Olivera Nedeljković

Pssst!

.

.

Dani koji se meškolje u utrobi noći 

.

     Ako zatvorim oči, vidim dane koji se meškolje u utrobi ove noći. Vidim svaki krstić izvezen na jastučetu i knjigu koja se, ispuštena na pod, sama otvara. I onaj grumen soli otopljen u jednoj jedinoj suzi, sve vidim. I neke visoke kule sazidane od utrnulog vazduha. I maslačke čije se seme seli iz našeg u tuđa dvorišta. I riblje jato ulovljeno u mrežu od raspredenog sunca. I vidim: prvi mraz zastao pred šljivinom grančicom. Svaka latica tanki je svitak svetlosti. A zatim ugledam lampion na najnižoj grani jelke i dva osmehnuta lica u njemu. Umesto reči, pahulje provejavaju između njih. Vidim i mrvice hleba koje za nama zobaju zebe, znajući da postoje putevi prohodniji i od ovog, jer su dalji. I vetar povijen u pelene koje se vijore u dnu jednog dvorišta, i njega osećam na licu. I svoju ruku na naraslom trbuhu, tu ružu koja se lagano svija u pupoljak kakav je nekada bila.

     Jer drevne priče, iz knjige sklopljene pod mojim uzglavljem, kažu: dok smo u utrobi, sanjamo sve u šta gleda žena koja nas nosi pod svojim srcem. A majčine želje, upravo sam pročitala, ostavljaju ožiljke na detinjoj koži. Zato se bojim, eto, zato se, sine, bojim da otvorim oči i unapred znam: imaćeš belege posvuda gde sam te još nerođenog, u mislima ljubila.

 .

 .

Kao kaplja mleka niz tvoj razljubak

.

     Još otkad se moje vreme odbrojava tvojim danima, preslana je senka koju ne mogu otrti sa lica. Kao kaplja mleka niz tvoj razljubak, niz moje čelo sliva se prvi strah, a za njim onaj od koga sve pređašnje zebnje zaboravljam. Kroz neprohodne tišine, probijaju se okasnele suđaje. Sve što ti je namenjeno, primam u svoj ustavljeni dah. Hemangiomi, te ružice procvetale pod tvojom kožom, mesta su na kojima smo se privijali jedno uz drugo. Svaki od njih, pečat je: ograda kroz koju si se otud provukao zaista je živa, i te tako živa.

     Pevušim, jer slutim: pripitomim li horovođu, lako ću i zveri po odjecima. I drhtim: čemu li se bliži niz moj prepunjen pogled tvoja puštena kolevka? A suze, one o budućem ne znaju ništa, samo klize niz moje lice, svaka sledeći neki vidljiv, davno osušeni trag.

.

.

Dok njišeš sve što se ikad zacenilo u meni 

.

      Ovaj poljubac spušten na tvoje još nesraslo teme preplašeni je anđeo. Onaj koji se, znojav od straha, neprestano hladi svojim krilima. Onaj koji će se sklupčati u loptu pred tvojim stopalom i poleteti pod prečku. Onaj koji će za čas postati minus pred zagradom od koga se menja vrednost svega u njoj. Onaj koji će ti šapnuti da jesmo biberovo zrno i da treba odseći komad vlastitog mesa kako bi se umirile zveri. On je anđeo koji će načiniti prvi korak, pridržavajući se za mog anđela. Zato bi svaki stih kao i ljubav ova: da bude, da bude.

     Privijam te uz sebe, jer srce je mala njihaljka za bolove. I dok njišem te, i dalje tiho pevušim, jer najzad znam: poezija je šapat zbog kog se, blago, kao da sve već slutiš, osmehuješ u nevinom snu.

.

   Pssst!

.

      Još od jutra radujemo se času kad svetlost počinje da se zgušnjava, kad senke steknu i junaci koji su se tek iskrali iz knjiga, i kad kažiprstima prekrižimo usne. To je znak da će utihnuti sve, sve, sem naših srca. To je znak da priča može da počne. − Bio jednom jedan ti, bila jednom jedna ja…

.

.

Kroz lišće i njegove senke 

.

      Već mnogo puta doživeli smo: pucne li suva grančica pod nečijom čizmom, Bambi nestaje u tamnom lišću čije su senke vlažne i toliko teške da ne zatrepere čak ni kada vetar svojim najdubljim uzdahom zanjiše grane. Uzalud posle čekamo da se lane vrati na ovu čistinu nad kojom se sunce s mukom održava gore, visoko, u ovom  plavičastom vazduhu. Zato i ne dišemo. Jedino tako ova priča može da traje još koji, još samo ovaj, jedan jedini tren.

.

.

Mirisi koji otud dopiru 

.

     Pogled nam ponovo odluta među stabla, tamo u šumu u koju je odskakutala neposlušna devojčica, noseći o podlaktici korpicu. Pod snežnobelom kuhinjskom krpom, u njoj su nekad jagode, nekad je uzvareno mleko, a nekad topao, prepečen hleb. Znamo to po mirisu koji dopire otud, iz priče. Od njega čak i siti ogladnimo, zagledani u šumski puteljak koji vodi u priču, još dalje, i još dublje, tamo gde se može živeti od reči koje su hranljive i prepečene, kao korica hleba. Od kojih ćemo porasti, veći od vlastitog straha, i ova šuma, i ovaj dečak, i ova ja.

.

.

A sna niotkud 

.

    Nema knjige u kojoj nisam tražila priču da uspavam naše rasanjene strahove. Tragala sam za pričom kojom je Marija uljuljkivala rasplakanog Isusa, list po list iščitavala čitav prekoričeni svet. Ali, dogodi se i to ponekad: priča se završi, a sna niotkud. – Mama, plašim se da zažmurim… – prošapuće. − Polako, polako, trepavice se same spletu, a san se prišunja da ga i ne opaziš – tešim ga, a čim sklopim oči, vidim krtičnjak iz koga će se pomoliti mladoženja za Palčicu. Opazim zatim sklopljene oči Bambijeve mame. Vidim načete slatkiše na veštičinom pragu. Začujem: pod čašom se guši Zvončica. Ukaže mi se sve ono što sam, milujući detinju glavu, u priči preskočila i prenem se. A nikog nema da mi kaže jesam li i nas, i ovu postelju koja se njiše, i onaj Mesec koji odozgo u nju zuri, jesam li uistinu, sve ovo, zaista samo izmislila.

.     

.

                             Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

.

.

.

.


Olivera Nedeljković

Rođena 19. juna 1973. godine u Čačku. Diplomirala je na Grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Nišu. Objavila je zbirke poezije Vodeni cvet (Gradska biblioteka u Čačku, rukopis nagrađen na Disovom proleću, 1996), Pribor za čitanje (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani u Kraljevu, 2002), Suvlasnici beline (Filip Višnjić, 2006, Beograd) i Posteljica (Kulturni centar Novog Sada, 2015). U izdanju beogradske izdavačke kuće Čekić 2013. godine objavila je knjigu priča za decu Pričino dete.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)