Bojan Todorović

Red

.

,

kada neko umre
pomislimo na izreku:
neka ide po redu
a kada se red ne ispoštuje
malo toga pametnog ima da se kaže

na našoj sahrani jedan će muškarac
podići kažiprst i reći:
dosta sa pričama o redu
za mene red ne važi
nemam red
jer sam sterilan

dobro je da svaka reka ima svoje ime
jer drugačije ne bi znali
na čijim obalama smo se dodirivali
ipravili taj red
već par godina ne možemo
ali meni se i dalje diže
kad pomislim na te obale

ležiš u postelji bolesna
pokrivena čaršavima
pružam ti ruku gladim ti stomak
i ljubim znojavo čelo
živa si ali misliš da je meni teško
pa ti se život baš i ne dopada
ležem preko tebe
i presuđujem nam

na našoj će sahrani
jedan muškarac podići
kažiprst i reći:
makar su napravili svoj
red

o štampi

deda je redovno kupovao
glas podrinja
to se čitalo i živelo
kao zov rodnog kraja
čitao sam ih uvek otpozadi
dve strane sporta
sedamnaest strana čitulja

ljudi izgleda više umiru
nego što se bave sportom

u sportu sam tražio svoje ime
da li sam taj vikend postigao gol
u čituljama sam tražio
vesele oči sa kojima bih se družio
da smo imali priliku
ili svoje ime
ako ih čitam u zagrobnom životu

vesele oči nikada nisam našao
uglavnom su bile izmorene
čekajući da umru
svoje ime u čituljama takođe nisam
bio sam svaki dan sve življi
a deda je svaki dan
sve više umirao

dečurlija

u staračkom domu
portir uzima dokumenta
radi stroge formalnosti
kao da možemo nauditi penzionerima
više nego što im je nauđeno

deda je sinoć umro
došli smo po telo
portir opet obavlja svoj posao
vazduh je težak
svi ćutimo
a dedini drugovi se njišu
kao deca na sunčanom danu

telo smo dobili na ležaju
a stvari u crnoj kesi za đubre

u kesi su:
kačket
naočare
brijač
dve košulje
pantalone
cipele

nije mrtvo telo ono što
rastužuje čoveka
već životi spakovani u kesi za đubre
čiji sadržaj nismo uzeli

dedu smo sahranili skromno
na groblje mu nikad nisam otišao
jedva ga se i sećam
pamtim samo njegove drugove
koji se njišu
kao deca na sunčanom danu

religija

u milionima gradova
ljudi skrivaju pogled od sunca
i nose naočare kao da je sunce
najstrašnija stvar
a opet svako od tih slabića
je predodredjen za nešto

da je moj bog odraz mog lica
dok gledam u kasiku
mornari bi mi svilenim maramama mahali
gejse bi mi ljubav nudile,
zonglirao bih meteore i jeo željezo
a tebe bih zaboravio
pre nego što sam te upoznao

govorio bih ti da si glupa
da me ostaviš na miru
i da prezirem miris ruzmarina

ali moj bog nije odraz mog lica
dok gledam u kašiku
jer moj bog je sunce
pa i ja kao i svi
čkiljim
i čekam
da me poljubiš

bog je gangster

smrt mi je sinoć pozvonila na interfon
oko 23 časa
dok samslušao album
black messiah

bio sam spreman i oprezan
dok se penjala na treći sprat
lupala je i grebala vrata
ali je ipak ušla da se zgreje
i popije kafu na brzinu
ne želeći ništa od mene

a ja sam pitao
mogu li da postanem besmrtan
pa onda umrem

na rastanku
mi je rekla
zamisli da se
probudiš sutra
a sve pesme su nestale

.

.

.

.

.


Bojan Todorović

Bojan Todorović, rođen je 19.11.1992. u Šapcu. Diplomirao je Poslovne informacione sisteme na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu. Prve literarne tekstove objavio 2012. godine u časopisu “Dobro jutro Columbo”. Učesnik je Radionice kreativnog pisanja u Omladinskom centru CK13 u Novom Sadu od 2013. godine. Godine 2015. bio je član kolonije “Književnost & Multimedija”. Objavljivan je u književnim zbornicima “Na ulici gaze bose ljude” i “Sanjatorijum” koji su nastali u okviru tih projekata. Njegova kratka priča "Kučence" bila je 2015. godine u užem izboru na Međunarodnom književnom konkursu “Lapis Histriae” u Umagu, gde je i objavljena. 2016. godine njegova zbirka poezije “Čarli ili (dobri dečaci loših država)” nagrađena je nagradama “Milutin Bojić” koju dodeljuje istoimena biblioteka, kao i nagradom “Prvenac” koju je dodelio SKC Kragujevac. Zbirka je objavljena u oktobru.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)