Bora Vitorac

Senke

.

.

.

privrednikov pitomac

 

na starim anzis-kartama
lako se raspoznaju
crkveni tornjevi
ukočeni “peugeot” ispred sinagoge
stradala jermenska crkva
otišli tramvaji
tende i portali velikih radnji
zatečeni prolaznici
života
na ulicama novog sada

sa anzis-karti novog sada
nikada se nije slutilo
šta bi moglo biti

922. vozom je stigao
jova sa banije
za šegrta u trgovini boja
sa osmehom u klopavim ušima
i tablicom oko vrata
pisalo je ime oca
i selo luščani
u drvenom koferu
imao je naštirkane čarape
od pokidanih pesama
da ih može nastavljati u snu

šegrtovao je u jevrejskoj
spavao u mađarskoj ulici
čistio radnju
u plesnivim cipelama
pakovao robu
i razvozio na kolicima
po varoši
sa ciglom u stomaku

dok je za tezgom prodavao
četke boje i mustre za molovanje
smešio se klopavim ušima
i progovorio odjednom
nekoliko novosadskih jezika

izučio je za trgovca
postao kalfa
slikao se kod foto-manojlovića
sa brkovima i šeširom u ruci
hipnotisan
pored prazne stolice

pun mirisa boja
zavlačio se noću
po igrankama bircuzima
i bioskopima
muzika njegove mladosti
vrti se na gramofonu
i treperi
sa anszis-karti novog sada

nije se slutilo
šta bi moglo biti

već samostalan cenjen trgovac
venčan u uspenskoj crkvi
’41. jova dođoš
primoran je da napusti
novi sad
ostavio je otvorenu radnju
i nestao neprimetno
sa kišobranom i koferom

u njegovom odsustvu
razlivene mrlje plasavog straha
dugo su ostale upijene
u licima preživelih novosađana

vratio se peške
u cipelama vezanim kanapom
na tankim nogama
pocepan nesanicom
tetoviran prisilnim radom
u logoru
ali potpuno svoj

ponovo je otvorio farbaru
punu snova i mirisa boja
blizu kafane “kod belog vola”

sa anzis-karti novog sada
nije se slutilo
šta bi moglo biti

došli su predveče
ljudi iz rajine šume
i naredili u ime naroda
da se skine firma
spustili rolove
uzeli ključeve vremena
a njega pustili na ulicu
da bere noćno cveće
i pali sveće o svetom luki
ocu u jasenovcu

dugo je sedeo na tavanu
iza odžaka
sa izgrebanim mislima
kako da porodica preživi

pravio je vodene bojice
blokeje za cipele
štipaljke za veš
i sve mu je propalo

napušten od samog sebe
zaćutao je
više nije znao
u koji razred mu deca idu

hodom mesečara
prolazio je varoš
sa uvenulim šeširom na glavi
zalazio u bircuz
kod čika-time
sedao kod akvarijuma
u izlogu
i pripit gledao šarane
kako danima gutaju
dosadnu vodu

ponekad je tu u bircuzu
zaticao gospon-feješa
u kiselom ćošku
kako šibicama čara
slike na papiru

za litru i sodu
svaki dan je svraćao
kod svog berbera
luluša
čito novine i mrmljao
dimom cigarete
rasterivao je vetrenjače
od sebe
i drhtao do kraja života
sa osmehom u klopavim ušima

sa anzis-karti novog sada
nikada se nije slutilo
šta bi moglo biti

potklobučeni plafon
sručio se iza ponoći
bez odjeka

poslednji put oznojan
jova više nije drhtao
bio je van domašaja
straha

dok sam ga nemušto brijao
videlo se sve prećutano
u njegovim žućkastim očima
i osmehu u klopavim ušima
kojeg je odneo sa sobom

potrošio je svoje vreme
na anzis-kartama
i poslao poslednji pozdrav
iz novog sada

.

.

.

dunav

.

promiče debeli dunav

upinje se iz stomaka
razvaljenim koritom
ustenčenog blata ravnice
šumom prozukle svirale
lagano valja mutljag
u obraslim mislima

dere i zaošijava
talsima loče obalu
prodire u zemršenu tišinu
podbulih ritova
diže mokre utvare
narogušenih panjeva
nad uskislom penom drezge
vitla lepeze uznemirenih ptica
iz raščupanog granja
golišavih vrba

bućka omamljene ribe
u smežuranoj vodi plićaka
ogrezle trske i rogoza

odmara se debeli dunav
prostiranjem
širokih krpara gliba
tkanih davnim maglama
dereglija i šajki
trulih vrški i alova
potonulih grobalja
i trščara alaskih sela
u tupom pogledu riba

preda mnom po tanjiru
oru stare lađe
bokali u mraku
tegle crne trupine
nabrekli čamci
klimaju se privezani
za štice i obalu

promiče debeli dunav
zanesen samim sobom

.

.

.

prijatelj

.

neću da zaustavljam reku
prijatelj sam joj
zašto da je ubeđujem

dugačka sa mnogo prozora
rekom plovi bela lađa

plivaću i ja
dok reka hoće da me nosi

neću je zaustavljati
da bih napisao pesmu
o premeštenim obalama

.

.

.

pruće

.

na pruću
u vodi
zaspaću

na moja usta
ti ćeš govoriti

.

.

.

021 novembar ’97

.

mačke lutaju krovovima
ušima neprestano prate
množenje riba
u trsticima oko novog sada

idem da prošetam
sa mojom starom stolicom
ispod ruke
kroz grad
pun salate opalog lišća
oguljenih fasada
nagriženih gipsanih cvetova
obnevidelih prozora
i ubogaljenih portala
starih novosadskih radnji

srušene kuće
sa belegom generacija
nerastumačenih grafita
odvežene na nevina smetlišta
ostaju u novom sadu
samo na gluvim fotografijama

praznina pokreće strah
otpušenim glasovima
iz zelenih vinskih flaša

tramvajem iz detinjstva
stižem do pristaništa
samo pogledom
na drugu obalu
do odmetnute tvrđave
uznete nad dunavom
što velikim satom
na belom tornju
obrnutim kazaljkama
prati i usitnjava
dospelo vreme
u novom sadu

upregnuta lađa
provali trome šlepove
ispod mostova
očekuje
da tvrđava bude
na istom mestu
kada se sporo vrati
iz rumunije

dugo na keju nema ljudi
koji mogu pogledom
privući lađe
da pristanu u novom sadu
iščezli su
u svom upropašćenom pogledu

vraćam se
možda ću usput sresti
neku osobu
upropašćenog pogleda
da zajedno slušamo
muziku na radiju

.

.

.

astal

.

kirija je plaćena
za stan koji nemamo

samo trenutak
ne miči se
da naslikam
tebe i dete
pred vratima kuhinje

za nas troje
kupićemo mali astal
ako uštedimo
na hrani

.

.

.

kanabe

.

sa malo reči
može da se živi
na kanabetu
u uglu kuhinje

plafon je napukao

sa ustima punim muzike
nećeš se plašiti
ni za sebe
ni za mene
kad jabuka padne
sa ormana
ne mora da se čuje

.

.

.

moglo je biti

.

odabrana knjiga
pročita se

danima
zauzima mesto
između obrva

vidiš šta je
a moglo je biti

.

.

.

ponekad

.

ponekad doploviš
kao lađa
pod tuđom zastavom

ona te bolje čuva

doplovi mi opet
noćas u snu
bez zastave
bez majice
mokra
iz toplih mora

.

.

.

klovn

.

sviram ksilofon
svojih zuba
isto kao kaleman hokins
popljunem dva prsta
cimnem levo
i zategnem desno uvo
onda pružim levu ruku
u levu stranu
i kobjagi gitara

.

.

.

čitanje

.

tako biva
pročitaš tri stolice
pa još jednu

onda iščitaš
ceo orman

posle jako godi
spiranje na kiši

.

.

.

u parku

.

pecao sam ribe
na jezeru u parku
stavljao ih u džep od sakoa
došao je čuvar
video kako nešto udara
ispod mog sakoa
mislio je da sam uzbuđen
da ne kažem probuđen
ostao sam
i dalje pecao šarene karaše
na jezeru
u parku

.

.

.

umor

.

operi zube od razgovora
očešljaj se od misli
obrij se od dosade
zagnjuri glavu od sna
brboći

.

.

.

upecan

.

prazan sam
kao kutija od sardina
i pio bih vina

upecan sam
na finu malu udicu
tresem se

.

.

.

grafike

.

idem ponovo
na bijenale grafike
katalog je skup
vremena imam
memoriju nemam
kad hoću da se setim
bude nešto drugo
pa nestane
kao da lažem
sve se pretvara u grafike

slikao sam lađu
na istom mestu
pristala je druga

opet slikam istu lađu

.

.

.

slika

.

riba se zalepila
na tanjiru

trska će istrunuti
možda procvetati

riba će ostati
zapljunuta kao slika
dok se tanjir
ne polupa

.

.

.

kuća

.

kera od pletenog pruća
laje na ljute paprike

za bedemom grbava kruška
kolenima nalegla na kuću
masnim lišćem skriva
jato crepova

razapete senke po gonku
tegle se u dugačke muzge

.

.

.

senke

.

nailaze iza ormara
na sred sobe člove
u cveću se kikoću

kroz zatvoren prozor
beže sokakom
pa nestanu

uskomešane vetrom
skrivaju se u ševaru
postiđene do doveče

.

.

.

braša tucakov

braša je sa mnom vuko šerpu po prašini i igro
se konja. braša mi je uvek vadio trn od dikice,
znao je da popljune to mesto pa da ništa ne bole
kad ga noktima izvuče…

jedan dvokrilac je pao
iza sela
u žabaljskom ataru
ti si dotrčo
jeo si višnje s lebom
i reko pao je aviojon

uzo si bicikli i odjurio
prašnjavim putom
mene nisi teo da vodiš
al ni ti se nisi vratio

otišli su kolima po tebe
na kojim se žito vozi
i doneli mrtvaca

ubio te pilot
zato što si prvi stigo

a šta je s pilotom
pitali su ljudi
umro je do noći

pokrili su te pokrovcom
tvoj tata se nije vidio
iza lotre
vido se samo njegov šešir
tebe više nismo vidili
ti si samo bio u kolima

kad su otvorili kapiju
nisam smeo da gledim
iskrivljeni đeram od kričanja
klatio se nad vašom kućom

sva deca su šaputala

više nisam smeo da jedem
dudova ispred vaše kuće
ni aptu pored jendeka
po kojem smo gazili
posle kiše

brašo ti si mrtav
tvoja mama više ne jede
petrovače jabuke
i uvek je u crnom

vaša kuća je bila od ćerpića
a soba pomazana
ne sećam se kolko vas je bilo
dece

znam samo
posle je umro duško
od zeleni kajsija
i da ste svi nosili
prsluke od džandarski šinjela
sećam se uvek si bio gladan
i da nisi bio sebičan

bio si ošišan do glave
onako makazama
uvek musav od kerećeg grožđa
al ja sam te najviše volo

znao si svega da se igraš
bio si već velik
a igro si se s nama

sećam se
kad smo se igrali sarane
pa kad smo saranili
jednu grlicu
ispod bandere
posle
onog lukićevog ficka
tamo u vr bašte
u mirođije pored evedre
i naprili mu krst
od kukuruzovine

a sad sam ja
opro noge
obuko belu bluzu
i dono ti buket plave perunike

sad se sećam
cela sarana je jako ličila
na našu igru
sada tek vidim
kako si ti sve znao
i kako se saranjuje

tvoj grob je ispucan
obrasto je slezom
i ograđen cigljama
ko na vašem gonku

sad već moram ići
ne mogu više da se setim
samo jednog tvog lica
uvek ih vidim više

ustvari samo se prisećam
i odma zatim pomišljam
na neku trulež plesnivu

kad ja sad nekom pričam
o tebi
niko me ne sluša dugo

tvoji mama i tata
već su te zaboravili
gtata pravi sečku konjima
u sanduku od municije

kaži kako da objasnim ljudima
kako smo mi mogli lepo
da pričamo o svemu
kako smo pecali
reasvetanu bagru
i jeli onako s mušicama
kako smo kupovali zizike nedeljom
kod majke rutonjske na ćošku

sećam se kad te je seka
udarila tatinim štapom po glavi
jel si pojo skoro sve krastavce
narezane za doručak

znam bio si gladan
a ja i sad
mogu da budem gladan

ja sad idem
preću preko bikare
žute od ivajskog cveća
i preko ćuprije
tebe su tuda nosili
proneli su te sredom sokaka
jedna kola su protandrkala
i podigla prašinu
guske su ležale u ladovini
a žene što su izišle po vodu
prestale su da okreću bunar
gledale su tvoj crni sanduk
i brisale oči keceljom

proneli su te pored dućana
pored aretove berbernice
ljudi su izišli i skinuli šešire
živa je samo ubriso sapunicu
i izišo s njima na vrata

sad su to već skoro svi
zaboravili
a onda je svima bilo žao

crkva je zvonila
u praćkovom bircuzu
društvo se kartalo i pilo
kad su te proneli
prevrnuli su čaše
i sa basamaga te otpratili
usirenim pogledom
do groblja

te noći
izišo je mesec
sa crnom krmačom u sredini
što nam se izgubila
u jamuračama

.

.

.

.

.


Bora Vitorac

Rođen u Novom Sadu 1940. godine i tu je proveo svoj vek. Samo za vreme rata, kao dete bio je sklonjen u Gospođincima. U životu se bavio svim i svacim ali umetnostima nikada profesionalno. U gimnazijskim i studentskim danima sa kolegom Pavlovim, izvodio je kalambure i „akcije“ koji su ostali zabeleženi na fotografijama i filmskim trakama. Neke od tih sačuvanih fotografija danas se nalaze u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.
Sačuvane fotografije i filmovi prikazivani su (od 2007) po Srbiji od Subotice do Niša. Imao je više samostalnih izložbi likovnih radova.
Poeziju je objavljivao u časopisima: „Index“, „Stražilovo“, „Polja“, „Gradina“ i „Tisa“. Jedinu knjigu poezije „Letnjim putem“  objavio je 2001.godine.
Trenutno sakuplja rukopise za još jednu knjigu poezije.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)