Boško Suvajdžić

Realni fiktivni čitalac

.

.

.

Boško Suvajdžić je rođen 13. aprila 1965. u Draginju. Gimnaziju je učio u Šapcu. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi kao redovni profesor na predmetu Narodna književnost, Katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu. Upravnik Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, predsednik Upravnog odbora Vukove zadužbine, član Odbora Vukove zadužbine za dodelu nagrada u nauci, član Upravnog odbora Muzeja pozorišne umetnosti, Ateljea 212, Udruženja dramskih pisaca Srbije, kao i Upravnog odbora Zadužbine „Desanka Maksimović“. Obavlja funkciju zamenika upravnika Međunarodnog slavističkog centra (Filološki fakultet, Beograd). On je prvi predsednik obnovljenog Udruženja folklorista Srbije (2014). Glavni je urednik Godišnjaka Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima (Filološki fakultet, Beograd) i član redakcija časopisa Anali Filološkog fakulteta (Filološki fakultet, Beograd), Književnost i jezik (Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd), kao i uredništva edicije Savremena srpska drama i časopisa Drama, koje izdaje Udruženje dramskih pisaca Srbije. Objavio je više naučnih monografija, antologija, studija, rasprava i prikaza u domaćoj i stranoj stručnoj periodici. Za knjigu Ilarion Ruvarac i narodna književnost dobio je nagradu Vukove zadužbine za nauku u 2007. godini, a za knjigu Pevač i tradicija nagradu „Mile Nedeljković“ za najbolju folklorističku knjigu u 2010. godini. Dobitnik je nagrade „Zlatni beočug“ Kulturno-prosvetne zajednice Beograda za trajni doprinos kulturi Beograda (2016). Takođe, nosilac je priznanja „Miodrag Đukić“ za doprinos u radu Udruženja dramskih pisaca Srbije (2016).

 

.

Vaše interesovanje za literaturu je dvojako: Vi ste i naučnik, ali i pesnik i dramski pisac. Koliko su ove dve vokacije u saglasju? Da li se profesor i poeta ponekad sukobe?

.

Naravno. Poeti je u opisu posla da sumnja, da podriva, da razobručava. Profesoru da sistematizuje, pojmovno uniformiše, da (ob)razloži. Poeta deluje sa margine, profesor iz centra. Poeta deluje (anti)akademski, subverzivno, dovodeći u pitanje konvencije i poredak. Poeta može biti neumeren, profesor je pedagog, koji mora da vodi računa o meri.

Mnogo je više, međutim, saglasja. I profesor književnosti i pesnik imaju isti cilj, isti horizont iščekivanja, iste iscrpljujuće časove bespokoja, nemira i sumnje. Iste ciljeve koji su usmereni na to da čovek pretraje svoje vreme. Da priđe što je bliže moguće idealu. A ideal, nedostižni ideal jesu sklad, lepota, harmonija. Smisao, u auri jezika i izvan nje. I jedno i drugo zanimanje podrazumevaju kategorije kojima se danas ljudi na javnoj sceni tako olako razmeću, jer im ne znaju niti težinu niti smisao niti su kadri da shvate njihovu vrednost i cenu. Odgovornost za svaku izgovorenu reč, napisan redak, zasnovanu misao. Biti u službi lepote i dostojanstva, čak ako toga i nisi dostojan, napor je koji zahteva žrtve. Najviše.

.

.

Od kada i otkuda Vaše interesovanje za narodnu književnost?

.

Narodna književnost, tradicionalna kultura. Tradicija i individualni talenat.  U predgovoru za knjigu eseja koju će, pod naslovom Kako upokojiti igru, objaviti Književna opština Vršac, naveo sam da su ti eseji ob­je­dinjeni zajedničkim motivom igre, smr­tno ozbiljne igre, igre na život i smrt iz­me­đu tra­­di­ci­je i modernizma u srpskoj književnosti 20. i 21. veka. I to je ono što mene suštinski zanima.  Ja se oslanjam na mit, legendu, predanje. Ali ih ne recikliram. Obnavljam ih.

.

.

Iako je narodna književnost i uporište i ognjište, iako je temelj stvaranju mnogim značajnim piscima, danas je smatraju anahronom. Kako je vratiti na mesto, koje joj pripada?

.

Narodna književnost se ne može tumačiti danas kao u 19. veku. Romantičarsko shvatanje poezije kao izraza duše naroda pripada svome vremenu. Narodna književnost se mora proučavati multidisciplinarno, i sa savremenom naučnom aparaturom. Dakle, etnografija, folklor, postfolklor, etnolingvistika. Danas se u folkloristici ne proučava toliko tradicionalni folklori, koji je monocentričan, koliko postfolklor, koji je u suštini umetnost subkultura, policentričan, fragmentaran.

Ono što, međutim, izdvaja našu narodnu književnost 19. veka, Vukovog i vukovskog doba, od folklora toga vremena i današnjeg doba, jeste njena klasična vrednost. Rekao je Vasko Popa, s pravom: “To je naša klasika, jedina i prava.”

Te vrednosti se, naravno, ne smeju reciklirati. Moraju se podmladiti, napraviti živim. Recimo, čuvena epska pesma “Banović Strahinja” koju je Vuk posle mnogo muka zabeležio od genijalnog Starca Milije, i danas ima živu recepciju, u različitim žanrovskim obrascima: “Banović Strahinja”, izvrsna drama Borislava Mihajlovića Mihiza, veliki scenario Saše Petrovića “Soko”, film Vatroslava Mimice… Čekamo šta će biti dalje.

Pitanje koje je jednako, a možda još važnije od prethodnog, postavila je  prvi put bugarska folkloristkinja Tanja Kmetova u istoimenoj studiji, sada već da­le­ke 1995. go­­dine. Pitanje glasi: južnoslovenska epska poezija – most ili granica? Postoji li nekakav imaginarni južnoslovenski pro­stor narodne kulture? Šta on povezuje, a šta razdvaja? I ako je taj prostor ko­nstruisan tako da spaja neke na­sil­no razdvojene oba­le, čije bi to obale bile? Ako je pak granica, šta se nalazi unu­tar nje? I šta je ostalo izvan njenih obala? Posedovnih knjiga, arhiva, ka­ta­sta­ra, tapija?

Danas se, i ne samo u dnevno-političkoj upotrebi, mnogo če­šće i radije govori o balkanskom nego o južnoslovenskom (etno)kulturnom pro­sto­ru. Južnoslovenska fol­klorna zajednica kao da je izašla iz mode.

.

.

U spisateljskom radu, prepoznaje se Vaše interesovanje za istoriju, književnu tradiciju. Istorijski kod koristite i kao metaforu univerzalnih ideja. Kojim bi se književnim delom iz prošlosti najbolje opisala naša sadašnjost?

.

Nesumnjivo Prokleta avlija Ive Andrića. Svet kao tamnica i tamnica kao svet. Nigde pitanje identiteta nije tako „parabolično-manihejski“ (T. Brajović) zaoštreno u Andrićevim delima kao u Prokletoj avliji. Ta, drevna „priča o dva brata“, priča je o Ćamilu i Džemu koliko i o Romulu i Remu, Setu i Ozirisu, Eteoklu i Poliniku, Bogdanu i Dmitru Jakšiću. Ne zaboravimo, u mitskom repozitorijumu tradicije broj dva se shvata kao par, kao dve celine u jednom liku. Otuda bli­za­nci igraju posredničku ulogu između ovog i onog sveta. Između sveta „proklete avlije“ u čoveku i van njega.

Andrićevi junaci uvek idu u paru. Andrićeva sintaksa ide u paru. Andri­će­va misao ide u paru. Andrićev jezik misli u analogijama. Čak se i na ulazu Avlije nalaze „dve starinske kapije“. Po mitskom principu ustrojstva sveta, vremena, romanesknog prostora. Istorije i boga. Istorije bez boga. Ili boga bez istorije.

.

.

Knjiga Vaših izabranih dramskih tekstova  je objavljena pod naslovom Periteorion.  Koliko je danas aktuelna ideja koju ovaj toponim sublimira?

.

I istorijski i mitski prostor čovekovog bivstva, rekao je veliki Andrić, ispu­njeni su istom pričom. Koja se večito ponavlja, otkad je sveta i veka. O čoveku i o njegovoj (nesrećnoj) ljudskoj sudbini. Periteorion je čudesna priča. O vojvodi, despotu i sevastokratoru Momčilu, istorijskoj ličnosti iz 14. veka, epskom heroju koji je bio “visok kao munare”, kako navode turski istorijski izvori, koji je stradao pred zidinama svoga grada, pri čemu se niko od njegove vojske nije predao niti pobegao dok je Momčilo odolevao nadmoćnijem neprijatelju. Priča o junaštvu i kukavičluku, o ljubavi i preljubi, o životu i smrti, o licu i naličju slave. O čudesnom, mitskom gradu, koji se u narodnoj tradiciji nekad naziva Leđan, nekada Pirlitor na Durmitoru, nekad Prizren, nekad Budim, nekad Stambol. O smrti koja predstavlja zamajac (epskog) života. Smrt tog čudesnog balkanskog junaka opevana je u bezbroj epskih varijanata na južnoslovenskom etnokulturnom prostoru. Ipak, pesma Stojana Hajduka klasična je, ima elemente antičke tragike. Velika je, neprolazne i neporozne vrednosti. Zbog toga sam napisao dramu o tom junaku/ toposu, u stihu, namerno sa šekspirovskim tonom, u antičkim registrima tragike.

.

.

Vi se bavite i muzikom. Koliko je to uticalo na formu Vaših stihova?

.

Bez muzike, intonacije, ritma, nema lirike. Nema poezije uopšte. Veoma ozbiljno shvatam rok-poeziju kao vid ne subkulture već istinski autentične i moderne kulture koja je suštinski odredila moj pogled na svet.  Rokenrol kultura isključuje svaki vid isključivosti. Provocira tradicionalno, menja, ponekad radikalno, svet oko nas. Nekada, osamdesetih godina, bili smo korifeji novog muzičkog talasa u Evropi. Bili smo moderni, mladi, drski. Svet je bio naš. I mi smo bili svet.

.

.

U Vašoj zbirci poezije, Anima viva, neke pesme ste posvetili Hlebnjikovu, Kišu, Cvetajevoj, ali i prijateljima, roditeljima. Koliko je važno za pisca, da u procesu stvaranja, ima na umu realnog ili fiktivnog čitaoca?

.

I realni čitalac uvek je fiktivni čitalac. U zbirci Anima viva posejao sam neke tragove i ustanovio neke obrasce pevanja. To su pesme-poslanice. Poruke. Uputstva. Nekada eshatološke epistole. Ali uvek lične. Jer je lirika sopstva najličnija u opštim temama. I obrnuto. Ako uspemo da od ličnog stvorimo opšte, da rečima oblikujemo nemušto, da nametnemo svoj model sveta kao jedini mogući model sveta, sugestijom reči i onoga što stoji iza nje, onda vredimo. I onda će neko čitati to što napišemo.

.

.

Verujete li u književne uzore? Jesu li neophodni, ili precenjeni?

.

Na ovo pitanje teško da mogu da dam pravi odgovor. Moji uzori u životu i u književnosti uopše nisu književni uzori. Delimično, možda. To su moj otac, s jedne strane, i Branimir Štulić, junak moga odrastanja i rok-pesnik koji je obeležio jedno vreme, s druge. Džoni je moj jedini (van)književni junak kojega potpuno nekritički volim, kao svaki pravi obožavalac. U stvari, volim ono što je Azra donela sa sobom: subverziju, pobunu, nihilizam, kreaciju, ludilo… I poeziju.

.

.

Govori se o sve manjem interesovanju za čitanje, sve manjem  značaju literature. Kakva su Vaša profesorska iskustva? Kako na to gledate kao pisac?

.

Nepovratno i trajno sam uveren u postojanje čudesnog balansa u svetu i životu. Zastupam stanovište o duši kao neuništivom ko­smičkom nalogodavcu, o večitom strujanju materije u prirodi i animatističkoj oži­vlje­nosti svih skrovitih sila koje nas okružuju ili se pak nalaze u nama samima.

Poe­zija kao magija reči, imagi­nacija kao suštinski element pesničkog talenta, učitani su u naš kod. Poezija neće propasti. Jezik neće propasti. Čitanje je sport koji dugo traje. Kao marathon. Stoga zahteva od nas strpljivost i upornost. Moramo stalno podsticati čitanje kod mladih.

Pre šest godina, kao predsednik Društva za srpski jezik i književnost Srbije, inicirao sam, zajedno sa prof. Zonom Mrkalj, takmičenje pod nazivom “Književna olimpijada”. Njegov najvažniji zadatak je da podstakne čitalačke navike kod učenika, da unese elemente igre i modernizuje naše bavljenje književnošću u školama. S obzirom na masovnost takamičenja, mislim da smo u ovim namerama uspeli.

.

.

Da niste profesor, čime biste se bavili?

.

Bio bih rok-muzičar.

.

.

.

 

Razgovarala Ana Stišović Milovanović

.

.

.

.

.


Boško Suvajdžić

Rođen 13. aprila 1965. u Draginju. Gimnaziju je učio u Šapcu. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi kao redovni profesor na predmetu Narodna književnost, Katedra za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu. Upravnik je Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, predsednik Upravnog odbora Vukove zadužbine, član Odbora Vukove zadužbine za dodelu nagrada u nauci, član Upravnog odbora Muzeja pozorišne umetnosti, Ateljea 212, Udruženja dramskih pisaca Srbije, kao i Upravnog odbora Zadužbine „Desanka Maksimović“. Obavlja funkciju zamenika upravnika Međunarodnog slavističkog centra (Filološki fakultet, Beograd).

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)