Nikola Šanta

Razgovori sa mladim piscima

.

.

…..Mladi rusinski pisci sa kojima sarađujem po prirodi svog uredničkog posla, često, za konfuziju u svom izražavanju ne okrivljuju sebe već rusinski jezik. Kažu – rusinski jezik je siromašan da bi mogli da izraze svoje složene misli.

…..Ja ih neprestano uveravam da nije problem u prirodi jezika, već u njihovom nedovoljnom poznavanju maternjeg jezika i u nedovoljno jasnoj misli.

…..Tuđ jezik nikada ne možeš da znaš dovoljno dobro dok ne znaš dobro svoj maternji. Zato veliku štetu prave svojoj deci majke Rusinke iz mešanih brakova koje sa svojom decom ne razgovaraju na svom jeziku. Tuđ jezik kojim razgovaraju sa mužem i sa svetom koji ih okružuje, one ne osećaju dovoljno dobro, jer im to nije maternji jezik. Ta majka, Rusinka, na tom jeziku nije kao dete pevušila uspavanke, nije igrala brojalice, nije rešavala zagonetke, nije recitovala pesmice i slušala narodna predanja. Ona nedovoljno oseća igru reči, njihovu višeznačnost, aluzije, asocijacije.

…..Evo situacije koja nas Rusine, kao zajednicu od petnaestak hiljada pripadnika vodi u asimilaciju: mlada majka udata za Srbina,doseljenika iz Bosne, izašla je sa detetom na rukama, na ulicu na prolećno sunce. Prvi put od kada je dete rođeno. K njoj pristupaju komšinice, takođe Rusinske koje su se zatekle na ulici, pa prilazim i ja. Želimo da vidimo dete, da se radujemo zajedno sa majkom, jer je novi život među nama. Mlada majka drži dete na rukama, a komšinice i ja dodirujemo dete za ručicu, izražavamo nežnost prema malom biću koje daje smisao našim životima. Svi smo već bili roditelji i znamo kako se postupa sa decom. Odjednom je dete zaplakalo. Možda je napunilo pelenu, možda mu smetaju novi glasovi, buka. Mlada majka, u prisustvu svih nas, Rusina, progovara na srpskom: Neće tebe mama nikome da ti, i prigrljuje dete.

…..Kome se ona obratila na srpskom jeziku? Detetu koje još ništa ne razume? Nama koji je poznajemo od malena i s njom smo uvek razgovarali na rusinskom jeziku? Autoritetu mladog oca koji nije prisutan? Kome? Ta situacija me je navela da napišem patetičnu pesmu sa naslovom

Majkama koje sa svojim detetom
razgovaraju na tuđem jeziku

Bez obzira na to što smatram da poezija treba
Da kontroliše emocije, ja, pesnik kabinetski,
Skeptik i ironičar, ričem sada i zavijam
Poput psa kojem gazda umire, jer moj gazda,
Jezik moj maternji, umire na moje oči.

Zato, progovaram u ime deteta
Na rukama majke koja sa njim razgovara
Na tuđem jeziku.

Zašto tvoje reči, majko, neiskreno zvuče?
Zašto mi se ne obraćaš na jeziku
Na kojem se obraćala tebi tvoja majka?
S mojim ocem ti razgovaraj na njegovom jeziku,
A mene ukrasi vezom tvog jezika.

Ne uzimaj mi majko ono što mi pripada!
Zašto ponižavaš i sebe i svoga oca?
Kojem to bogu žrtvu daruješ?

….Pozivam se na istraživanja psihologa Lajoša Genca, koji svojim naučnim radovima dokazuje da samo tada kada dete nauči dobro prvi jezik, a to je obično maternji jezik, može naučiti dobro i drugi ili treći.

…..Na Fejsbuku komuniciram sa mladim svetom. Primećujem da oni tamo uglavnom komuniciraju na nekom svom posebnom jeziku koji nije ni rusinski, ni srpski. Čini se da oni ne znaju dovoljno dobro ni rusinski ni srpski jezik. Taj njihov sleng ih ograničava, upravo sada kada su u uzrastu kada treba najviše da uče da misle i izražavaju svoju misao.

…..Lepo je to znati više jezika. Kažu ljudi, koliko jezika znaš, toliko vrediš. Ali još je lepše dobro znati maternji jezik i misliti na njemu. Na drugim, naknadno naučenim jezicima, mi samo čeprkamo po površini smisla poput kokoške na dvorištu, jer taj drugi jezik nikada ne možemo znati u njegovoj punoći. Mudrost sigurno ne možemo dosegnuti na drugom ili trećem jeziku. Već samo na maternjem.

…..Srpski pisac Boško Ivkov čija literatura vri od bogatstva srpske leksike, idioma, arhaizama, u jednom razgovoru reče da nema vremena da uči strane jezike jer još nije dovoljno naučio svoj maternji.

…..Bodleru su rečnici francuskog jezika bili glavna literatura.

…..Emil Sioiran, pisac i filozof koji dobro poznaje psihologiju prelaska na drugi jezik, jer je i sam iz rumunskog uplovio u more francuskog jezika, piše: „Kada bismo goluba poštara mogli naučiti geografiji, njegov, do tada nesvestan let koji ga je vodio pravo do cilja, odjednom bi postao nemoguć!” Pisac koji promeni jezik je u poziciji tog učenog i onesposobljenog goluba.

…..I tako, mojim mladim koleginicama i kolegama pokušavam da sugerišem da posvete posebnu pažnju učenju i usavršavanju maternjeg jezika, jer je to proces koji ima dublji smisao i da pišu na njemu, bez obzira na malu emisionu moć tog jezika.

…..Za pisca nije važan samo jezik. On treba da zna i svoju nacionalnu istoriju, tradiciju, folklor, treba da poznaje mentalitet svoga naroda, što znači psihologiju, treba da bude svestan epohe u kojoj živi. Mora da prepozna mesto svog naroda u okruženju drugih, kao i svoje lično mesto u epohi u kojoj živi. Treba da poznaje kulture naroda sa kojima njegov narod i on žive, jer su uticaji tih kultura snažni, a mora i da nauči da prepoznaje univerzalne vrednosti da ga ne odvuče u plićak bilo kakvo pomodarstvo.

…..I pre svega mora da veruje u ono šta radi. A verovati u literaturu koju stvara rusinski pisac, za čitaoce koje će da iznedri populacija od 15 000 ljudi i nije lako.

…..I bez obzira na taj hendikep, smatram da rusinski pisac ne treba da žali što nije pripadnik druge kulture, drugog naroda. Od Boga je postavljen tu gde jeste i tu sudbinu treba da prihvati, da istražuje i prepoznaje dublji smisao zašto je baš on u toj situaciji.

…..Biti pisac malog jezika kakav je rusinski je svojevrsno iskušenje. Očekuje se od dobrog pisca tog malog jezika koji u sebi nosi određene neostvarene potencijale da iznese iskustvo koje ne postoji u drugim jezicima.

…..A koje bi to iskustvo moglo biti? To svakako nije iskustvo vladanja ili iskustvo primitvnog herojstva. To bi moglo biti iskustvo saginjanja kada jaki istorijski vetrovi zaduvaju i odnose glave. To bi moglo da bude iskustvo herojske borbe sa procesima iščezavanja sa istorijske scene, koje traje, eto već 270 godina, iskustvo asimilacije, iskustvo transformacije iz jedne nacionalne i kulturne svesti u drugu u kojoj će se ipak sačuvati suština prethodne. To bi moglo da bude iskustvo ketmana*, iskustvo pretvaranja hendikepa u prednost. Sve su to važna iskustva o kojima pripadnici imperijalnih naroda ne razmišljaju.

…..U istoriji ljudske civilizacije potrebno je da ostanu zabeležena i to iskustva. Nije isključeno da će i današnji imperijalni narodi u perspektivi doživeti tu sudbinu. Istorija poznaje te procese. Setimo se uticaja latinskog jezika ili crkvenoslovenskog.

……Čitam članak o propasti civilizacije Maja. Autor članka predviđa propast zapadne civilizacije. Narodi sazrevaju poput krušaka i padaju dole. Tako i moj rusinski. Narod i jezik. Imao je svoj rast, razvoj, ekspanziju, a onda transformaciju. To su procesi o kojima vredi pisati. U tim procesima pisac može da prepoznaje ljudske sudbine koje u te procese upadaju kao u vrtlog. Ti procesi su prikriveni, utiču na nas više nego što nam se čini. Pisac je tu da ih razotkrije, da ukaže na njih, da im da dublji smisao i da, na neki način ukaže na pravac kretanja kuda dalje. Ne počinje svet sa nama i ne završava se sa nama. Sve je to samo borba gena za opstanak, kako je poručivao Isak Baševis Singer, autor velikih romana pisanih na jidišu, jeziku koji je skoro iščezao.

…..Kultura je obično zainteresovana za neobične i čudne fenomene. Literatura na jeziku bačkih Rusina bi mogla da bude interesantan fenomen. Duboko verujem da je moguće na tom jeziku stvoriti veliku literaturu.

…..Da bi pisac, u ovom slučaju manjinski, zauzeo svoje mesto uliteraturi, mora sam sebi da definiše tradiciju, temelj na koji će da se oslanja. Treba da bude informisan šta je pre njega na tom jeziku napisano. Pogrešno je viđenje da se rusinski pisac oslanja samo na predhodnike iz rusinske književnosti. Još je veći propust kada mlađni pisac smatra da nije važno šta je do sada napisano na rusinskom jeziku.

…..Kada kažemo rusinski pisac to ne znači da on piše samo o takozvanim rusinskim temama. Kada kažemo rusinski pisac, to ne znači da je on učio zanat samo od rusinskih pisaca. Ljubav, smrt, laž, prevara, iskušenje, radost, smeh, starost, mladost, usamnjenost, ljudska dobrota, moral, to nisu samo rusinske teme, već književne teme u načelu.

…..Gavrilo Kosteljnik, autor prve umetničke knjige na jeziku bačkih Rusina (1904. godine) kada je počeo da piše na maternjm jeziku, krenuo je u tu avanturu skoro iz nulte pozicije. Osim usmene književnosti na rusinskom jeziku, u to vreme više ničega nije bilo napisano na tom jeziku. On definiše svoju književnu tradiciju čitajući Bajrona, Mickijevića, Getea, Šilera i sve u originalu. I ukrajinske autore, Franka, Ševčenka, Tičinu, Martoviča i druge. A njegova literatura je autentična rusinska, koliko i ukrajinska, pa i evropska.

…..Mladi pisac danas ima tolike mogućnosti, toliko dobre prevedene literature da fizički ne može sve da pročita ni za dva života. Ima odakle da bira prema svom ukusu, karakteru, interesovanju.

…..Treba težiti stvaranju velikog dela. Služiti i zaslužiti. Svakodnevno zapisivati, situacije, jezičke igre, dosetke, emocije…lepiti popot lastavice koja svija gnezdo. Poslušajno nekoliko primera bogatstva rusinskog jezika.

…..Rusini kažu zmivac vlasi, čuhac oblaki, pomivac, raйbac. Srpski jezik je u tom segmentu siromašniji od rusinskog. U srpskom jeziku se za sve te gorepomenute radnje koristi glagol perem. Prem kosu, perem prozore, perem suđe, perem veš. Rusini su znači, razvili leksiku oko održavanja higijene, što znači da je davao važnost tome. Eto, na primer, leksika boja je takođe spesifična i lepa. I u rusinskom jeziku imamo žutu, crvenu,plavu i sve druge boje. Ali u rusinskom postoji i bogatstvo nijansi. Rusini imaju pečinkovu (boja džigerice), žaburkovu (boja žabe), cegelkovu (boja pečene cigle), gušatkovu (boja guščića pre nego dobiju perje), kamenkovu (boja plavog kamena), doganovu (boja duvana), žandarovu (smb boja, boja žandarske uniforme), kaйsovu (boja kajsije), višnьovu (boja višnje), krevovu (boja krvi).

…..A evo i rusinskih leksema koje su neprevodive ili teško prevodive na srpski jezik: mu tlяnka, podolok, oplєčko, onučki, bardo, krosna, motovidlo, ґnot, kiяn a, porvazok, škrabačka, čereslo, pulїc še, blazni, sraйdoš, trupak, vidrižnьovac še, vistoporčovac še, gerkac, dzbac, brunzac, došpin tovac, lьoґdac, get, gnєtka, mlo, upuй, gevka, čmohtac še, štihac še, uštuhnuc, kormacac še, zdibac, dirvec, korcic, porplїc še, čirяc, čulїc, čmohtac, turbalovac še, hvastac, slamяnїk, nina…

…..Ja pišem svaki dan, na rusinskom jeziku. Uveče čitam, hvatam beleške, izjutra dok su mi oči i um odmorni, pišem. Dok svi oko mene spavaju. Ovi jutarnji časovi samoće su najlepši deo dana. Druženje sa samim sobom nikada nije izgubljeno vreme, kaže Emil Sioran. Materijalne koristi od pisanja nemam. Verujem da će se i u našem društvu jednom urediti taj segment kulture. Tešim sebe da i proroci nisu dobijali platu za svoja proricanja. Ono što je od velike važnosti čoveku, nema cenu. Uživam u funkcionalnosti i lepoti mog maternjeg jezika. Duboko u svom biću osećam da radim častan posao.

.

.

.

.

.


Nikola Šanta

Rođen je 23. septembra 1959. godine u Đurđevu. Piše na rusinskom, kojim govori 15 000 ljudi i na srpskom jeziku. Objavio knjige pesama: Vodena igla, 1985; Zečevi, 1985; Osluškivanja, 1989; Pletenica 2004; Otkrivanje sveta, 2009; Svemirska čegrtaljka, 2015. Roman: Putovanje u Lavov, 2012; Drame: Fontana, 2007; San o Lavovu; 2008, Eseji: Šantovki 2016.
Jedan je od pokretača Hrišćanskog časopisa „Dzvoni”, na rusinskom i ukrajinskom jeziku, član je Redakcije časopisa za književnost „Trag” iz Vrbasa, član Društva književnika Vojvodine. Radi kao odgovorni urednik beletrističkih izdanja na rusinskom jeziku u NIU Ruske slovo u Novom Sadu. Zastupljen je u više antologija poezije, a pesme i priče su mu prevođene na ukrajinski, ruski, makedonski, rumunski, slovački i mađarski jezik

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)