Tanja Milenković

Princip dijaboličnog u “Lelejskoj gori”

.

,

…..Lado Tajović je protagonista romana Mihaila Lalića „Lelejska gora“. Srećemo ga u šumi sa drugovima partizanima, gde će vremnom ostati sam u samotnjačkoj borbi za sopstveni život. Zašto je u gori, zato što je partizan, skriva se i beži od četnika i fašista, od pristalica druge vlasti, ali zašto u lelejskoj? Kritika objašnjava da pridev lelejska, lelek, stoji za tugovanje, zato što je prema Šatobrijanu prva pesma svakog naroda-tužna. Lado je u plačnoj gori, u gori u kojoj se plače. Prati ga lelek, plač, lament, za boljim sutra koje je ugroženo jadnim danas, za porodicom koja mu je pobijena i kućom koja mu je spaljena, za budućim detetom čiji otac sada ima tek samo plač, a majka samo njegovog oca.
…..Zaključili smo da je hronotop ovog dela crnogorska planina  – brdo, Lelejska gora, u vreme kada je narodnooslobodilački pokret u Crnoj Gori razbijen i kada se partizani kriju po šumama i vrletima. Stanje junaka saznajemo iz njegovih unutrašnjih monologa, on je stalno sam, usamljen, neželjen. Ne vidi nigde nikog, kada prvi put nakon nekog vrmena vidi devojku, toliko mu je lepa da je odmah prosi, na čudan način, ali prosi. Pripovedač usputno, ali upečatljivo, prikazuje da je Ladova porodica mrtva, pobijena, najbolji prijatelj Niko Doselić se predao jer nije mogao da izdrži samoću, to je lajtmotiv romana. Lado je napušten i primoran da stvara sebi hranu i prenoćište u gori koja je prikazana kao locus horidus – gde petlovi ne pevaju, gde devojke kose ne češljaju, gde psi ne laju. Prikazana je kao folklorno ničije mesto, tamni vilajet, đavolje utočište. Protagonista sebi da bi olakšao, objašnjava da su ga tu veštice proklele da vrat lomi kao „retka zverka“ koja se pita zašto je njena „šugava koža“ toliko vredna. U retrospekciji saznajemo da je Lado bio student u Beogradu, da je učestvovao u decembarskim demonstacijama gde je ranjen, da je imao devojku Vidru koja je umrla i nisu mu dali da ostane kraj nje u ambulantnim kolima. Bio je mladić pun ideala, vere u ideju komunizma, u slobodu, ubeđen da se može živeti od poštenog rada. Saznajemo da je učestvao u ratu, da je izgubio ideale, porodicu, prijatelje, ali da očuva svoje duševno zdravlje, još se trudi da veruje u komunizam i svetliju budućnost.
…..Lado počinje shvata da se od dobrih želja ne živi, odlučuje da neće više da se stidi ni za sebe ni umesto drugih, traži i uzima za sebe šta misli da je njegovo i da zaslužuje. Gradativno, Lado prvo krade odeću, ubija bika u polju, te uzima za ljubavnicu tuđu ženu.
…..Kako smo zaključili da je protagonista najveći dao sam u, folklorno zaključeno, ukletoj gori, beži da ga ne ubiju, stalno gladan, u paranojama i zapitanosti da li ima neku opaku bolest, Lado stiče novo društvo – Đavola. Za njega pisac „prvi teren“ pomalo od početka dela. Prisutna su mnoga poređenja sa đavolom, folklorne predstave o vešticama, vradžbinama, vilama, đavolje stecište je Lelejska gora, motiv zmije kao đavolje ljubavnice. Svi ti detalji nagoveštavaju dijabolično prisustvo u ovom romanu, ali tu su preciznije refleksije. Junaci čitaju Geteovog „Fausta“, Lado razmišlja o položaju đavola u crkvi, o Bogu kao podlacu i hvalisavcu. Sve to lagano nagoveštava da će kulminirati u nešto veliko i konkretno. To konkretno dolazi negde na polovini kada je Ladu očajnički potrebno drštvo. Seća se priče o popu koji je dozivao đavola četrdeset dana i ubio ga puškom i odlučuje da postupi prema njegovom primeru.
…..Lado razmišlja o tome kako je dobro što je „stari Njemac’“ predstavio arhanđele kao božije lakeje, kako je Bog deo „popovske priče’“, shvata da je đavo loše tretiran od strane ljudi – njemu su davani ostaci, teran je, progonjen. Čak i razmišlja o tome da bi on sam dao svom đavolu višu ulogu od trgovca dušama koja mu je oduvek davana i skupljača ljudskih nedostataka. Ladu se dopada ideja đavola koji je pobunjenik bez ičije vlasti, koji je progonjen, nije ničiji sluga, služi samo svojim idealima. Sve su to ideje koje se mogu naći u Miltonovom „Izgubljenom raju“, gde je Satana upravo takav – neustrašiv, pobunjenik i vođa. Arhanđeli kao lakeji su prikazani i kod Njegoša u „Luči mikrokozma“, a linija humanizovanog zla je prisutna od prosvetiteljstva, u Geteovom „Faustu“. Nastavlja se preko Gogoljevih predstava o đavolima kao sitnim i poganim bićima, preko đavola u „Braći Karamazovima“ koji je ćifta i sitni trgovac, najzad u dvadesetom veku u delima poput „Lelejske gore“, „Hazarskog rečnika“ Milorada Pavića i drugih. Zanimljivo je kako je ideja đavola utkana u delo uz ideju komunizma, da nema više Boga, ali, ako nema Boga, nema ni đavola. Zlo je kroz književnost humanizovano da bi se tako izvršilo posredno ubijanje ideje o Bogu, te može da se pretpostavi da je Lado sličan Ivanu Karamazovu. Možda veruje u Boga, ali neće da ima ništa više sa njim jer nije učinio ništa da spreči sve zlo koje je video, već „vraća svoju kartu za raj“ i okreće se novom sapatniku i saradniku, Đavolu.
…..Đavo u ovom romanu, kao što je rečeno, pojavljuje se na dobro pripremljenom terenu. Pretresena je ideja o prethodnim tradicijama, u hrišćanstvu, koje on kritikuje, u književnosti, i prikazana je uloga koju bi imao u Ladovoj interpretaciji. Kada dođe vreme za to, Lado počinje da doziva đavola. Pre svega ne zna kako da ga nazove, te ga naziva „domaćine“. Nakon nekoliko dozivanja, đavo se javlja, vrši metamorfoze. Iz panja se pretvara u svoju folklornu predstavu – ima papke, krive noge, kosmat je, podešava se da junak ne vidi da nema senku. Lado otkriva svoje namere, želi da proda svoju dušu. Tu se ruši sva prethodna tradicija o đavolu, on ne trguje dušama. Tu se vidi kako su uklopljene dve ideje, junakova, koja đavolu daje višu ulogu, i folklorna, o biću koje ima nedostatke i želi da ih sakrije.
U delu se đavo javlja više puta, kad god se javlja junak je u lošem fizičkom stanju, iscrpljen, pospan, strašno gladan ili mnogo usamljen, zbog toga može da se zaključi da je Ladov đavo u stvari produkt mašte i halucinacije. Kao argument mogu da se prilože sledeći citati:

…..Neka od tih priviđenja mogu da se shvate kao posledica slabosti čula izmučenih glađu i željama, ali zar druga ne bi mogla da se shvate kao dokaz pojačane prodornosti istih ili drugih čula?

…..Ponekad mi se čini da on sve to što želi kaže na neki način iz mene izvlači.

…..Možda me čak i ne traži, nego ga ja sa sobom nosim i težinu mu osjetim samo kad se umorim

…..Sve što junaka muči i o čemu on pomno razmišlja, đavo verbalizuje. Kada Lado ukrade odeću, đavo dolazi sa istom odećom i nudi mu da se preobuče, da povrati čast, da očisti dušu. Objašnjava mu da neće nikad doći do novog poretka kroz priču jači-tlači, jer je oduvek sve namešteno da jači sve uzima, i zato neće uspeti Ladov ideal, komunizam.
…..Naš junak izlazi kao pobednik iz rasprava sa đavolom, dokazuje da je ubeđen i siguran u svoje saznanje da poštenjem neće nigde stići, da su društveni obziri zastereli i da i on može da krade da bi preživeo, ako već drugi mogu da bi stekli više nego što im je potrebno.

…..„“Ja“, poviknuh. „Ja ostajem a ti se gubi!… Star si, spor si, staromodan i oklijevaš i razmišljaš kad nema vremena za kolebanje. Kiše će uskoro, a ti ne voliš da kvasiš papke. Zavuci se u pećinu da odspavaš, i ne buni – biću im crni đavo, crnji od tebe. Neće mi biti teško, pošto ti u stvari i nijesi đavo koji se buni nego božji potkazivač i uhoda.

…..Postavlja se pitanje da li je đavo stvaran ili produkt halucinacije? Za razliku đavola od Ivana Karamazova za kojeg ostaje nedorečeno da li je produk vrućice, ovaj đavo je Ladova kreacija. Stvorio ga je da se igra njime, da muči njegovu izmorenu savest, što je možda najvažnije, trebao mu je da mu pomogne da napravi novo oružje kojim će biti omogućeno da se bez ubistva dođe do vlasti, da se zadrži, a da niko ne nastrada:

..Kamenom iz te nove praćke nije nužno da ga namrtvo ubiješ, dovoljno je da ga ošamutiš dok svršiš posao: pobijediš na izborima, ozakoniš ravnopravnost, uspostaviš ko će da je čuva.

…..Ladova nada za slobodu, pravdu i jednakost, iznađala je, a sredstva da se dođe do života u kojem se ne vrši hajka na njega, uskraćena su mu, te ih sam stvara. Lado sam počinje da se potpisuje i da širi glasine da ima saradnika kojeg zove komesar Đavo. Otelotvoruje svoju maštu i obećava sebi i drugima: ako kažu da sam đavo – potrudiću se da im budem gori od njega. Đavo–Lucifer–Lučonoša–Satana, u ovom delu je produkt mašte ovog junaka i njegov alter ego, kojeg je junak stvorio da bude malo manje „samlji“. Iz polemika o slobodi i poštenju kako je zaključeno izlazi snažan i spreman za nove borbe.

.

.

.

.

.


Tanja Milenković

Rođena 1994. godine u Podgorici. Apsolvent je na grupi za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše eseje, prikaze i poeziju. Bavi se poezijom dvadesetog veka i fantastikom. Živi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)