrsne hotimične ravnodušnosti prema zlu, naročito doziranom i, pre svega, unapred planiranom i odobrenom, obično u vidu lažnih opravdanja iz humanitirnih razloga (što je i danas često primenjivano, iako se ubrzo saznalo da je u osnovi toga laž, zarad nekog interesa, najčešće ličnog, što je večito, a u to nas ubeđuje i Irodov “pokolj nedužnih” prisutan i u Savićevom romanu). I koje je u demokratskom društvu, svedoci smo, prezentovano u munjevitoj zameni sistema vrednosti, na primeru žrtve i dželata (Niče), zavisno od njihove zainteresovanosti (danas naročito vrtoglavo zbog tehničkih i elektronskih dostignuća, gde je masovni zločin preveden na nivo video igrica, iza kojih, moram napomenuti, suštinski stoji smrt nevinih, mladih, starih, bolesnih, invalidnih, kao i materijalno devastiranje). I Turgenjev je, podsećanja radi, bio protiv oslovljavanja nasilja “nužnim zlom”, jer zločin, u takvim okolnostima, sve više postaje nužnost, a sve manje zlo. Da ne zaboravimo i ovo: “Odricanje greške je udvostručena greška” (Monteskije), “Ko ne kažnjava zlo, taj zapoveda da se ono čini” (Leonardo da Vinči). Dakle, umesto da čitamo i sledimo, mi se prerušavamo i povijamo. Sve više udaljavamo od sebe. I nestajemo, na taj način.

                                                                             LA-SANS-PAREILLE-milisav savic


Aleksandar B. Laković

Rođen u Peći 22. jula 1955. Piše poeziju, esejistiku i književnu kritiku. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Prištini (1980), specijalizirao internu medicinu na Medicinskom fakultetu u Beogradu (1988). Živi u Kragujevcu i Ljutoj.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)