Ivana Milankov

Prizori i druge suštine

.

.

Prizori i druge suštine 

.

U kuhinji mojih suseda ista kvadratura,
ista vertikala
sve isto, samo ne i ja.
U kuhinji mojih suseda sedim.
Čekam da se skuva kafa.
Kroz prozor gledam
i vidim okolna postojanja:
šuma dolazi iz svih pravaca,
u svim godišnjim dobima istovremeno
i traje dugo
kao zlato.
U mojoj kuhinji to videla ne bih,
jer isprečila bi se već
neka neoprana tacna, prašina, paučina.
U kuhinji mojih suseda
i nebo vidim, tek rodjeno.
U mojoj kuhinji to videla ne bih
jer isprečio bi se već
neki dan na kalendaru
koji treba zaokružiti.
U kuhinji mojih suseda
nadje se i poneki tanjir neopran,
ali neka ga, nije moj.
U kuhinji mojih suseda
ptice su tako izrazite.
Nadje se u kuhinji toj i poneka školjka
u zdelici sa uspomenama
nekog davnog letovanja.

U kuhinji mojih suseda
silno poželim
da se sjurim dole,
ka meni
i širom otvorim vrata
moru.
Kasnije ću ribama otvoriti prozore,
školjkama balkone,
pa neka niču kao cveće.

.

.
Dečak 

.

Danas na klupi u parku
sedeo pored mene
jedan dečak, destogodišnjak.
Dečak ko dečak, pegav, rumen,
………..sa šiškama, nestašnim.
Ćutali smo uglavnom
i golubove hranili.
A onda krenuh ja
sa pitanjima
nesto nalik – voli li avione, motore,
more …
A onda krenu on,
prilično ljut i ozbiljan
sa pitanjima –
zašto niko nije pokosio travu,
zašto su one kuće tamo prekoputa
toliko zapuštene.
Čak je počeo i da računa
kada su poslednji put okrečene.
Sećam se,
takva pitanja je postavljao
moj veoma ozbiljni deda,
dok su se moja braća i njihovi drugari
valjali baš po takvoj nepokošenoj travi,
a tek stare kuće i napušteni mlinovi –
behu to njihova mora i gusari i prerije
i kauboji i Indijanci.
Gde su se deli ti snovi?
Zašto i ovog dečaka nisu takli?
Mozda smo krivi mi?
Fotelje su bile tako zanosne, tako kozne i tako udobno glatke,
a mi od snova prerano odustali.

.

.

Dosadilo mi 

.

Dosadilo mi
da budem pametna.
Dosadilo mi
da budim neporobuđene.
Dosadilo mi
da se udvaram ogledalima.
Dosadilo mi
da budem savršena nota
u Bahovoj fugi.
Dosadilo mi, dosadilo,
ali ne sve.
Želela bih sandale
ljubičaste
da ih zavitlam
preko planeta.
Želela bih haljinu
ni pristoju ni nepristojnu.
Želela bih haljinu plavu
sa Venere
da je navučem
i odlepršam
međ podmornice.
Možda te tamo i nađem
među meduzama.
Imaćeš miris
dubokih duša.

.

.
Džoni Voker

.

Jedna čaša Džonija,
u drvenoj kućici,
kraj kamina.
Sama sam.
Ti si u albumu.
Divno ti pristaje Venecija
dok hraniš golubove.
Jedna veoma uspešna fotografija!
A i ti si savršen
kao i uvek.
Ne pamtim da si ikada imao kijavicu,
onu prolećnu
od koje plačeš
i gušiš se
u cveću, cveću, cveću.

.

.

Godišnja doba 

.

Ja doktorki: “ Umorna sam.Veoma.”
Ona meni : “Proleće.”
Izlazim
iz takozvanog doma
takozvanog zdravlja
i na spratu trećem
Vivaldija srećem.
Ja njemu: “Leto.’
On meni: “ Jesen.”
Ja njemu “ Zima.
Ima je Maestro ima,
ima je u ljudima.”

U čapljama nekim dalekim
sve se već istopilo
i sneg i zima
i doba godišnja.
Samo predeli zaumni
plove.
Ima ih, ima.

.

.

Hermelinska kuća 

(dok slušam Bahove fuge)

Znam,
živiš u kući od hermelina
i čembala
na kraju svih gradova.

Neću ti dolaziti zimi,
jer neću znati gde su vrata,
gde prozori,
gde se kuca, gde se zvoni,
gde munje da odložim,
gde gromove da okačim.

Znam,
doći ću ti u proleće
tirkiz kada postane plovan
na kraju svih gradova.
Tada mogu i bez kucanja
jer sve se već u Suncu
obavilo.

.

.

Jelena Trojanska 

Mogla sam biti carica od Sabe,
u crnoj šumi, crna puma,
ruža u carskom vrtu,
kometa
i njena obrušavanja,
ali volela sam mora i brodove
i njihova nadolaženja
i ratove sam volela,
ratove uopšte
i ratove zbog mene
i moje fine puti.
Znao je to slepi Starac
i sa mnom otpočeo ep.
Bejah mu smo za toliko potrebna.
Posle je stvar presla
u muške ruke,
a mene gurnuše
niz litice istorije.

Ali, da mene nije bilo
zarađali bi mačevi Troje,
a Grci ne bi ni znali
koliko mačeva mudrih
može u jednog konja da stane.
Da mene nije bilo
postojale ne bi sve te Kasandre,
Kiklopi, Kirke, sve te radosti mašte.
Bez mene korali ne bi bili crveni.
Uz mene gromovi ponovo postadoše mladi.
Eh, da mene nije bilo
more ne bi bilo toliko duboko.
Znao je to slepi Starac
i sa Penelopom vernom završio ep.
Ali, ne žalim,
jer more se tako mreškalo,
a brodovi
sve na hiljade.

.

.

Varvari 

.

Evo ga pred vratima,
kuca,
Ne otvaram.
Zimu čuvam.
Tražim još poneki vetar,
zaostalu kišu,
izgovor bilo koji
pre ulaska
u svetlost.
Teško je odjednom
biti tako jasan i stvaran
od kose pa sve do nožnog prsta.
Teško je pod svemirskim brodom.
Velika je muka sa prolećem.
Vreme je cvetanja,
a ona, moja duša
htela bi još svetove tame, duboke magle
i tamo nekog ko tone u sutonima modrim.

A kad vetrovi se povuku
i odjezde kiše
smišlja moja mala,
dragocena stvar
još po neki izgovor
i varavara se seti
pa kaže “Ne još! Ne u tu svetlost! Ni korak jedan
dok varvari ne dodju sa granica zlata.”

I eto, moja duša i ja
na ivici sveta stojimo
i varavare čekamo
divlje oblike i drske boje
da nam donesu,
a posle ćemo
na konjima njihovim
kroz sedam mora
i deset nebesa.
U svetlosti
konačno.

.

.

.

…………………….Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

.

.

.

.


Ivana Milankov

Rođena 1952. u Beogradu gde se i školovala i diplomirala na Odseku za anglistiku na Filološkom fakultetu. Doškolovavala se u Londonu. Autor je osam pesničkih zbirki: Međuprostori, Književna omladina Srbije; Put do glave, KOV; Vavilonski praznici; Spuštanje stakla, Nolit; Ispovest munja; Oko iza vazduha, Prosveta; Između reči i slike, Gutenbergova galaksija, izabrane pesme dvojezično, srpski/engleski kod engleskog izdavača Arc Publications. Uvrštena u mnogobrojne antologije kao i u svetske: jedna u Americi, dve u Nemačkoj i jedna u Engleskoj, Poets of the World for Manchester. Dobitnica nagrade Jefimijin vez za knjigu Ispovest munja. Prevodila je poeziju Vilijama Blejka, Jejtsa, Silvije Plat, Emili Dikinson i Alena Ginzberga. Za svoju prvu prevedenu knjigu Alisa u svetu sa one strane ogledala Luisa Kerola dobila nagradu Sergej Slastikov. Prevođena na engleski, nemački, italijanski, španski, poljski i kineski.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)