Jovan Nikolić

Radionica duše

BIBLIOLEKAR

 

     Bio je poznat po svojoj nesvakidašnjoj metodi da pacijentima prilikom prvog intervjua preporuči obaveznu lektiru po vlastitom izboru. Probrane knjige koje bi – nazovimo ga bibliolekar – odabirao saobrazno simptomima i nelagodi koje su mu pacijetni ispovedali prilikom vizite njegovoj ordinaciji, pravilnije rečeno, golemoj kunoj biblioteci. Uprkos zlonamernim došaptavanjima o njegovoj jurodivosti i nadrilekarstvu nema toga ko njegov način nije prihvatio jer je bio na glasu kao nepogrešivi dijagnostičar. Značajnog iskustva i istinski znalac svoje profesije, kako bi bio siguran da će mu svaki pacijent predložene knjige doista pažljivo iščitati, zahtevao je od njih da u kakvu beležnicu obavezno ispisuju citate, rečenice, pasuse, koji bi ih posebno zanimali, kao i beleške intimnih misaonih i emotivnih reakcija.

     Citirao je Karlajla :

    Nikakva magična ruka nije čudnovatija od knjige. Sve što je čovečanstvo učinilo, mislilo, zadobilo ili bilo, sve to leži magički očuvano na listovima knjiga! 

     Za drugog susreta, pomno bi analizovao svesku zapisa pacijenata i na osnovu svojih zapažanja nazreo početnu prirodu i karakter bolesti, preporučio mešavinu čajeva i način ishrane, ali sada uz novi korpus knjiga sa jednakom sugestijom kao i prvog puta. Sve bi se isto ponovilo još jedared. Nakon toga, on bi volšebno izveo nepogrešivu analizu, šta je prouzrokovalo stvaranje uslova za bolest kojoj je postavio filingranski preciznu dijagnozu, kompletnu kliničku sliku. Tek tada se moglo započeti s terapijom, tinkturama i smesama izrađenim isključivo njegovom rukom. Na isti način znao je i zdravima da prognozira predispoziciju za oboljenja grudi, kostiju, nerava i srca kao i sklonost ka samoubistvu.  Nije se priklonio, potpuno je napustio medikamentoznu metodu lečenja od kako je prozreo da su upozorenja na mnogim uputstvima za upotrebu lekova, između ostalog, izričito nalagala njihovo odlaganje na suva i tamna mesta. Po njegovim uverenjima, otklanjanje leka od svetlosti bilo je očit dokaz njihovog demonskog porekla. To što bi mu iz bočica u rukama ponekad poispadale pilule pripisivao je minimalnim intervencijama Anđela Čuvara. Budući da se najpre starao o duševnom stanju pacijenata, na mesinganoj pločici iznad svog imena dao je izgravirati natpis:

„RADIONICA DUŠE“

.

OGLEDALO

 

     Nakon kupanja u kadi ili tuširanja, kada se vrela para kondenzuje na staklariji u kupatilu, u zamagljenim ogledalima se, izvesno vreme nije moguće ogledati. Ogledalo, taj vrhunski izum Lucifera kojim je zarobio ljudsku svest zavodljivošću čulnog sebeposmatranja!

     Po obavljenom svetom obredu očišćenja ploti, kao da nas, tek krštene vodom, Lični staratelj na kratko, ne pripušta da provirujemo u drugu stranu kroz napravu premazanu emulzijom iluzije i sna, da ne postanemo, poput Narcisa, žrtve svoje izokrenute bogolikosti.

.

.

VREME ZA DRUGE STVARI

 

     Ma kuda pošao, ma gde se zaticao duže vreme, usred posete, na putovanju, za izbivanja i dugih šetnji, navalio bi izenada na njega nekakav nemir, kao da je zaboravio isključiti šporet i zaključati vrata ili je koga ostavio kod kuće pa ga taj čeka već preko granica pristojnosti. Nemir bi se ubrzo pojačao u teskobu i mučninu i umeo da uzrokuje njegovu rasejanost usred razgovora, odsutnost i nesavladivu potrebu da se vrati.

     Još dok beše maldić, jednako se u njemu, sred kakvog posla ili zabavljanja sa drugarima, okretalo jedno prisilno pitanje: Nije li vreme za druge stvari? Kao da je neprestano živeo životom kakvog ne želi i zaticao se svakad tamo gde mu nije mesto. Da je gotovo sve što je bilo blisko njegovim vršnjacima, za njega predstavljalo puko dokoličarenje, petparačke utehe, te da se čitavo to vreme dangube moralo trošiti isključivo na učenje, čitanje dušekorisnih knjiga o duhovnom vozdizaniju.  Običavao je odgovarati na razna pitanja jednako nadmeno: Ja tome ne pripadam…

     To njegovo poricanje vlastitog učestvovanja u svetu, iako je podsećalo na lošu društvenu adaptaciju, počivalo je najpre na nekom zagonetnom, nedefinisanom sistemu vrednosti, koji mu je oduzimao pažnju, vitalnu mladalačku energiju ili kakvo bitnije svojstvo tokom većeg dela njegovog života.

     Dakle svukuda se vukljao tako bolestan, živeći kao progonjenik sopstvenog osećanja praznine. Kad bi ga nepodnošljivost napunila do vrha, morao je panično da beži iz situacije i mesta na kome bi se zaticao, iz kakve ozbiljnije prijateljske ili intimne veze. Beži nam tako talac nedostatka identiteta, hita svojoj sobičici, svojoj perverznoj potrebi za samoćom, svojoj majčinoj utrobici, celebnoj i toploj. I dočepav se kvake, zapahnut poznatim nakiselim vonjem svoga loga, naš soboljub miluje svoj polumrak, jastuk kao talisman privija na grudi, grli svoje rane, bestidno ih razotkriva, pohotno grabi slanik, staje pred ogledalo i razdragano uranja u svoj izobličeni odraz.

.

.

JURODIVI

 

     Pisao sam i pišem, da ne bih govorio na glas, sam sa sobom. U našem kraju za takve su govorili: on nije sam… ili  ima podstanare u glavi. Neretko sam imao prilike da vidim takve nevoljnike koji su koračali ulicom, gestikulirajući rukama, žučljivo raspravljali sa nevidljivim sagovornikom. Obično su to bile skitnice, bezdomni, alkoholičari, jurodivi. Ređe pristojno odeveni , građani na svom mestu, naoko bez felera. Ali svima se na licu jednako očitovalo da su žrtve kakve opsednutosti, bezumlja. Noseći unutrašnje borbe, gonjeni prisilom bolesnih nerava, neusklađeni sa sobom i okolinom. Svakome je, bez izuzetka bio jasno iscrtan grč na licu kao beleg, žig, potpis sumanitosti.

     Obuzimao me je stid kada bih ugledao takvog čoveka. Stid što svedočim nečemu neprirodnom, stid pred nakaznim svojstvima života. Bilo mi je žao tih ljudi. Bio me je strah da se tako nešto i meni samom ne dogodi. Događalo se, svakako, da zateknem sebe dok glasno govorim sa zamišljenim sabesednikom, naročito ako bi mi taj neko podigao adrenalin.

     Srećom bez svedoka. Sa užasom bih odbijao mogućnost da me makar i neznanac ugleda u takvoj nevolji. Uveren sam da me osećanje stida zadugo ne bi ostavilo na miru. Sad mislim da bih imao razumevanja za čoveka koji pomiče usnama i šapuće sebi u nedra ukoliko bih znao da on tom prilikom izgovara kakvu molitvu.

.

.

.


Jovan Nikolić

Rođen je u Beogradu 1955. godine. Pjesnik, prozni i dramski pisac, novinar. Od 1963. do 1981. živeo u Čačku a od 1981. Do 1999. U Beogradu. Objavljene knjige: Gost Niotkuda (1982), Đurđevdan (1987), Neću da se rodim (1991), Oci pokojnog jagnjeta (1993), Telo i okolina (1994), Male noćne pesme(1884), Kosovo mon Amour / Drama sa R. Sejdovićem (2001), izdanje na srpskom Kosovski Karusel (2015), Zimmer mit Rad (2004); izdanje na srpskom Soba sa točkom (2011), Weißer Rabe, schwarzes Lamm (2006), Seelenfänger, lautlos, lärmend (2011) Član je srpskog PEN centra i od 2002 potpredsednik Međunarodne asocijacije romskih pisaca (IRWA) u Helsinkiju. Dobitnik je nekoliko značajnih međunarodnih književnih nagrada. Od 1999. Živi i radi u Kelnu.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja