Ivan Dobnik

Sati

.

.

1.

.
Pre početka snega beše tišina, most do beline, tvoja još nerođena pesma,
skrovište za krila lebdenja koje još nisi iskusio. Pre nego što si osetio travu i zvezde,
magnet noćnog neba, sjaj usana i jezika, behu tamo: tvoji koraci, kiša algi,
ukus zemlje, tvoj osmeh, pesak divljine, krvoločni lovci na usnulu štenad.
Behu među pepelom hladnih prstiju.

.

.

2.

.
Pre početka, pomislio si, tvog plača.
Među korenjem mrtvog drveća, na ulici kojom je šetala i ona,
umorna od samoće i žudnje. U popodneva kasnog avgusta pljusak bi počeo
neočekivano, zatvorila bi prozore, ne beše reči. Ne beše dodira.
Nije bilo nikoga ko bi zakopao mrtvu mačku. Ko bi spasio steonu kravu.
Ne beše noći, ni zvezda, ni leta kakvo nam je danas znano.
Kretao si se među lišćem bezimenog drveća, kroz pukote starih kuća,
kroz vremensku dubinu sadašnjih vrtova, kroz trenutke koji te sada trzaju iz snova
i gledaju te nad sobom, pod sobom, ili između, oči u oči, na najsmelijem početku.

.

.

3.

.
Pre početka pamćenja, uzdaha, pulsa, pre svetlosti koja umiva, pre nego što dođe reč,
pre nego što se probudi jezik i njegova radost i iznenadi uznemiravajući mûk, njegovo beskrajno
putovanje koje oblikuje naš san, raskoš milosti da smo još uvek u prostoru njegovog putovanja,
skriveni među lišćem drveća ili u zagrljaju tesnog bespuća metropola. U zakopanim iglicama omorika, u zagrljaju dvoje koji se opraštaju ne znajući da je to poslednji put, u pismu koje nikada neće biti napisano i koje celog života sastavljamo, u prvom jutru nakon ljubljenja koje je drhtalo cele noći, u sjaju trešnjinog cveta, duboko pod gladnim okeanom;
sve što je vejalo, milenijumima kasnije.

.

.

4.

.
Pre početka straha, nad zemljom, bez predaha, između privida i lepote,
još uvek neimenovane, pre zelenila, da bi posle toga sve moglo da dođe.

.

.

5.

.
Pre početka behu ljubavnici na vetru, pre početka vetra i pre početka ljubavi.
Jedno, jedno telo i jedan privid, jedan san, jedno nebo, pre početka Jednog, tela, privida, neba.
O tome se pitaju kasnije. Na kraju privida, lica, noći. Na kraju kiše, vatre, svetlosti, vetra, reči.

.

.

6.

.
Pre početka ne beše početka, bila si ti, breza. Na obronku godišnjih doba,
čas pokopano biće, čas prkos, čas raj jezika. Čas građa za sećanje,
čas slika čuda. Ono što te je okruživalo beše zelena tišina vetra,
oaza, pre putovanja, pre rođenja, viđenje koje je zauvek ostalo
u jantaru leta, nepokidano, u kristalima zimskog kožuha,
na saonicama koje su klizile i svu težinu požutelih krila
pratragova odnosile u prve dnevničke zapise.

.

.

7.


Pre početka je pevao.
Ponekad se vraćao i udarao čelom o vazduh, izlizan do kostiju.
Ponekad je dozivao lisice, zaliven rekama, otvoren za vejanje proletnjih cvetova u domaćem voćnjaku.
Ponekad je plakao i vraćao se, onda bi zapevao, sav beo od slane i od žute vinove loze.
Raspadao se u samoći koja ne beše od onih koje su došle kasnije, već od samoća
u kojima su vladali mirisi jutarnjih praznika, takav beše svaki novi dan.
Raspadao se u mrazu, tražio se u tami, osluškivao krckanje potkrovlja, himne noćnih oluja,
presipao se u praoblike, svakog minuta preporođen i promenjen, presvučen,
preimenovan, mogao bi da bude bilo gde i bilo ko, i bio je,
natopljen maštom i pitanjima, talas na zaboravljenom jesenjem vetru.

.

.

8.

.
Pre početka videla si ga kako ćuti. Ne beše glasa.
Beše igra na pesku koji je nanela Bolska.
Beše sanjarija carskog mladunčeta, njegovo pomeranje
s vazduhom i glasovima među kojima je bivao, leškario na kori
poluzemaljskih dana, videla si ga usred razgovora sa barskom kornjačom.
Ćutnju je presekao budući led. Gusenice su srkale slast lišća.
Mirisala si, polja hmelja su cvrkutala, beše brazda na kolaču
od sunčeve vanile.

.

.

9.

.
Pre početka svakog rođenja, svake smrti, svakog disanja, svakog obećanja.
Mnogo pre nego što izgradismo tu kuću, hram mrava i paukova, knjiga i mačaka.
Mnogo pre nego što si me otkrila, strpljivo dolazila, čuvala me, bila uporna i ćutala, ćutala.
Mnogo pre, mnogo pre no što smo otvorili sobu za tebe, za tvoj spokoj, uranjanje, za tvoj zanos.
Mnogo pre, mnogo pre nego što se rodio dan, sunce, i pre no što je izraslo drvo, pre no smo mu
dali ime, obratili mu se, dodirnuli ga, dodirnuli sve, ne bi li mogli da postojimo, da rastemo u njegovoj senci.
Mnogo pre. Mnogo pre toga si me čula dok još nisam govorio, dok još nisam pisao poruke.

.

. 
10.

.
Pre početka, tamo, izvan svega: naručje beskonačnih reči.
Mali crni anđeo na mesečini, oljušteno telo ljubavnice, srećan pariski život,
duga druženja sa crkinjom iz Nigerije. Stranica za stranicom, život za životom, kao i sad,
pažljivo, poslušno, ka reci detinjstva, dečaku kraj nje, visokim topolama.
Vrbama, prelivanju, pripovedanju, odlaženju i vraćanju, sanjanju i sanjarenju,
pašnjacima, divljini, jedrilicama, mrtvim životinjama, prijatelju u brdma nad Grapom,
gledanju, hodanju, očevoj smrti, krošnjastoj bukvi u Staroj šumi, svetlosti u avgustu,
mirisu gradskih ulica, čaru njenih očiju, bešumnim bojama zime, svemu
što ulazi, s jatom lastavica kruži providnim nebom i svetlijima čini boje ljubavi.

.

.

34.

.
Usta se nisu zatvorila. Reke se nisu vratile.
Tragovi se nisu obrisali. Pesme se nisu izgovorile.
Kuće se nisu srušile. Ljubavnici se nisu razišli.
Planine se nisu smanjile. Knjige se nisu zatvorile.
Vreme se nije zaustavilo. Ratovi se nisu nastavili.
Snovi se nisu prekinuli. Tigrovi nisu izumrli.
Pesnici nisu izdavali. Vetar nije utihnuo.
Šume nisu nestale. Vojnici nisu ubijali.
Noći nisu plašile. Niko nije plakao.
Niko nije video. Niko se nije usuđivao.
Niko se nije dodirivao. Niko se nije ljubio.
Niko nije bio proklet. Niko nije bio ranjen.
Nikoga nije bilo u kovčegu. Nikoga nije bilo u samoći.
Nikoga nije bilo na Mesecu. Nikoga nije bilo u očima.
Nikoga nije bilo bez prstiju. Nigde žeđi.
Nigde strasti. Nigde reči. Nigde vasione.
Nigde mora. Nigde vatre. Ni uzdaha.
Ni ritma. Ni krvi. Ni tela. Ni spavanja.
Ni snova. Nismo bili ljudi. Nismo bili tigrovi. Nismo bili zvezde.
Nismo bili tišine. Nismo se dodirivali. Nismo mislili.
Nismo bili trave. Ni vetar. Ni snovi.
Ni krici. Ni ribe. Nikada od paučine.
Nikada od pepela. Nikada od pakla. Ne, nije bilo vremena.
Ne, nije bilo stopa. Ne, nije bilo teskobe.
Ne, nije bilo smrti. Ne, nije bilo dodira.
Ne, nije bilo privida. Niko nije znao.
Niko nije pisao. Niko nije otišao. Niko nije grlio.
Niko nije ubijao. Niko nije vladao. Niko nije istupao.
Niko nije samovao. Ni ti ni drvo. Ni mačak.
Ni vazduh. Ni kiša. Ne, ni prsti. A ni oči.
Dolazili smo iz godišnjih doba. Sa stabala je vejalo lišće.

.

.

35.

.
U bašti peva i svira odbačena sekira.
Oblači se u svojoj sobi, noćas se njen ljubavnik
među vinovom lozom haložanskih brda njenom sluznicom sladi,
u Kazablanki se probudila ulična mačka. Sve miriše
na zimu, u zidanom šporetu jutarnja vatra pucketa.
Sećaš se nje, u nekoj WAST LAND, ležala je na senu
i čitala Busonovo Letnje more, hiljadu puta je uzavrelo leto,
hiljadu puta je već pala sekira, krave su mukale i Žovneško jezero
još uvek nije bilo oblikovano. Na tvoj dlan je sleteo vilin konjic.
Tirkizne oči, napeti listovi, do grla sama zemlja slatkiša,
a ono je bilo daleko, ničega ovde, sve u zurenju, ničeg u razmnožavanju,
možda u poeziji koju su raznosili zrikavci tokom vlažnih večeri,
možda u velovima izmaglice nad pašnjacima između reke i šumom od duginih boja,
možda u grivi belog konja, te najsrčanije životinje koju znaš,
možda u otvorenoj svesci koja čeka na zapis, strpljivo i bez sumnje,
možda. Možda drugi put, a ti si bila tiha, sama sa sobom, sama u budućnosti,
kraj prazne šoljice kafe.

.

***

Zimi se sećaš gradova u kojima si već bio.
Padajući u tu ispunjenu noć sve si tiši.
Ostrva, ostrva! Nećemo još dugo plivati do njih.
I ako ti kažem, to je bio tvoj život,
tvoj raj na zemlji, i ako te pitam
gde sada živiš, šta ćeš mi reći?

Pre početka disanja, na palubi broda, u ždrelu
tečnog neba, dok si se sunčao
pred planinskom kolibom, napuštenom u doba oštrog februara,
kasnije, dok si osluškivao šibanje vetra s druge strane prozora,
kasnije, kada si prestao da budeš posmatrač i pretvorio se
u telo posmatrano na putu, gde su vrebali na svaki tvoj pokret.

.

.

36.

.
Sati.
Sati.
Dani.
Dani.
Zrele godine.
Misli tišina a
šta ti govori? Sati,
šta će biti od njih?
Koja skica usana,
kakav dodir sna?
Čekam i pišem.
Čekam i nestajem.
Svaka pesma govori
o nekoj drugoj pesmi,
o nekoj drugoj tišini,
o nekom drugačijem
životu. Pre početka
želje da budeš. Iz potopljenog
čamca dolaziš, tuđ, ali iz dana i časova
koji su prisutniji i sunčaniji
od svega što počiva
na površini tvog stola, od tvojih iluzija
iznenada, u pepeo pretvorenih usputnih susreta,
pogrešnih prijateljstava, falsifikovanih
bliskosti, dotrajalih priča. Sa aurom prstiju
ljubeći voljeno telo,
sa svetlošću širokih šuma, tamo,
u pulsiranje neukroćene pesme,
u kišu, u vatrenu dušu grada,
u najduže leto njenih kapaka,
u brodogradilištu međuzvezdanih snova,
u nadi u sve što jesi
u čemu vremena nema, već je samo sjaj,
samo drska sanjalica,
moja čitateljka, uzdah,
s tom srećom
u streli
jezika.
Danima.
Danima.
Satima.
Satima.

.

.

.

.

.

.


Ivan Dobnik

Rođen 1960. godine u Celju. Pesnik, urednik, prevodilac, esejista i književni kritičar. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani je studirao filozofiju i komparativnu književnost. U periodu od 1988 – 1995. bio je zaposlen u biblioteci Bežigrad. Bio je član uredništva časopisa Apokalipsa (1998 – 2008), idejni pokretač i odgovorni urednik časopisa Poetikon (2005 - ) suosnivač Književnog društva Hiša poezije (2006 - ). Objavio je pesničke zbirke Osvobajanje (Oslobađanje), 1980; Kaligrafija lire (1999), Zapreš svoje oči (Sklopiš svoje oči), 2003; nominacija za Veronikinu nagradu 2004; Rapsodija v mrzli zimi (Rapsodija u hladnu zimu), 2005; na francuskom i slovenačkom Rhapsodie dans un hiver froide / Rapsodija v mrzli zimi (2006); Zapisi z drevesnih lističev (Zapisi sa listova drveća), 2006; na nemačkom i slovenačkom zajedno sa Andrejom Medvedom i Miklavžem Komeljom Stimmen slowenischer Lyrik / Glasovi slovenske poezije I (2007), Svetilnik (Svetionik), 2008; Bela pesem (Bela pesma), 2009; Spiva na zadnji obali / Wir schlafen an der letezen Küste (Rimbach, 2009) i Rapsodija v mrazovitata zima (Sofija, 2010). Njegove pesme su prevedene na brojne jezike. Živi i stvara u Šmatevžu (Savinjska dolina) i u Ljubljani.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)