Olivera Kolarić

Rahela

.

.

pozorišna drama

.

.

Lica:

RAHELA FERARI

PRVA, DRUGA I TREĆA DEVOJČICA

GOSPODIN FLAJŠMAN

REDITELJ

OLGA ILIĆ

MARTA

ACA STOJKOVIĆ

PRVI, DRUGI I TREĆI GLUMAC

KAPITALINA ERIĆ

AGENT SPECIJALNE POLICIJE

SVEŠTENIK

HITLER

DVA ČOVEKA

18 uloga = 8 glumaca

        1. Rahela
        2. Aca
        3. Kapitalina, Druga devojčica
        4. Marta, Treća devojčica
        5. Olga Ilić, Prva devojčica
        6. Flajšman, REDITELJ (glas)
        7. Prvi glumac, Sveštenik, Prvi čovek, „Toni“
        8. Drugi glumac, Agent, Hitler, Drugi čovek, „Spiker“

U drami je iskorišćen odlomak iz antifašističke pozorišne drame Karela Čapeka „Mati“ („Matka“, 1938), u autorkinom prevodu. Rahela Ferari je igrala ulogu Majke u izvođenju ovog komada 1945, na sceni Vojvođanskog narodnog pozorišta, u režiji Siniše Ravasija.

 

.

Školsko dvorište. RAHELA (kao Bela) se zabavlja praveći senke na zidu školske zgrade. TRI DEVOJČICE se igraju školice.

.

PRVA DEVOJČICA: Ja ću biti ruža.

DRUGA DEVOJČICA: Ne, ja sam ruža.

PRVA: E, baš nisi.

DRUGA: Jesam, jesam i jesam!

PRVA: Moja majka je jutros razgovarala s gospođicom Štajner. Gospođica Štajner je obećala da ću ruža biti ja.

DRUGA: I moja majka će danas razgovarati s gospođicom Štajner.

PRVA: Moj otac će platiti popravku školskog krova.

DRUGA: Dobro, ja ću onda biti ljubičica.

TREĆA DEVOJČICA: O čemu vas dve to govorite?

DRUGA: Zar ne znaš? Pripremamo predstavu za dan škole.

PRVA: Ja ću biti ruža.

DRUGA: A ja ljubičica.

TREĆA: A ja? Šta ja da budem?

DRUGA: Ostali su još bela rada, dan i noć, perunika i đurđevak.

PRVA: Perunika? Fuj. Nikad ne bih bila perunika.

TREĆA: Ni ja.

DRUGA: Ni ja.

RAHELA: Ja ću da budem perunika.

TREĆA: Šta, šta je rekla?

DRUGA: Bela hoće da bude perunika.

Devojčice se došaptavaju i kikoću. Školsko zvono. Devojčice odjure u mrak.

RAHELA: Da, ja ću biti perunika i biću najbolja od svih.

.

Školska pozornica. Rahelu (kao Belu) Peruniku obasja jak snop svetlosti. Rahela vadi list sa nacrtanom perunikom i pokazuje ga publici, a zatim se pokloni. Prolama se snažan aplauz, uzvici oduševljenja, neko joj dobaci buket cveća. Rahela se radosno klanja. Prilazi joj GOSPODIN FLAJŠMAN.

.

FLAJŠMAN (aplaudira): Bravo, bravo! (Pruža ruku.) Dozvoli da ti čestitam, dete moje.

RAHELA: Hvala, gospodine Flajšman.

FLAJŠMAN: Ti mene poznaješ?

RAHELA: Moj otac vam je šio odelo.

FLAJŠMAN: Zar si ti kćerka onog krojača Frajnda?

RAHELA: Jesam, gospodine.

FLAJŠMAN: Ime, kako beše?

RAHELA: Bela. Bela Rohel Frajnd. (Ne može da suzdrži smeh.)

FLAJŠMAN: Šta je smešno, dete moje?

Rahela pravi grimasu.

FLAJŠMAN: Šta je to?

RAHELA: Vaše lice na prvoj probi u očevoj radnji.

FLAJŠMAN: Bela, tvoj otac je najgori krojač kog sam upoznao.

RAHELA (smeje se): Ali on ume tako lepo i zanimljivo da priča. Mogla bih satima da ga slušam.

Rahela izvodi jednostavan mađioničarski trik, vadi jaje iz džepa Flajšmanovog sakoa.

RAHELA: Kao dečak, otac je sanjao da postane cirkuski artista.

FLAJŠMAN: A ti, Bela, jesi li razmišljala šta ćeš biti kad porasteš?

RAHELA: Jednom me je gospođica Štajner isto pitala. Rekla sam joj ili učiteljica ili glumica. Celo odeljenje mi se smejalo, ali je gospođica Štajner rekla da je biti glumac lep i uzvišen poziv.

FLAJŠMAN: Gospođica Štajner je u pravu. Idi ti, dete, u glumice.

.

Flajšmanova figura nestaje u mraku. Plavičasta svetlost pada na Rahelu koja u jednoj ruci drži kofer, starinski, drveni, a u drugoj buket. Rahela spušta kofer.

.

RAHELA (stežući buket):  Taj Flajšman… Jednom, mnogo godina kasnije, gostovali smo s pozorištem u Poljskoj. Na odlasku smo dobili puno, puno cveća, a ujutro, kad smo krenuli, u autobus sam cveće ponela samo ja. Znala sam da cveće ne može da se nosi preko granice. Pitali su me gde sam to ponela. Rekla sam da nosim majci. Proputovali smo kroz Aušvic i zaustavili se da posetimo bivši logor. Tu sam ostavila cveće svojoj majci. Bila je tamo jedna soba od poda do stropa ispunjena koferima nekadašnjih logoraša. Na jednom od njih sam videla ime Flajšman. Nisam se usudila da proveravam…

.

Klupa u parku. Rahela (kao Bela)sa dečijim kolicima sedi na klupi. Iz kolica se čuje plač deteta.

.

RAHELA (blago njišući kolica): Oto, mili moj… Ne plači, dragi, tu je tvoja Bela, tu. Smeta ti sunce? (Rahela pomera kolica, dete i dalje plače. Rahela zapeva neku dečiju pesmicu i dete se polako umiri.) Eh, moj Oto… Znaš ono što sam rekla da ću ti biti učiteljica kad porasteš? Ništa od toga, Oto. Moji nemaju para i ja više neću ići u školu. Nikad više, mili moj. Ali, šta da se radi? Ti valjda nećeš imati takvih problema, tvoji su bogati. Reci, Oto, šta bi voleo da budeš kad porasteš? Advokat, kao tvoj tata?  Ne? Možda lekar? Ne… Ti ćeš, Oto, biti umetnik…

.

Klupa i dečija kolica nestaju  u mraku. Rahela obara kofer i staje na njega. Obasjava je snažan snop svetlosti. Rahela je na pozornici.

.

RAHELA: Rado bih glumila u vašem pozorištu.

REDITELJ (glas): Glasnije, molim vas.

RAHELA: Kažem da bih volela da glumim u vašem pozorištu. Umem i da pevam.

REDITELJ: Kod koga ste uzimali časove glume?

RAHELA: Nisam učila glumu.

REDITELJ: Razumem. Vi ste rođena glumica. Imate li bilo kakvo glumačko iskustvo?

RAHELA: Igrala sam u jednoj školskoj predstavi, ali to je bilo davno…

REDITELJ: Gospođice, šta vi uopšte znate o pozorištu?

RAHELA: Znam mnogo.

REDITELJ: Kako to?

RAHELA: Lajoš, moj brat od tetke, radio je u ovom pozorištu kao rekviziter. Sigurno znate Lajoša? Lajoš Lajner? Njega svi znaju.  Zahvaljujući Lajošu, gledala sam sve predstave. Neke i po više puta. Ima uloga koje znam napamet…

REDITELJ: Da, učinilo mi se da vas odnekud znam. Kako ono beše… Stela?

RAHELA: Rahela. Rahela Ferari.

REDITELJ: Gospođice Ferari, rekli ste da umete da pevate?

RAHELA: Pevam u jevrejskom horu. Uskoro ćemo imati koncert u sinagogi.

REDITELJ: Gledali ste Tri devojčice?

RAHELA: Šest puta. (Zapeva.) „Kad nam bog decu da, to beše zlatna sreća sva, pa kad su još malena mislimo da će ostati, al’ sad prolaze dani…“

REDITELJ: Glumica koja igra Treću devojčicu se udala. Više se neće vraćati u pozorište.

RAHELA: O? Baš šteta.

REDITELJ: Šteta? Pa, za vas nije. Čestitam, dobili ste ulogu.

RAHELA: O, gospodine…

REDITELJ: Zahvaljivanje ćemo ostaviti za kasnije.

RAHELA (ushićeno): Kako god vi kažete.

REDITELJ: A sad, pravo na probu.

RAHELA: Koliko dana imam da spremim ulogu?

REDITELJ (gleda na sat): Imate sedam sati i jedanaest minuta do početka predstave.

RAHELA: Sedam sati?

REDITELJ: I jedanaest minuta. Šta je bilo? Nećete mi se valjda sad predomisliti?

RAHELA: Ne, gospodine, nikad.

.

Garderoba u pozorištu. OLGA ILIĆ sedi pred ogledalom i šminka se za nastup. Rahela stoji nedaleko od nje, posmatra je.

.

RAHELA: Stalno se pitam odakle joj to… Gledam je svaki dan, upijam sve što radi… I još ne mogu da shvatim. (Okreće se prema publici.) Igramo tako u jednom komadu gospođa Olga i ja. Komad se zove Sveti plamen, pisac Somerset Mom. Ona igra majku. Sin joj je povređen u avionskoj nesreći, bio je pilot. I umre. Počne istraga. Neko ga je otrovao. Žena? Majka ne dolazi u obzir, majka je majka. Možda ipak žena? Mlada je, hoće da živi… Ja igram tu mladu ženu. Kleknem pored Olge i stavim joj glavu u krilo, a ona počne ispovest: koliko je volela sina, i kako nije mogla da gleda njegove patnje. Žena mlada i lepa, a on u kolicima, nemoćan. Rešila je da ga ubije… Gledam od dole te grudi kako se cepaju i pitam se odakle joj to. Posle pitam i nju, a ona mi kaže: „Nije to ništa, samo treba biti jednostavan.“

 

Gospođa Olga ustaje, prilazi Raheli i uzima je za ruke.

OLGA: Dušo moja, kako govoriš mađarski?

RAHELA: Kao maternji.

OLGA: Izvanredno. Uprava pozorišta hoće da pošalje jednog mladog glumca na usavršavanje u Budimpeštu. Ja sam predložila tebe.

RAHELA: Mene? Zašto?

OLGA: Zato što mislim da si dobra.

RAHELA: Hvala vam, Olga. Možda sam  zaista dobra, ali vi, vi ste savršeni, a ja nikad neću biti kao vi.

OLGA: Dušo moja, i ne treba da budeš kao ja. Reći ću ti nešto: nikad ne oponašaj, nikad. Čak ni samu sebe…

.

Gospođa Olga nestaje u mraku. Rahela oblači žaket, na glavu stavlja šešir, navlači rukavice. Uzima kofer, onaj isti, starinski, drveni.

.

RAHELA: U to vreme, Budimpešta je jedan od glavnih pozorišnih centara u Evropi. U njoj rade dvadeset i četiri pozorišta i preko osamdeset bioskopa. Dobijam priliku da odlazim na probe u Nemzeti šinhaz, Narodno pozorište. Gledam predstave, razgovaram s glumcima, rediteljima… Svaki dan sedim u zamračenom gledalištu i posmatram ih dok rade. Radi se puno, ozbiljno i posvećeno. Fascinira me njihova profesionalnost i pedantnost u obradi scenskog zbivanja i inscenaciji. Razmišljam kako bi bilo lepo da na takav način radim u svom pozorištu. A posle četiri meseca, ipak, presrećna sam što se vraćam kući…

.

Voz ulazi u stanicu. Na peronu se naizmenično pale natpisi sa imenima gradova BUDIMPEŠTA – NOVI SAD.

Na velikom platnu poslednji kadrovi filma „Dama s kamelijama“ Džordža Kjukora, sa Gretom Garbo u glavnoj ulozi. Rahela sa svojom sestrom MARTOM izlazi iz bioskopa.

.

MARTA: Božanstvena je!

RAHELA: Opet si plakala?

MARTA: Pa zbog toga i idem u bioskop.

RAHELA: Onda te sledeći put vodim na komediju.

MARTA (smeje se): Važi.

Rahela i Marta hodaju ulicom.

MARTA: Obožavam Gretu. A ti?

RAHELA: Prosto ne možeš da odvojiš pogled od nje.

MARTA: Zbog toga valjda i jeste zvezda.

RAHELA: Jesam li ti pričala kako su mi u Budimpešti tražili autogram? Na probe sam mogla da uđem samo sa propusnicom koju mi je izdala naša ambasada, pa je vratar pomislio da sam neka vrlo važna osoba, zvezda. Drag čovek…

MARTA: Majka i ja smo mislile da se nikad nećeš vratiti iz Budimpešte.

RAHELA: Pa da tebi ostane cela soba? Nisam valjda poludela.

Smeju se.

Rahela i Marta nailaze na izlog, zastaju, ogledaju se.

MARTA: Tako si elegantna, Bela.

RAHELA: Hvala, mis Marta. I vi imate lep šešir, mis Marta.

MARTA: Čuvaću ga do kraja života, obećavam.

RAHELA: Zašto? Već sledeće godine izgledaće kao šerpa.

MARTA: Moj Skjapareli kao šerpa? Nemoguće.

RAHELA: Devojko, tvoj Skjapareli je bedna imitacija. Pomiri se s tim.

MARTA: Nikad.

.

Smeju se. Iz daljine se čuje tresak polomljenog stakla.

.

RAHELA: Šta je to?

Marta hvata Rahelu pod ruku.

MARTA: Hajdemo kući.

RAHELA (dok hodaju): Šta je to bilo, Marta?

MARTA: Gospodinu Gliksu su opet polupali izlog.

RAHELA: Opet? Zar se već dešavalo?

MARTA: Ovo je treći put za dva meseca.

RAHELA: Ali, zašto?

MARTA: Zato što je Jevrejin, eto zašto.

RAHELA: Kako znaš da je samo zbog toga?

Marta začuđeno gleda u Rahelu.

Mrak.

.

Na pozornici dve drvene stolice. Rahela i ACA STOJKOVIĆ sede licem prema publici. Oboje puše.

.

RAHELA: Kad sam se vratila u novosadsko pozorište, on je već bio tamo, pristigao iz neke putujuće trupe. Bio je četiri godine mlađi.

ACA: Već tad je bila vrlo omiljena, prava zvezda. Iskreno sam je poštovao.

RAHELA: Na sceni je delovao dekoncentrisano, a ja to nisam trpela.

ACA: O da, bila je vrlo, vrlo stroga.

RAHELA: Bože moj, kako je umeo da pocrveni…

ACA: Nekad bi oštro kritikovala moju glumu, ali ono što je  govorila bilo je tačno, uglavnom.

RAHELA: Jesam li već rekla da je bio četiri godine mlađi?

ACA: Priznajem, znala je da me iznervira.

RAHELA: Rekla sam mu: „Znate li u čemu je vaš problem, gospodine Stojkoviću? Vi ste rođeni komičar, a uporno hoćete da igrate tragediju.“

ACA: Nikad se nije otimala za glavne uloge. Igrala je šta god  joj daju i u sve ulagala podjednak trud.

RAHELA: Imao je blagu narav, za razliku od mene…

ACA: Da, njena unutrašnja boja je bila plava, ona najmekša, ali spolja, spolja je volela jarke boje.

RAHELA: Umeo je da me nasmeje do suza.

ACA: Zaista ne znam zašto je toliko insistirala na razlici u godinama.

.

Rahela i Aca gase cigarete. Gledaju se.

Mrak.

Rahela ulazi noseći kofer. Spušta kofer i iz džepa vadi list papira.

.

RAHELA: A onda je stigao poziv iz Beograda.  (Čita.) „Poštovana gospođice Ferari, visoko ceneći Vaše glumačko umeće…bla, bla, bla… …Vaš izuzetni talenat…bla, bla……imamo čast i zadovoljstvo…bla, bla, bla, bla… “ (Baca papir i podiže kofer.) Nikola Popović, glumac, Petar S. Petrović Pecija, pisac, Viktor Starčić, glumac i Jovan Bata Konjović, REDITELJ, osnovali su Umetničko pozorište u Beogradu, prvo privatno pozorište u Srbiji. Osnivači nisu želeli da ih država subvencioniše, kako bi imali punu umetničku slobodu.

.

Na scenu ilazi Aca sa koferom u rukama. Stane pored Rahele.

.

ACA: Formirali su prvu stalnu glumačku trupu na radiju. Svakog utorka uveče uživo su izvodili drame na Radio Beogradu.

RAHELA: U početku su kuburili sa prostorom, a onda su se ustalili u zgradi Kolarca.

ACA: Želeli su da neguju moderan teatarski izraz, nekonvencionalnu, kolektivnu režiju…

RAHELA (poverljivo): Samo, to sa kolektivnom režijom im i nije baš išlo za rukom.

ACA: Bilo je to prvo pozorište bez suflera.

RAHELA: I prvo koje je imalo letnju scenu, na Kalemegdanu.

Rahela i Aca staju jedno naspram drugog.

ACA: Nisam se nimalo predomišljao. A vi?

RAHELA: Ni ja.

.

Početni taktovi poznate sving melodije iz 30-ih (Sing, sing, sing Benija Gudmena, npr.) Rahela i Aca spuštaju kofere. Rahela i Aca plešu sving.U jednoj beogradskoj kafani. Aca i DVA GLUMCA za stolom.

.

PRVI GLUMAC (podiže čašu prema Aci): Gospodo, za našeg kolegu i buduću uspešnu saradnju. Živeli!

.

Glumci nazdravljaju.

.

DRUGI GLUMAC: Kolega, moram da primetim da ste vrlo uzdržani u piću. Niste valjda od onih kojima škodi alkohol?

PRVI: Ostavi čoveka na miru.

DRUGI: Samo pitam.

ACA: Ne škodi mi, ali samo u malim količinama.

PRVI: Znaš šta, prijatelju, bolje se na vreme navikni. Za ono što nas očekuje, rakija će biti najbolji lek.

DRUGI: Tipično gubitiničko razmišljanje.

PRVI (Aci): Kolega smatra da nas Srbe neko treba da nauči redu.

DRUGI: Pričajte šta hoćete, ali Nemci znaju za red. Pogledajte kako su osvojili Francusku. Koji bi još evropski narod danas mogao tako? Nekad su to mogle slavne rimske legije, a danas samo trupe Trećeg Rajha.

ACA: Meni oni izgledaju više kao Atilini Huni, samo modernizovani.

PRVI: Ima istine u tome.

DRUGI (Aci): Površno gledate na stvari, prijatelju. Možda po brzini i pokretljivosti, da, ali Huni su bili Azijati i u Evropu su došli samo da ruše i pljačkaju.

PRVI: A ovi će kao da ti zidaju?

DRUGI: Nemci već dve i po hiljade godina žive u srcu Evrope i predano grade ovu našu evropsku civilizaciju. U literaturi, filozofiji, nauci, muzici, tehnici, u svemu je njihov doprinos nemerljiv. I ovaj pohod koji sad sprovode, oni sprovode ne radi rušenja, nego radi dalje izgradnje Evrope. Oni su danas vesnici nove ere, graditelji novog poretka. Uspe li Nemačka u tome, svi mi Evropljani imaćemo koristi.

PRVI: Meni se čini da će od svega toga nastati samo haos i krvoproliće.

ACA: Slažem se.

DRUGI: To je komunistička propaganda. Da niste i vi simpaziter crvenih?

ACA: Ja? Možda i jesam.

DRUGI: Znao sam.

ACA: A možda sam i Jevrejin.

DRUGI: A ne, Jevrejin niste.

ACA: Kako znate?

DRUGI: Ne izgledate kao Jevrejin.

PRVI: A oko može da prevari, zar ne, kolega?

DRUGI: Ali nos ne vara. Ovaj ne zaudara kao Jevrejin…

.

Aca se naglo baca prema Drugom glumcu. Tuča, odigrana u ritmu slepstika, uz klavirsku pratnju.

Mrak.

 

Rahela maramicom čisti Acinu raskrvavljenu arkadu.

.

RAHELA: Ne razumem… Ostavim vas pola sata samog i vi čoveku rascopate nos. C,c,c,… Zabrinjavate me, kolega Stojkoviću. To uopšte ne liči na vas.

ACA: Kao što vidite, nije mi ostao dužan. Joj! Pazite malo. I nosorog bi bio nežniji.

RAHELA: Ne budite takva kukavica. Evo, završila sam.

ACA: Hvala Bogu.

RAHELA: I, hoćete li mi najzad reći šta vam je taj nesrećnik skrivio?

ACA: Bio je nepristojan, eto toliko.

RAHELA: I zbog toga ste morali da mu polomite nos?

ACA: Da.

RAHELA: Vi muškarci ste prava deca.

ACA: Zato su nam i potrebne žene, da odrastemo.

RAHELA: Onda hitno da pronađete jednu, da ne bude veće zlo.

ACA: Možda sam je već pronašao.

RAHELA: Pa, drago mi je zbog vas.

.

Mrak.

Rahela sedi pred ogledalom i šminka se za nastup. Na stolu gipsani model glave i perika sa sedim vlasima na njoj. KAPITALINA ERIĆ češlja periku.

.

KAPITALINA: Rahelu sam prvi put srela u Umetničkom pozorištu, tek što je došla iz Novog Sada. Ja sam tad bila početnica, upravo pristigla iz glumačke škole, a ona je bila već iskusna glumica. Sećam se tog prvog susreta… Rahela je nosila tamnosivi engleski kostim sa dve srebrne lisice prebačene preko ramena, na glavi toka sa necom preko očiju, crna tašna, rukavice… Izgledala je savršeno. Koji je bio naš prvi zajednički nastup? Bilo je to u Sterijinoj „Zloj ženi“…

RAHELA: Ti si igrala Pelu, čizmarevu ženu.

KAPITALINA: A ti groficu Sultanu.

RAHELA: I baš smo bile dobre, je l’ da?

KAPITALINA: Ti si bila dobra, a ja sam se mučila. Nikako nisam mogla da se snađem u toj ulozi. Imala sam neke šašave ideje u vezi s tim, ali se nisam usuđivala da ih ostvarim. Znaš da sam ti pričala o tome. Sećaš li se šta si mi tad rekla?

RAHELA: Podseti me, molim te.

KAPITALINA: Rekla si:“Kapitalina, štagod ti navre, napolje s tim! Možda bude rogobatno, jer nisi vežbala, ali ono samo želi napolje…“

RAHELA: Ako se sutra ne javi, iživelo se, a ako mora, samo će da se vrati. To sad govorim ovim mladim glumcima.

KAPITALINA: Pamtila sam to celog života.

RAHELA: Ja samo tako i mogu da radim, jer to je za mene pozorište, jedna radost, jedna igra, stvaranje… REDITELJima nekad ne bude pravo, ali ja svoje isteram. Ma, znaju oni s kim imaju posla. Ja sam svojevoljna, svojeglava, ali mislim da sam u pravu. A to i dokažem. Sećaš se kako je bilo kad je Mata Milošević postavljao Gogoljeve „Mrtve duše“?

KAPITALINA: Ti si igrala Korobočku?

RAHELA: Tačno. Ja sam se s tom Korobočkom kerebečila, Bože me prosti, kao da je ona neko moje dete s kojim mogu da se igram do mile volje. I smislim ja tako da ona bude mala, k’o kokoška. Da ulegne u stolicu, pa kad ustane da bude isto visoka. Tako hoću, i hoću! I svaki gest mi je dobar, sve funkcioniše. Sutradan opet proba. E, sad ja smislim nešto drugo. Sad sam visoka, k’o štangla. I to je dobro, i to služi…

KAPITALINA: Šta kaže Mata?

RAHELA: Mata ćuti, valjda uživa gledajući šta radim. Treći dan, ja nešto pedeset peto. Možda je grbava, ušinuta. Četvrti dan, opet drugo, ne mogu ni da se setim šta je sve bilo. Razigrala se ja, a  već se bliži premijera. Mata kaže: „Dobro, Rahela, ja sam sve to gledao i to je dobro, ali ne možeš ti, valjda, sedam likova da igraš. Ide premijera. Odluči se, ženo!“ A meni drago što on to sve razume, što ceni.

KAPITALINA: I, koji si lik uzela za premijeru?

RAHELA: Vidiš, više se i ne sećam…

Spolja se začuje vreva, nejasno pomešani ljudski glasovi, muzika s razglasa i huka motornih vozila. Kapitalina prilazi prozoru.

RAHELA: Kapitalina, šta se to čuje, draga?

KAPITALINA: Tenkovi su na ulicama. Ljudi bacaju cveće na tenkove.

RAHELA: Kakvi sad tenkovi?

KAPITALINA: Idu za Vukovar. Rat je.

RAHELA: Tenkovi na ulicama? Misliš, kao onda…?

KAPITALINA: Kao onda.

.

Dokumentarni snimci beogradskih demonstracija 27. marta 1941.

 

Rahela oblači kućnu haljinu, papuče, a jastuk i presavijeno ćebe stavlja ispod miške.

.

RAHELA: Prvo su bile demonstracije, dvadeset i sedmog marta. Već rano ujutru, narod je pokuljao na ulice. Kuće su bile okićene državnim zastavama, a sve radnje zatvorene. Jedni su vikali da živi kralj, drugi su klicali Staljinu i svetskoj revoluciji. Stvorila se neka čudna, kao praznična atmosfera. Posle deset dana počeo je rat.

.

Čuje se zvuk sirene koja upozorava na vazdušnu opasnost, zatim zvuk motora nemačkih bombardera, eksplozije i detonacije bombi. Rahela se baca na zemlju, pokriva rukama glavu. Detonacije prestaju. Rahela improvizuje ležaj.

.

RAHELA: Bombardovanje je počelo oko 6 i 30 ujutru. Probudila me je sirena. Skočila sam iz kreveta i pojurila prema prozoru. Ulica je bila pusta i sve je delovalo mirno. Onda je na vrata stana zakucala komšinica iz broja osam. Neki stanari su već trčeći jurili niz stepenice. Jedan nam je u prolazu doviknuo: „Brzo u podrum!“ Kad smo sišle, podrum je već bio pun. Komšinica je imala četvoro dece. Najmlađi sin je prethodne noći dobio groznicu i još je bio u bunilu. Trudila sam se da joj budem od pomoći. To mi je pomoglo da zaboravim na sebe…

.

Rahela se zamotava u ćebe i sklupča se ležeći.

Zatamnjenje.

Eksplozije i detonacije, prvo jako, zatim sve slabije.

Aca kleči pored Rahele i nežno joj dodiruje rame. Rahela se trgne iz svog polusna. Ona i Aca se grle snažno, grozničavo ljubeći jedno drugom lica i šake.

.

RAHELA: Kako si uspeo?

ACA: Probijao se kroz ruševine, eto kako. Napolju je… Rahela, prizori su strašni.

RAHELA: Ali, ovde smo bezbedni?

ACA: Zgrada je oštećena, može svakog časa da se sruši.

RAHELA: Da bežimo? Ali kuda?

ACA: Ne znam. Što dalje…

Rahela i Aca se zagrle, još snažnije.

.

Mrak.

 

Radio aparat. Emituje se „Lili Marlen“.

 

U večernjoj polutami, Rahela i Aca obučeni leže na krevetu. Aca je spustio glavu na Rahelin stomak. Rahela ga odsutno miluje po kosi.

.

ACA: Danas je u pozorište dolazio nemački oficir iz propagandnog odeljenja. Tražio je da što pre počnemo sa radom. Dok se zgrada Narodnog ne popravi, mi smo jedino pozorište u gradu. Hoće da igramo što više komedija i muzičkih komada. Kaže, to je za narod, da se razgali.

RAHELA: Jutros sam bila u policiji da se registrujem.

ACA: Zašto mi to nisi rekla?

RAHELA: Znaš da ne volim o ružnim stvarima.

ACA: Rahela…

RAHELA: Postaviću za večeru.

Rahela izvlači kofer ispod kreveta i namešta ga kao sto, zatim postavlja večeru. Na sredinu „stola“, Rahela stavlja upaljenu sveću.

RAHELA: Kožni kaiš sam zamenila za šest krompira, a za rukavice sam dobila glavicu crnog luka i jednu jabuku. Bogovski ćemo da večeramo, još malo pa k’o u Ricu. Za sveću se ne brini. Domareva žena mi je obećala petrolej u zamenu za najlon čarape. A valjda će uskoro stići i struja…

ACA: Rahela, šta su ti rekli u policiji?

RAHELA: Rekli su mi da ne smem da se vozim tramvajem, i još ponešto u tom smislu. Hoćeš li da vidiš šta su mi poklonili? (Vadi žutu traku iz džepa i pokazuje je Aci.) Da ljudi odmah znaju s kim imaju posla.

ACA: A dokumenta, da li su ti vratili?

RAHELA: Ličnu kartu su zadržali. Umesto nje sam dobila novu legitimaciju, jevrejsku.

ACA: Rekli su ti da se javiš sledeće sedmice?

RAHELA: Da. Kažu, ne mogu da dočekaju da me ponovo vide. Znaš šta? Ne volim žutu boju.(Spaljuje žutu traku na plamenu sveće.)

ACA: Rahela…

RAHELA: Ako baš toliko žele da me ubiju, moraće više da se potrude.

Rahela pojede nekoliko zalogaja, a zatim odbaci kašiku i nemoćno zagnjuri lice u šake.

RAHELA: Ne želim da umrem.

.

Aca zagrli Rahelu.

Mrak.

.

RAHELA: Aca i ja smo saznali da jedna žena izdaje sobu, negde kod Cvetka. Otišla sam kod nje. Nije ni pitala ko sam i šta sam. I jedne večeri oko deset sati, automobil se zaustavio pred kapijom. Racija. Pitaju gazdaricu koga ima. Bila sam već legla. Čujem da idu prema mojoj sobi. Ustanem, ogrnem se i kažem: „Sad je gotovo. Ali drži se do kraja elegantno!“ Kucaju, ja otvaram. Traže legitimaciju. Srećom, nekoliko dana ranije uspela sam da dobijem legitimaciju sa izmenjenim imenom, umesto Rahela – Ruža. Kažem im da sam Ruža Ferari i da sam glumica. Gledaju me nepoverljivo, pitaju što se nisam prijavila. Ja počnem nešto da mucam, kad otvaraju se vrata kuhinje i ja vidim svoju prijateljicu Smiljku. Policijski čas je i ne znam kako se usudila da dođe, a ona s vrata: „Ružo, kaži dragička, dobila si angažman u Pančevu, stigao telegram kod mene. Hajde kod mene da spavaš, pa sutra odmah za Pančevo.“ Ja počnem da skačem, kao od radosti i kažem ovima iz policije: „Doneli ste mi sreću, dobila sam angažman!“ Zgrabim kaput i legitimaciju i izletim iz kuće. Trčimo Smilja i ja preko bašti i plotova, a kad smo se malo odmakle, ja je pitam otkud ona. Objašnjava mi da je od komšije koji radi u policiji slučajno saznala za raciju.

AGENT SPECIJALNE POLICIJE energično kuca na vratima.

RAHELA (bojažljivo): Ko je?

AGENT (off): Otvori. Policija.

Mrak.

AGENT: Vaša dokumenta, molim.

Rahela stoji kao okamnjena.

AGENT: Legitimacija, putne isprave, rodni list?

Rahela iz tašne vadi legitimaciju i pruža je agentu. Agent zagleda legitimaciju.

AGENT: Ruža?

RAHELA: Da.

AGENT: Rođena u Zemunu?

RAHELA: Da.

AGENT: Katolkinja?

RAHELA: Da.

AGENTA: Imate li krštenicu?

RAHELA: Molim?

AGENT: Pitam da li imate krštenicu?

RAHELA: Izgubila se, u ovom metežu…

AGENT: Da li ste vi Rahela Ferari?

RAHELA (posle duže paize): Jesam. Ja sam Rahela Ferari.

Rahela klekne pred agenta i sklopi ruke.

RAHELA: Preklinjem vas, nemojte da me prijavite. Nemojte da me prijavite. Molim vas.

AGENT: Imate sedam dana. Reći ću da vas nisam zatekao kod kuće.

RAHELA: Bog vas blagoslovio, gospodine.

AGENT: Kad nabavite krštenicu, donećete je u Upravu grada. Mi ćemo je proslediti Gestapou. Ako kod njih prođe, izvukli ste se, zasad. I pazite, ne pokušavajte da bežite, jer će vaša porodica platiti.

Agent nestaje u mraku. Rahela iz kofera vadi periku sa sedim vlasima i stavlja je na glavu.

RAHELA: Te noći nisam oka sklopila. Ujutro, kad sam se pogledala u ogledalo, videla sam da mi je kosa posedela. Imala sam trideset godina.

.

Rahela dlanovima zagladi periku.

Mrak.

 

Aca sedi udubljen u misli. Kapitalina stoji licem okrenuta publici.

.

KAPITALINA: Za tu devojku sam čula od jednog prijatelja. Nisam joj upamtila ime, ali je bilo lako saznati. Njen ljubavnik je bio Nemac, jedan od ovdašnjih. Radio je kao šofer i svakog utorka prevozio nekakvu burad iz Beograda do Zemuna i nazad. (Aci.) Znam da bi za određenu svotu pristao da te preveze do Zemuna.

ACA: Dobro, ali šta onda?

KAPITALINA: Otići u katoličku crkvu i pronaći nekog ko će da izda krštenicu.

ACA: Nekog?

KAPITALINA: Jednog sveštenika.

ACA: Neko je to već radio?

KAPITALINA: Da.

ACA: Gde da nađem tu devojku?

Mrak.

.

Rahela sedi za stolom. Kapitalina iz torbe vadi namirnice i ređa ih na sto.

.

KAPITALINA: Hleb, malo sira, jedan luk, komad slanine. Nažalost, to je sve.

RAHELA: Ti, Kapitalina, baš hoćeš da se ja ugojim. Hajde, sedi da jedemo.

KAPITALINA: Ja…

RAHELA: I samo nemoj da mi kažeš da nisi gladna.

Kapitalina seda.

RAHELA: Dosadilo mi je da jedem sama.

Rahela seče hleb.

RAHELA: A ono, nisi mi donela?

KAPITALINA: Koje?

RAHELA: Cijanikalij. Jesi li pitala muža? Apotekar je, znam da može da nabavi.

KAPITALINA: Ne mogu ja to, Rahela. Izvini, ali ne mogu.

RAHELA: Možda situacija postane bezizlazna.

KAPITALINA: A šta ako ti se samo učini da je situacija bezizlazna i uradiš to? Šta onda? Ne, Rahela. Pametna si ti i spretna. Ti ćeš umeti da se izvučeš.

RAHELA: Ne znam…

KAPITALINA: Ne, videćeš, sve će biti u redu.

RAHELA: Misliš?

KAPITALINA: Videćeš.

RAHELA: O, Bože moj…

KAPITALINA (zagrli je): Znam da hoće.

.

Mrak.

 

U katoličkoj crkvi.

.

ACA: Rečeno mi je da vama mogu da se obratim…

SVEŠTENIK: O čemu je riječ, sine?

ACA: Jednoj ženi je potrebna krštenica, kao dokaz da je katolkinja.

SVEŠTENIK: Je li ta žena Židovka?

ACA: Jeste.

SVEŠTENIK: Žao mi je, dijete moje, pogrešno su te uputili. Ja to ne radim.

ACA: Oče, molim vas. (Sklopi dlanove.) Kao Boga vas molim, smilujte se.

SVEŠTENIK: A što je tebi ta Židovka?

Pauza.

ACA: To je žena koju volim.

SVEŠTENIK: Niste vjenčani?

ACA: Ne.

Sveštenik se oprezno osvrne.

SVEŠTENIK: Hodi ovamo.

Sveštenik i Aca se povlače dalje, u dubinu crkve.

SVEŠTENIK: Danas od jedan do dva, moja će kancelarija biti otključana. Biti će tu samo žena koja čisti. U gornjoj ladici moga stola, koja će također biti otključana, naći ćeš formulare za rodni list i pečat. Pa, sretno.

ACA: Oče, hvala vam. Po sto puta vam hvala.

SVEŠTENIK: Hvala Isusu.

Aca vadi prsten iz džepa.

ACA: Molim vas da primite ovo, u znak zahvalnosti.

SVEŠTENIK: Što je to?

ACA: Brilijantski prsten. Ona vam šalje.

SVEŠTENIK: Ja to ne mogu primiti. No, ako želite darivati crkvu, možeš ostaviti ovdje, pred kipom Marije Magdaline, naše zaštitnice.

RAHELA: Zajedno smo popunili formulare i sutradan otišli u Upravu grada. Primio nas je lično Dragi Jovanović, šef beogradske policije. Saslušao je šta imamo da kažemo i uzeo dokumenta ne pogledavši ih. Sećam se da su mi noge bile kao od olova, uopšte ih nisam osećala. Rekao je da će krštenicu proslediti Gestapou. „Idite kući. Ako bude kakvih nedoumica, javiće vam se.“ Gestapo će se meni javiti? Baš lepo.

KAPITALINA: Rahela i ja smo kasnije razgovarale o tome i pitale se da li ju je Dragi Jovanović prepoznao. Rahela misli da jeste.

RAHELA: To me nije nimalo umirilo. Bilo je dovoljno da Gestapo pošalje zahtev crkvi u Zemunu. U crkvenim knjigama ne bi našli nikog pod mojim lažnim imenom, i to bi bio kraj.

.

Rahela leži, nemirno spava. San. Iz mraka joj lagano prilaze Marta i gospodin Flajšman, u logoraškim odelima.

.

RAHELA (u snu): Marta, gospodine Flajšman… Kako vam je tamo?

.

Marta i Flajšman ćute. Iza njih se pojavljuje prikaza Hitlera, našminkanog kao za kabaretsku predstavu.

Ikona Pokrova Presvete Bogorodice. Čuje se pravoslavno crkveno pojanje. Rahela i Aca stoje obručeni, sa krunama na glavama.

.

RAHELA: Venčali smo se u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice. Bilo je to u januaru 1943.

ACA: Pet dana kasnije, Rahela se krstila. Mislili smo da će tako biti bezbednije.

RAHELA: Slavili smo svetog Nikolu.

ACA: Kakvo je samo žito pravila.

RAHELA: Na krštenju sam dobila ime Marija. Marija Stojković. Do kraja života, to je ime stajalo u mojoj ličnoj karti.

ACA: Pođemo tako na pijac, a seljaci je prepoznaju. „Jes’ ti ona s televiziju? Ona Ferela?“  Rahela otvori ličnu kartu i pokaže im. „Evo, ovde lepo piše ko sam.“ Volela je tako da se šali.

RAHELA: Bela, Rahela, Ruža, Marija, i sve uloge koje sam igrala… Znam li ja uopšte ko sam i kakva sam? Ni na jednoj slici ja sebi ne ličim na sebe. Uvek mi se čini da je to neka druga, meni nepoznata osoba.

.

Rahela i Aca skidaju krune, celivaju ih.

.

RAHELA: Sad možete da poljubite mladu.

.

Poljube se.

.

Rahela i Aca otvaraju kofere i vade komade odeće kakva se tih godina nosila na selu. Rahela vezuje maramu, Aca stavlja šajkaču. Čuje se frula.

RAHELA: U selo Dublje, kod Svilajnca, uputili su nas isti oni koji su mi obezbedili lažne isprave. Komunisti. Seljaci su tamo pružali utočište Jevrejima. Uopšte im nije bilo jasno zašto gone te ljude. A mi, prihvatili smo se posla…

.

Rahela i Aca kopaju. Rahela pevuši „Oj, Moravo“. Aca se uspravlja i otire znoj sa čela.

.

RAHELA: Da prezalogajimo?

ACA: Je l’ vreme?

RAHELA (gleda u sunce): Valjda je.

Aca i Rahela odlažu motike i sedaju. Rahela odvezuje zavežljaj i vadi hranu.

RAHELA: Šta čoveku još treba pored ovoga?

ACA: Tebi seoski život baš prija.

Rahela i Aca jedu.

RAHELA: Danas sam opet srela onu Maru. Znaš, što misle da je vračara.

ACA: I šta hoće?

RAHELA: Ništa, čestitala mi je.

ACA: Šta?

RAHELA: Pa, znaš šta. Valjda si i ti primetio.

ACA: Jok.

Rahela nežno gleda u Acu koji nastavlja da jede.

RAHELA: Trudna sam, budalo.

Aca pogleda u Rahelu.

RAHELA: Sto posto.

.

Aca se osmehuje. Nežno se zagrle, sa zalogajima u ustima. Čuje se gruvanje artiljerije u daljini, koje oni kao da ne primećuju.

 

Gruvanje artiljerije se pojačava. Rahela sa velikim stomakom, leži na nosilima spuštenim na tlo.

.

RAHELA: Kad je Svilajnac bombardovan, ja sam ležala u bolnici. Trebalo je da se porodim sa svojim prvim sinom Darkom. Iz bolnice su bežali svi koji su mogli da se kreću. Mene su izneli na nosilima i stavili na jedna seoska kola. Kola su se toliko tresla i drmala po neravnom drumu, pa sam zatražila da me skinu. Ostavili su me na livadi pokraj puta.

.

Gruvanje sasvim prestaje. Potpuna tišina.

.

RAHELA: Ležala sam tako na nosilima, pod zvezdama, u sred letnje noći. Nije bilo ni briga ili straha. Osećala sam takav mir, kao nikad pre ni posle toga, čini mi se. A onda se odjednom dve prilike pojaviše iz šume i poneše me, onako sa nosilima, bez ijedne reči. Kasnije sam saznala da su ti bili su moji školski drugovi iz Novog Sada. Pobegli su iz Borskog rudnika, iz nemačkog zarobljeništva. Neverovatno…

Siluete DVA ČOVEKA koji hitro i bešumno ulaze, podižu nosila sa Rahelom i izlaze sa scene. Čuje se plač tek rođene bebe.

.

Mrak.

 

Dokumentarni snimci oslobađanja Beograda 1944. godine, uz pobedničku muziku.

 

Pozornica. S leve i desne strane crvena zastava i trobojka sa petokrakom. Na pozornici se odigrava završnica Čapekovog komada „Mati“. Rahela igra Majku, Prvi glumac Tonija, njenog sina, a Treći glumac Spikera. Majka i Toni slušaju radio.

.

SPIKER (off): Pažnja, pažnja! Zapadna komanda, informaciona sekcija.  U jutrošnjem napadu neprijatelja, uništen grad Viljameda.  U napadu poginulo preko osam stotina civila, većinom žena i dece. U požaru koji je tom prilikom nastao, izgoreo Stari dvorac, riznica naše istorije…

TONI: Čuješ to, mama?

SPIKER: Kiša bombi pogodila bolnicu, poginulo šezdeset pacijenata. Grad Viljameda u plamenu.

TONI: Mama, molim te…

SPIKERKA:  Pažnja, pažnja! Neprijateljski avion napao jutros selo Borgo. Pogođena osnovna škola. Na decu pucano iz mitraljeza. Osamdesetoro dece povređeno, od toga devetnaest poginulo…

MAJKA: Šta kažeš? Deca? Neko je ubio decu?

TONI (gledajući mapu): Gde je … gde je …

MAJKA (stoji kao okamenjena): Decu! Malu, slinavu decu!

Tišina.

MAJKA (skida pušku sa zida i sa obe ruke je pruža Toniju. Odlučno.) Idi!

Zavesa.

.

Aplauz. Rahela i ostali glumci izlaze, klanjaju se publici, aplauz postaje jači. Glumci napuštaju pozornicu, aplauz ne prestaje. Rahela se vraća, poklanja se, aplauz je frenetičan. Publika je na nogama, čuje se „Bis!“ Rahela podiže ruku i aplauz se polako utišava.

.

RAHELA: Nemojte mi aplaudirati. Nisam zaslužila…

Ponovo počne aplauz, ali ga Rahela naglo prekida.

RAHELA: Nemojte, nemojte! Nije to bilo dobro. Ja nisam bila dobra. Znate, mnogo sam umorna. I ogorčena. Mi smo danas ceo dan radili jedan Sizifov posao. Juče su nas glumce odveli na jednu njivu i ceo dan smo zatrpavali rupe od bombi. Danas smo opet išli na tu njivu, da iste rupe otkopavamo. Samo da se pokaže da smo i mi glumci kao svi drugi. Eto zašto sam umorna i zašto nisam dobro igrala.

Tajac.

RAHELA: Idite kućama. Pustite me da se odmorim. Nisam zaslužila. Idite…

.

Rahela odlazi sa pozornice.

Tajac, a onda snažan aplauz.

Rahela i dalje u kostimu. Prilaze joj kostimirani glumci iz predstave „Mati“, a zatim i ostali glumci iz komada, u kostimima iz scene u kojoj su se poslednji put pojavili. Ćutke posmatraju Rahelu.

.

RAHELA: Morala sam, ili bih pukla. Stvarno, osetila sam, ako to ne kažem, pući će mi jetra… Pući će mi jetra ako ne kažem istinu.

.

Na ekranu kolaž iz filmova i televizijskih serija u kojima je glumila Rahela Ferari, uz pesmu „Just Sleep“ grupe Rahela Ferari.

.

.

.

.

.

.


Olivera Kolarić

Dramska spisateljica, urednica na Dramskom programu Radio Beograda. Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Autorka velikog broja radio drama, dramatizacija i adaptacija, pozorišnih drama "Topčiderska katastrofa", objavljene u časopisu Teatron i "Srodne duše", u produkciji Gradskog pozorišta iz Jagodine. Dobitnica nagrada "Slobodan Selenić", "Vitomir Bogić", nagrade Saveza jevrejskih opština Srbije (za dramu "Rahela") i nagrade za najbolji dramski tekst Dana komedije u Jagodini.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja