Vule Žurić

Rukavice Gašpara Pursta

,

.

………………….odlomak iz romana

 

…..U sveže namolovanom predelu vladala je rokoko tišina.

…..Vedro avgustovsko nebo, utvrđenje na bregu i naselje na drugoj obali reke, pa čak i sam Dunav kao da su još uvek zauzimali svoja mesta pred lađom čijeg imena doktor Šraud najednom nije mogao da se seti. I dok je prvi oficir izdavao naredbe posadi da se pripremi za pristajanje uz obalu, a baron Pihler nastojao da udiše što manje panonskog vazduha s kraja osamnaestog veka, profesor medicinske policije na peštanskom univerzitetu odluči kako će izveštaj, koji je nameravao da napiše nakon obavljenog posla, otpočeti opisom neke druge situacije, pa neće morati da navodi na kojoj su se lađi spustili skoro do same granice sa Turskom.

…..„Afrika!“, sa istančanom mešavinom prezira i rešenosti reče baron, ali doktor Šraud na vreme shvati da to nije ime lađe koja je uspešno izmicala lelujavom odrazu petrovaradinskog brega nakinđurenog džidža-bidžama najmodernijeg vojnog utvrđenja.

…..„Prava pravcijata Afrika!“, baron Pilher velikodušno proširi svoje zapažanje, pa desnom rukom, iz koje već ceo dan nije ispuštao belu maramicu opervaženu čipkom, obuhvati reku, drveće, zgrade i ljude koji su im nešto dovikivali sa sve bliže obale u već dubokoj senci, na kojoj ih je čekalo i nekoliko praznih kola u koja behu upregnuti lepi i već dobro nervozni konji.

…..„Knez Odeskalki mi je Srem opisao kao strahovitu pustinju, dobru samo za razbojnike i divlje zveri. I tvrdi da su ovdašnji divljaci prirodni štit protiv svake vrste zaraze koja nam preti iz Turske. Deca im se, veli, rađaju šugava i nikada se ne kupaju, pa svaka zaraza beži od njih kao đavo od krsta.“

…..„Knez poseduje gotovo ceo Srem“, Šraud reši da okonča ovaj besmisleni razgovor pre nego što sasvim priđu obali, „i verujem da je u potpunosti upućen u trenutno stanje po zaraženim mestima, pa je zato i otputovao u Italiju. Ali, onda su kontumaci i rašteli podignuti duž granice samo gubljenje novca i vremena i trebalo bi ih odmah ukinuti!“

…..„Jesus Maria!“, baron odmahnu onom već sasvim malaksalom maramicom, ne bi li od sebe oterao i najmanju pomisao na takvo nešto.

…..„Ako se pokaže da je Odeskalki u pravu i da zaraze nema,“ nije nameravao da se zaustavi Šraud, „vratićemo se u Peštu čim pregledamo sve u međuvremenu prispele izveštaje i u potpunosti se uverimo u netačnost i preteranost sadržaja izveštaja koji su razmatrani na konzilijumima medicinskog fakulteta i na sednicama vlade.“

…..„Pa, dobro“, baron prinese maramicu ustima i pogleda carskog savetnika kao da će mu reći nešto mnogo sudbonosnije od onoga što je imao na umu. „Ne smemo sasvim zanemariti lep iznos određenih nam dnevnica i još lepšu priliku da pijemo prvoklasni bermet. Stižemo uoči vinskog meseca i berba samo što nije počela.“

…..Šraud spusti kapke i udahnu najdublje što je umeo.

…..Sem mirisa vode i poslepodnevnog povetarca isprepletenog sa dovikivanjem mornara i ljudi sa kopna na jeziku koji nije razumeo, oseti i nekoliko čestica čistog, ledenog straha. Na mestu očekivane vreve živog trgovačkog mesta, umesto roja robom natovarenih velikih i malih lađa i ribarskih čamaca, umesto poletnog zvuka vojničke trube sa petrovaradinske tvrđave, na sve strane kvasala je nema jeza nemoći pred skorim trijumfom smrti.

…..E, to će biti njegov prvi i najvažniji zadaci, koje će početi da izvršava čim siđe sa lađe čijeg imena više i nije imao vremena da se seti: stvaranje uverenja kako je sasvim mogućno učiniti mnogo toga da se bolest pobedi i stroga zabrana prepuštanja fatalnosti navodnog slučaja.

…..Jer, sudeći po prispelim izveštajima, prva žena koja je donela bolest u Irig nije slučajno otišla da obiđe bolesnu sestru u selu čije ime nije ni pokušavao da izgovori i nije slučajno nakon sestrinog pogreba uzela neke njene stvari i ponela ih sa sobom. Sve se, dakle, odvijalo prema ustaljenim navikama i drevnim običajima ovdašnjih ljudi, uz čiju pomoć je zaraza i stigla do tolikih kuća i tela u njima.

…..Šraud otvori oči kada se sa obale začu sve bliži topot konja. Pet ili šest pandura jahali su im u susret, podižući za sobom prašinu koja izbrisa liniju nasipa i zakloni vrh crkvenih zvonika što su ljubopitljivo gvirili na reku iz grada.

…..Konjanike je predvodio krupan i snažan natmureni čovek.

…..Njegova pojava nanese još jedan sloj jeze na lica ljudi što su čekali da im mornari dobace uže kojim će lađu privezati za levu obalu reke, na kojoj se nalazilo naselje koje je Šraudu, na prvi pogled, ličilo na neobični logor još neobičnije vojske što je dospela nadomak petrovaradinske tvrđave i onda odustala od svake druge namere sem one da bez bilo kakvog skrivenog interesa prisustvuje protoku vremena.

…..Vremena koga je baš tu i baš sada ponestajalo.

…..„Gde su ona trojica?“, baron kao da je sačekao da Šraud završi ovo predugačko presabiranje i baš tada na palubu izađoše ostali članovi komisije koju je peštansko namesništvo formiralo pošto su lekari sa medicinskog fakulteta pažljivo pregledali izvešće poslato sa dvodnevnog većanja županijske skupštine u Novom Vukovaru, održanog desetog avgusta hiljadu sedamsto devedeset i pete godine.

…..Deset dana kasnije, kraljevski komesar baron Josif plemeniti Pihler, njegov pro consilio medico, doktor i profesor medicinske policije na peštanksom univerzitetu Franc Šraud, njegov kolega, lekar Kitl, hirurg Fuke i apotekar Ostali spremali su se da izađu na obalu gde su ih bez i jedne jedine naznake makar i najmanje ceremonije čekali nosači, njihovi nadzornnici koji nisu prestajali da se dernjaju i onih četiri ili pet pandura, te njihov natmureni, krupni pretpostavljeni, koji nije prestajao da ćuti.

…..„Nomen est omen!“, kao da je pripiti Galililej koji tvrdoglavo tvrdi da je zemlja okrugla reče apotekar Ostali.

…..„Šta to bulaznite?!“, baron s neskrivenim gađenjem upita tog debelog prostaka, koji izgleda nije skidao osmeh sa lica ni dok spava.

…..„Vaša sveukupnosti, koliko znam, Novi Sad je, takorekuć, Neoplanta!“, nije prestajao da bude veseo apotekar Ostali.

…..„I?!“, baron umalo ne poskoči od nagomilanog besa i ispusti maramicu s kojom se vetar nakratko poigra, pa je baci u reku, što je ponese ka Beogradu.

…..„I, koliko vidim, baš je lepo izrastao… poput korova!“, trijumfalno reče Ostali i prasnu u smeh koji se možda čuo i do zidina petrovaradinskog utvrđenja, odakle su tri uniformisana čoveka posmatrala pristajanje leđe uz suprotnu obalu, dok na desetine vojnika beše zauzeto glancanjem nervoznih topova.

…..„To mora da je stigla komisija“, reče pukovnik Milutinović, pa prihvati grozd koji mu je ponudio jedan od dvojice nižih oficira, otkinu nekoliko zrna, stavi ih u usta i pokaza na petoricu ljudi obučenih po bečkoj modi, koji tek što behu sišli sa lađe i krupnog, nadodoljenog konjanika koji sjaha, priđe im i nakloni se plitko i prekratko.

…..„Eno ga i Lovas“, pukovnik pokaza rukom u kojoj je držao grozd, pa ga vrati jednom od dvojice potčinjenih i krete ka konjušnici gde ga je, kako je bio naredio odmah posle ručka, čekao njegov osedlan konj.

…..„Ne iznose mnogo prtljaga“, primeti jedan od podoficira, otkinuvši još nekoliko bobica sa grozda, dok su na drugoj obali, uz neprekidnu viku nadzornika, mornari sa lađe u kola pretovarali sanduke raznih veličina, džakove i burad.

…..„A šta si ti mislio da će doneti?“, upita ga drug.

…..„Pa, lek“, odgovori ovaj i tu prestade svaki njihov razgovor, nego su mljackajući gledali na drugu obalu, sve dok pored straža na Hagenovom pontonskom mostu nije projahao njihov komandant, koga su dovoljno cenili da bi im lica osvojio samouveren, diskretan osmeh.

…..„Evo i pukovnika Milutinovića“, dubokim, snažnim glasom reče veliki župan i vitez ordena Svetog Stefana Sigismund plemeniti Lovas, koji se baronu Pihleru nimalo ne beše svideo, baš kao što veliki župan, Šraudu je na prvi pogled to bilo jasno kao dan, nije gajio simpatije prema oficiru koji beše sve lepši što im je bivao bliži.

…..„Slavna gospodo“, reče pukovnik čim sjaha sa konja i pozdravi ih mnogo svečanije nego što su to propisi nalagali, „obrštar petrovaradinske regimente, Aksentije Milutinović. Čast mi je poželeti vam dobrodošlicu i pozdraviti vas u ime moga komandanta, generala Georga plemenitog Ženeija!“

…..„A, gde je general?“, nimalo odoborovoljen pukovnikovom ljubaznošću upita baron Pihler.

…..„General lično organizuje i sprovodi sve potrebne zaštitne mere duž vojne granice i linije kužnog kordona“, Lovas ne dade pukovniku da dođe do reči. „Upravo je počelo podizanje Manđeloske linije.“

…..„I kada će se vratiti?“, hteo je da zna Pihler, koji kao da je bio spreman da se smesta vrati na lađu i naredi povratak u Peštu.

…..Lovas i pukovnik Milutinović nemo potražiše pomoć od doktora Šrauda, u kome su, iako još ne beše izgovorio ni jednu jedinu reč, prepoznali istinskog predvodnika tek prispele komisije.

…..„Mnogopoštovani barone Pihler, veliki župane Lovas, pukovniče Milutinoviću“, obrati im se Šraud na nemačkom, „predlažem da razgovor o svim najbitnijim stvarima nastavimo za večerom. Što nas pre obavestite o trenutnoj situaciji, pre ćemo preduzeti prve korake u suzbijanju zaraze.“

…..„A i gladni smo.“, dodade Ostali, pa se seti još nečega. „I žedni!“

…..„Slažem se“, reče Lovas i pokaza doktoru da se sa ostalim članovima komisije popne u kola koja su vukla dva belca.

…..„A, gde ćemo to jesti, piti i spiti?“, zadovoljno trljajući ruke i šireći nozdrve, kao da već oseća miris pečenja, mimo svakog reda nastavi da se raspituje veseli apotekar.

…..„U Turskom hanu“, odgovori mu Lovas, koji se već beše popeo na svoga vranca.

…..„Gde?!“, vrisnu Pihler, pa mornari i nosači na trenutak prekinuše pretovar prtljaga.

…..„Ne brinite ništa, barone“, sada pukovnik Milutinović ne dade Lovasu da progovori. „To je sasvim pristojna gostiona. Samo je ime…“

…..„Magično“, nije odustajao Ostali, koji čak i trepnu nekoliko puta poput kakve negovane precioze, pa se onda jedva pope na mesto do kočijaša.

…..„Videćete, novi zakupac Manojlo Berber uredio je sve po poslednjoj modi.“

…..„A i da jeste pravi han, trgovaca iz Turske sada ionako nema. Sve je stalo zbog zaraze“, smrknuto reče Lovas, već pomalo nervozan i dobro ljut, jer ništa u tom času nije bilo kako je trebalo da bude: taj baron je bio najobičniji bezveznjak, onaj debeli više je ličio na komedijaša nego na apotekara, a na pukovnikovo drsko ponašanje nije vredelo trošiti reči ni na jednom od jezika koje je govorio.

…..„Zato smo ovde“, poletno reče doktor Šraud i osmehnu se Lovasu, pre nego što se pope u kola, u kojima je sedeo i znalački se durio baron Pihler. „Uz sve preduzete mere za sprečavanje daljeg širenja zaraze i lečenja obolelih, najpre treba podstaći stanovništvo da vodi normalan život. Ljudi moraju da nastave da obrađuju zemlju, gaje stoku, trguju, troše novac.“

…..„Moja regimenta je tu da vam na svaki način u tome pomogne“, odlučno reče pukovnik, koji ubrzo potera konja za kolima u kojima su ćutke sedeli Pihler, Šraud, Kitl i Fuke, a Ostali nije prestajao da se smeje onome što je na srpskom mrmljao u bradu zarasli kočijaš. Ipak ohrabren poslednjim rečima tog odlučnog i razumnog peštanskog lekara, pred dvopregom je jahao veliki župan i vitez Lovas, dok se na ravnicu polako spuštao prvi veo poznoavgustovske noći.

…..A kada se mesec popeo visoko nad tvrđavom u koju se već bio vratio zadovoljni i pospani obrštar Milutinović, za dugačkim stolom u trpezariji Turskoga hana sedeli su još samo veliki župan i doktor Šraud i gledali kartu Srema, koju je Lovas raširio čim je gazda Manojlo Berber lično odneo prazne tanjire i pladnjeve na kojima ostadoše samo oglodane kosti.

…..Prostoriju je osvetljavao titravi plamen sveća što su dogorevale u svećnjaku koje Šraud nije nameravao da opiše u svome izveštaju, čiji početak još uvek nije imao.

…..„Evo, ovo ovde su Krnješevci“, Lovas bez problema izgovori ime sela iz koga je neka Anđelija prenela zarazu u Irig, u kome je, prema najnovijem izveštaju sremskog podžupana Jankovića, i dalje umiralo najviše ljudi.

…..„Kako rekoste da se zove lekar koji je tamo poslat prvog avgusta?“

…..„Andrija Budaji. On je, inače, županijski fizik u Vukovaru.“

…..„Moj pomoćnik Kitl mora što pre da se vidi sa tim čovekom i da se odmah vrati, da bismo mogli…“

…..„To je nemoguće“, Lovas prekide Šrauda.

…..„Zašto?“

…..„Doktore, ko jednom pređe liniju kordona, taj više ne sme da se vrati sve dok zaraza traje. Tako nalaže Normativum sanitatis.“

…..„Ali, zašto ste onda liniju kordona povukli toliko široko? Pogledajte kolika je to teritorija“, Šraud pokaza na debelu liniju kordona što je opkoljavao skoro ceo Srem, duž koje su već desetak dana na svakih nekoliko stotina metara podizane stražare u kojima će boraviti posade, čiji je zadatak da patroliraju granicom između života i smrti i nikome ne daju da je pređe.

…..„Morali smo“, ništa opširnije nije ni pokušao da smisli Lovas, a Šraud jedva primetno klimnu glavom, ne dižući pogled sa karte.

…..Još jednom je čitao u sebi imena sela i gradova i zamišljao neki proplanak, raskršće, ili šumu i tišinu, taj jezivi muk smrti koji ih sve jače pritiska.

…..„Komesar nam, bojim se, neće biti od velike pomoći“, nakašlja se pa reče Lovas i usu još vina u obe čaše.

…..„Ali, neće nam ni odmoći“, reče Šraud, otpi gutljaj, pa nastavi da govori nešto tiše. „Pihler će potpisati svaku naredbu i svako uputstvo koje sastavim i neće se mešati u posao u koji se ne razume.“

…..Lovas zadovoljno klimnu glavom.

…..„I ne zaboravite da je kod njega novac“, dodade Šraud.

…..„Koliko su vam dali?“

…..„Pet hiljada forinti.“

…..„Ali, to je malo! Treba platiti tolike straže, činovnike, hranu za silan narod po kontumacima i u mestima već zatvorenim stražama.“

…..Šraud reče da je to tek za prvo vreme i da svi znaju kako će za plaćanje neophodnih troškova biti potrebno mnogo, mnogo više, te da će koliko sutra, nakon što se baron sastane sa ostalim županima u novosadskom magistratu, biti poslato pismo caru da se odmah otvore svi magacini žita u Bačkoj i da pod hitno treba naći ljude što će raditi u vinogradima u koje njihovi vlasnici više ne smeju da izađu.

…..Zaćutaše, a onda rekoše u isto vreme:

…..„Doktore…“

…..„Župane…“

…..To ih nasmeja, pa Lovas pokaza Šraudu da prvi postavi pitanje.

…..„Zar ne postoji način da opozovete naredbu Skupštine o postavljanju kordona oko tolike teritorije?“

…..„To je sada nemoguće.“

…..„Bolest ne poznaje administrativna razgraničenja“, sada ne više tako tiho reče Šraud. „Odsecanjem ovolikog broja ljudi od tokova normalnog života nećemo pobediti kugu.“

…..Doktor je tu reč izgovorio kao da kaže mleko, ali sveće zatreperiše kao da su na groblju.

…..„Dakle“, Lovas pogleda Šrauda duboko u oči i gotovo šapnu, „jeste kuga?“

…..Doktor u kožnoj mapi pronađe papir koji je tražio, prinese ga svetlosti sveća i poče da čita izveštaj doktora Budajia pisan na latinskom.

…..„Ljudi obole sa groznicom i glavoboljom i brzo tako malakšu, da se jedva drže na nogama“, čitao je lepo Šraud. „Bolesnici buncaju i ne ištu ni jesti ni piti. Kasnije se pojave bolovi pod kožom, pak onda treći-četvrti dan, na preponi, pod pazuhom, pod kolenom i za ušima, iskoče otoci žlezda, takozvani buboni. Većina umre šesti i sedmi dan.“

…..Šraud vrati Budajiev izveštaj u mapu, među ostale papire.

…..„To je precizan opis bubonične kuge“, zaključi „A mi ćemo je pobediti.“

…..Lovas nije uspeo da zadrži gorki smeh.

…..„Potpuno vas razumem“, osmehnu se i Šraud, pa Lovasu izloži ono svoje razmišljanje o zarazi, i njenom korištenju navika i običaja ljudi.

…..„I šta nameravate da preduzmete?“, više se nije smejao Lovas.

…..„Treba samo privoleti ljude da promene navike i običaje.“

…..„E, doktore, dugo me neko ovako nije zabavio!“, sada nije prestajao da se grohotom smeje Lovas. „Kako ste ono rekli… samo privoleti…“

…..„Samo privoleti“, dobronamerno potvrdi Šraud, dok je plamen sveća veselo drhturio pred nesmanjenim naletima Lovasovog smeha, koji prestade kao da je neko zalupio vrata i njegovo lice opet postade ozbiljno, a glas još dublji.

…..„Graničari još uvek žive u kolibama nalik na stanove amerikanskih divljaka. Nemaju ni prozora, ni ogledala, ni stola, ni stolice, ni peći, ni postelje. U Velikim Radincima, Grgurevcima i Bešenovu mnogi još uvek žive ili pod zemljom, ili u tesnim kućama u koje jedva da ulazi čist vazduh. Sokaci u Irigu su uski i krivi, kuće su bez avlije, naslonjene jedna na drugu. Cele godine jedu jedno te isto, a i to isto žene slabo umeju kuvati i hleba ispeći, a rakija i vino se piju nemilice, pa i sad veruju da i kugu mogu rakijom izlečiti. Loše su obučeni i često bosi, pa i to odelo se prenosi sa oca na sina. A tek popove da im sretnete i verske običaje da vidite. Svaki obred traje najmanje po tri dana, i kada se rađaju, i kada se venčavaju, a tek kada umiru! Tako im je kuga i stigla iz Krnješevaca u Irig, jer je red da se od pokojnika uzme nešto za uspomenu.“

…..Lovas najzad prestade da govori, dok su njegove reči još uvek padale na kartu Srema, koji je Šraud sada video kao na velikom, nedovršenom platnu što čeka da i on po njemu ostavi svoj trag.

…..„I vi hoćete da takav narod privolite da promeni navike i običaje?!“, Lovas poče da kucka kažiprstom po karti.

…..„Moram“, ne dižući pogleda reče Šraud.

…..„Onda ujutru pođite sa mnom do raštela na Klisi, da vidite s kim ćete imati posla.“

…..Lovas iskapi vino i ustade, a Šraud nečujno spusti obe ruke na kartu i sada on velikog župana pogleda duboko u oči.

…..„Veliki župane, izgleda da se nas dvojica ipak nismo najbolje razumeli. Ja sam došao da ljude lečim, a ne da iz njih isterujem zle duhe.“

…..Lovas htede nešto da kaže, ali mu Šraud pokaza da ćuti.

…..„A kuga neka sutra slobodno navrati do tog vašeg raštela, da vidi sa kim će imati posla. Jer, ja je se ne bojim.“

…..Raštel je najpre ličio na veliku pijacu, na samoj obali Dunava sa bačke strane.

…..Beše podeljen po polovini dvema visokim drvenim ogradama između kojih se nalazio slobodan prostor po čijoj sredini se protezala još jedna ograda, koja je pravila dva dvorišta gde su službenici kroz vrata primali predatu robu, pregledali je i prosleđivali onima kojima je i namenjena. Sve što je na obalu prispelo sa sremske strane, pažljivo je prano i pregledano, a ono što je bilo namenjeno Sremu, prelazilo je preko tri ograde bez pranja.

…..Sa obe strane raštela nalazilo se nekoliko stotina duša, na desetine konjskih i volovskih zaprega, stada ovaca, jata gusaka, kokošaka i druge živine, a kada su Lovas i Šraud stigli, Sremci tom veselom horu onomatopeja pridodaše i mukanje krda krava koje su lađom taman bili dovezli do polovine reke, a onda ih naterali u vodu, kroz koju su grla morala da plivaju ne bi li se tako sama od sebe oprala.

…..„U onim burićima je bermet za barona“, Lovas pokaza na dva burića, koje su službenici uveliko prali vodom. „A eno i generala Ženejia!“

…..Veliki župan sjaha i uputi se ka starijem ćelavom čoveku koji je bosonog, samo u dugim gaćama i košulji, sa još dvojicom vojnika, stenjući kotrljao opranu burad ka visokoj drvenoj ogradi sa bačke strane.

…..„Generale, šta ste to opet zarobili?“, obrati mu se veselo Lovas, srdačno šireći ruke.

…..„Ooooo, najveći veliki župane, otkud vi u vašem dvorištu?!“, prokrklja zadihani starac, pa prepusti dalje valjanje buradi vojnicima i posveti se kašljanju.

…..„Doveo sam doktora Šrauda, koji je juče stigao sa baronom Pihlerom, predsednikom komisije za…“

…..„Doktore…“, general nije prestajao da kašlje.

…..„Gospodine generale“, nakloni mu se Šraud, „pukovnik Milutinović i veliki župan su tako lepo pričali o vama.“

…..„A, moraju“, general najzad dođe sebi i pokaza im da svi krenu nazad, u bački deo raštela, gde su prvo morali dobro da operu ruke. „Nego, nađite vi neku od ovih snaša sutra ujutru, pa njih pitajte šta misle o meni.“

…..Dok se Lovas od srca smejao, Šraudov pogled krenu za generalovom rukom kojom je obuhvatio ceo prostor na kome su stajali ljudi, žene, živina i stoka. Muškarci odreda behu mahom visoki, crnih očiju i vlasi, a žene snažne, lepo uzrasle.

…..„Ždrebice su to, moj doktore!“, vrteo je glavom i setno uzdisao general, dok se uz Lovasovu pomoć odevao i obuvao. „I sada ta tela uništava kuga. Ali, vidim da ste vi čovek…“

…..General shvati da ga doktor ne sluša, pa munu laktom Lovasa, koji mu je taman dodavao periku, namignu mu mangupski i pokaza bradom koga to doktor gleda.

…..Šraud još pri dolasku beše ugledao devojku koja je i sada stajala na onom istom mestu, kod samog ulaska u raštel. Od glave do stopala umotana u ne više tako belo sukno, s vremena na vreme bi izvila vrat, ne bi li valjda bolje videla šta se dešava kod visoke ograde. Njene oči boje pepela samo su čekale da ugledaju onoga koga tako napeto iščekuju pa da se osmehnu, a Šraud pomisli da je to slika kojom bi morao, samo kad bi smeo, da započne svoj izveštaj.

…..„Ova vam je, doktore, odnekud iz Turske“, general mu šapnu na uvo. „I čeka nekog lolu.“

…..Ni Lovas ni general nisu bili sigurni da ih je Šraud čuo, jer je još uvek netremice posmatarao devojku koja još jednom izvi tanki, beli vrat, a pramen njene ruse kose na trenutak zaigra na vetru.

…..„Generale, govorite li turski?“, najzad progovori doktor.

…..„Sada ćemo da proverimo“, odgovori mu Ženeji i uputi se ka devojci, a Lovas stavi ruku na doktorovo rame i sada on poče da šapuće.

…..„Znate li da ovdašnji narod čvrsto veruje kako je kuga u stvari devojka odevena u belo?“

…..Šraud nemo zavrte glavom, dok je devojka nešto odgovarala generalu.

…..„Pojavljuje se u selima u gluho doba noći i skače ljudima na ramena.“

……„Sada je dan“, odgovori mu i krete prema devojci i generalu, koji ih je pozivao da im priđu.

…..„Doktore, ovo je Šerid Zade“, general procvrkuta i pre nego što su se Šraud i Lovas sasvim približili. „I govori srpski.“

…..Doktor i veliki župan se nakloniše devojci, koja se pomalo hrapavim glasom obrati generalu, sve vreme gledajući Šrauda.

…..„Čeka verenika, sa kojim je iz Beograda pobegla na ovu, našu stranu.“

…..„A gde joj je verenik?“, upita Lovas, očigledno sumnjajući u svaku generalovu reč, uključujući i one kojima je devojci prevodio njegovo pitanje.

…..„Otišao je pre postavljanja kordona u manastir Hopovo… u blizini Iriga… kod svoga strica… po blagoslov…“

…..Šerid Zade je i dalje govorila, ne skidajući pogled sa Šrauda.

…..„I od tada od njega nema ni traga ni glasa“, prevodio je general. „Hoće već da je izbace iz jedne novosadske krčme u kojoj su bili odseli… a ovde dolazi redovno… ne bi li makar nešto saznala o njemu od kaluđera.“

…..„Kaluđera?“, kao da je izgovorio neku sasvim drugu reč, ponovi Lovas.

…..„Danas ih nema“, odgovori mu general, „ali i sami dobro znate da i oni ponekad ovamo donose vino.“

…..Tada i Lovas progovori na jeziku koji Šraud nije razumeo, a devojka obori glavu.

…..„Šta ste je to pitali?“, ta sitna Lovasova podlost iznervira Šrauda.

…..„Da li su je pregledali ranari“, prevede general.

…..„Svakoga ko dođe iz Turske mora da pregleda ranar“, strogo reče Lovas. „Ko zna, možda je baš njen verenik preneo kugu iz…“

…..Šraud joj nežno dodirnu lice, pa joj polako okrenu bradu na levu, potom na desnu stranu.

…..„Evo, ja sam je pregledao“, reče Šraud. „I neka ne brine za smeštaj. Povešćemo je sa nama, u Turski han, pa ćemo po Kitlu poslati pismo u taj manastir u kome joj je verenik.“

…..„Ali Kitl neće moći da se…“, htede da ga podseti Lovas.

…..„I mi ćemo uskoro za njim“, kao da najavljuje odlazak na izlet reče Šraud, dok je general prevodio devojci doktorove prethodne reči. „I to što pre, čim baron kod cara obezbedi potrebna ovlaštenja i zamoli ga da vas imenuje za komesara.“

…..„Za kome…“

…..„Poći će sa vama“, general zacvrkutano prenese Šraudu devojčine reči, a jedan vojnik pritrča još uvek zatečenom Lovasu i predade mu koverat.

…..„Pismo doktora Budajia“, najzad uspe da dovrši ono što ima da kaže Lovas i pruži kovertu Šraudu, a ovaj je odmah otvori i iz nje izvadi papir koji je, svima se učini, mirisao na sirće, prelete preko ispisanih redova i krete ka konjima i natovarenoj zaprezi, dok su dvojica pijanih seljaka sa sremske strane ograde počinjali da pevaju pesmu za koju se niko u raštelu nije smeo zakleti da li je vesela ili tužna.

…..Tužno sasvim sigurno nije bilo u Turskome hanu, gde je apotekar Ostali pred kuvaricama, kelnerima, gazda Manojlom i tek nekoliko gostiju imitirao barona Pihlera. Umesto na lađi, stajao je na klupi, a umesto bele maramice opervažene čipkom mahao je prljavom salvetom, dok je na glavi, umesto perike, imao nekoliko venaca belog luka.

…..„Ovo je skandal!“, Ostali čak beše pogodio boju baronovog glasa. „Lađa je uska i Dunavo smrdljiv, a obale nisu napuderisane…“

…..U prostoriju uđoše Šraud, Lovas i devojka očiju boje pepela.

…..Na trenutak je i tišina gledala gde da se skloni.

…..„Smestite gospođicu i dajte joj nešto da jede“, Šraud reče još uvek nasmejanom Manojlu Bereberu, pa se onda obrati apotekaru, sa čije glave su i dalje visili venci beloga luka. „A vi pozovite Kitla i Fukea, pa idite da natovarite kola opijumom, kamforom, živom i onim hirurškim materijalom i instrumentima koje smo doneli.“

…..Ostali klimnu glavom sa koje mu spadoše oni venci beloga luka, pa i on izađe, a uskoro iz Turskoga hana odoše i svi gosti sem jednog.

…..Tom uredno obučenom čoveku povećeg, nešto rumenijeg nosa, trebalo je i više od nekoliko minuta da skupi hrabrost i priđe doktoru, koji je još jednom čitao Budajievo pismo u kome je ovaj javljao da je ceo Irig okužen, kako je do sada umrlo preko četiri stotine osoba i da je zavladao užasan nered, jer narod odbija da preda mrtva tela svojih najbližih, već ih i dalje sahranjuje po ovdašnjim običajima, a iriški parosi, uprkos okružnici arhimandrita Avakumovića poslatoj iz Vukovara još tridesetoga julija 1795. i dalje puštaju narod u crkve, svete vodicu i drže svečane sprovode i velike pogrebe.

…..„Ja se izvinjavam…“, sa puno obzira pokuša čovek, a Lovas ga odmeri kao crni pas čuvar, koji samo što ne zareži.

…..„Da?!“, Šraud podiže pogled sa pisma i prvo što spazi na čoveku u kasnim pedesetim godinama beše njegov nos.

…..„Ja se izvinjavam“, ponovi čovek, pa pre nego što se nakloni htede da skine šešir, koji beše ostao za njegovim stolom, zajedno sa parom kožnih rukavica.

…..„Izvolite?“, ohrabri ga Šraud.

…..„Ja sam Gašpar Purst, ovdašnji rukavičar.“

…..I Šraud i Lovas su ćutali.

…..„Ja, znate, pravim rukavice. Lepe, mekane, tople. I korisne“, seti se još jedne osobine svojih rukotvorina Purst.

…..„I šta hoćeš?“, saseče ga Lovas.

…..„Da ispričam nešto doktoru“, reče rukavičar potpuno sasušenog grla.

…..„Onda sedite za naš sto“, ponudi mu Šraud i upita Pursta šta bi hteo da popije.

…..„Pivo“, reče i slegnu ramenima čovek, kao da se izvinjava.

…..„Manojlo! Tri krigle piva!“, doviknu Šraud gazdi, koji vrlo brzo donese porudžbinu, pa rukavičar nazdravi i ispi skoro pola krigle ne bi li došao sebi.

…..„Slušamo vas“, Lovas ga podseti na razlog zbog koga je seo za dugački sto.

…..„Ja se izvinjavam“, još jednom napomenu Purst, udahnu i poče da priča.

…..„Vidite, ja sam krajem jula otišao u Irig sa sremskim županom Francom plemenitim Jankovićem, radi obavljanja jedne istrage.“

…..„A o kakvoj se istrazi radilo?“, upita Lovas glasom od čije osornosti rukavičar poče da se znoji.

…..„Vidite, mene su nekoliko večeri ranije, u jednoj krčmi na putu prema Rumi napali neki razbojnici, koji su me…“

…..„Opljačkali su vas?“, htede nekako da mu pomogne Šraud.

……„I to“, skoro veselo odgovori rukavičar Purst, pa se potom dirljivo sneveseli. „Ali su me i surovo pretukli i pretili da će sledeći put da me ubiju.“

…..„I u krčmi su ih prepoznali i rekli da su iz Iriga“, Lovas nije imao strpljenja na pretek.

……Rukavičar proguta pljuvačku i klimnu glavom.

……„I, jeste li ih našli?“, upita ga Šraud.

…..„Koga?“

…..Lovas frknu.

…..„A, da, izvinjavam se… Pa, nismo. Ali smo videli…“

…..Rukavičar je još nekoliko trenutaka pokušavao da pronađe pravu reč, ali onda dohvati kriglu, ispi je do dna i podrignu.

…..„Ja se izvinjavam.“

…..„Šta ste videli?“, Šraud upita rukavičara, iz čijeg pogleda shvati šta će ovaj da kaže. „Videli ste obolele?“

…..„Mrtve.“

…..„Pričajte, slušamo vas. Hoćete još jedno pivo.“

…..Hteo je, a kada gazda Manojlo pred njega spusti kriglu, rukavičar već beše ispričao dobar deo onoga što je video.

…..Nakon što su uvideli da od razbojnika nema ni traga ni glasa, podžupan se raspita i za zdravlje u narodu. Paroh mu se požali na boleštinu među sirotinjom u Grčkoj Mali, govoreći kako su do sada već mnogi pomrli i kako mnogi leže teško bolesni. Podžupan naredi da se iz Rume odmah pozove hirurg, koji dođe u Irig odmah posle ručka.

…..„I šta je radio hirurg?“, Šraud usmeri Purstovu priču u pravcu koji ga je najviše interesovao, a rukavičarevo lice izgužva prisećanje na nešto jezivo.

…..„Otvorio je jednu žensku lešinu.“

…..„I?“, Šraud je bezuspešno pokušavao da prene rukavičara, čije je lice nastavljalo da se gužva kao da nastoji da se oslobodi tog prevelikog, prebledelog nosa.

…..„Hirurg je u izveštaju koji sam lično primio napisao da nema nikakve zaraze, već se radi o gnjiloj groznici“, reče Lovas, a Šraud klimnu glavom, jer je i on čitao taj izveštaj još u Pešti, pa spusti ruku na rukavičarev desni dlan, koji beše znojav i leden.

…..„Gospodine Purst, mnogo ste nam pomogli.“

…..„Ja se izvinjavam, samo trenutak“, reče rukavičar, pa ustade, ode do stola na kome su stajali njegovi šešir i rukavice, koje stavi pred doktora.

…..„Nosio sam ih tog dana i, eto, nisam se razboleo. Nosite ih i vi, da vas sačuvaju od zaraze.“

…..Šraud i Lovas su gledali rukavice koje kao da su bile žive, pa samo čekaju pogodan trenutak da šmugnu sa stola.

…..„Dobre su to rukavice. Kad bih mogao da ih napravim koliko ima ljudi u Irigu, dao bih vam količinski popust. Verujte, svi bismo bili zadovoljni, a…“

…..U trpezariju uđoše baron Pihler i pukovnik Manojlović.

…..„Ja se izvinjavam“, nakloni im se Purst, pa zgrabi šešir i brže-bolje izađe na ulicu.

…..„Šta je hteo ovaj čovek?“, bez mnogo volje da se ljuti hteo je da zna baron, a Šraud slegnu ramenima i navuče one rukavice na ledene, oznojane šake.

…..„Stigao je novi izveštaj lekara iz Iriga“, reče Lovas.

…..„Poznajem Budajia“, pukovnik reče Šraudu.

……„A apotekara Vagnera?“, prenu se baron, ali ne dobi bilo kakav odgovor.

…..„U magistrat je stiglo njegovo pismo iz Iriga. Kaže da je po naređenju rumskog sudije…“, baron je pokušavaop da se seti prezimena.

…..„Sudije Lovrenčića“, pomognu mu Lovas.

…..„Tako je. Vagner je po njegovom naređenju otišao u Irig još trećeg avgusta, da bi već sutradan došao još jedan apotekar.“

…..„Jeste“, potvrdi Lovas. „Heringa sam ja poslao u Irig.“

…..„I onda je taj Vagner ostao bez ikakvog posla, u sred zaraze. U pismu navodi kako mu straže nisu dozvolile da se vrati, kako su mu se svi lekovi pokvarili, a on će morati da u kontumacu provede četrdeset i dva dana i traži da mu platimo dnevnice i nadoknadimo svu nastalu štetu, jer mu je apoteka u Rumi ostala zatvorena.“

…..Lovas se na ovo nasmeja, a baron sede, nalakti se na sto, uhvati se za glavu i poče da ponavlja u nejednakim razmacima:

…..„Afrika… Afrika…“

…..„Barone“, prekide njegovu kuknjavu Šraud, pa skide prvo desnu, a onda i levu rukavicu. „Ja znam da ćete vi sve učiniti da se na zaraženoj teritoriji uspostavi red i da ćete se pobrinuti da niko tamo ne umre od gladi, a da stražari po linijama koridora budu dobro opremljeni i redovno plaćeni. Ali, što pre i mi pređemo liniju kordona i smestimo se što je moguće bliže leglu zaraze, pre ćemo pobediti i bolest i nered koji tamo uveliko pravi. Zato ćemo već sutra u Irig poslati Kitla i Fukea. Sa sobom će da ponesu i nešto opreme i lekova.“

…..Dok je Šraud govorio, pukovnik Manojlović je one rukavice razgledao kao prava mušterija.

…..„I veliki župan i ja znamo da vam ne pada na pamet da krenete sa nama. I obojica mislimo da vam tamo nije ni mesto. Ovoj komisiji potrebni ste živi i zdravi. Zato vas molim da potpišete sva pisma koja se spremam što pre da sastavim, a u kojima ćemo tražiti da nam što hitnije pošalju još ljudi, opreme i novca. Čim nas bude više i čim roba i novac stignu, prenećete ovlaštenja na viteza Lovasa i vratićete se u Peštu kao čovek koji ima čime da se ponosi.“

…..„A… apotekar?“, upita baron, ne dižući glave iz šaka.

…..„Neka čeka u Irigu“, presudi Lovas.

…..„Ma ne taj“, baron ih najzad pogleda suznim očima. „Nego ovaj naš… pajac…“

…..„Ne brinite, i Ostali će krenuti sa nama“, reče Šraud, što se svima učini kao dobar povod da se nakratko i učtivo nasmeju.

…..„E, onda možemo da probamo onaj bermet koji smo doneli iz raštela“, predloži Lovas.

…..„Idem da naredim gazdi da nam ga posluži“, reče pukovnik i pre nego što ode, vrati rukavice na sto.

…..Kada se ubrzo vratio, Šraud shvati da je Manojlović u kuhinji video Šerid Zade.

…..A bermet se baronu Pihleru toliko svideo da se posle sa svima ostalima čak i smejao šalama veselog apotekara.

…..I na lice pukovnika Manojlovića beše se vratila boja.

…..„Vi, doktore, zaista nećete ni da probate?“, pitao je Šrauda, koji je u kraju stola, na koji već behu doneli i večeru, još uvek sastavljao pisma koje će sutra sa sobom poneti Kitl i Fuke.

…..„Ovo pismo ćete iz Iriga poslati u obližnji manastir Hopovo“, Šraud predade Kitlu zapečaćeni koverat kada su se lekar i hirurg već bili popeli na kola, dok se dan još uvek ustručavao da zađe dublje u novosadske sokake. „A ovo je za Budajia.“

…..Kitl uze i taj koverat, ali kao da nije znao gde da ih stavi, a da se kojim slučajem ne izgube.

…..„Evo vam, onda, i ove rukavice, pa pisma zadenite u njih“, doseti se Šraud. „To su rukavice Gašpara Pursta.“

…..Kitl klimnu glavom, navuče rukavice, pa u njih zadenu ona pisma.

…..U prvom se doktor Franc Šraud kod starešina manastira Hopovo interesovao za sudbinu verenika Šerid Zade, koja je odlazak konjske zaprege posmatrala sa prozora svoje sobe u Turskome hanu, dok je drugo bilo Uputstvo o odstranjivanju bolesti iz mesta potpuno zahvaćenih zarazom, u kome je pisalo:

…..1.Svi stanovnici mesta treba da budu istovremeno u kontumacu u svojim kućama, koje pre toga treba da budu tako dobro snabdevene da se potreba za njihovim napuštanjem svede na najmanju meru, a izlaz dozvoli samo najpouzdanijim ljudima.

…..2.Ukoliko je mesto malo, treba odjednom sprovesti sveukupno čišćenje kuća – bez obzira da li su zaražene ili ne – odeće i svih stvari, a ako je mesto veće, čišćenje obaviti po delovima, redom, naizmeničnim pranjem vodom, provetravanjem i dimljenjem, po uputstvima i pod nadzorom lekara.

…..3.Svakodnevno otkrivati novoobolele i odmah ih smeštati u bolnicu.

…..4.Ukoliko bolest izbije nakon prvog čišćenja koje su obavili ukućani, ove treba odvesti u kontumac, a za to zaduženo osoblje treba kuću ponovo da očisti. Celo mesto, ili taj njegov deo, treba potom tretirati kao novozaraženo.

 

…..Na nesreću, zapisaće kasnije doktor Šraud u svome izveštaju, ova uputstva rukovodećeg lekara dospela su u Irig baš u vreme kada su stanovnici imali najmanje sluha za tuđe preporuke.


Vule Žurić

Rođen je u Sarajevu 1969. godine. Do sada objavio šest knjiga priča, devet romana i knjigu radio-drama. Autor scenarija za film „Slepi putnik na brodu ludaka“ u režiji Gorana Markovića. Dobitnik Andrićeve nagrade za 2015. godinu. Priče su mu prevođene na mnoge jezike, prevodi sa engleskog i italijanskog. Živi u Pančevu. (Photo kredit: Miloš Lužanin)

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)