Jelena S. Mladenović

Šaponjin dnevnički putopis

.

.

Šaponjin dnevnički putopis kao mesto susreta kultura, književnosti i naših savremenika

.

(Nenad Šaponja, A Brisel se dâ prehodati lako, Novi Sad: Sajnos, 2018)

.

            Nećemo ništa novo reći ako priču o putopisu započnemo konstataciojom o njegovoj marginalizovanosti unutar žanrovskog sistema književnosti. Uprkos tome, putopis istrajava čak i ovom vremenu kada mu turistički konzumerizam opasno preti, budući da putovanje više nije privilegija i da o svim krajevima sveta saznajemo jednim klikom. Pronalazeći mogućnosti svoje dalje hibridizacije, putem unošenja elemenata iz drugih žanrova, putopis kroz nove vrste putnika razmiče granice davno formulisane definicije.

            Upravo se jedan takav putopis pojavio prošle godine, i to iz književne radionice već sasvim priznatog savremenog srpskog pesnika, kojem Tihomir Brajović daje mesto u grupi transsimbolista, ukazujući na produžetak metafizičke tradicije u savremenoj srpskoj poeziji. Po prirodi lirik, Šaponja je i izvrstan esejista, kritičar i antologičar, a njegovo pero spoznajemo sada i na proznom polju i to, kako smo već pomenuli, prilično skrajnutog žanra. Putopis pruža interesantnu poziciju za onog koji ga piše, jer se iza samog naratora nalazi glas stvarnog autora, te je i stepen dokumentarnosti uvek viši nego kod fikcionalne proze. On iznosi svoja lična zapažanja i razmišljanja, ma koliko se trudio da za sebe odabere određenu masku specifičnog putnika. Putovanja zbog posla su i te kako karakteristična za doba u kojem živimo, a Šaponja bira da govori iz pozicije putnika-izdavača, nelegitimisanog borca za srpsku književnost i kulturu u najširim svetskim krugovima, književnog i kulturnog pregaoca koji nas približava svetu, kao što i svet, izborom knjiga koje će se prevoditi i objaviti, približava nama, sa suptilnom namerom da nam ukaže na sve propuste koje činimo u domenu kulturne politike.

………Ovo nije klasičan putopis. To nam postaje jasno kada pročitamo podnaslov na koricama – putopisi iz dnevnika – ili se zadržimo na prvoj strani – putopis kao dnevnik. Sve ove maske koje ukazuju na, po svemu sudeći, hibridni tekst, zapravo kriju jednu vrstu dokumentarnog dnevnika ili „javnog dnevnika”, kako to Šaponja navodi, pisanog za vreme službenih putovanja jednog izdavača. Možemo ga zvati i putopisnim dnevnikom, ali je veoma važno ukazati na nesrazmerno malo prisustva sfere intimnog naspram sfere javnog i diskutovanja o određenim kulturnopolitičkim pitanjima. Nije reč ni o kakvom ličnom dnevniku, već upravo o sakupljenim tekstovima, zabeleškama koje je autor pisao za Danas i Vreme, potom novosadski Dnevnik, ali i za književne časopise, Polja i Eckermann, te ostajemo pri tome da je njegovu žanrosvku definiciju najbolje dao autor sam ‒ „naručivani javni dnevnik, maskiran kao putopis” (7). Sem  toga, ovakav vid zabeleški može biti osnova za prikupljanje stvarnosne građe od koje jednog dana može nastati književnost, te za Šaponju „nema dnevnika u konačnoj formi” (13). Tu negde, na putu prema nekom budućem književnom delu, nalazi se ova knjiga, puna dokumentarnih beleški i promatranja stanja u kulturnoj politici kod nas i u zemljama koje je autor obišao. Na samom početku, on se razračunao sa konceptom turističkih vrsta putovanja, da bi to kasnije potvrdio time što se uglavnom kretao onim prostorima koja nisu turističke atrakcije.

            Iako bi se od pesnika kao pisca putopisa mogla očekivati poetizacija proznog teksta, Šaponja to ne čini, kao što sa druge strane pokušava da svoj tekst zaštiti od preterane esejizacije ili dubokog eruditskog promišljanja opštih tema, zadržavajući se na ravni povremene polemike i fine autoironije. On uzima masku svoje profesije izdavača i opisuje nam susrete samo sa određenom grupom ljudi koja se takođe bavi književnošću, ali pre svega poslovima u izdavaštvu i promociji književnosti i kulture. Putuje od rodnog mesta i prebivališta, Novog Sada, preko Budimpešte, opet do Novog Sada i Subotice, da bi se otisnuo na putovanja u daleke krajeve poput Buenos Ajresa, Istanbula, Geteborga, Frankfurta, Šarže, Brisela, Jerusalima, Kočija, da bi svoj hronološki pregled putovanja završio posetom Zubinom Potoku i Visokim Dečanima, i na kraju Pekingu. Zadržavajući osnovnu karakteristiku putopisa kao imagološkog projekta, pišući o drugim kulturama, on nam, kroz komparativnu analizu, daje sliku nas samih, potkrepljenu time kako nas drugi vide.

            Težište njegovih razmišljanja jeste na kulturnoj politici zemalja koje obilazi, s posebnom željom da naglasi postojanje brige za književnost i kulturu kod drugih naroda, a koja kod nas izostaje. Nama čak nije poznato čak ni zanimanje književnog agenta, onog koji bi se na smislen i organizovan način bavio promovisanjem književnih dela i približavanjem naše literature drugim narodima. Mesto toga, ovaj posao kod nas se obavlja prilično stihijski i više je na nivou pojedinačnog incidenta, što i Šaponja svojim primerom potvrđuje, budući da osim uskog kruga njegovih prijatelja niko i ne zna čime se on bavi na tim sajmovima knjiga i sastancima izdavača, i da, zapravo, obavlja misiju izaslanika naše književnosti. Da naša država ne vidi mnogo smisla u promovisanju sopstvene kulture ide u prilog i slika Srbije kroz izgled štandova na sajmovima. Oni uvek izgledaju kao da je vreme za nas stalo pre mnogo godina (120) i kao da se naša zemlja sama trudi da bude što manje vidljiva: „[…] naš štand je ubedljivo najneinventivniji, najstaromodniji, najbesmisleniji […]” (62), a  hrvatski mu je najveća konkurencija, što doprinosi široj zajedničkoj slici balkanskih naroda. „Nakon decenija i decenija učestvovanja, u našoj državi niko još uvek ne zna čemu služi Sajam knjiga u Frankfurtu. Čak i podrazumevano ime države, Srbija, nigde na štandu vidljivo ne stoji. Naša država se na sajmu knjiga u Frankfurtu piše kao Ministarstvo kulture, informatičkog društva i čega sve ne… Ni slučajno, kratko i jasno, Srbija, kao što piše Brazil, Poljska ili Rusija… No, ne čudim se samo ja. Svake godine me i naši državni službenici sa sajma, kad me sretnu, sa iskrenim čuđenjem pitaju, otkuda ti ovde…” (63) Tako se formira mnogo jasnija situacija o našem odnosu prema vlastitoj kulturi: „Skoro uvek kada sam napolju, u inostranstvu, razmišljam o našem autizmu iznutra. Kao da imamo blokadu izražavanja. A u stvari nam je sistem ustrojstva takav da blokira sve kreativno.”  (53)

            Šaponja daje pregled stanja u državama koje posećuje. Iako je nama, na primer, veoma bliska kultura Buenos Ajresa, kod njih ima izdavača koji se uopšte ne bave diktatima tržišta, već upravo promovisanjem pravih književnih vrednosti, koji tako uspevaju da preokrenu tokove mejnstrima. Turska kultura potpuno je van naših stereotipa, što potvrđuje magični Istanbul: „Naši sagovornici su puni energije i vere u moć literature, govore kao predstavnici nacije koja ne želi da se pokori globalizaciji, ali ni lokalnom nacionalizmu, koja sebe vidi duboko u okviru zapadnog sistema vrednosti.” (40) Turska ima impresivno tržište knjiga uprkos tome što život intelektualaca tamo može biti veoma težak zbog komplikovanog društvenog sistema i represija. Za Geteborg kao asocijaciju vezuje reč privid, govoreći o njemu kao o jugu, bez obzira na to što se nalazi na krajnjem severu. Frankfurtski sajam je uzbudljivo mesto gde se susreće sa ljudima koje je upoznao na ranijim putovanjima. Dalje upućuje na jasnu tendenciju Šaržea da bude vodeće mesto za promovisanje knjige, a koja je, takođe, jedno od mesta okupljanja ranije pomenutih poznanika, ali i mesto ponovnog susreta sa našim predrasudama o strogim zakonima Emirata, koje oni sa zadovoljstvom krše: „Eto, a mi o Saudijkama, u skladu sa važećim srpskim stereotipom na tu temu, mislimo da postoje samo kao funkcije iza proreza za oči.” (67) Pominjanje Brisela, koji je dospeo i u naslovnu sintagmu, u funkciji je i opomene na stanje u našoj socijalnoj politici, budući da je političarima on nekakva dimna zavesa, mantra, magična reč kojom plaše narod, a za njega tek jedan u nizu gradova koji se, kao i Novi Sad, može lako premeriti pešačkim maršrutama. Jerusalim se pojavljuje kao prostor sa dubljim vremenom (75) u kojem se talože raznolike tradicije, da bi u priči o Kočiju, Indiji, progovorio kao o mestu gde su ljudi veoma tolerantni i sa najviše lepih emocija za Srbe. Ali, kao ni druga mesta koja obilazi, ni ovo nije turistička Indija – „Nijednog slona nismo sreli.” (99)

            Posebno interesantan je odlazak u Visoke Dečane, ispričan kao i svako putovanje u stranu zemlju, ali gde se otkrivaju najdublja saznanja o nama samima. Putovanje teče uz Grigorija Božovića. Čini nam se da se krug nekako zatvorio i da je reč o prostoru koji je za nas danas, na početku 21. veka, jednako egzotičan, kao što je to bio i za Božovića na početku 20. veka. A upravo je to prostor na kojem smo porasli kao kultura. Slika Srba danas nalik je slici koju su nekad odatle slali Albanci: „Sada su im porodice daleko manje, ali ovdašnji Srbi imaju sve više dece, neće da plaćaju struju, a neće ni na automobile da stave kosovske tablice.” (102) Ograđena Gračanica liči na nekadašnje ograđene albanske kuće. Sećajući se Petra Koriškog, pa zatim i Danila Drugog, uz ćivot Stefana Dečanskog, jedinog srpskog kralja koji nikada nije napuštao Kosovo, autor konstatuje: „Čija li je sada ovo zemlja, niko se više ni ne pita. Šta je ljudska, a šta porodična sreća? A šta trajanje?” (106)

            Peking je jedini od pomenutih gradova koje se ne može prehodati, ne samo lako, nego nikako. Interesantno je to što ga još uvek upoređuje sa tradicionalnom kineskom kućom napravljenom u Novom Sadu, a zapravo je reč o hipermodernizovanom gradu, daleko od Zapada. Naše mere sagledavanja uvek leže u nečemu poznatom, često i stereotipnom, pa tek na tom upoređivanju raste nova slika. Peking je mesto gde je Pavić mnogo više popularan nego kod nas, do te mere da najpoznatiji pevači izvode pesme inspirisane Hazarskim rečnikom. Pekinška priča govori mnogo o tome kako našu književnost vide drugi, i kako je za daleki istočni svet privlačno ono što je za nas gotovo zaboravljeno. Ne samo Hazarski rečnik, već i roman Drugo telo, za Kineze je znak prepoznavanja srpske literature. Ovaj grad ostaje upečatljiv  ne samo po slici o Srbima, već i po utisku o izuzetnoj pažnji koju kineski narod posvećuje dobroj literaturi, tako da su prvi redovi i u njihovim knjižarama ispunjeni knjigama koje nisu to samo po obliku, koje nisu „prividne”, kao i po ogromnim, za nas nezamislivim tiražima, od dvesta izdanja i sedamnaest miliona primeraka.

            Izuzetno lepi i nenametljivo nadahnuti su i pasaži u kojima Šaponja govori o prirodi putovanja i putopisa kao zapisa. Kretanje kroz prostor usitinu je najlakše. I svet se premerava poznatim stazama, u odnosu na putanje poznatih koordinata: „Uveče sa Brankom odlazim u Belgrano, koji je nekada bio poseban grad, nešto poput Zemuna u odnosu na Beograd.” (32) Tipična novosadska šetnja izmerila je velike svetske kulturne centre: „(…) nema razlike između Novog Sada, Buenos Ajresa, Brisela ili ma kog drugog grada. Sve se to dâ prehodati lako.”(25‒26)

            Fizičko kretanje upotpunjuje i kretanje kroz književnost, odnosno sa književnošću, putovanje kroz domaću i stranu lektiru. Embahade Miloša Crnjanskog su bile jedan od autorovih omiljenih vodiča za putovanje. Mi sami često biramo književnu lektiru koja nas vodi na određenim putovanjima. Taj pogled koji pisci imaju je drugačiji, nije turistički, tj. nije stereotipan. Iskustvo čitanja kod putnika stvara osećaj već ranijeg prisustva na tim mestima, a upravo ovom knjigom putopisa Šaponja to čini za svog budućeg čitaoca. Književna percepcija sveta se nalazi na mnogim mestima: „Sada smo smešteni u Tekelijanumu, usred nekadašnje Racke varoši. Prisećam se boravka Sime Milutinovića Sarajlije u kući oca Jakova Ignjatovića, iz memoara istoimenog. Tada se kanda odigrala i njegova književna inicijacija. Mada, kuća im je bila u Budimu, ispod Citadele, u srpskom delu grada koji se zvao Taban. Danas je tu u blizini spomenik Vuku Karadžiću.” (14–15) On putuje tragom toponima iz romana Petra Miloševića, a u Frankfurtu upućuje na Dostojevskog i njegovo pisanje Kockara, kojim je platio kockarske dugove. Hodajući kroz Istanbul, kao da hoda kroz našu literaturu, sećajući se Andrićeve Proklete avlije, dok je Indiju, opisanu sa možda najviše ličnih utisaka, premerio uz knjigu Bog malih stvari Arundati Roj. Za čitaoca posebno može biti zanimljivo otkrivanje svih tih knjiga koje su na različite načine prizvane kroz  tekst ovog neobičnog dnevnika i putopisa.

            Pominju se i mnogi živi, kao i oni sada već preminuli ljudi, bitni kako za našu književnost i kulturu, tako i za književnost i kulturu zemalja koje je obilazio, kao što su Alis Manro, Draško Ređep, Vladimir Pištalo, Mori Ponsovi, Branko Anđić, Burhan Sonmez, Džan Dundar, Mileta Aćimović Ivkov, Vladimir Kecmanović, Dragan Bošković itd. Neki od njih se, poput kakvih književnih junaka, pojavljuju u različitim poglavljima i tu se briljantno skiciraju njihovi portreti. Uzmimo za primer Nermin iz Turske: „Nermin je za deset godina, koliko se bavi poslom literarnog agenta, uspela da u svetu proda više od 1600 naslova turskih pisaca i postane jedna od najpoznatijih evropskih agenata. Zrači neverovatnom energijom, poseduje ogromno znanje iz oblasti kojima se bavi, a vlada, bogami, i strahovitom relacionom inteligencijom.” (39) Ili Aleksandra Jerkova: „A Sašu inače znam od sredine osamdesetih, od pre tridesetak godina, i sećam ga se kao čuda od deteta u našoj tadašnjoj kritici. Ne treba biti psihijatar, da odmah proceniš da mu je koeficijent inteligencije viši od 150. Godinama se pitam, kako li mu je da funkcioniše u ovom svetu koji baš i nije saborazan sa njegovim potencijalom… ” (110). Uz referisanje na naš politički, kulturni i društveni život, iskrsnuli su i duhoviti mini-portreti naših ministara kulture: „Očito nije onaj prethodni kome ni antene od kose nisu pomogle u komunikaciji. Ovaj novi uopšte nema kose. Možda baš to u nečemu pomogne?!” (53)

            Govoreći o prirodi samog putovanja, autor je uvek nekako podvlačio da pređašnja iskustva, koja verovatno bar delom vučemo iz celokupnog književnog  obrazovanja, čine svako mesto već u startu nekako bliskim: „I kada se dođe ovde prvi put, ima se utisak da je čovek tu, svugde i negde, već bio. Osim mentalnih daljina, druge i ne postoje. I ovo mesto se da prehodati lako. […] Čak i kada se negde ide prvi put, čovek ne može da se negde ne vraća.” (94, 108). Posebno je interesantno kako se čovek brzo veže za prostor, pa kad u stranoj zemlji putuje s jednog mesta na drugo, povratak u prvo oseća kao povratak domu: „Naše mesto – i juče smo bili tu.” (97)

            Putovanje ka drugima je uvek putovanje ka sebi i drugačijem poznanju sopstvenog bića. Šaponja je ovom svojom knjigom, napisanom u mimikrijskoj formi, uspeo da se približi nama samima, posebno kada je govorio o našem odnosu, ili bolje rečeno nemaru, prema sopstvenoj književnosti i kulturi. Budući da nijednog trenutka nije izrazio beznadežnost po pitanju mogućeg poboljšanja, ostaje da ova slika ispliva kao tiha, ali značajna, opomena svima nama koje je književnost birala da o njoj brinemo.

.

.

.

.

.


Jelena S. Mladenović

Rođena je 1984. godine. Doktorantkinja filologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, gde radi kao asistentkinja na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost 20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u časopisima i zbornicima. Živi u Nišu i voli poeziju.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja