Vladimir Gvozden

Putovanje i laganje

.

.

Prvo poglavlje

.

.

…..Prvi čovek koji je napustio svoju zajednicu i vratio se bio je donosilac priče o drugačijim navikama i običajima. Naravno, on još uvek nije bio putopisac, iako je, pod uslovom da je umeo da piše, to mogao postati. Kad je o kulturi pisma reč, važnost teme putovanja je jasna svakom ko je pročitao barem jednu valjanu knjigu. Ima autora, poput Mišela Bitora, koji smatraju da je potrebna čitava posebna disciplina – iterologija – koja bi se bavila problemima ljudskog premeštanja, pomeranja i kretanja – jednom rečju, putovanja. Putovanje je veliki i stalni predmet književnosti, a značaj ovog motiva je ogroman. Retka su dela, pogotovo prozna, koja ne sadrže varijacije na temu putovanja, a brojna su ona koja su neposredno izgrađena na motivu puta, putnih susreta i doživljaja. Biblijska i klasična tradicija donose niz tipskih obrazaca putovanja: Ep o Gilgamešu, Kainova kazna, Izlazak, Argonauti, Eneida. Od Homerove Odiseje do islandskih saga i Beovulfa, uz rat i često u vezi sa njim, putovanje tvori značajnu temu epske književnosti. Svi najstariji romani nastali između II i VII veka naše ere temelje se, kako je pokazao Mihail Bahtin, na hronotopu puta.
…..Možda i najstariji prozni tekst, napisan u Egiptu u doba dvanaeste dinastije, hiljadu godina pre Odiseje, pripovest je o mornaru koji posle brodoloma dospeva na čudesno pusto ostrvo. Brodolomnik nalazi hranu, gradi sklonište, uspeva da upali vatru i da prinese žrtve paljenice bogovima. Pored realističkih, priča sadrži i fantastične elemente, kao što je pojava ogromne i strašne zmije sa kojom mornar razgovara i koja mu proriče da će na ostrvu ostati četiri meseca. Naposletku, zmija, kao glasnik spasenja, daruje junaku „mnoštvo dragocenosti“. Putnik se vraća kući i gospodaru prepričava svoje doživljaje. Priču „Mornar brodolomnik“ možemo nesumnjivo posmatrati kao prvu robinzonadu u svetskoj književnosti, možda i kao prvi putopis, jer sadrži elementarnu putopisnu strukturu: odlazak, povratak i pripovest o doživljajima s putovanja. No posebno je važno što se već u ovom najstarijem zapisu o putovanju mešaju fantastički i realistički elementi; naravno, ukoliko pretpostavimo da je putnik zaista doživeo brodolom i dospeo na neimenovano ostrvo gde je, upotrebivši „nemušti jezik“, uspeo da sazna svoju sudbinu i da uživa zaštitu htonskog stvorenja. Očigledno je pritom da se veoma rano otvaraju i osobene napetosti između prirode i kulture, stranog i domaćeg, mita i stvarnosti, laži i istine. U stvari, u najtešnjoj vezi s putovanjem bio je, barem kako svedoče najstariji sačuvani tekstovi, mit.
„I dođoše u Ofir, i uzeše odande zlata četiri stotine i dvadeset talanata, i donesoše caru Solomunu“, čitamo u Starom zavetu priču o pohodu Solomonovih brodova u Ofir (oko 945. g. p. n. e.). Da li je u pitanju fantazija ili stvarnost? Naime, na pitanje gde se Ofir nalazio Stari zavet nam ne daje odgovor, ostavivši potonjim naraštajima na raspolaganju bezbroj mogućih putanja u potrazi za legendarnim blagom. Ofir je zaista poseban: Kolumbo je tragao za njim u Zapadnoj Indiji, Kabo u Južnoj Americi a Portugalac u istočnoj Africi. Bez obzira na povremenu nepouzdanost biblijske mašte, Solomonova ostrva danas ipak postoje, nalaze se kod Papua Nove Gvineje.
…..Gorila je veoma rasprostranjena reč, upotrebljavamo je i figurativno kako bismo ukazali na određen tip ljudi, po pravilu muškog pola. Ovaj izraz, međutim, dugujemo još jednom ranom putniku i njegovom opisu putovanja. Hano Kartaginjanin, veliki moreplovac i istraživač je u petom veku pre naše ere oplovio zapadnu obalu Afrike, a do nas je dospeo tekst na grčkom koji je najverovatnije njegov lični opis preveden s punskog jezika u trećem veku pre naše ere. Kad je dospeo do mesta gde se danas nalazi Sijera Leone ili možda Kamerun (oko toga postoji neslaganje proučavalaca), Hano je ugledao zaliv nasred kojeg je bilo ostrvo ne kojem je bilo jezero nasred kojeg je bilo još jedno ostrvo „puno divljaka, uglavnom veoma kosmatih žena koje su naši tumači zvali gorile []“. Hanovo putovanje bilo je predmet kontroverze sve dok sredinom devetnaestog veka dlakavi majmuni iz Gabona nisu, zahvaljujući američkom istraživaču po imenu Sevidž (da ironije bude veća, ovo prezime se može prevesti kao „divljak“) dobili ime „gorile“. Ako su Hanove „gorile“ zaista bile vrsta majmuna, onda se u njegovom slučaju opravdano može govoriti o veoma otvorenom konceptu humanizma koji upućuje na krhku liniju koja od početka razdvaja istinu i laž, znanje i neznanje, stvarnost i predstave. Glavno pitanje rane putopisne književnosti je dokle seže imaginacija.
…..Ambivalentna figura pustolovnog, moćnog i lukavog Odiseja možda je odgovarajući arhetip putopisca. Grci su vodili veliku polemiku o geografiji Odiseje. Eratosten je u trećem veku pre naše ere smatrao da je Homer zabavljač a ne geograf: „Poprište Odisejevih lutanja naći ćete kad pronađete krojača koji je zakrpio vreću vetrova“. Zemljopis Odiseje je neprestano bio predmet ispitivanja i do nas dolazi neopisivo mnoštvo glasova. Navešćemo nekoliko poznatih primera. U petom veku pre naše ere Tukidid izveštava da Kiklopi žive na Siciliji, Strabon u Geografiji staje u odbranu Homera, dok vekovima kasnije, Bedeker za Južnu Italiju iz 1930. godine tvrdi da se pruga na jugu Italije približava mestu gde je Polifem gonio „moćnog Odiseja“. Kalipso je locirana na Malti, Maderi i Islandu. Poznata je i priča o francuskom piscu, diplomati, političaru i prevodiocu Odiseje, Viktoru Beraru (1864-1931), koji je, nadahnut Šlimanovim istraživanjima, čitavo blago potrošio u pokušaju da utvrdi kuda je Odisej u svojim lutanjima zaista plovio.
…..Važno je, međutim, obratiti pažnju na okvir pripovedanja u Odiseji, odnosno na činjenicu da najneobičnije epizode junak pripoveda na dvoru kralja Alkinoja. Kraljev kritički komentar odnosi se na mogućnost putnikovog laganja, jer je on bio na putovanju na kojem mi nismo bili (kao i svaki putopisac). Odnos između stvarnosti i pripovedanja ispituje se naročito u jedanaestom pevanju, usred Odisejeve priče o silasku u Had, kad se pojavljuje Areta koja traži da Feačani saopšte svoje utiske o gostu:

Kada gledamo tebe, Odiseju, na umu nam nije
Da si prevarljiv ti i kovaran, k’o što ih mnogo
Crna ishranjuje zemlja po širokom rasute svetu,
Koji izmišljaju laži, te niko ih ne bi raspozn’o:
Ali ti osvajaš rečma, a srce čestito imaš,
Sve što si nama isprič’o k’o umetnik pevač si rek’o (…)

…..Alkinoj diplomatski izbegava da odgovori na pitanje istinitosti priče, već ukazuje, moderno rečeno, na njenu estetsku vrednost. Istina se ne može proveriti, ali se umetnička veština može prepoznati. Poput Homera, Odisej pobuđuje zadovoljstvo, a kada neko kazuje kao pesnik znamo da kod Grka istinitost priče nije u prvom planu.
…..Pored relacije između istine i pripovedanja, u Odiseji je utemeljen snažan odnos priče i identiteta, pripovedanja i imenovanja. Povod da Odisej ispriča svoju opširnu pripovest Feačanima bio je kraljev zahtev da stranac iskreno kaže ime kojim su ga zvali otac i mati, zatim zemlju i narod iz kojeg potiče. Ovaj poziv na iskrenost je naglašen tim više što je Odisej tokom svog putovanja prinuđen da skriva i proverava vlastiti identitet (na primer, kod Kiklopa postaje „Niko“). Karakterizacija Odiseja kao nekog ko se lažno predstavlja i ko vešto krivotvori priče, mnogo više odgovara tipu putnika nego tipu kralja. Čak i prilikom povratka na Itaku on skriva svoj identitet tako što se Ateni, prerušenoj, „u obliku mlada pastira“, lažno predstavlja kao Krićanin i raspituje se o ostrvu na koje je dospeo. Boginju to zabavlja i ona se otkriva u pravom obličju kazujući mu „krilate reči“:

Lukav bio bi taj i himben, koji bi tvoja
Mog’o preteći kovarstva, ma i bog hteo to koji!
Zlico, svaštòznanče, tebi kovarstava nikada dosta?
Ni u svojoj zemlji zar prevare i lažne reči
Nećeš da ostaviš, koje od mladosti tebi su drage?

…..Izgleda da se junak najbolje snalazi u ulozi putnika. On se još nekoliko puta po povratku na Itaku služi lažima. Svinjaru Eumeju predstavlja se kao prosjak i kazuje mu svoj izmišljen životopis u kojem čak najavljuje da će se uskoro vratiti i sam Odisej. Docnije proscima i Penelopi, prerušen u prosjaka, pripoveda lažne priče. Govornik je toliko uverljiv da iz Penelopinih očiju teku „potoci suza“. Paradoksalno je da onaj ko, poput psa Argosa, prepoznaje prerušenog putnika umire, što mnogo govori o odnosi prirode, kulture, putovanja, pripovedanja, istine i laži.
…..Shodno tome, ako fantastična putovanja iz Odiseje smestimo u njihov pravi kontekst, među priče putnika što, kako kaže Alkinoj, „izmišljaju laži“, onda potvrđujemo njihov književni a ne stvarnosni značaj. A taj značaj neodvojiv je od junakovog ponovnog otkrivanja pravog identiteta i društvene uloge (Telemahov otac, Penelopin suprug, kralj Itake). Putnici su od najranijih vremena s piscima delili veštinu izmišljanja. Pa ipak, kao što smo pomenuli, žudnja za činjeničnom verifikacijom geografije Odiseje navodila je putnike da plove s Homerom u ulozi kapetana. U tom duhu je Šliman, posle nekoliko dana provedenih na Itaki, otkrio Laertovo imanje i deset Eumejevih svinjaca.
…..Ako prihvatimo da je Odiseja arhetipska priča o identitetu, onda je potreban tek mali korak da uvidimo da je to putnikova priča u kojoj svaki novi susret sa strancem pobuđuje neizbežno pitanje:

Jesu li obesni oni i divlji, bez ikakve pravde,
Ili vole li goste i bozima odaju l’ poštu.

…..Bilo da je u pitanju ropstvo kod žene ili pretrpljeno nasilje od strane muškaraca, Odisejeva iskustva su poznata koliko i paradigmatična. S jedne strane nalazi se surovost prirode (okrutni Kiklopi i njihove pećine), s druge, pitomost kulture (uglađeni i civilizovani Feačani i njihovi kultivisani vrtovi).
Postojao je u antici i jedan drugačiji tok u kojem je putovanje kroz prostor bilo nezamislivo bez putovanja kroz vreme. U klasičnoj grčkoj književnosti nalazimo mnogobrojne primere razvijenog primitivizma putem kojeg se idealizuje čovek prošlosti iz pukih hronoloških razloga. Homerov savremenik Hesiod peva o „zlatnom pokoljenju“ ljudi koji su živeli za vreme vladavine boga Krona, siti, zdravi i veseli. Mit o zlatnom dobu se vremenom stopio s drugim mitovima i javila se ideja da se u prostornoj sadašnjosti, u skrivenoj geografiji, u nepoznatom, traga za istorijskom prošlošću. Iako uglavnom ne veliča primitivno stanje, Odiseja je pružila važan okvir za ovaj mit pričom o Elizijskim (Jelisejskim) poljima, u sceni iz četvrtog pevanja u kojoj Protej uverava Menelaja:

Tebi, Divova nego, Menelaju, ne daju bozi
Umret’i ostavit’ sunce u onom konjovitom Argu,
Nego će besmrtni bozi u Elisij poslati tebe
Na kraj sveta, gdeno plavokosi živi Radamant;
I gde najlakšim žive životom oni koji su onde.

…..Budući da se tragalo za Odisejevim putanjama, onda svakako ne iznenađuje ni što se jednako, a možda još i više tragalo za geografskim položajem Jelisejskih polja:

Traž’mo srećne predele bogata ostrva
Gde neorana zemlja daje žito
Svake godine i vinograd nerezan
Stalno cveta (…)
Jupiter je odvojio ove obale
Za pobožan narod kad je iskvario
Zlatni vek tučanim i otupio zatim
Gvožđem stoleća, čijim se pobožnim ljudima –
Po mom proročanstvu – srećno bekstvo pruža.

…..Strabon je u Geografiji tvrdio da se „ostrva blaženih“ nalaze negde u blizini današnjeg Maroka, a Plinije ih smešta „levo od Mauritanije“. Kako ističe Reni, „razvoj ovih mitova ukazuje na želju da se imaginarna istorijsku prošlost smesti u stvarnu geografsku sadašnjost. Moreplovci u srednjem veku i renesansi plovili su s nadom da će dospeti do ovih ostrva, koja su još uvek bila slavljena u književnosti i legendama, a kad ih nisu nalazili nisu ih ni zaboravljali ili vraćali u njihov izvorni istorijski ili legendarni kontekst, već su ih smeštali drugde, van granica svojih istraživanja“.
…..Godine 1935. Lavdžoj i Boas napisali su istoriju primitivizma u antici i utvrdili da je postojala podela između stvarnih i izmišljenih savremenih primitivnih naroda. Među potonje su smestili Hiperborejce koji, prema Pindaru iz X Pitijske ode, provode vreme u gozbi, sviranju na liri i u igri, ne muče ih bolest niti starost, a žive negde daleko na severu, odakle duva vetar borej. U prvu kategoriju pak spadaju Skiti, mada ni o njima nema pouzdanih podataka. Strabon, kao sledbenik Homera i Eshila, ceni skitski prost i častan način života, ali, u jednoj figuri koja će odjekivati vekovima, žali što se „naš način života raširio među gotovo svim narodima i pogoršao njihov život uvodeći među njih luksuz“. Promišljanje o efektima „naše“ civilizacije na druge obeležiće evropsku misao od renesanse (Ronsar, Montenj), prosvećenosti (Ruso, Monteskje) sve do danas (Said). Kulturni primitivizam, koji će neprestano provejavati kroz putopisni diskurs, nastao je dakle veoma rano. Lavdžoj i Boas izložili su sažetu i tačnu definiciju, nagoveštenu još u žučnoj prepisci Voltera i Rusoa sredinom XVIII veka: „nezadovoljstvo civilizovanih civilizacijom“. Nekakvi ljudi, obavezno naši savremenici, negde daleko, žive prirodnijim, čistijim i primerenijim životom od nas.
…..Mnogi klasični pisci razrađivali su temu Skita, sa svim njenim implikacijama vezanim za odnos prirode i kulture, vrline i poroka. Među mnogobrojnim kandidatima koji su bili poznati pod zbirnom odrednicom Sedam mudraca bio je, prema Diogenu Laertiju, i legendarni Anaharsis, poreklom Skit. Nepoznati autor, najverovatnije u prvom veku naše ere, sastavio je Anaharsisova Pisma, u kojima se priča o Skitima upotrebljava na isti način kao što će pojedini renesansni pisci veličati Indijance ili Tahićane. Kao što biva, bilo je i onih koji su smatrali da su Skiti etalon za primitivizam, poput Tertulijana, koji ih je optužio da vreme provode uglavnom nagi, ugađajući svojim seksualnim prohtevima, te da komadaju tela mrtvih roditelja kako bi ih žderali na gozbama.
…..Herodot iz Halikarnasa, krećući se najverovatnije prema mapi koju je načinio Anaksimandar, bio je najveći putnik u petom veku pre naše ere i lično je upoznao veći deo tada poznatog sveta. Ima proučavalaca koji u radovima Herodota i Ktesije vide prve primere evropske putopisne književnosti, jer oni barem delimično opisuju daleke zemlje na temelju iskustva iz prve ruke. No Istorija svakako utemeljuje tradiciju po kojoj je putovanje viši oblik saznanja. Prema poučnoj priči, Solon je „da bi video sveta“ otputovao kod Kreza u Sard. Ovaj ga je lepo ugostio, pokazao mu svoje sjajno bogatstvo i zgodnom prilikom upitao: „Prijatelju Atinjanine, do mene je došao glas o tvojoj mudrosti i da si, putujući kao mudrac, obišao i upoznao mnoge zemlje; sad me je obuzela želja da te zapitam kojeg čoveka smatraš najsrećnijim na svetu?“. Odgovor je izneverio domaćinova očekivanja, jer je putnik izgleda od najranijih vremena donosilac neočekivanih znanja. Krez je Solona otpustio misleći kako ovaj nije veliki mudrac nego velika budala koja o smislu života sudi na osnovu smrti. U poznatom epilogu, posle putnikovog odlaska bogovi su se osvetili njegovom domaćinu.
…..Istorija se smatra jednim od temelja naučnog istoriografskog metoda, ali neki od Herodotovih prikaza, kao na primer onaj o mravu koji je „veći od lisice, ali ipak ne toliko velik kao pas“, bili su dovoljno neobični da budu prepisani u Mandevilovim putovanjima a ismejani kod Rablea. Što se istorije putopisa tiče, Herodot je mnogo važniji kao otac etnogeografije nego kao utemeljivač istoriografije. Prema takvom tumačenju, u Istoriji su utemeljeni pravila i kategorije na osnovu kojih su zapadni filozofi, misionari, kolonizatori, često u liku putopisca, opisivali druge. Grčki istoričar razvija obrazac prema kojem se svakoj skupini pripisuje sedam kategorija kulturoloških činjenica, među koje spadaju mesto i način stanovanja, klima, jezik, način odevanja i ishrane, ugled pravosuđa, načini vođenja rata i diplomatska sredstva da se on izbegne. Ovim kategorijama se mogu dodati i verski običaji, pogotovo oni vezani za sahranjivanje.
…..Kao primer Herodotovog diskursa za naše ciljeve može poslužiti odlomak u kojem se opisuju Indusi. Oni žive „najdalje na istoku od svih naroda u Aziji o kojima se nešto sigurno zna“. Nakon što je opisao navike ishrane, stanovanja i sahranjivanja, autor prelazi na temu seksualnih odnosa:

…..Oni ne ubijaju ništa što je živo, niti što seju, niti im pada na pamet da grade kuće. (…) Polno općenje [sic!] kod svih Indusa koje sam spomenuo vrši se javno, kao kod stoke, i svi imaju jednaku boju kože, skoro istu kao Etiopljani. Njihovo seme kojim oplođavaju žene nije isto kao kod drugih ljudi, nego je crno kao i boja kože (…) Ovi Indusi stanuju dalje prema jugu od Persije i nisu nikad priznavali vlast Darija.

…..U ovom, kao i u nizu drugih opisa jasno se vidi šta je za grčkog autora bitno i šta oblikuje njegov pogled na drugog. Najpre su, naravno, vidljivi grčki interesi i oni su uglavnom zadovoljeni opisima veštine ratovodstva i političkog uređenja kod drugih naroda (kao u navedenim stihovima iz Odiseje: da li su divlji ili vole goste). Osim toga, uočljivo je da Herodot ne opisuje druge kao neko ko uzima učešće u njihovim običajima i u svakodnevnim životnim praksama. On druge opisuje kao posmatrač, između njega i drugih uvek postoji distantio. Otuda se autor često oslanja na glasine, mada on svom izlaganju povremeno želi da podari auru istinskog svedočanstva: „Do sada sam pričao o onome što sam vlastitim očima video i što sam sâm saznao, a odsad ću pričati sve onako kako sam čuo da Egipćani pričaju, ali ću ipak tu i tamo dodati i ponešto što sam i sam video.“
…..Distantio ima različite mere i raskorak biva sve veći kako se autor udaljava od grčkog sveta u pravcu severa, zapada ili istoka. Androfagima, ili ljudožderima posvećeno je svega nekoliko redaka: „Androfagi imaju najsurovije običaje na svetu, a nemaju ni pravde ni zakona. Bave se stočarstvom i oblače se slično kao i Skiti, a imaju svoj poseban jezik i (…) hrane se ljudskim mesom“. Neuri su opisano još škrtije: „Izgleda da su svi ovi ljudi čarobnjaci, jer Skiti, pa i Heleni nastanjeni u Skitiji, pričaju da se svaki Neur jedanput godišnje pretvara nekoliko dana u vuka, a zatim ponovo dobija svoj prvobitni oblik“. To Herodot ne vidi svojim očima, ali retorički želi ovaj iskaz da podvede pod istinu: „Mene nisu mogli u to da uvere, ali oni uporno tvrde da je to istina, pa se čak i zaklinju“. Bez obzira što u ovu priču navodno ne veruje, Herodot je ipak saopštava čitaocu. To isto važi za Atarante, jedine ljude na svetu koji nemaju lična imena, Troglodite, pećinske Etiopljane koji se hrane „zmijama, gušterima i drugim gmizavcima“ , Isidonce koji kuvaju svoje umrle očeve, i mnogobrojne druge narode koji se uglavnom ukratko opisuju u Istoriji. Za potonju tradiciju biće naročito važna tzv. Herodotova metoda. On, naime, druge narode, bilo da su stvarni ili izmišljeni, svodi na svega nekoliko osobina koje izazivaju gnušanje prosečnog Grka, što čini da to postane kategorija po sebi: kategorija monstruoznih poluljudskih čudovišta. Na rubovima poznatog sveta nailazimo na raznovrsna čudovišta, ali i na velika bogatstva. Bilo grozno ili lepo, uvek je u pitanju za prosečnog posmatrača nešto neobično sve dok, kao u srednjem veku, zbrka stvarnog i fiktivnog ne dostigne kritičnu tačku.
…..Naravno, to još ne znači da je Herodot bio opsednut ovom temom, budući da je reč tek o jednom sloju Istorije. Pa ipak, čak i kad govori o bližim krajevima, pisac računa s opozicijom između onoga što je čuo i video i onoga što je njegovo grčko čitalaštvo iz petog veka pre naše ere smatralo normalnim (izlazi, dakle, u susret horizontu očekivanja). Ova metoda vidljiva je na osnovu navedenih primera: Indusi ne ubijaju ništa što je živo (za razliku od Grka koji ubijaju radi zabave, sticanja bogatstva ili slave); ne seju ništa (za razliku od grčkih zemljoradnika); i ne grade kuće (za razliku od Grka koji su obično ponosni na svoj oikos). Neki autori Herodotovu etnogeografsku metodu posmatraju kao kamen temeljac političke prakse našeg odnosa prema drugima od antike do danas i nazivaju ga zakonom individualno-grupne identifikacije. Ovaj zakon omogućuje da jedan predstavlja množinu, i da množina predstavlja jedninu, što je vidljivo iz jedne od najviše upotrebljavanih generalizacija – „narod“. U proznim vrstama, a pogotovo u putopisima, ovakva retorika je sveprisutna, a na retoričkom planu ogleda se u jednostavnim počecima semantičkih celina: „Italijani su…“, „Nemci su…“, „Srbi su…“ itd. ili „Italijan je…“, „Nemac je…“, „Srbin je…“ i sl. Čak i kod autora koji su bezrezervno usmereni ka razradi pripovedačke distance, poput Tolstoja u Ratu i miru nalazimo usamljen ali tim upadljiviji sud koji je tipska ilustracija Herodotovog zakona individualno-grupne identifikacije, a prema kojem je Nemac „samouveren gore od svih, jače od svih i odvratnije od svih, jer on misli da zna istinu“. Ovakav pristup uvek potiče od kuće, jer je glavna pretpostavka za svako poređenje postojanje sopstvenog etničkog identiteta koji je intersubjektivno jemstvo razlike oličene zamenicom „mi“ (pripovedač ne zna, odnosno zna istinu; Rusi, za razliku od Nemaca ne znaju odnosno znaju istinu itd). Naravno, unutar etničkih grupa postoje preovlađujuće prakse označavanja stranog, neke od njih su prihvatljivije za razliku od drugih. Sve to čini osnovu naših razmišljanja o kulturi, rasi, društvu i tome slično. Prema drugim autorima, poput Lotmana u Semiosferi, „nemogućnost prevođenja“ među kulturama je suštinska osnova proizvodnje novih informacija. Naravno, naličje svega je popularna posledica ovakvog mišljenja, odnosno površna pretpostavka da svi pripadnici nekog naroda dele istovetne karakterne osobine.
Herodot, dakle, upotrebljava stereotipne, svedene formule kako bi opisao narode, što će ostati bitno obeležje evropskog putopisnog diskursa. Značaj ovako utemeljenog etnogeografskog diskursa, bilo da se on oslanja na pozitivnu ili negativnu stereotipizaciju, za razvoj putopisa ne može se dovoljno naglasiti. Nemoguće je zamisliti Stendalov, Geteov, Hajneov, Nenadovićev, Tišmin ili bilo čiji putopis bez momenata u kojima pokušavaju da govore o „prirodi“ pripadnika naroda među čijim predstavnicima kao putopisci borave. U potonjoj tradiciji, uključujući tu i raznovrsne „avangardne“ i modernističke primere, značajan retorički sloj putopisa oslanja se na ovakve etnogeografske poduhvate, i uobičajeni zadatak putopisca je da, koristeći se Herodotovom metodom (zakonom individualno-grupne identifikacije) izloži, manje ili više razrađeno, karaktere različitih naroda. Kad budemo govorili o ishodištu putopisa, obratićemo pažnju na delatnost pripovedačkog prisvajanja koja se nalazi u osnovi predstavljanja drugih, a koja svoje daleko poreklo ima u pisanju Istorije. Ovo će istovremeno biti osnova za pojedine novije kritičke pristupe putopisu koji ga tumače kao žanr koji je saučesnik moći, odnosno kolonijalne dominacije i kulturne hegemonije „velikih naroda“.
…..Posebno je važno primetiti da je što su narodi udaljeniji udeo stereotipizacije sve veći. Tako na primer Egipćani imaju istoriju, dok daleki narodi vreme po pravilu opažaju na neobične, gotovo bizarne načine. Povrh toga, trenutne i akcidentalne osobine naroda, o kojima je autor uglavnom čuo, predstavljene su kao njihova esencijalna i nepromenljiva priroda. Etnogeograf iz Halikarnasa takođe razvija ideju o uzajamnim vezama klime i geografije, kao dve stalne sile, s prirodom naroda u određenim regionima poznatog sveta, poput navoda iz opširnijeg opisa Egipćana: „Kao što egipatsko nebo izgleda drukčije nego na drugom mestu, i kao što je reka Nil drukčija nego ostale reke, tako su tamo i navike i običaji ljudi postali sasvim drukčiji nego što su kod drugih naroda“. Problem s Herodotom, kao i s njegovim mnogobrojnim poznatim i anonimnim sledbenicima sve do danas, leži u tome što u svom esencijalizmu i prikazivanju razlika u korist grupe kojoj pripadaju propuštaju da promisle kako bi izgledalo da se njihovi kriteriji primene na njih same. Stvar je prosta: ako postoje narodi koji kuvaju svoje očeve i ne umeju da razlikuju dobro i rđavo, onda je teorijski moguće da se u određenim okolnostima i sami Grci nađu u takvom stanju.
…..Za Grke su Rimljani bili samo jedno od varvarskih plemena, a potonji su kasnije, kako je rasla njihova moć, bez mnogo inovacije usvojili grčki model odnošenja prema drugom. Plinije Stariji se među prvima okrenuo Herodotu i njegovim sledbenicima, s posebnim zanimanjem za čudesno i monstruozno. Plinije je tvrdio kako je konsultovao više od dve hiljade knjiga kako bi napisao svoju Prirodnu istoriju (oko 77. godine). Kao što pokazuje Džon Blok Fridman u knjizi Monstruozne rase u srednjovekovnoj misli i umetnosti, Plinijeve fantastične „rase“, „monstruozni“ narodi koje je navodno sreo na svojim putovanjima, ili ih je pronašao kod Herodota i drugih autora, predstavljale su važan deo referentnog sistema evropske literature i folklora srednjeg veka. S druge strane, u Tacitovoj Germaniji (De Origine et situ Germanorum, oko 98. godine) opisuju se pod uticajem niza autora, u duhu primitivizma, bliski drugi, odnosno varvari severnih šuma, ali iz perspektive sopstvenog društva koje je degenrsno. Naravno, i ovde se, kao i u slučaju Herodota može govoriti o političkoj poenti, samo nešto drugačijoj. Naime, Tacitov cilj nije da ukaže na to šta razlikuje Rimljane od varvara, već da, opisujući vrednost pojedinih običaja (jednostavnost, gostoljubivost, vojnička hrabrost…) potonjih ukaže na to kolika opasnost preti od njih. Osim toga, stiče se utisak da je Tacit idealizovane rimske vrline primenio na njemu u suštini nepoznate narode koje on podvodi pod širu odrednicu Germani (to je s vremena na vreme oduševljavalo nemačke nacionaliste). Ipak, Tacitov prikaz nije uvek pozitivan – on, na primer, uočava sklonost Germana ka opijanju, lenjosti i varvarskom ponašanju. Konačno, Tacit nikada nije putovao u zemlje koje opisuje, već se u svom radu oslanjao na Plinija Starijeg, Cezara, Strabona, Diodora Sicilijanskog, Posejdonija, kao i na razgovore s trgovcima i vojnicima koji su imali priliku da putuju na drugu obalu Rajne i Dunava.
…..U helenističkom periodu već formirani elementi tradicije – primitivizam, mitska ostrva i etnogeografija – zadobili su oblik imaginarnih putovanja na čudesna ostrva, često pod uticajem istočnjačkih priča. U helenističko doba uočljiv je izuzetan procvat geografske i putopisne literature. Grci su i ranije pokazivali interesovanje za takve priče, o čemu, naravno, svedoči uspeh Odiseje, Aristejeva Arimaspeia , potresna epizoda o Iji u Eshilovom Okovanom Prometeju i tekstovi jonskih pionira istorijsko-geografskog pisma koje vrhuni u Herodotovom delu. Posle Aleksandrovih osvajanja, ova literatura je zadobila nove sadržaje. Sve više su prisutna svedočenja očevidaca – generala, admirala, izaslanika. Puko nabrajanje njihovih imena dovoljno je da se stekne utisak o obimu literature koja uglavnom nije dospela do nas. Mnogi ovo obilje putopisnih svedočanstava upoređuju sa sličnim umnožavanjem putopisa u Evropi na pragu modernog doba, u šesnaestom i sedamnaestom veku.
Putopisna književnost koja je nastajala u to vreme može se podeliti na dva tipa: putničke fantazije (izmišljeni opisi egzotičnih pustolovina bez realističkih primesa) i putovanja u tuđinu (uglavnom fikcija, ali s nastojanjem da se postigne uverljivost opisa). Nijedna putnička fantazija nije sačuvana, ali postoje njihovi odjeci, među kojima se po neobičnosti izdvaja spis Neverovatno Antifana iz Berge (IV vek p. n. e) u kojem se pripoveda o gradu u kojem je toliko hladno da se reči smrzavaju čim se izgovore, a mogu se čuti tek u proleće, kad se otope. S druge strane su bila „putovanja u tuđinu“, u kojima je prisutna težnja da se izmišljena zbivanja prikažu kao stvarna, odnosno da se čitaoci ubede da je posredi opis stvarnosti. Glavna figura je Jambul, ali je bilo autora i pre njega poput Hekateja i Euhemera.
…..Najraniji poznati sastav utopijske prirode u formi putovanja u tuđinu je spis Peri Hyperboreon Hekateja iz Abdere, savremenika Aleksandra Makedonskog. Ovaj pisac izlaže idealizovanu sliku Hiperborejaca, ali je uokviruju geografskim i astronomskim podacima, što je navelo brojne geografe da pokušaju da utvrde o kojim je tu mestima zaista reč. Hiperborejci žive na plodnom ostrvu Heliksoja, velikom otprilike kao Sicilija. U Hiera Anagraphe Euhemera iz Mesene na Peloponezu ili iz Mesine na Siciliji (III v. p. n. e.) prikazuje se neobično putovanje čiji je cilj razvijanje naročite filozofsko-religijske teorije. U ovom po svemu sudeći veoma obimnom, danas izgubljenom delu, autor je opisao mnogobrojna putovanja u svojstvu izaslanika makedonskog kralja Kasandra. Pisac stapa geografske i botaničke fakte s političkim uvidima vezanim za razlike u uređenjima dalekih zemalja, a to čini s toliko uspeha da su mnogi, pre svih Diodor Sicilijanski, posmatrali njegov spis kao pravu istoriju.
Jambulovo delo, nastalo između 165. i 50. p. n. e, dospelo je do nas u izvodima zahvaljujući spisu Bibliotheke njegovog, po svemu sudeći, mlađeg savremenika Diodora Sicilijanskog. Kasnije su ti delovi preštampavani na pragu modernog doba u dve izuzetno uticajne zbirke u putovanjima iz šesnaestog veka. Jambulov rad objedinjuje dostignuća njegovih prethodnika. On je upotrebio astronomske, geografske, zoološke i antropološke podatke kako bi svojoj pripovesti podario veo autentičnosti. U priči ispričanoj u prvom licu pripoveda se o tome kako je Jambul, nakon plovidbe južno od Etiopije naišao na Sunčeva ostrva u blizini Ekvatora, na kojima je klima „najumerenija“ i gde žive dugovečni ljudi. Jambul, ili možda Diodor, u oduševljenju navodi Homerov opis Alkinojevih vrtova. Sunčeva ostrva su, poput Platonove Atlantide ili Apolonovog hrama na ostrvu Hipeborejaca o kojem je pisao Hekatej, kružnog oblika; utopijska klima je prijatna i zdrava; hrana i voda prisutni su u izobilju; žitelji su visoki, stasiti, zdravi i dugovečni; metafora sunca ovde je vezana za pravdu, slično kao kod proroka Malahije koji govori o „suncu pravde“ . Naposletku je skupina putnika proterana s idealnih ostrva zbog svojih „rđavih navika“.
…..Imaginarna putovanja poput Jambulovog bila su po svemu sudeći veoma popularna u drugom veku naše ere, pošto je Lukijan napisao parodiju koja se oslanja na čitalačko poznavanje putopisne tradicije. Parodiji su izloženi ne samo Jambul, čije ime se i pominje, već i stvarni putnici poput Herodota, filozofi poput Platona ili pisci poput Homera, kao i svi drugi koji su pisali o fantastičnim i legendarnim ostrvima: „sve u mojoj priči je manje ili više komična parodija ovog ili onog pesnika, istoričara i filozofa iz starine, koji su napisali glavninu priča ispunjenih čudesima i bajkama“. Lukijanova Istinita priča je fikcionalno delo ispunjeno prihvatljivim lažima u kojem se pripoveda o dugom pomorskom putovanju koje uključuje, pored poznate posete mesecu, posetu ostrvu večnog proleća, prirodnog obilja i muzike, na kojem hleb raste pečen a iz izvora teku med, mleko i vino. Na ovom Ostrvu blaženih žive junaci, pesnici i filozofi – izuzev Platona („on živi u svom zamišljenom gradu povinujući se zakonima koje je sam napisao“). Potom Lukijan i njegova družina posećuju neprijatno Ostrvo užasa, na kojem se nalaze raznovrsni kažnjenici, među kojima su najstrože kažnjeni lažovi, uključujući Ktesiju i Herodota. „Kad sam ih ugledao ponadao sam se dobru, jer ja nikada nisam svesno izrekao nijednu laž“, piše Lukijan. Posle brojnih pustolovina priča se okončava na Antipodima, gde putnici doživljavaju brodolom. Autor na kraju obećava nastavak, što je, razume se, još jedna od njegovih laži.
…..Istraživači na osnovu Lukijanove Istinite priče zaključuju da su putopisne priče bile dobro poznate u njegovo vreme, ali i da je publika već shvatila da te priče odlaze predaleko. Lukijan je znao zašto putovanje i laganje idu ruku pod ruku, i on upotrebljava retoričku konstrukciju koja je jedna od glavnih prećutnih pretpostavki putopisnog žanra: „Ako neko ne veruje u ovo uveriće se da kazujem istinu kad sam dospe tamo gde sam ja već bio“. Lukijan ne imenuje sve tvorce lažnih priča, jer smatra da će ih čitaoci sami prepoznati. Ali on otkriva da je otac sviju njih Homerov Odisej koji na dvoru kralja Alkinoja pripoveda o vetrovima uvezanim u vreći, o jednookom Kiklopu, o ljudožderima i divljacima, o preobražajima pod uticajem lotosa. S Lukijanom je parodija osvojila žanr putovanja.
S druge strane je, naravno, bila geografija. Lukijan je bio savremenik Ptolomeja, najvećeg geografa antike. Upravo će krajem srednjeg veka, obnova geografskih znanja starih doprineti usponu pomorskih putovanja i otkrivanju novih kontinenata. Ipak, vrlo je teško precizno utvrditi dokle su sezala geografska znanja starih, odnosno koji je bio opseg njihovih putovanja. Primera radi, Herodot je još u petom veku pre naše ere znao da postoji Kaspijsko jezero, odvojeno kopnom od mora, to su znali i Marin iz Tire i Ptolomej. Solin je već u trećem veku naše ere prvi upotrebljavao reč mediterraneus, ali samo kao pridev za onu oblast koju danas zovemo Mediteran. U trećem veku posebno važno delo je takozvani Antonini Itinerariu, odnosno popis postaja i razdaljina na putevima unutar Rimskog carstva. Sličan zapis predstavlja Tabula Peutingeriana, koja verovatno potiče iz trećeg veka, mada je najstariji postojeći primerak tek iz trinaestog. Ovo su primeri objektivističkog pristupa putnoj mreži u Rimu, a istovetan tip objektivizma, koji je doživeo vrhunac u trećem veku naše ere, odigraće nekoliko vekova ranije važnu ulogu u raspoznavanju stvarnih od imaginarnih putovanja, kao u slučaju Horacijeve pesme „Put u Brindizi“.
…..Francuski proučavalac Mišel Bido ističe da je ova Horacijeva rana pesma pravi predak modernog putopisnog žanra, budući da sadrži autobiografske dimenzije, jasno omeđen kulturni vidokrug, etnogeografska zapažanja, književne reference. Satira počinje stihovima „Egressum magna… Roma“ (“Kada otputovah iz velikog Rima“) i opisuje Horacijevo putovanje iz 38. g. p. n. e. do Brindizija u društvu Mecene i drugih sledbenika Oktavija Cezara. Satira je pre svega komični Horacijev autoportret kao beznačajnog člana pratnje moćnog Mecene, čiji je zadatak da pregovora o primirju između Antonija i Oktavijana (ishod je bilo sklapanje Brindizijskog mira 36. g. p. n. e.).
Horacije najpre putuje zajedno s prijateljem Heliodorom, zaustavljaju se u Ariciji kako bi obedovali, a potom nastavljaju Via Apijom. Pošto pokraj puta ima mnogo privlačnih odmorišta, put od Rima do Via Apije koji je trebalo da traje jedan dan potrajao je dva. Horacije se, međutim, ne raduje jelu i piću, jer je „zaratio s želucem zbog loše vode“, tako da mora da čeka dok društvo završi s obedom. Potom ne može da spava od „dosadnih komaraca“, kao i mornara i putnika što pevaju „odsutnoj dragani takmičeć se“. U Anksuru se sreću s Mecenom i Kocejem, „izaslanicima zbog važnih stvari“, a potom i sa Plocijem, Varijem i Vergilijem („sjajnije duše nije rodila zemlja“). Tada Horacije počinje da pati od izvesnog problema s očima koje maže nekakvom „crnom mašću“. Dok se Mecena igra loptom, Vergilije, kojeg muči stomak, i Horacije odlaze da spavaju. Potom ih na putu prati kiša, i naposletku stižu u Brindizi: „Brindizij je kraj dugog pisma i puta“.
…..Pesma je, tipično za Horacija, izuzetno slojevita: sadrži elemente književne kritike, humora na sopstveni i tuđ račun, otvara temu odnosa prijateljstva i ambicije, osvetljava Meceninu političku ulogu. Osim toga, ova satira je na neki način izopačena slika poznata iz Vergilijevih Ekloga, pošto svojim realističkim pristupom i naglašavanjem nedaća na putu, Horacije ismeva pastoralnu pesmu, odnosno, moglo bi se reći, svaki vid pesničke idealizacije. U 104 stiha, pesnik dočarava putovanje pomoću kataloga neugodnosti, prikazanih u stilu žalopojke, ali vrlo škrto – prosto rečeno, prati se tok putovanja od tačke a preko tačaka b, v, g do završne tačke d. Modernim rečima rečeno, Horacija karakteriše kritički pristup putovanju, što je jedna nova nit u razvoju putopisne tradicije.
…..Horacijeva poslanica Bulaciju takođe predstavlja razmišljanje o vrednostima putovanja. Moglo bi se reći da je njegov opšti stav negativan, jer je putovanje za obične građane u Rimu bilo nepouzdana stvar. Stoga se obeshrabrujući pogled na putovanje u 11. epistoli prve knjige može posmatrati kao uobičajeni stav jednog Rimljanina koji nije bio pripadnik viših društvenih slojeva:

Razum i mudrost rasteruju brige
A ne mesto i širok vidik na more,
Ko morem plovi, menja klimu, ne dušu.

…..Ciceron je, na primer, mnogo putovao kao mladić, ali samo kako bi popravio svoje zdravlje i razvio besedničku veštinu. U autobiografskom delu Brut (315-316), on ukratko opisuje svoje veliko putovanje, tokom kojeg je boravio u Atini, potom proputovao tota Asia, kako neodređeno kaže, i konačno dospeo do Rodosa gde je u to vreme radila čuvena škola besedništva. Koliko je poznato, ni Horacije nije putovao iz zadovoljstva. Nakon osnovne škole u Rimu, otac ga je poslao u Atinu, a potom je u Brutovoj vojsci promarširao kroz Aziju. Osim kraćih izleta od Rima do okolnih vila ili drugih pohoda Italijom s Mecenom, nema mnogo podataka o pesnikovim putovanjima. Stoga i ne iznenađuje što putovanje za njega i na drugim mestima, kao u odi II.16 (Grosfu) nije prava mera moguće emancipacije subjekta:

U kratkom životu (…) tražimo zemlje
Pod drugim suncem? Pobegne l’ko od sebe
Kada iz otadžbine bude izagnan?
Bolna briga i od jelena brža.

…..Ambivalentnost u ovom pogledu nasledili su i drugi rimski autori, pre svega Seneka. S jedne strane, on odbacuje putovanje kao nepotrebnu i opasnu delatnost, pošto je ona u suprotnosti s idealom domaće sreće (domestica felicitas); s druge strane, on se povremeno divi onima što putuju radi sticanja znanja i povezuje pokretljivost tela s uzletima uma. Oslanjajući se na stare Grke, pre svega na pomenuti Herodotov opis susreta Kreza i Solona, Seneka posmatra putovanje kao prvi stepen filozofskog saznanja. Uz to, filozof osvajačka putovanja odbacuje kao ispoljavanje pohlepe, ali se ipak divi pojedinim rimskim osvajačima. (Reklo bi se da je to uobičajeni dvojaki podsvesni moralni standard svojstven modernom kolonijalnom umu.) Ambivalencije u Senekinim stavovima posebno su vidljive u 28. pismu Luciliju. Ovaj je proputovao mnoge zemlje, ali nije uspeo da se oslobodi „tuge i duševne potištenosti“. Senekin savet je jezgrovit, i zapravo je u pitanju skriveni, dijaloški citat Horacijevog stiha iz 11. epistole: „Treba da menjaš svoj duh, a ne podneblje“. Mane putnikove ne ostaju kod kuće: „Šta ti može pomoći ako vidiš sve nove i nove zemlje? Šta ako upoznaješ gradove i mesta? Sve to lutanje ti ništa ne koristi. Pitaš zašto ti ovo bekstvo ništa ne pomaže. Ti bežiš sa sobom u društvu“. Na putovanje polazi i subjektivnost putnika: to će, daleko posle propasti Rima, za nastanak putopisa kao književnog žanra biti gotovo presudna činjenica. Filozof se, međutim, zalaže za unutrašnje filozofsko putovanje, koje mora da prethodi stvarnom putovanju, moramo upoznati sebe kako bismo mogli da saznamo drugo i drugačije: „Važnije je kakav stigneš, nego kuda dolaziš, i zato se ne smemo vezati ni za jedno mesto. Treba živeti u ovom ubeđenju: ‘Nisam rođen samo za jedan kraj, moja domovina je ceo ovaj svet’“. Filozofsko putovanje, kretanje po bridovima i ponorima duše, mera je uspešnosti stvarnog putovanja. Ono ne bi trebalo da bude laganje vlastitog bića već njegova najdublja afirmacija.
…..No još su Rimljani – verovatno oni manje filozofski nastrojeni – razvili putničku delatnost koju ćemo vekovima kasnije nazvati turizam. Reč „turizam“ se počela upotrebljavati tek početkom druge decenije devetnaestog veka, a reč „turista“ prvi put je zabeležena krajem tridesetih godina u Stendalovim Mémoires d’un touriste. Noviji autori korene turizma obično nalaze u različitim razdobljima i u raznolikim delatnostima, među kojima se često kao temelj uzimaju putovanja radi razonode bogatih Rimljana, hodočašća srednjovekovnih hrišćana i obrazovna putovanja pripadnika britanskih viših slojeva u osamnaestom veku. Ako se složimo s ocenom Cvetana Todorova da je putopisac najčešće „veoma usavršeni turista“ , onda je nužno da obratimo pažnju na korene i prakse turizma i diskursa koji ga okružuju.
…..Sedam svetskih čuda je privlačilo pažnju antičkih putnika: velika piramida u Gizi, viseći vrtovi Vavilona, Zevsov kip u Olimpiji, Artemidin hram u Efesu, Mauzolej u Halikarnasu, Kolos sa Rodosa i Aleksandrijski svetionik. Herodot je često nazivan prvim turistom, jer se kretao posvuda kako bi zadovoljio svoju znatiželju. No on je ostao usamljen primer za vekove koji dolaze. Prva kultura koja je stvorila masovni turizam bio je carski Rim, a njegov vrhunac je bio u drugom veku. Turizam je bio razvijen već u Avgustovom dobu, odnosno u razdoblju između Cezarevog ubistva i Neronove vladavine. Bogato društvo tog razdoblja nudilo je sve što se danas posmatra kao tipično moderno dostignuće u turizmu: muzeje, vodiče, bučne morske destinacije, suvenire, večernje zabave u pomodnim restoranima, prostituciju, banje, razglednice, koncerte…
…..U Avgustovo doba postojala su tri ključna termina vezana za turizam: peregrinatio, otium i hospitum. Imenica muškog roda peregrinator označavala je osobu koja je prošla kroz mnoge zemlje (per u značenju „kroz“ i ager u značenju „zemlja“), što upućuje na duži put a ne, recimo, na jednodnevnu ekskurziju. Imenica je povezana s glagolom peregrinare koji u sebi sadrži važnu ambivalenciju jer ima dvojako značenje: „otići u inostranstvo, otputovati“, ali i „biti stranac“. Stoga je u samoj jezičkoj praksi putovanje bilo čvrsto povezano sa stranstvovanjem: putnik u ovom razdoblju je daleko od doma u stranom, potencijalno negostoljubivom okruženju. Izraz otium je jedan od ključnih za razumevanje rimske civilizacije i označava slobodno vreme koje je potrebno da se nešto učini, dokolicu, slobodu od posla, posebno onu koja je posvećena negovanju kulture. Ovaj koncept nam, recimo, omogućava da razdvojimo poslovna putovanja Rimljana od onih koje su preduzimali iz dokolice. Treći značajan koncept bio je hospitium, a njegovo značenje je mnogo snažnije od gostoljubivosti kao oblika ljubaznosti prilikom dočekivanja gostiju ili stranaca. Ovaj termin upućuje na stalnu vezu između domaćina i gosta, odnosno na veze koje proističu iz gostoljubivosti. Primera radi, u gradu koji putnik želi da poseti živi osoba s kojom je on vezan sponama hospitium-a (npr. zato što je njegov otac nekada davno pomogao domaćinovom ocu), ona će se prema putniku ophoditi na najbolji mogući način, a ovaj će to uzvratiti bilo domaćinu bilo osobi koja ima njegove preporuke. To je bila gotovo religiozna dužnost koja je ljude snažnim sponama vezivala jedne za druge. Hospitium je mnogo doprineo razvoju turizma, jer su ljudi unapred znali gde će biti dobrodošli. To je vidljivo i iz Horacijeve pesme „Put u Brindizi“ u kojoj on poimence navodi niz pojedinaca koji su njega i njegove saputnike ugostili tokom putovanja, a sa kojima su očigledno bili povezani sponama hospitium-a.
…..Glavni pokretač turističkog putovanja bila je radoznalost, kao što se dobro vidi iz pisma Plinija Mlađeg upućenog Galu:

…..Da bismo upoznali neke znamenitosti, putujemo kopnom i morem, ali nas one ostavljaju ravnodušnim ako su nam tu, pred očima, možda zato što nam je već prirođeno da smo nemarni za sve što je blizu, a da tražimo ono što je od nas udaljeno. (…) Da je to stvorila Ahaja, Egipat, Azija ili bilo koja druga zemlja, bogata prirodnim lepotama o kojima sama širi vesti, mi bismo o svemu tome čuli i čitali, i sami bismo išli da ih razgledamo.

…..U ovom pismu Plinije pripoveda o jednom svom putovanju na jezero Vadimon, koje zaslužuje pažnju zato što na njemu postoje plutajuća ostrva, „pokretno tlo“:

…..Ovo sam ti napisao jer verujem da ti je sve to isto tako nepoznato kao što je bilo i meni i da će ti biti isto tako prijatno da čuješ. Jer i tebe, kao i mene, podjednako zanimaju i raduju ovakve prirodne pojave.

…..Rimljani iz viših slojeva su, gonjeni znatiželjom, voleli da putuju po svetu, po Grčkoj, Maloj Aziji, Egiptu, gde su posećivali znamenita mesta, a po povratku su držali prava predavanja o onome što su videli, saznali ili doživeli. Neki od tih putnika ispisivali su svoja imena na građevinama i drugim spomenicima, kao što se dan-danas vidi na Memnonovim kolosima u Tebi, nedaleko od Luksora. Glavni preduslov za razvoj turizma bio je Pax Romanus, nešto neviđeno u dotadašnjoj i potonjoj istoriji, dve stotine godina mira. Moglo se putovati od Hadrijanovog zida u Engleskoj do Eufrata a da se na naiđe na neprijateljsku teritoriju. Ovakvim putovanjima pomogla je i izuzetna mreža puteva koje je gradila vojska, ali koji su kasnije jednako dobro poslužili kako za trgovačka tako i za turistička putovanja. Moglo se prelaziti i do 150 kilometara dnevno, a odmorišta su postojala na svakih desetak kilometara. Najpopularnije odredište bio je Napuljski zaliv, udaljen nešto više od 150 kilometara od Rima. Od Rima do Korintskog zaliva putovanje je trajalo nedelju ili dve dana, u zavisnosti od vetrova (naravno, sve do XIX veka nisu postojali putnički brodovi). Putovanje je, naravno, donosilo i određene opasnosti, kao što se vidi iz Propercijeve elegije 3.16. U njoj lirski subjekt govori kako je dobio pismo od voljene Sintije koja od njega traži da joj odmah dođe u posetu. Sintijin dragi se dvoumi, pošto je putovanje noću opasno zbog mogućih napada drumskih razbojnika. Na kraju on ipak romantično zaključuje da su za ljubavnike putevi uvek sigurni.
…..Iz ovog perioda potiče i opis prve žrtve masovnog turizma, a dugujemo ga Pliniju Mlađem. Pismo upućeno Kaniniju počinje tematizovanjem odnosa putovanja, istine i laži: „Naišao sam na jedan stvaran događaj koji je veoma sličan izmišljenom i koji je dostojan da bude nadahnuće tvom plodnom i uzvišenom pesničkom duhu“. Reč je o plaži u jednoj laguni u gradu Hiponensisu (ili Hipo Dijartusu, danas Bizerta u Tunisu) gde je, pored ribolova i jedrenja, glavna zabava mladih bilo nadmetanje u tome ko će otplivati dalje od obale. Jedan dečak je dospeo toliko daleko da mu je prišao delfin, nabacio ga na leđa, provozao ga naokolo i vratio na obalu. O tome se raširio glas, pa su ljudi počeli da dolaze da se igraju s delfinom: „Naposletku je samo mesto počelo da gubi svoj mir i samoću. I tako odlučiše da krišom ubiju toga delfina zbog kojeg su toliki dolazili na obalu“.
…..Današnji turizam nezamisliv je bez vodiča, ali su prvi predstavnici ovog žanra nastali još u antici. Najznačajniji stari putopisni priručnik je Pausanijin Opis Helade, nastao u drugom veku naše ere. Periegese (periegesis, od periodos ges u značenju „putovanje oko sveta“) kao posebna literarna vrsta pojavili su se u ranom helenističkom periodu. U razdoblju od nekoliko vekova nastalo je oko šezdesetak dela ove vrste, a poslednji nama poznati pisac je mlađi Pausanijin savremenik Dionisije Periegeta, koji je u nešto više od hiljadu heksametara sročio Opis sveta. Vodiči su nastali pod uticajem različitih tokova u helenskoj pisanoj kulturi, a temelj tradicije bili su radovi Hekateja iz Mileta i Herodotova Istorija. Smatra se da je Hekatej autor dvotomnog dela Ges Periodos („Put oko sveta“), napisanog u formi periplus-a. Peljari, ograničeni uglavnom na Mediteran i Crno more, u navigaciji Feničana, Grka i Rimljana bili su rukopisi namenjeni kapetanima brodova i sadržali su popis luka i važnih tačaka na obali, sa približnim razdaljinama između njih. U Putu oko sveta Hekatej je opisao zemlje i stanovnike poznatog sveta, a naročito je dat detaljan opis Egipta. Spis je opremljen i mapom, koja je nastala na osnovu Anaksimandrove mape sveta, u koju su unete određene korekcije. Delo je do nas stiglo u oko četiristo fragmenata, zahvaljujući leksikonu Ethnika koji je sastavio Stefan Vizantinac u šestom veku. Pored peljara, periegese su veoma bliske drugim književnim vrstama, ali i geografskim, mitološkim i istoriografskim znanjima. Izlaganje je u periegesi pre svega usmereno na što bolje i što potpunije izlaganje o građevinama, spomenicima, statuama, „uz antikvarska, mitološka i istorijska obaveštenja povezana sa predmetom opisa“.
…..Pausanija je bio izrazito ambiciozan autor, jer je za razliku od svojih prethodnika za predmet opisivanja uzeo Heladu u celini. Međutim, svojim obimom delo, s jedne strane, prevazilazi naše predstave o praktičnoj upotrebi vodiča, dok s druge u njemu uočavamo temelje duge tradicije koja će obeležiti putopisni diskurs, tvrdnju da opis nije dovoljan da izrazi istinsku prirodu predmeta. Opisujući jedan stadion u Atini, Pausanija kaže: „Stadion od belog mermera je divota za pogled, ali ni blizu toliko zamaman ako samo slušate njegov opis“. Pausanija je stvorio knjigu raznorodne građe (polyhistoria) ispričanu u formi učenog monologa u kojem se kombinuju lični doživljaji s bogatom lektirom. Periegetski element je osnovna struktura na koju se nadovezuju istorijski izveštaji, predanja, mitovi, legende, etnografski podaci, opisi kultova i obreda, obaveštenja o antičkima autorima, citati iz Homera, Herodota, Pindara i drugih autora itd. Pausanija pretpostavlja staro novom i sveto profanom. U knjizi ima mnogo više podataka o klasičnoj nego o savremenoj grčkoj umetnosti, više je rečeno o hramovima, oltarima i slikama bogova, nego o javnim zdanjima i kipovima političara.
…..Opis Helade imao je izuzetno zanimljivu sudbinu. Delo se uopšte ne pominje sve do rada Stefana Vizantinca u šestom veku, a jedva da se pominje i tokom srednjeg veka. Postojeći rukopisi su uglavnom iz petnaestog veka. Krajem XIX i početkom XX veka Pausanija je uglavnom bio odbacivan kao drugorazredni autor koji nije ni posetio mesta o kojima je pisao. To se pokazalo kao netačno nakon obimnih arheoloških iskopavanja koja su potvrdila tačnost njegovih opisa. Mada je iz navike optužen da je lažov, Pausanijin glavni saputnik beše istina.

* * *

…..Premda putopis kao književni žanr u modernom smislu te reči nije nastao u antici, iz ove epohe potiču brojni putopisni diskursi koji će učestvovati u njegovom docnijem oblikovanju. Tekst stoga zaključujemo nabrajanjem tema i problema vezanih za opis putovanja koji će ostati nezaobilazni u vekovima koji dolaze: uspostavljanje neodvojive veze između putovanja i pripovedanja, kao i između putovanja, saznanja i identiteta; izgradnja složenog odnosa između pripovedanja o istini i pripovedanja o laži, vidljivog u epu, romanu, poeziji i istoriografiji; pojava etnogeografskog diskursa i metode individualno-grupne diferencijacije; nastanak utopijskog diskursa u formi putopisne priče; utemeljenje primitivizma i egzotizma; upotreba satire u svrhu realističkog opisivanja; utemeljenje i razvoj geografskog diskursa; pojava vodiča; ideja nedovoljnosti opisa i prestanka pisanja; izražavanje kritičkih i ambivalenetnih stavova o putovanju; i, naposletku, razvoj turizma prema kojem će se pisanje u budućnosti sve češće per negationem određivati.

.

.

.

.

.


Vladimir Gvozden

Književni kritičar i teoretičar, vanredni profesor na Filozofskom
fakultetu u Novom Sadu. Bio je gostujući profesor na Univerzitetu u Regenzburgu, predavanja i seminare po pozivu je držao na univerzitetima u Bambergu, Giessenu, Pragu, Segedinu, Londonu i UPF Barselona, gostujući istraživač bio je na univerzitetima u Torontu, Inzbruku, Brnu i UPF Barselona. Radovi su mu prevođeni na mađarski, makedonski, bugarski, španski, poljski i nemački jezik. Objavljene knjige: Jovan Dučić putopisac: ogled iz književne imagologije (2003) ;Činovi prisva janja: od teorije ka pragmatici teksta (2005) ; Srpska putopisna kultura 1914-1940. (2011) ; Književnost, kultura, utopija (2011) ; Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (ur. M. Radović, B. Stojanović-Pantović i V. Gvozden); Nine Serbian Poets: Anthology of Contemporary Serbian Poetry / Devet srpskih pesnika: Antologija novije srpske poezija (2012); Gordost (grupa autora, 2014); Književnost i otpor (2015); Pohlepa (grupa autora, 2015); Anatomija robe: ogled iz kritike političke ekonomije (zajedno sa A. Lošoncom, 2016).

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)