Čedomir Ljubičić

Sindrom Bukovski

 

 

 

 

 

Lica :

Luka , poštar i pisac, 20. god.

Čarls Bukovski, američki pisac, 70.god.

Stojan, upravnik pošte, 50.god

Zoran, poštar, 20.god.

G-đa Ladislavski, matrona, 45.god.

G-din Majstorović, urednik u izdavačkoj kući, 50.god.

Dži-Dži, penzionisani američki poštar, 70.god.

Radojka konobarica, 30.god.

.

.

.

SCENA PRVA:

( Poslovna kancelarija.Iznad radnog stola sija neonska reklama na kojoj piše:POŠTA. U kancelariji se nalazi kancelarijski sto  po kojem su su rasuti papiri, čiviluk na kojem vise akt tašna, mantil i jedna poštarska vetrovka, rolo orman ispunjen fasciklama i nekolicinom knjiga i  manji okrugli sto oko koga se nalaze četiri stolice.  Pored rolo ormana je ogledalo. Na manjem okruglom stolu nalazi se pepeljara. Za kancelarijskim stolom sedi STOJAN , upravnik pošte. Na sebi ima sivo odelo, belu košulju i crvenu kravatu. Na stolicama pored manjeg okruglog stola sede poštari LUKA i ZORAN obučeni u poštanske uniforme. LUKA sedi povijeno sa glavom u šakama.)

STOJAN:

Moralo se ovo desiti. Moralo se ovo desiti kada primaju svakoga.

ZORAN:

Upravniče dozvolite  mi da…

STOJAN:

Pitao te nisam! I? Šta ti misliš Luka? Dokle je moguće tolerisati tvoje neprofesionalno ponašanje?

LUKA:

Ne znam o kakvom neprofesionalnom ponašanju govorite?

STOJAN:

Govorim o aljkavom radu, govorim o kašnjenju i, nadasve, govorim o uspostavljanju prijateljskih odnosa sa komintentima.

ZORAN:

Gospodine upravniče, u toj prijavi protiv Luke i mene uopšte ne stoji nikakva optužba već samo molba da vodimo računa  kada, na koji način i kojim povodom dolazimo kod stranaka.

STOJAN:

Mladi čoveče, vas dvojica ste otišli na vrata jednog akademika da bi sa njime obavili intervju. Ti snimaš a ovaj ovde, tobože, razgovara. Tvoje je da na leđima nosiš torbu, a ne kameru.

LUKA:

Poštujem vaš autoritet, poštujem vašu obaveštenost ali moram da vam kažem da se moja prijateljstva na terenu kreću u relacijama intelektualnih razgovora na temu književnosti i društvenih pitanja. Ja sam pisac.

STOJAN:

Ti si poštar.

LUKA:

U onoj meri u kojoj je bio i  Čarls Bukovski.

STOJAN:

Ne zanima me ko ti je taj. Od tebe se, samo ,zahteva da valjano obavljaš posao od koga živiš.

LUKA:

Gospodine upravniče, lepo je što poštujete posao od koga živite ali mi vas je žao što ne znate šta je posao za koji se živi.

( Upravnik Stojan besno ustaje i izlazi iz kancelarije. U kancelariji ostaju Luka i Zoran.)

LUKA:

 Zašto ne mogu da živim od onoga što volim da radim? Od onoga što jesam, a ne od onoga što moram da budem.

ZORAN:

Ako ti odgovorim zvučaću kao matorac.

LUKA:

Kaži. Ionako ne zvučiš mlađe.

ZORAN:

Ponašaš se kao pevačica koja je tužila novine zato što su napisale da je ugradila silikone. A istina je da je ugradila celulit.

LUKA:

Majku mu.

ZORAN:

Ima nešto što mi se sviđa kod tebe. Ne hvališ se unaokolo da si pisac, a jesi, i to nije mala stvar iako je, u ovom trenutku, u ovoj zemlji, beznačajna.

LUKA:

Potpuno beznačajna.

ZORAN:

A ono što me izluđuje je pesimizam. Mada, bez toga ne bi bio pisac.

LUKA:

Vidiš, nemam mnogo godina ali je već mnogo vozova, iz tog književnog sveta, prešlo preko mene. Žestoko su me gazili. I nastavljaju.

ZORAN:

Nije prijatno ali nije ni loše . Očvrsnućeš. Maler i ožiljci obogaćuju biografiju.

(Luka ustaje sa stolice. Nervoznim koracima kruži po kancelariji.)

LUKA:

Nije mi trebao ovaj posao. Definitivno mi nije trebao.

ZORAN:

Od čega bi živeo? Crko bi od gladi. Tako sposoban. Kad ne mogu da zaspim od gladi ja u sebi brojim kontejnere.

LUKA:

 Daću oglas u novine da tražim bilo kakav posao.

ZORAN:
Aha… da neće to biti oglas tipa: od imovine posedujem samo kamen u bubregu, njega sam zaveštao svom lekaru.

LUKA:

Ako ostanem ovde još godinu dana biću duhovno mrtav. Pretvoriću se u indoktriniranog idiota.

ZORAN:

Nećeš.

LUKA:

Jok i neću. Kad provede neko vreme u konzervi riba zaboravi da pliva.

(Luka ponovo seda na stolicu.)

(Pauza)

LUKA:

Juče je u novinama izašla slika onog što proslavlja jubilarnu sto drugu književnu nagradu.

ZORAN:

Mutna je. One na zadnjim stranama su mnogo jasnije. Možda bi trebao drugi put tamo da pokuša.

LUKA:

Ovih dana bi trebalo da odemo kod njega na intervju. Juče me je pitao da li sam gledao njegov govor prilikom dodele nagrade.

ZORAN:

I?

LUKA:

Zapanjen je što u dnevniku nije prikazan ceo govor nego samo tridesetak sekundi.

ZORAN:

Šta je to on? Edvard Kardelj? Fidel Kastro?

LUKA:

I još me je zamolio da mu skupim sve novinske članke od subote i nedelje.

ZORAN:

Najbolje bi bilo da mu organizujemo doček ispred gradske skupštine.

LUKA:

Pusti sad njega. Kako da se izvučemo iz ove gužve? Neće Stojan tako lako sjahati. Uporna je to trvdoglava, revnosna, poltronska životinjica.

ZORAN:

Jedan od onih koji svakoga jutra  sebi postavljaju pitanje: da li komarci piške?

LUKA:

Jedan od onih koji ujutro hrani ribice u akvarijumu i uživa u posmatranju kako uopšte ne vole mleko.

ZORAN:

Jedan od onih koji na pitanje: gde stanujete? Odgovaraju: pa, preko puta komšije.

LUKA:

Od kada sam ga upoznao u meni se bore budala i genije. Ko izgubi moraće da časti.

ZORAN:

Čemu, uopšte, ta prepirka sa Stojanom? I šta smo mi to tako gadno napravili da nam prete otkazom, sazivaju disciplinsku komisiju, šalju kod psihologa?

LUKA:

Treba dići ruke od svega. Treba dati otkaz. Ovde nema života.

ZORAN:

Zašto misliš da nema?

LUKA:

Zato što neke ptice nikad ne polete. Na primer, kokoška u rerni.

LUKA:

Za tebe i mene je to događaj, avantura, dokaz da smo snalažljivi i vispreni, a za njih je incident.

ZORAN:

Stojan je sirovina, ludak koji ima pravolinijski pravac posmatranja. To kao da je mentalna uniforma administracije i birokratije. U hitnoj pomoći možeš da umreš ako nemaš ličnu kartu.

LUKA:

Pošta je humanija. Ovde možeš samo da ne dobiješ pare, ako nemaš ličnu kartu.

ZORAN:

Pošta. Čudo od posla.

LUKA:

Pošta. Vojska bez oružja.

ZORAN:

Pošta. Dnevna soba komunikacije sa svetom.

LUKA:

Kada sam prvi put ušao u poštu poslao sam anonimno pismo, ali sam zaboravio da se ne potpišem.

LUKA:

Zaljubljeni u sebe, sami sebi šalju ljubavna pisma.

ZORAN:

Pošta je ažurna ustanova. Udovici je stigao telegram saučešća pre nego što joj je muž umro.

( Neonska reklama iznad radnog stola sa natpisom POŠTA počinje da treperi usled gubljenja kontakta. Nakon desetak sekundi sama od sebe počinje da svetli bez prekida.)

.(Pauza)

.

LUKA:

Kakvi god oni bili to ne znači da moram da ćutim i aminujem njegov primitivizam. Ko je on da meni zabrani da se družim sa ljudima sa kojima je razgovor doživljaj?

ZORAN:

I sam znaš da tu krivu Drinu ne možeš ispraviti i bez veze sebe dovodiš u suludu situaciju. Takvi kao on ne vole ni pametne ni obrazovane, a pojam kao što je: NAČITAN , služi im kao obrazac za sprdnju. Na ovakvim mestima nije poželjno štrčati. To je najveći greh.

LUKA:

E neću se ni utapati u njihov fond od deset reči. Ne pripadamo im. Drugačiji sam i takav ću ostati do poslednje kapi krvi.

ZORAN:

Ili poslednjeg pisma u fascikli.

LUKA:

Ne kažem da bi mi bilo svejedno kada bi izgubio posao.

ZORAN:

Onda se navikni na status pisca – amatera.

LUKA:

Da teram svoje al ` da ćutim?

ZORAN:

Upravo to.

LUKA:

Zorane, moraš mi pomoći.

ZORAN:

Ne mogu ni sebi pomoći. Ni u jednoj apoteci mi ne daju bensedin bez recepta. Ovo me je izludelo. Treba mi bensedin. Ili nešto već…

LUKA:

Takvi su ti to likovi što rade po apotekama. I meni je lekar prepisao redovan seks, ali nijedna apotekarka nije htela da mi izadje u susret.

ZORAN:

U vezi čega ti treba pomoć?

LUKA:

Dovešću Čarlsa Bukovskog u Beograd.

ZORAN:

U pravu je Stojan. Nisi ti baš sasvim čist.

LUKA:

 Čvrsto sam rešio da sa njim ostvarim kontakt na svaki mogući način. Putem pisma, direktnog razgovora, a najpoželjniji bi bio njegov dolazak u Beograd.

ZORAN:

Dopisivanje i telefoniranje su o.k, ali njegov dolazak ovamo je čista maštarska nebuloza. Taj čovek ima 72. godine. Pri tom je bolestan, a i da je zdrav već je dovoljno smrvljen životom da nema snage za tako dalek put. A povrh svega toga , ti nemaš lovu da bi ostvario tu senzacionalnu nameru. I povrh svega toga, ovo je hiljadu devetsto devedeset druga godina u zemlji Srbiji: Ej bre! Dozovi se pameti!

LUKA:

Jesi li verovao, nekada, da je krava ljubičasta?

ZORAN:

Nisam. Šta ti pada na pamet?

LUKA:

E, vidiš, ja jesam. Dok sam bio mali i dok sam jeo Milka čokoladu.

ZORAN:

Okani se Bukovskog i pomiri se sa Stojanom. Povij rep.

LUKA:

 Naći ću sponzora.

ZORAN:

Ti ni za sopstvenu knjigu ne možeš da nadješ sponzora. Šta ćeš da radiš? Da promeniš pol i hirurškom intervencijom se preobratiš u atraktivnu plavušu?

LUKA:

Za moje knjige ne mogu da iskamčim pare jer još uvek niko neće da ih čita, ali Bukovskog bi hteli da čuju i kada ćuti.

ZORAN:

Šta bi tebi, konkretno, taj susret značio?

LUKA:

Podigao bi maglu sa mog unutrašnjeg sukoba između umetničkog i činovničkog.

ZORAN:

Napiši mu pismo, za početak. Opipaj mu puls druželjubivosti, spremnosti za početak komunikacije sa spisateljskim anonimusom iz zemlje za koju verovatno nije ni čuo, iz zemlje izgnane iz svetskog društva.

LUKA:

On voli ljude koje stižu nevolje i bolovi. Oduvek ih je voleo i pisao o njima. I sam je bio takav. Možda je još uvek? Biće mu lepo ovde.

ZORAN:

Gori si od deteta. Zec je u šumi, a ti već okrećeš ražanj. Osmisli, razmisli, pa tek onda zamišljaj ako se ukaže šansa.

LUKA:

Od tvoje racionalnosti mi je muka. Stvarno mi je muka.

.

( Pauza)

.

LUKA:

Uostalom… napisao sam mu pismo. Evo ga ovde.

( Luka maše parčetom papira ispred Zoranovog nosa.)

LUKA:

Ima mnogo gramatičkih grešaka ali nisam imao strpljenja da ga odnesem nekom znalcu da ih ispravi. Poslao sam ga jutros.

ZORAN:

Možda je to i dobro. Šarmiraćeš ga nepismenošću.

LUKA:

Bolje nego da ostane ravnodušan.

ZORAN:

Zar zaista misliš da ćeš uspeti da ga namamiš ovamo?

LUKA:

Uspeću.

ZORAN:

A ako se to i desi, šta će biti ako zakaže tvoj retorički talenat koji će sigurno biti ugrožen slabim poznavanjem engleskog jezika? Šta ako se desi da budeš toliko konfuzan pa ne možeš da sastaviš jednu čestitu rečenicu, a kamoli da vodiš dijalog?

LUKA:

Tamo gde mislim da ga odvedem svi me već dobro poznaju. Nagodiću se sa njima da mi pozajme kafanu na jednu noć, a konobarica koja tu radi odlično govori engleski.

ZORAN:

Ne želiš nijednog svedoka osim te konobarice?

LUKA:

Da umem da vodim konverzaciju kao ona, nebi mi ni ona bila potrebna. Kakav je kumst staviti flašu pića pred Bukovskog? Uh, ta noć će biti primer vrhunskog egoizma.

ZORAN:

Koliko ljudi zna za ovu tvoju nameru?

LUKA:

Još uvek niko ne zna.

ZORAN:

Ne pokušavam da te odgovorim ne zato što ne postoje razlozi zbog kojih bi trebao da odustaneš, već što znam da nema svrhe ubeđivati se sa tvrdoglavim bićima.

LUKA:

Koliko dugo putuje pismo do Amerike?

ZORAN:

Oko mesec dana.

LUKA:

Imam vremena da sve detaljno osmislim.

ZORAN:

Luka, čoveče, on još nije došao. Nije dobio pismo i nije ti još ništa odgovorio. Šta ćeš ako ti ne odgovori ili ako ti napiše da ne može da dođe zbog toga što je star i bolestan ili zato što je put predalek?

LUKA:

Ništa. Neću očajavati.

ZORAN:

Pronaćićeš drugog pisca?

LUKA:

Neću. Samo on dolazi u obzir .

ZORAN:

Pretpostavimo ovu situaciju : Bukovski dođe u Beograd, ti ga ugostiš u onoj tvojoj kafani na Senjaku…

LUKA:

Kafana Urnebes.

ZORAN:

Da, u Urnebesu. Bukovskom se svidi Beograd i reši da ostane nekoliko dana. Šta ćeš onda? Ne ide da takvog gosta prepustiš kojekakvima jer ti moraš na posao.

LUKA:

Tražiću od Stojana slobodne dane.

( Zoran se glasno i dugo smeje . Čuje se kucanje na vratima.)

LUKA:

Slobodno.

( U kancelariju ulazi GOSPODIN MAJSTOROVIĆ, 50. godina, obučen u teget odelo, bez kravate, prosed, visok,vitak , blago feminiziran, u ruci mu je akt tašna.)

MAJSTOROVIĆ:

Izvinjavam se gospodo na deganžmanu…ja sam Majstorović, glavni urednik u izdavačkoj kući SVE ZA KNjIGU – KNjIGU NIZAŠTA. Imam informaciju da je jedan od vas dvojice Luka, mladi beogradski pisac.

( Luka ustaje, prilazi Majstoroviću. Rukuju se.)

LUKA:

Ja sam. Izvolite, sedite gospodine Majstoroviću.

MAJSTOROVIĆ:

Hvala, hvala. Tako ste ljubazni.

( Majstorović se upućuje ka radnom stolu upravnika Stojana i seda u njegovu kožnu fotelju. Iz akt tašne vadi fasciklu i stavlja je na sto. Primiče se stolicom bliže ivici radnog stola.)

MAJSTOROVIĆ:

Zaista ne mogu da sedim na svakavim panjevima. Ovi kožni su ipak prijatniji.

ZORAN:

Gospodine, ovo je pošta. Zar nije primerenije da razgovor sa Lukom obavite u vašoj kancelariji?

MAJSTOROVIĆ:

Mladiću, ja sam potegao put dovde ne zbog vas, već zbog mladog  pisca. A ako već ne znate onda ću da vam kažem: ja ne pripadam onoj vrsti urednika izdavačkih kuća koji sede u kancelariji i čekaju pisce da im dodju na noge. Ja sam intelektualac – operativac koji sam traži onog ko mu je potreban. Otkada pišete gospodine Luka ?

( Zoran ustaje i izlazi iz kancelarije.)

ZORAN:

Idem da popravim šminku.

(Vrata se zatvaraju.)

LUKA:

Od svoje petnaeste godine.

MAJSTOROVIĆ:

A sada vam je…

LUKA:

Dvadeset.

MAJSTOROVIĆ:

Čemu ta težnja da menjate svet? Vaše priče prosto vrište od te potrebe.

LUKA:

Ne bih se složio sa vama gospodine Majstoroviću. Ne gajim nadu da mogu bilo šta promeniti. Preko nekih pojava, jednostavno, ne mogu da pređem.Volim da se bavim pojavama.

MAJSTOROVIĆ:

Uz vašu motivisanost i stvaralačku plodnost ubrzo ćete  iscrpeti sve pojave i za pet godina nećete imati o čemu da pišete.

LUKA:

Varate se gospodine Majstoroviću . Pisaću o danas aktuelnim pojavama sa distance. O ratovima, mobilizacijama, redovima ispred banaka, sankcijama, narodnjacima. Ne bojte se gospodine Majstoroviću, u zanimljivoj zemlji sve može biti povod za pripovedanje. Pa i ovaj naš razgovor.

MAJSTOROVIĆ:

Ah, u to baš nisam siguran. Znate, ja cenim mlade pisce i to mi ulazi u opis radnog mesta ali ti razgovori su, vrlo često, mučni i dosadni. A neki su čak, na granici fizičkog obračuna.

LUKA:

Meni još uvek razgovori sa piscima nisu dosadili. Zapravo, sa mnogim piscima, tek mislim da započnem razgovor . Pravi razgovor, plodotvoran, inspirativan.

MAJSTOROVIĆ:

Imate sjajnu priliku za pozitivan zaokret u vašem stvaralaštvu. Radite kao poštar, krećete se. Prolazite pored suncokreta i maslačaka, a potpuno ste ravnodušni prema njima. Zašto ne napišete nešto o suncokretu ili maslačku? Znate, taj uticaj pop-kulture, sub-kulture, strana imena glavnih junaka i epizodnih likova…ne ide mi to nekako.

LUKA:

Ne zanimaju me suncokret i maslačak. Zanimaju me ljudi. Gresi i uzdignuća.

MAJSTOROVIĆ:

Pretpostavljam da će te, ako sprovedete u delo taj naum o razgovorima sa slavnim piscima, poželeti da to i štampate. Mogu li znati o kojim se imenima radi?

LUKA:

Imena su samo propratna pojava. Nesreća oblikuje posebnu vrstu iskaza, a na osnovu toga sami otkrijte imena.

MAJSTOROVIĆ:

A kada bi mi dali samo neku malo asocijaju na neko ime…uh, kako me to zanima.

LUKA:

Dobro, kada ste već toliko navalili gospodine Majstoroviću reći ću vam. Počeću od američkog pisca Čarlsa Bukovskog.

MAJSTOROVIĆ:

Ma ` ajte mladiću! Budite malo skromniji. Počnite od svoje ulice. Tu žive dva poznata čoveka.

LUKA:

Znam ih. Zanimljivi su samo onima koje su ubedili da su značajni.

MAJSTOROVIĆ:

 Već vas vidim, u starosti, kao džangrizavog namćora.

LUKA:

Samo sa takvima i radite tako da i ne možete da shvatite da je stasala mlada generacija pisaca koja na pomen tih imena, o kojima vi govorite, odmahuje rukom.

                                                                                                                                                                                      MAJSTOROVIĆ:

Ne sumnjam da ćete biti dobar pisac ali moraćete  još da učite da se autoriteti trebaju poštovati?

LUKA :

Poštujem autoritete, ali one koji to stvarno jesu, a njih je jako malo. U inflaciji kvazi autoriteta klanjati se svakom nabedjenom filozofu za po kući, potpuno je besmisleno i vredja inteligenciju.

MAJSTOROVIĆ:

Zar vi, gospodine Luka, zaista mislite da Čarls Bukovski nema preča posla nego da se sa vama dopisuje?

LUKA:

 Pretpostavljam, gospodine Majstoroviću, da kod kuće imate video rikorder. Fino ušuškan u gomili dragocenih knjiga.

MAJSTOROVIĆ:

Imam ali ga retko koristim.

LUKA:

Odlično. Pobrinite se da ostane u tehnički ispravnom stanju.

( Majstorović ustaje sa stolice, podiže fasciklu sa stola i predaje je Luki. Pruža mu ruku. Sleže ramenima.)

LUKA:

Ovakav odgovor ste mogli da mi saopštite telefonom.

MAJSTOROVIĆ:

Direktan kontakt je celishodniji. Videti čoveka kad govori znači videti i budućnost odnosa sa njim . U telefonskom razgovoru nikada ne možete postići toliki stepen jasnosti. Javite se za deset godina.

LUKA:

Zašto mislite da sam skriboman?

MAJSTOROVIĆ:

Javite se za deset godina.

LUKA:

Gospodine Majstoroviću…

MAJSTOROVIĆ:

Da, molim.

LUKA:

Znate li kada nastaje velika nužda?

( Majstorović ga ljutito pogleda, besno pohita ka vratima i uhvati se za kvaku.)

LUKA:

Kad vam ona stvar služi samo za malu nuždu.

( U kancelariju zajedno  ulaze upravnik Stojan i Zoran. Majstorović prolazi pored njih i izlazi iz kancelarije.)

STOJAN:

Koji je ovaj?

LUKA:

Stranka, upravniče.

STOJAN :

Nema on šta sa tobom da razgovara. Ako hoće da se žali , onda treba meni da se obrati. Šta si mu rekao?

LUKA:

Da dođe za deset godina.

( Stojan seda u svoju kožnu fotelju.)

ZORAN:

Dobro, upravniče, dokle ćemo nas dvojica da dreždimo u ovoj kancelariji?

STOJAN:

Dok bude potrebno.

ZORAN:

Ne možemo da radimo, ne možemo da idemo na teren, a nemamo nikakvo rešenje o suspenziji.

STOJAN:

Čekamo inspektore.

ZORAN:

Poštanske ili policijske?

( Stojan ustaje i dolazi do prozora. Jedno vreme gleda kroz prozor, a onda počinje da šparta po kancelariji.)

STOJAN:

Dali si ti dečko normalan?

LUKA:

Pretpostavljam da je pitanje meni upućeno? Sva je verovatnoća da nisam.

STOJAN:

Mene ne interesuje što ti talasaš po pošti da si pisac, umetnik i ne znam ti ni ja šta već. Talasaš da si pametniji od svih, pa čak i od mene.

LUKA:

Ne talasam. Samo iznosim istinu.

( Stojan se vraća do svog radnog stola i seda u fotelju.)

STOJAN:

Ništa ti ne iznosiš. Ni istinu ni poštu. Juče si zaključao u fioku novine koje si trebao da poneseš. Ponašaš se neprimereno ovoj instituciji, imaš najgoru naplatu telefonskih računa i uopšte…

LUKA:

Najgori sam poštar od kada se prvo pismo umigoljilo u poštanski koverat.

STOJAN:

Tako nekako.

ZORAN:

Obojica ste u pravu.

LUKA:

Ne mogu ja nekog silom da nateram da plati telefonski račun ako ne želi ili nema pare. Postoji rok za plaćanje telefonskih računa na šalterima pošta i banaka i ljudi se pozivaju na to svoje pravo.

STOJAN:

Od svakog naplaćenog računa na vratima, mi imamo veći prihod od onoga koga naplatimo na šalteru.

LUKA:

Čoveče! Nisam ti ja uterivač dugova.

STOJAN:

Bićeš sve ono što nalažu konkretni radni zadaci. Ovoga meseca ćeš raditi u ulici Vuka Vrčevića, sledećeg u Orlovskom naselju, a onog tamo u naselju mali Leskovac.

ZORAN:

Konačno da i ja danas čujem nešto dobro.

LUKA:

Sve bolje od boljega. Ima li tome kraja?

STOJAN:

Ima. Kada se popraviš. Kada shvatiš gde si i ko si.

LUKA:

Neko je pretplaćen na novine, a ja najgore reone u ovoj pošti.

( Luka vadi iz džepa parče papira. Ustaje i prilazi Stojanovom stolu. Zauzima pozu u kojoj visoko podignuti papir drži u desnoj ruci čiji se lakat nalazi na dlanu leve ruke.)

LUKA (ČITA NAGLAS):

Nadam se da možeš da mi pomogneš Karl. Ta pošta me kida na komade kao tigra u kavezu, a ljudi samo stoje napolju i posmatraju, zapisuju ili gledaju u drugom pravcu…Isuse , Isuse…Karl molim te piši mi! Zaslužujem šansu, da dišem, da vidim svetlost, svemogući Bože! Ne zazidavaj mi grob, možda ću jednog dana imati sreće da ja tebi pomognem. Sad moram da jedem i odem u poštu. Jedanaest godina, jedanaest godina tamo dole…

( Luka spušta ruku , savija papir i vraća ga u džep. Seda na stolicu na kojoj je sedeo.)

STOJAN:

Šta je to ?

LUKA:

Pismo koje je Čarls Bukovski, američki pisac koji dvanaest godina radio u pošti, napisao njegovom nemačkom izdavaču Karlu Vajsneru u oktobru 1968. godine.

STOJAN:

Edukativno. I šta hoćeš time da mi kažeš?

LUKA:

Hoću da vam kažem da krvopije ne znaju za granice.

( U kancelariju, bez kucanja, ulazi GOSPOĐA LADISLAVSKI, 45. godina, plavuša, na sebi ima elegantnu, crnu, dekoltiranu haljinu. U ruci joj je elegantna, crna novčanik – tašna. Luka kao oparen ustaje sa stolice, prilazi gospođi Ladislavski i ljubi joj ruku.)

LUKA (UZBUĐENO):

Gospođo Ladislavski…

( Neonska reklama iznad radnog stola sa natpisom POŠTA počinje da treperi usled gubljenja kontakta. Nakon desetak sekundi sama od sebe počinje da svetli bez prekida.)

G-đa LADISLAVSKI:

Čujem da te optužuju za neku glupost i da ti prete otkazom. Došla sam da raspravim to sa tim tvojim pametnjakovićem…upravnikom ili kako se to već zove?

ZORAN:

Molim vas gospođo… naš upravnik je sposoban čovek.

LUKA:
Da ga baciš u govna ne bi ostao gladan.

( Stojan i Zoran istovremeno ustaju sa stolice i kreću ka vratima.)

STOJAN:

Zove me direktor.

ZORAN:

Zove me upravnik.

( Stojan i Zoran napuštaju kancelariju. PESMA IMAGINE – JOHN LENNON (FEJD IN). Luka i gospođa Ladislavski lagano šetaju kancelarijom. Gospođa Ladislavski dolazi do rolo ormana. Vrhovima prstiju prelazi preko rikni knjiga. Uzima jednu knjigu, otvara je.)

LUKA:

Koješta. Poštanske knjige, propisi i uputstva. Smeće.

( Gospođa Ladislavski vraća knjigu na mesto gde se prethodno nalazila.)

G-đa Ladislavski ( DUBOKI UZDAH):

Da, dešava se.

LUKA:

Nije to kao kod vas u stanu gde okruženost knjigama proizvodi jedan prelepi osećaj.

G-đa LADISLAVSKI:

Knjige, muzika,filmovi…sve to služi da se oplemeni dosada ili usamljenost.

LUKA:

Zar to nije isto?

G-đa LADISLAVSKI:

Nikako. U dosadi čovek ne zna za svoj naredni korak, a u usamljenosti, vrlo često, poznati su mu i naredni i mnogi sledeći koraci.

LUKA:

Da, tačno. Usamljenost ubrzava misao dok je dosada otupljuje.

(Pesma IMAGINE – JOHN LENNON (FEJD AUT). Gospođa Ladislavski  i Luka sedaju na stolice pored malog okruglog stola. U kancelariju ulazi Zoran sa dve šoljice kafe na poslužavniku. Jednu šoljicu stavlja ispred gospođe Ladislavski, a drugu ispred Luke. Uspravlja se, čini blagi naklon ispred Luke i gospođe Ladislavski, teatralno se okreće i izlazi iz kancelarije.)

LUKA:

Hvala koleginice.

( Gospođa Ladislavski iz tašne vadi kutiju cigareta. Nudi luku. Pripaljuje cigaretu prvo Luki, a potom i sebi. Otpijaju po gutljaj kafe i, istovremeno, šoljicu vraćaju na tacnu.)

G-đa LADISLAVSKI:

Čitala sam tvoje priče.

LUKA:

Ima li nešto što vam se dopalo?

G-đa LADISLAVSKI:

Ima. Naivnost sa kojom pokušavaš da menjaš svet.

LUKA:

Au! Moraću da se zamislim. A da li je to baš toliko loše?

G-đa LADISLAVSKI:

Nije, naravno da nije ako odrediš koncept po kome će taj mehanizam funkcionisati. Mislim da bi trebao neko vreme da se posvetiš čitanju knjiga više nego pisanju ili da počneš da izučavaš celokupno delo nekog živog ili pokojnog pisca. Ako se odlučiš za živog, pokušaj da sa njim stupiš u kontakt.

LUKA:

A ako mi zapadne neki stranac?

G-đa LADISLAVSKI:

Dovedi ga u Beograd.

( Luka se smeje. Gasi cigaretu u pepeljaru na stolu, a onda ponovo uzima cigaretu iz paklice koja se nalazi ispred gospođe Ladislavski. Pripaljuje cigaretu.)

LUKA:

U ovoj besparici i nemaštini da dovedem stranca u Beograd? Ja? Običan beogradski poštar koji pije votku, čita knjige i vozi se taksijem?

G-đa LADISLAVSKI:

Zašto da ne? Čuda se prizovu verovanjem u njih.

LUKA:

To prevazilazi granice čak i moje mašte. A o finansijskim aspektima takvog poduhvata ne treba trošiti reči.

G-đa LADISLAVSKI ( LjUTITO):

Nemoj  da težiš novcu, ali gledaj da ga pokupiš.

LUKA:

Ovoga trenutka mi nijedan pisac, od onih koje volim, ne pada na pamet.

G-đa LADISLAVSKI:

Do sada me nisi lagao. Nemoj da lažeš samoga sebe. Ima jedan koji ti ne izlazi iz glave. Moj predlog je samo ohrabrenje tvojim stidljivim razmišljanjima. Postoji jedan koji ti je sličan iako si,  hvala Bogu, u mnogim stvarima daleko od njega.

LUKA:

Bukovski?

G-đa LADISLAVSKI:

Dovedi ga u Beograd.

(Pauza)

LUKA:

Vi, tako obučeni, kao da ste krenuli negde?

G-đa LADISLAVSKI:

Ne. Nikako. Nego, sinoć sam bila na jednom veličanstvenom partiju i trajao je do sitnih sati. A ja ponekad volim da produžim zadovoljstvo tako što ne odlazim na spavanje i ne skidam odeću u kojoj mi je prijatno.

LUKA:

Hedonizam na delu.

G-đa LADISLAVSKI:

Nego šta. Mogao bi i ti da se zainteresuješ za takve uticaje.Više sam nego sigurna da imaš materijala.

LUKA:

Možda. Nisam razmišljao.

G-đa LADISLAVSKI:

Ti bi se udenuo u one hedoniste koji rade u skladu sa onim što će tokom dugog vremena da zadovoljava najveći broj ljudi, a ja sam medju onima čije je životno načelo stalno dostizanje zadovoljstva i uživanja u tom stanju.

LUKA:

 Ta formulacija : Najveći broj ljudi liči mi na komercijalu i estradu.

G-đa LADISLAVSKI:

Nisam mislila na tu vrstu ozloglašene i zloupotrebljene vrste masovne ljubavi prema nekom umetničkom delu ili nečijem umetničkom delovanju. Eto, imaš jedinstvenu priliku da se oprobaš u tome. Dovedi Bukovskog u Beograd. Upriliči mu tajni sastanak i ne govori nikom. Kada ode, obelodani i ponudi dokaze.Većina ljudi će biti zadovoljna, a najveće zadovoljstvo će biti tvoje.

LUKA:

Ideja je fantastična ali i teško ostvariva.

G-đa LADISLAVSKI:

Od pesimizma možeš navući samo brojne bolesti . Uključujući i polne.

LUKA:
Lako je vama da budete optimista kada stvari posmatrate sa druge planete.

G-đa LADISLAVSKI:

Zar ne sedimo za istim stolom?

LUKA:

Za istim smo stolom ali na različitim planetama. Vi imate božiji blagoslov za neracionalnu potrošnju vremena, ja nemam.

G-đa LADISLAVSKI:

Nisam ni ja taj blagoslov dobila u tvojim godinama. Zašto si opsednut vremenom?

LUKA:

Ne znam. Ne mogu to sebi da objasnim.

G-đa LADISLAVSKI:

Nemoj da odustaješ od obijanja pragova izdavačkih kuća i objavljivanja po časopisima.

( Gospođa Ladislavski iz crne novčanik tašne vadi pljosku i stavlja je na sto.)

G-đa LADISLAVSKI:

Daj čaše.

(Luka ustaje i odlazi do rolo ormana odakle vadi dve čaše i donosi ih na sto. Gospođa Ladislavski sipa tečnost iz pljoske u čaše. Luka seda na stolicu.)

G-đa LADISLAVSKI:

Šta je razgovor bez nečega što je hedonizam sam po sebi?

LUKA:

Votka?

G-đa LADISLAVSKI:

Šopen votka od paradajza.

( Luka i gospođa Ladislavski nazdravljaju kucanjem čaša i otpijaju gutljaj.)

LUKA:

Interesantno. Pre neki dan mi je jedan glavni urednik poručio da dodjem za deset godina. Ukorio me je zbog težnje za menjanjem sveta i preporučio mi da pišem o suncokretu i maslačku.

G-đa LADISLAVSKI:

I to je tebe potreslo?

LUKA:

Delimično.

G-đa LADISLAVSKI:

Plaćaš danak nezrelosti i tu se ništa ne može. Svi smo mi prošli kroz taj krug.

LUKA:

Sreća je što mene to stanje ljutnje i potrešenosti ne drži dugo.

G-đa LADISLAVSKI:

Fokusiraj se na ostvarenje zadatog cilja. Uspostavljanje komunikacije sa Čarlsom Bukovskim. Od svih živih pisaca on bi ti najviše pomogao u rešavanju tvojih dilema, a u potpunosti bi ti osvetlio mnoge stvarnosne momente i njihove krajnje konsekvence.

LUKA:

Zar ne bi za osvetljavanje tih stvarnosnih momenata bio pogodniji neki domaći autor?

G-đa LADISLAVSKI:

Ne. Čuo bi bujicu rečenica ali bi priča izostala. Kao i iskrenost.

LUKA:

Znate šta?

G-đa LADISLAVSKI:

Šta?

LUKA:

Ne znam da li smem da vam kažem?

G-đa LADISLAVSKI:

Zašto ne bih smeo?

LUKA:

Napisao sam mu pismo.

(Gospođa Ladislavski veselo poskoči sa stolice. )

G-đa LADISLAVSKI :

Na tvom varvarskom engleskom?

LUKA:

Da vam pročitam?

G-đa LADISLAVSKI:

 Jezive li li sramežljivosti!

( Luka vadi papir iz džepa. Ustaje sa stolice i dolazi do ivice Stojanovog radnog stola. Dupetom se naslanja na ivicu radnog stola prebacivši desnu nogu preko članka leve. Papir se nalazi visoko podignut u desnoj ruci čiji se lakat nalazi na dlanu leve ruke. )

LUKA ( ČITA NAGLAS):

Razbija me pošta Čarlse. Tvoj Džonstoun je bio mala beba za mog Stojana. Džonstoun – Stojan,  to je jedan isti čovek sa kravatom crvenom kao krv. Pišem neke grozne stvari ugledavši se na tebe i to je jedino što volim da radim. Piši mi! Zaslužujem! Između ostalog i zbog toga što neću iskopirati celo pismo koje si uputio Vajsneru, već samo deo. Dve godine u pošti, najgori reoni, mali bakšiši, prozivaju me zbog loše naplate telefonskih računa, niko me ne objavljuje, inflacija, sankcije, ratovi, ubistva na ulicama u sred dana…Vidiš i sam da je onaj tvoj tigar u kavezu prema ovim mojim zverovima običan pičkin dim. Ne zazidavaj mi grob Čarlse kumim te Bogom!

( Gospođa Ladislavski sipa votku iz pljoske u čaše. Pripaljuje cigaretu. Luka seda na stolicu.)

LUKA:

Ne znam kako ovo da nazovem: nezrelim pokušajem ili pretencioznom kampanjom?

G-đa LADISLAVSKI:

Kako god da se zove prevazilazi granice običnih pretpostavki i prognoza.

LUKA:

Radovao bih se njegovom dolasku ali, u ovom trenutku nisam siguran da bih bio u stanju da govorim.

G-đa LADISLAVSKI:

Nikako ne smeš tom procesu prići inferioran i pogubljen. Moraš taj susret odigrati fajterski, muški. Samo takvog će te poštovati.

LUKA:

Nemamo more, a potonusmo.

( Pesma NEBO – GRUPE ELEKTRIČNI ORGAZAM ( FEJD IN). Luka i Gospođa Ladislavski ustaju i drže visoko podignute čaše, kucaju  se, a zatim otpijaju votku na eks. U kancelariju ulaze Stojan i Zoran. Stojan sakuplja papire sa stola, skida akt tašnu sa čiviluka, otvara je i stavlja papire u nju. Oblači mantil i izlazi iz kancelarije. Zoran stavlja šoljice od kafe na poslužavnik  i izlazi iz kancelarije. Gospođa Ladislavski daje praznu čašu Luki. Luka prazne čaše vraća u rolo orman. Gospođa Ladislavski popravlja haljinu i vraća pljosku u crnu kožnu novčanik – tašnu. Luka i gospođa Ladislavski izlaze iz kancelarije. Pesma NEBO-GRUPE ELEKTRIČNI ORGAZAM – FEJD AUT. )

SCENA DRUGA:

( Na tribinama hipodroma sede ČARLS BUKOVSKI i DžI DžI. Posmatraju trke. Oko vrata su im dvogledi. Pored Džidžijeve noge, na stepeniku, stoji flaša vina. S vremena na vreme gledaju kroz dvogled i istovremeno negoduju gestikulacijom.)

ČARLS BUKOVSKI:

Užasno je vrelo. Trebalo je da idemo na noćne trke.

DŽI DŽI:

Izgleda da smo se zeznuli danas. Vreo dan, opšta dosada, a kako nam konji trče još ćemo mi njima morati da platimo.

ČARLS BUKOVSKI:

Sećam se kada su hipodromi bili prepuni ljudi, rame uz rame, dupe uz dupe, znojeći se, gurajući se ka krcatim  barovima.

DŽI DŽI:

Bila su to dobra vremena, Čarls, a da smo radili u boljoj firmi bila bi još bolja.

ČARLS BUKOVSKI:

Ne možeš da se žališ, ipak. Pošta je bila prava adresa za naše profile. Ipak, ja sam taj koji bi trebao da je pljuje. Ti si bio dostojanstven i ponosan na svoj posao poštara.

DŽI DŽI:

Bilo je puno nepravde.

ČARLS BUKOVSKI:

Kao i svugde.

DŽI DŽI:

U svakom slučaju je bilo zabavno. Na svakom mestu, pa čak i na ovom hipodromu.

ČARLS BUKOVSKI:

Nije bilo loše. Ako te krene, nadješ posle neku damicu za šankom i te noći u tvom stanu oboje pijete i smejete se. Mislili smo da se ti dani i noći nikad neće okončati.

DŽI DŽI:

Sećaš li se Stouna?

( Čarls Bukovski nateže vino iz flaše.)

ČARLS BUKOVSKI:

Ne želim da se sećam Dži Dži. Naopako sam živeo, mnogo toga je bilo odvratno, totalno kulučenje. Ali mislim da je način na koji sam progurao sebe kroz govna napravio razliku. Kad pogledam unazad , mislim da sam pokazao izvesnu meru opuštenosti i stila, šta god se dešavalo.

DŽI DŽI:

Sećaš li se kako su me gadno optužili. Jedva sam izvukao živu glavu.

ČARLS BUKOVSKI :

Uh, baš je bila gadna situacija. Ta pervertulja je mislila da si pedofil jer deci deliš bombone .

DŽI DŽI:

Ja zaista obožavam decu. Trideset godina su me dočekivali po ulicama, znajući da imam po kesicu ili dve bombona kod sebe.

ČARLS BUKOVSKI :

Znam. Prvi put kada sam te menjao na reonu, jedan klinac se zatrčao i zavrištao: gde su moje bombone? gde su moje bombone?

DžI DžI :

I? Šta si uradio?

ČARLS BUKOVSKI:

Oterao sam ga u pizdu materinu. I njega i bombone.

DŽI DŽI:

Kako si počeo da radiš u pošti?

ČARLS BUKOVSKI:

Počelo je kao greška. Mislio sam da je to pravi posao za mene. Ubacuješ pisma i povaljuješ.

DŽI DŽI ( SMEJE SE):

Izgleda da nije bilo baš sve tako.

ČARLS BUKOVSKI:

Da, uvek počinje kao greška. Pa što se kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova.

DŽI DŽI:

Čini mi se da smo počeli da prizivamo smrt, ovim tugaljivim pričama o starim dobrim vremenima.

ČARLS BUKOVSKI:

Život je bio dobar, život je bio zabavan. Ljudi su bili muževni, nisu trpeli da ih bilo ko maltretira.  Gubio si posao i nalazio druge poslove. Besmisleno je bilo sedeti stalno na istom mestu.

DŽI DŽI:

Ne vredi jadikovati. Bilo šta je bilo.

ČARLS BUKOVSKI:

Pogledaj Dži Dži. Poluprazne tribine na glavnom hipodromu u sunčano popodne. Niko za šankom. Samo usamljeni barmen sa salvetom. Gde su ljudi? Više je ljudi nego ikad, ali gde su?  Stoje na ćošku, sede u sobi.

DŽI DŽI:

Sreća te konji još uvek jure.

ČARLS BUKOVSKI:

Kada konji ne budu više trčali nebo će pasti, pljosnato, široko i teško i sve će smrviti.

( Čarls Bukovski podiže dvogled sa svojih grudi i gleda kroz njega. Dži Dži ljutito odmahuje rukom. Ustaju sa tribina, šetaju. )

ČARLS BUKOVSKI:

Kada ti ovo budem ispričao, Dži Dži, nećeš mi verovati.

DŽI DŽI:

Da nisi prevrnuo neku osamnestogodišnjakinju? Ionako često govoriš da je za čoveka u našim godinama to najbolji način da se prevari smrt.

ČARLS BUKOVSKI:

Priča nije baš toliko neverovatna. Pisao mi je jedan mladi očajnik iz Beograda. Sve u svemu, to je jedan potresan iskaz. Iskaz koji pomaže da se, i ovako matori, zamislimo u pogledu mnogih stvari koje se dešavaju i koji utiču na snove nedužnih pojedinaca. Naslušao sam se u životu mnogih teških priča ali nikada nisam posumnjao u  isplativost postojanja sopstvenog sna. Onog koji se sanja u budnom stanju. Ali evo, ovo pismo me približilo uverenju da je džabe sanjati svoje snove kada ti neke nepoznate sile sve to sruše za tili čas, kao kulu od karata.

DŽI DŽI:

Kako ne bi bio očajnik kada živi na takvom mestu. Beograd! Bože blagi!

ČARLS BUKOVSKI:

Dečko je inventivan. Prekopirao je skoro celo moje pismo upućeno nemačkom izdavaču Karlu Vajsneru, u oktobru 1968 . godine. Nekoliko meseci pre nego što ću napustiti poštu , zauvek. Ali priznaje da je to uradio svesno. Čudan dečak. Čudno lud dečak.

DŽI DŽI:

Pa šta hoće? Da se dopisujete? Da mu pošalješ broj telefona? Ili je jedan od onih koji su dolazili da te intervjuišu, a posle priznavali da nisu novinari već da su hteli da te upoznaju i razgovaraju sa tobom.

ČARLS BUKOVSKI:

Suviše je iskren za takvu vrstu prevaranata i lovaca na senzaciju .

DŽI DŽI:

A ti si kao senzacija?

ČARLS BUKOVSKI:

Naravno da nisam. Ljudi me pogrešno tumače. Umesto da im to pročitano štivo služi kao uputstvo kako ne treba da žive i rade, oni me kopiraju. Psuju, piju do tri ujutro, a od pet rade. Jadno, vrlo jadno .

DŽI DŽI:

Neki se osmele i da pišu. Misliš da i taj malac pokušava da te kopira?

ČARLS BUKOVSKI:

Slušaj Dži Dži. Ne znam zašto, a još manje znam kako , ali odmah mi je ulio poverenje. Iskren je i zna šta hoće.

DŽI DŽI:

Pa šta hoće? Reci mi već jednom.

ČARLS BUKOVSKI:

Da dodjem u Beograd.

DŽI DŽI ( ZAPANJENO):

Maaaa daaaaj! Dečku treba pomoć.

ČARLS BUKOVSKI:

Izgleda da je i meni potrebna jer skoro da me  je ubedio.

DŽI DŽI:

Molim te Čarls, ne pravi budalu od sebe.Toliko puta si to uradio i bio vrlo uspešan u tome ali ovo je nešto sasvim drugačije. Tamo se puca.

ČARLS BUKOVSKI:

E, ako baš hoćeš da znaš, tamo gde bi trebao da odem – ne puca se. Puca se u okolini i  na njihovim ulicama, ali to je druga vrsta pucanja. Obračun ko obračun. Kada sam se ja plašio takvih stvari? Nikada. Svesno sam im išao u susret.

DŽI DŽI:

Kada si imao dvadeset pet, ili kada si imao trideset pet, ili kada si imao četrdeset pet godina, ali sada imaš malo više godina. Od pet.

ČARLS BUKOVSKI:

Znaš i sam da nikada nisam bio romantičan, ni prema ženama a pogotovo ne prema muškarcima, a i nisam bio od onih koji jedva čekaju drugom da pomognu ali ovaj put je drugačije, izazovnije.  Poštar, pisac, pijandura u pokušaju, gubitnik soptvenih snova, sa životom u nekoj Balkanskoj zapizdini i to sa takvim mudima da mi napiše pismo na engleskom.

( Čarls Bukovski i Dži Dži se vraćaju do tribina. Dži Dži gleda kroz dvogled.)

ČARLS BUKOVSKI ( GLASNO SE SMEJE):

O Bože , O Bože, kako to uopšte nazvati engleskim jezikom? To čak ni Hispanosi ne umeju.

( Čarls Bukovski i Dži Dži sedaju na tribine. Čarls Bukovski gleda kroz dvogled.)

ČARLS BUKOVSKI:

Pogledaj onog džokeja .

DŽI DŽI:

Kog?

ČARLS BUKOVSKI:

Broj devet.

( Dži Dži gleda kroz dvogled.)

DŽI DŽI:

Kakva pedanterija. Sumanuto.

ČARLS BUKOVSKI:

Odvratno. Većina žena me je volela zbog aljkavosti . Na neki čudan način im je to bio dokaz da ću im lizati pičku. Jedna od njih, Lidija, obožavala me je zbog prljavštine, zbog razbacanih pivskih flaša po stanu , zbog prljavih sudova, govneta u klozetu, zapušene kade i zardjalih žileta po lavabou.

DŽI DŽI:

Cenila je ljude po onome što ih okružuje.

ČARLS BUKOVSKI:

Tako nekako. Po njenoj teoriji oni koji žive čisto i uredno nisu baš normalni, a oni koji žive suviše čisto i uredno su, sasvim sigurno, pederi. Ali najviše sam voleo one koje su dolazile na pesničke tribine .

DŽI DŽI:

Nežne dušice tople krvi.

ČARLS BUKOVSKI:

Jedna starija dama je mnogo volela čitanja poezije i jedva je čekala da me vidi uživo. Organizator programa mi je rekao da je zadivljena mojom poezijom ali da bi svisnula od tuge kada bi saznala da pijem. Za nju je poezija bila samo zalazak sunca i gugutka u letu.

DŽI DŽI:

Naježih se.

ČARLS BUKOVSKI:

Izašao sam i čitao. Sreća me nije napuštala. Bili su, uostalom, kao i svaka druga publika – nisu znali kako da shvate neke od boljih pesama, a tokom čitanja ostalih smejali bi se na pogrešnim mestima.Nastavio sam da čitam i sipam iz bokala.

DŽI DŽI:

Mislim da nastavak znam. Pitala te je: šta to pijete?

ČARLS BUKOVSKI:

Ovo je djus mešan sa životom.

DŽI DŽI:

Imate li devojku?

ČARLS BUKOVSKI:

Ja sam nevin.

DŽI DŽI:

Zašto ste težili da postanete pisac?

ČARLS BUKOVSKI:

Sledeće pitanje, molim.

DŽI DŽI:

Kada te sluša neko ko te ne poznaje stekao bi utisak da nikada u životu nisi bio sam, da nisi voleo odela i da nikada nisi bio golja.

ČARLS BUKOVSKI:

Samoća, samoća, samoća. Čamotinja, prokleta i blagoslovena. Ja sam čovek koji cveta u samoći. Bez nje sam kao neko drugi bez hrane i vode. Bez samoće sam svakog dana slabio. Nisam se ponosio svojom samoćom, ali sam zavisio od nje. Mrak u sobi bio mi je kao svetlost sunca.

DŽI DŽI:

Odela. Ja sam bio jako razočaran kada sam shvatio da nisam tip za odela. Zdepast sam, gotovo nikakav i kao takvom mi bolje pristaju trenerka i kačket, a tako sam se ložio na eleganciju.

ČARLS BUKOVSKI:

Izvadio sam svoje novo odelo iz plakara . Navukao sam sako. Bio je veoma tesan. Činilo se da je manji nego u krojačkoj radnji. Najednom je nešto počelo da se para. Sako se rasparao posred ledja. Skinuo sam ono što je ostalo od sakoa. Ostale su mi bar pantalone. Jedva sam proturio noge kroz nogavice. Na šlicu su bila dugmeta; dok sam ih zakopčavao,  čuo sam paranje. Opipao sam dupe i napipao gaće .

DŽI DŽI:

U pravu si, ipak. Bez osnova govorim protiv pošte. Dala mi je sigurnost. Pre nje sam fizikalisao za mnogo manje pare. Izjedala me je nemaština.

ČARLS BUKOVSKI:

Prvi put sam shvatio koliki sam golja kada sam video kolegu pisca u skupocenom odelu sa dugačkom skupom cigarom. Mislio sam o dobrim biftecima, o dugim vožnjama vijugavim putem koji vodi do prekrasnih vila. Putovanjima u Evropu. Otmenim ženama. Zar su oni toliko bistriji od mene, pitao sam se. Novac je bio jedina razlika i želja da mlatim pare. Čovek mnogo bolje piše posle dobre šnicle i flaše viskija, nego posle jedne čokoladice. Mit o izgladnelom umetniku je obična farsa.

DŽI DŽI:

Čekanje me je oduvek izluđivalo a najviše ono kada sam dolazio na vrata da uručim nešto što treba potpisati. Ta čekanja, od onog čuvenog IDEEEM do otvaranja vrata, bacala su me u depresiju jer je život prolazio u čekanju. I sad, čekamo da onaj majmun sa brojem deset prvi prodje kroz cilj i da pokupimo pare.

ČARLS BUKOVSKI:

Čovek je rodjen da umre. Kakav je smisao toga? Da se muvaš naokolo i čekaš. Čekaš na A -liniju voza. Čekaš na par velikih sisa u neko avgustovsko veče u hotelskoj sobi u Vegasu. Čekaš da miš zapeva. Čekaš da zmiji izrastu krila.

DŽI DŽI:

Gadno je čekanje. Malo je načina da mu se odupreš kada  te spopadne kao svrab ili uporna družina komaraca. I tada se najčešće kaješ zbog straćenog života.

ČARLS BUKOVSKI:

Zbog toga sam se bezbroj puta kajao, a gorčinu lečio pićem. Bio sam nadaren, talentovan sam. Ponekad gledam svoje ruke i uvidjam da sam mogao da budem veliki pijanista ili nešto u tom stilu. Ali šta su radile moje ruke? Češale jaja, ispisivale čekove, vezivale pertle, povlačile vodu u klozetu. Straćio sam svoje ruke. I svoj um.

DŽI DŽI:

Imaš svoje knjige i imaš svoje čitaoce. Zar je moguće da si toliki megaloman i da bi hteo još nešto preko toga? Najzad, imaš i slavu.

ČARLS BUKOVSKI:

Pisac nikom ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice. Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci. Samo su načuli nešto. Najbolji čitalac je onaj koji me nagradjuje svojim odsustvom.

DŽI DŽI:

Sve što nije valjalo prošlo je. Živi i smej se. I ne idi na ono glupo mesto.

ČARLS BUKOVSKI:

Humor je ono što nam treba, da se smejemo. Nekad sam se više smejao, sve sam radio više, osim pisanja. Sada samo pišem, pišem, pišem, što sam stariji sve više pišem, plešem sa smrću. Dobra zabava. A mislim da i nije toliko loše. Jednog dana će reći : Bukovski je mrtav! I onda ću biti istinski otkriven i izložen na idiotskim jarko osvetljenim policama. Pa šta? Besmrtnost je glupa izmišljotina živih. A čitav moj život se svodi na borbu da sat vremena radim ono što se meni radi. Večito mi nešto stoji na putu do samog sebe.

( Dži Dži gleda kroz dvogled. Ljutito odmahuje rukom. Čarls Bukovski nateže vino iz flaše.)

DŽI DŽI:

Ništa ni danas. Onaj slepac je drugi.

ČARLS BUKOVSKI:

Samo dve stvari ne valjaju kod novca: kad ga je previše ili premalo.

DŽI DŽI:

Sramota je što neki džokeji trke doživljavaju kao hobi. Pa čak i da im je to hobi, sramota je.

ČARLS BUKOVSKI:

Da nema hobija, ljudi bi umirali od praznine a za virus dokolice, neki drugi ljudi, nikada ne bi pronašli lek .

( Čarls Bukovski i Dži Dži ustaju sa tribina. Dži Dži uzima flašu vina sa stepenika i pije. Šetaju.)

DŽI DŽI:

Ode pedeset dolara Bogu na istinu.

ČARLS BUKOVSKI:

Baš te jebe čekanje Dži Dži. Sto sa pogledom na more ne može da se dobije bez čekanja. Tako ti je to. Okean je svuda, mesec je pun, možeš da se prepustiš romantici, da naručiš malu salatu i veliki biftek, da šmekuješ kelnerice koje se prelepo smeju ali da bi uživao život moraš nešto da sačekaš. Nešto ili nekoga.

DŽI DŽI :

Nadam se da više ne misliš na ono pismo.

ČARLS BUKOVSKI :

Zar ti nije čudno to što sam danas ovoliko logoreičan? Znaš da ne volim mnogo da pričam, uostalom kao i da se družim.  Znaš i sam da sam loše društvo, razgovor mi uopšte ne odgovara.

DŽI DŽI:

I pored svega toga sve jače te prži želja da odeš u tamo neku zemlju za koju nije utvrdjeno ni da postoji.

ČARLS BUKOVSKI:

Ima petlju i to me je oduševilo. Prvo što mi je palo na pamet posle čitanja tog pisma je: kako ja u njegovim godinama nisam imao petlju da napišem pismo piscima koje sam voleo. Onima koji su mi nudili razloge i za disanje i za pisanje.

DŽI DŽI:

Zar ti se ne čini da je to, kako bi ti rekao, jednostavno prevelik upad u tvoje postojanje?

ČARLS BUKOVSKI:

Ovo nije. Ovo što je on uradio je  pošteni vapaj za pomoć.

DŽI DŽI:

Ne bih se upuštao u bilo šta sa ljudima odande. Ubijaju se, kolju se, dva – tri puta u jednom veku, a u medjuvremenu se ujedinjuju. Nije to normalno Čarls. Nije to normalno.

ČARLS BUKOVSKI:

Tamo gde je strast, tamo su i dogadjaji. Zaista me zadivljuje hrabrost s kojom neki ljudi žive taj jedan, jadni život.

DŽI DŽI:

Dobro, vidim da je taj mladi pisac ostavio jak utisak na tebe. Napiši mu to pismo i dosta. Ne razmišljaš valjda da odeš tamo?

ČARLS BUKOVSKI:

Pa…

DŽI DŽI:

Strašno! Strašno! Ti se još kolebaš. Obećaj mi da nećeš ići tamo. Obećaj mi.

ČARLS BUKOVSKI:

Ko je rekao da ću ići? Naravno da neću ići.

DŽI DŽI :

Znaš li kako bi to negativno odjeknulo u američkoj javnosti kada bi se saznalo da gajiš simpatije prema tim lunaticima?

ČARLS BUKOVSKI:

Nikada me nije interesovao sud javnosti. Dovoljno je pogledati u moje lice da bi to postalo jasno.

DŽI DŽI:

Nećeš ići. Obećaj mi da nećeš ići.

ČARLS BUKOVSKI:

Neću ići. Oladi i pij to vino. Odlično je .

DŽI DŽI:

Nešto prokleto mi neda da ti verujem.

ČARLS BUKOVSKI (LjUTITO):

Dži Dži, iako imam sedamdeset dve godine još uvek mogu da tabam.

DŽI DŽI:

Ok, Ok. Piću vino. Biće mi fino.

ČARLS BUKOVSKI:

Dobro je što nikada nisam pisao književnu kritiku.

DŽI DŽI:

Zašto?

ČARLS BUKOVSKI:

Brzo bi prestao.

DŽI DŽI:

Zašto?

ČARLS BUKOVSKI:

Ponestalo bi mi psovki.

SCENA TREĆA:

( Luka je u polumračnoj kafani, stoji ispred šanka. Iza Šanka se nalazi RADMILA, konobarica,  30. godina. Iza Radmile se nalazi stalaža sa flašama na dozeru.  Iznad stalaže je neonska reklama sa natpisom KAFANA URNEBES . Radmila briše čaše. Luka, nalakćen na šank drži u ruci papir.  U kafani se nalaze dva stola.  Jedan sto je postavljen i oko njega su rasporedjene četiri stolice dok na drugom nema stolnjaka, a stolice su postavljene svojim sedećim delom na površinu stola.)

LUKA ( ČITA NAGLAS):

Haj Luk! Kada ćeš naučiti da uživaš u stvarima koje ti pomažu da izoštriš reč? Kao da si ti jedini poštarski skriboman na planeti, toliko te je mučno bilo čitati. A tek tvoj varvarski engleski,  slatko sam se nasmejao. Hrabrost dolazi iz stomaka, sve ostalo je očaj, ne zaboravi. Ja sam poslednji na svetu koji bi trebao da te uverava da treba da nastaviš sa radom u pošti. I da pišeš, naravno. Vidiš li da su ljudi uplašeni i razočarani. U defanzivi su i imaju osećaj da traće svoje živote i u pravu su. Počni da uživaš u najgorim reonima, tu ćeš pronaći prave likove za svoju literaturu . Tu ćeš  sresti originalni polusvet kome je tvoja literatura naklonjena. Pitaš me otkuda to mogu da znam? Kakvo pismo – takav i pisac. Ni ne slutiš koliko si privilegovan. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike,  ljude razbijenih zuba, ranjenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenadjenja i eksplozije. Ne volim zakone, moral, religije i pravila. Ne volim da me oblikuje društvo. Ma šta da radiš na ulici društvo ti ne može ništa. Tu si svoj na svome. Naravno da ne možeš da oblikuješ društvo, ali možeš da oblikuješ sebe u literaturi i literaturu u sebi. Čekaj me u onom tvom Urnebesu na Senjaku. Dolazim.

RADMILA:

Šta ti je to?

LUKA:

Njegovo pismo

RADMILA:

Načitan čovek.

LUKA:

Molim te Radmila, ovo noćas mora da prodje bez greške. Neću nikakve propuste. Ako ne možemo da organizaciju na ovom nivou da dovedemo do savršenstva onda nismo ni zašta. Ni ti ni ja. Toliko od mene.

RADMILA:

Opusti se. Ko god dospe u Rajkine ruke, uglavnom guguče .

( Luka brzim koracima ulazi u prostor iza šanka. Drma Radmilu.)

LUKA:

Gasi ovo svetlo! Samo ono iz kuhinje je dovoljno. Navuci roletne na prozorima.

( Radmila užurbano gasi svetla u kafani.)

RADMILA:

Idem, idem.

LUKA:

Roletne? Vrata?

RADMILA:

Roletne su navučene. Vrata su drvena.

(Pauza).

RADMILA:

Zaključala sam, paničaru.

LUKA:

Šta ima za klopu?

RADMILA:

Škembići, duvan čvarci …

( Luka se udara šakom po čelu.)

LUKA:

Pa kako da ga ponudim škembićima u čet`ri ujutro? Duvan čvarci? Kako to da prevedem?

RADMILA:

Prosto. Srpski kavijar.

(Luka pomno posmatra Radmiline noge i pogledom odmerava dužinu suknje.)

LUKA:

Nisi imala nešto kraće da obučeš? Kao da znaš da je lud za ženskim nogama.

RADMILA ( KOKETNO):

I to ovakvim.

LUKA:

Ako primetiš da razgovor upada u krizu, da se ćuti duže nego što je potrebno, uskači, pomagaj.

RADMILA:

Ništa ne brini. Sve je pod kontrolom. I kamera je spremna.

LUKA:

Pazi da je ne provali. Za muziku smo se dogovorili.

( Kafana je u polumraku. Čuje se kucanje na vratima . U kafanu ulazi Čarls Bukovski. Pesma ALABAMA SONG – THE DOORS (FEJD IN). Rukuje se sa Radmilom i Lukom. Jedino svetlo koje obasjava prostor je svetlo iz kuhinje.)

ČARLS BUKOVSKI:

Kapetan je izašao na ručak i mornari su preoteli brod.

LUKA:

Itekako su ga preoteli. Nisam se nadao da ćeš doći.

ČARLS BUKOVSKI:

To je sve što čoveku treba. Nada. Nedostatak nade obeshrabruje čoveka.

( ALABAMA SONG – THE DOORS ( FEJD AUT). Čarls Bukovski i Luka sedaju za postavljeni sto.  Istovremeno vade iz džepova cigarete i upaljač i stavljaju ih na sto ispred sebe. Radmila dolazi do stola. Bukovski diskrektno posmatra Radmiline noge.)

ČARLS BUKOVSKI:

Oduvek sam bio ljubitelj nogu. Bio je to prvo što sam video kada sam se rodio. Ali tada sam pokušavao da se izvučem odatle. Sve od onda radim u suprotnom smeru, ali bez posebnog uspeha u tome. Čak sam veoma rano prestao da tražim devojku iz snova. Samo sam želeo neku koja nije košmar.

RADMILA:

Izvolite gospodine Bukovski. Votka, viski, kokteli, široki asortiman belih i crvenih vina, domaće rakije : komovica,  šljivovica, lozovača, dunjevača, kruškovača, višnjevača, kajsijevača?

ČARLS BUKOVSKI:

Ica, ica, ača, ača . Moj domaćin, koliko znam, pije votku.

RADMILA:

Smirnof , Finlandia ili plavi led?

ČARLS BUKOVSKI:

Smirnof. Kad piješ, svet je i dalje napolju, ali te bar trenutno ne drži za gušu.

LUKA:

Drago mi je što si prihvatio moj poziv. Pretpostavljam da je odluka doneta teškom mukom.

ČARLS BUKOVSKI:

Duša mi je ugrožena. Oduvek. Kako sam ti, uopšte, ja pao na pamet?

( Radmila donosi dve čašice i flašu. Flašu stavlja na sto. Luka sipa votku iz flaše prvo u čašu Čarlsa Bukovskog, a potom i u svoju. Bukovski i Luka nazdravljaju kucanjem čaša. Istovremeno pripaljuju cigarete. Radmila odlazi za šank.)

LUKA:

Predugo sam gledao u smrknuta lica. Nedostatak smeha me je podsetio na sate i sate čitanja tvojih knjiga, i dane i dane pravog sočnog, punokrvnog smeha. Uostalom, u poslednje vreme su me uhvatila neka duga razmišljanja o piscima. Neke čak i sanjam.

ČARLS BUKOVSKI:

 Opasno. A donekle i čudno. Za razmišljanje, svakako. Malo je pisaca koji vole ono što drugi pišu. Izuzetak je kad su ti drugi mrtvi. Pisci vole da njuše svoja govna. Ja sam jedan od takvih. Ne volim čak ni da razgovaram sa piscima, da ih gledam ili, što je još gore, da ih slušam. A najgore je piti s njima, samo bale po sebi, stvarno su jadni, samo traže mamu.

LUKA:

Dobio sam savet od jedne gospođe da pokušam da stupim u kontakt sa nekim značajnim, a živim književnicima.

ČARLS BUKOVSKI:

Tek odnedavno je počelo da me ubuzima izvesno osećanje prema piscima iz prošlosti. A ta moja osećanja nisu čak ni adekvatna, ona su samo moja, gotovo sasvim izmišljena. Dostojevskog vidim kao krupnijeg bradatog čoveka sa tamnozelenim svetlucavim očima. Dostojevskog čak vidim kao čoveka koji je žudeo za devojčicama. Foknera vidim pomalo mutno, kao čudaka sa zadahom iz usta. Gorkog vidim kao pijanca koji to radi u potaji. Tolstoja kao čoveka koji pomahnita od besa zbog gluposti. Vidim Hemingveja kao tipa koji vežba balet iza zatvorenih vrata. Svaki pisac je bio magičan za mene. Različito su otvarali vrata. Potrebno im je bilo žestoko piće prilikom buđenja. Život je bio prokleto previše za njih.

LUKA:

Ovde je teže nego na drugim mestima ali univerzalnost loših dogadjaja kao da je ovovremeni civilizacijski trend.

ČARLS BUKOVSKI:

Unezvereni smo i pregaženi trivijalnostima, guta nas ništavilo. Na čemu pišeš? Na mašini ili na kompjuteru?

LUKA :

Na mašini. Još uvek.

ČARLS BUKOVSKI:

Kupi kompjuter. Preporodićeš se. To je moja nova uteha. Pisanje je postalo dvostruko snažnije i obimnije otkako sam ga uzeo. Magična stvar. Sedim pred njim kao što mnogi ljudi sede pred svojim televizorima. Kažu, neki, da je kompjuter samo usavršena pisaća mašina. Ali to kažu oni koji nisu pisci. Ne znaju oni šta je to kad reči grizu u prostor, kad zablistaju u svetlosti, kada misli koje naviru mogu odmah da se pretvore u reči, što ohrabruje pojavu novih misli i novih reči.

LUKA:

Muka mi je od pisaćih mašina, od kucanja, prekucavanja, buke.

ČARLS BUKOVSKI:

S pisaćom mašinom je kao hodanje kroz mulj. S kompjuterom je klizanje po ledu. Plameni vetar. S kompom se samo jednom trči.

LUKA:

Čudo je tehnologija. Ako tražim razlog zbog koga sam srećan što živim u sadašnjem vremenu, onda se on zasigurno nalazi u verovatnoći da će do kraja dvadesetog veka biti izmišljeno mnogo korisnih stvarčica koje olakšavaju život.

ČARLS BUKOVSKI:

Toliko nam valjda duguje jedan krvavi vek . Pitam se šta će biti sledeći korak posle kompjutera? Verovatno će biti dovoljno da pritisneš čelo prstima i pojaviće se masa savršenog teksta. Naravno, moraćeš prethodno da napuniš rezervoar, ali uvek će biti nekih srećnika koji će to umeti. Nadajmo se.

LUKA:

Verovatno te čudi što nema nikoga.

ČARLS BUKOVSKI:

Bićeš iznenadjen, ali ne čudi me. Zapravo, ovako nešto sam i priželjkivao. Ko zna šta bi se desilo da si me dočekao na aerodromu sa novinarima i fotoreporterima?

LUKA:

Ne bi ti se desila kafana Urnebes.

ČARLS BUKOVSKI:

Nisam stvoren za publicitet.

LUKA:

Ja imam paničan strah od kamere. Srećom te me niko i ne zove na intervjue.

ČARLS BUKOVSKI:

Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.

LUKA:

Malo ko je verovao da ćeš mi odgovoriti na pismo. I sam sam spadao u tu grupu.

ČARLS BUKOVSKI:

Rekoh ti, lako mi je sa ljudima koje ne vidim.

LUKA:

Ako mi je sudjeno da uradim neke velike stvari za čovečanstvo onda za to još uvek ima jako mnogo vremena . Osećao sam potrebu da učinim nešto mnogo veliko za sebe .

ČARLS BUKOVSKI:

Čuvaj se egoizma. Doziraj ga pametno. U životu nas iskidaju svakojake klopke u koje bivamo ulovljeni. Niko ih ne može izbeći. Neki čak i žive u njima.

LUKA:

Krivo mi je što ne mogu da ti pokažem Beograd. Ovo je neka vrsta tvog zatočenja. Ne smem da te pustim napolje da oslušneš mrtvilo jedne noći.

ČARLS BUKOVSKI:

To bih voleo, ali šta je tu je. Dobro bi mi došli mrak i tišina i otkucaji srca koji se naslućuju. Dobro je predati se instinktivnim stvarima. Pisci to naročito dobro znaju.

LUKA:

Kakve veze ima pisac sa instinktima? Nema mnogo takvih tumačenja među ovdašnjim apostolima pisane reči.

ČARLS BUKOVSKI:

Nema,  jer se mnogo bave Bogom ili preziranjem Boga. Postaješ pisac radeći instinktivne stvari koje hrane tebe i reč, koje te štite od smrti u životu. Za svakog je to drukčije. Meni je trebala opasnost. Trebale su mi opasne situacije. Sa muškarcima. Sa ženama. Sa automobilima. Sa kockanjem. Sa gladovanjem. Sa svim i svačim. To je hranilo reč .

LUKA:

Zvučiš kao da podvlačiš crtu. Ne svidja mi se to.

ČARLS BUKOVSKI:

Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti . Kao što rekoh, na sve strane mnogo je klopki, ako ih izbegneš uspećeš u jednoj od najvažnijih stvari u životu: da ostaneš svoj. Nemam ništa protiv da umrem … ali ne ove godine, da se razumemo.

LUKA:

Već dugo preispitujem svrhu pisca .

ČARLS BUKOVSKI:

Ništa ne može sprečiti čoveka da piše osim ako on ne spreči samog sebe .

LUKA:

Teško je ostati priseban kada ideš iz neuspeh u neuspeh.

ČARLS BUKOVSKI:

Ha, pričaj mi o tome. Ništa ne može tako dobro da te nauči kao presabiranje nakon neuspeha i ponovno kretanje napred. A ipak je većina ljudi blokirana strahom. Toliko se plaše neuspeha da na kraju ne uspevaju. Previše su uslovljeni, previše su navikli da im se kaže šta da rade.

( Radmila postavlja tanjire i escajg. Sa šanka uzima lonac pored koga je flaša vina i dve čaše. U tanjire sipa škembiće. Na posebnom tanjiru su duvan čvarci. Na stolu su još: korpa sa hlebom, flaša belog vina i dve čaše. Čarls Bukovski i Luka sedaju za sto. Bukovski upire prstom u tanjir sa duvan čvarcima. )

ČARLS BUKOVSKI:

Šta je ovo lepotice ?

RADMILA:

Srpski kavijar, gospodine Bukovski .

( Čarls Bukovski znalački odmerava Radmilu.)

ČARLS BUKOVSKI:

Kavijar. Ohoho … tvom dečku sigurno ne treba kavijar.

( Radmila uzima sa šanka flašu vina i čaše. Stavlja ih na sto. Sipa vino u čaše.)

ČARLS BUKOVSKI :

Divna kafana. Pakao je onakav kakvim ga napraviš.

LUKA:

Oduvek sam se pitao zašto žene više vole pesnike nego poeziju?

ČARLS BUKOVSKI:

Ništa čudno. I muškarci više vole kuvarice nego kolače.

( Pauza)

LUKA:

Neke  pojave, na koje smo navikli, nestanu preko noći. To će se, osećam, desiti i sa ovom kafanom.

ČARLS BUKOVSKI:

Stvari se dešavaju u trenutku. Sve se promeni. Živ si. Mrtav si. A sve teče dalje. Tanki smo kao papir. Živimo od sreće izražene u procentima, privremeno. Ništa se tu ne može. I …kako su te navukli na žuta krvna zrnca?

LUKA:

Došao je ujak jednog dana i pitao me da li hoću da radim kao poštar. I znaš već, sam pao – sam se ubio.

ČARLS BUKOVSKI:

A taj tvoj šef … Stojan? Mnogo te kinji?

LUKA:

Svi su Džonstouni isti, samo imaju različita imena na različitim mestima. Kako si skupio hrabrosti da napustiš poštu? Ja ne bih mogao .

ČARLS BUKOVSKI:

Sad mi se čini da je bilo jednostavno, ali nije. Bio sam na rubu emocionalnog sloma, plaćao sam alimentaciju, živeo kao podstanar i pijančio . Imao sam dva izbora: da ostanem u pošti i poludim,  ili da izigravam pisca i umrem od gladi. Odlučio sam da gladujem.

LUKA:

A onda je došao roman. Post ofis.

ČARLS BUKOVSKI:

Honorar je bio bedan, ali Bukovski je postao pisac. Pišeš li svaki dan?

LUKA:

Uglavnom. Kad upadnem u krizu, čitam tebe pa se vadim.

ČARLS BUKOVSKI:

Zaista si dvostruko nesrećan. Poštar, a pisac. Gadno. Stvarno gadno. Ali kao da i ja nisam prošao kroz to isto. Dobro se boriš sa pićem, nisi kao ja u tvojim godinama ali dobar si. Jesi li pokušao da napišeš scenario za film, dramu? … tu bi već mogao da mazneš neku kintu.

LUKA:

Nisam. Još uvek pišem samo pesme i kratke priče.

ČARLS BUKOVSKI :

Strašno. Sindrom Bukovski. A i kada bi uspeo sa scenarijem za film ne bi bio srećan. Bio bi, možda, i depresivniji nego sada. Mislio bi: Bog te, a šta je sa piscem? Pisac je krv i kosti i mozak, ili odsutstvo toga, u tim stvorenjima . Pisac čini da njihova srca kucaju , daje im reči koje govore, čini da žive ili umru, šta god on poželi. I gde je taj pisac? Ko ikad fotografiše pisca? Ko aplaudira? Ali u isti mah, jedno je sigurno: pisac je tamo gde mu je i mesto: u nekom mračnom uglu, posmatra.

LUKA:

Plašiš li se smrti?

ČARLS BUKOVSKI:

Smrt me ne zabrinjava. Izgleda mi kao neki glupi posao. Kada? Sledeće srede uveče? Ili u snu? Ili zbog sledećeg užasnog mamurluka? Saobraćajna nesreća? To je teret, nešto što se mora obaviti.  Mislim da će mi nedostajati pisanje.

( Radmila dolazi do stola i uzima prazne tanjire. Bukovski jede duvan čvarke. Pije vino.)

ČARLS BUKOVSKI:

Dete, sjajni su ti škembići .

RADMILA:

Hvala, gospodine Bukovski .

( Radmila sa tanjirima odlazi u kuhinju. U prolazu uključuje radio. Pesma CRY BABY – JANIS JOPLIN ( FEJD IN).

LUKA:

Još uvek se kladiš na konje? Još uvek pišeš o tome?

ČARLS BUKOVSKI :

Uvek mogu da pišem o hipodromu, toj ogromnoj praznoj rupi u ničemu. Odlazim tamo da žrtvujem sebe, da unakazim sate, da ih usmrtim. Sati moraju biti ubijeni.  Savršeni časovi su oni za pisaćom mašinom ili kompjuterom. Moraš da ubiješ deset sati da bi naterao dva sata da žive . Treba samo da paziš da ne ubiješ sve sate, sve godine.

LUKA:

Sviće.

ČARLS BUKOVSKI:

Zapamti : ovaj susret i razgovor nisu se dogodili .

LUKA:

Šta misliš, gde ćeš? U raj ili u pakao?

ČARLS BUKOVSKI:

Gde god da odem prvi će me sačekati pesnici. Čitaće svoje radove, a ja ću morati da ih slušam. Biću udavljen u njihovoj kolmovanoj taštini, u poplavi njihovog samopoštovanja. Ako ima pakla to će biti moj pakao : pesnik za pesnikom , čita li čita .

LUKA:

Kako da ostanem pisac kada me izujedaju okolnosti?

ČARLS BUKOVSKI:

Moraš da postaneš pisac svakog puta kada sedneš za mašinu. Ono što je ponekada teško jeste naći tu stolicu i sesti na nju .

( Čarls Bukovski izlazi iz kafane Urnebes.)

SCENA ČETVRTA: ( U kancelariji upravnika pošte sedi Stojan za svojim stolom  dok pored manjeg stola sede gospođa Ladislavski, prekrštenih nogu  i Zoran, takodje, prekrštenih nogu .)

STOJAN ( UZDIŠE):

Gde je ovaj do sada? E, šta me snadje, šta me snadje .

G-ĐA LADISLAVSKI :

Na važnom je sastanku.

ZORAN :

Bančio je celu noć.

( U kancelariju raspoloženo ulazi Luka.  Širi ruke i prilazi Stojanovom stolu.)

LUKA:

Ruke šire…

ZORAN:

U dupe se ljube.

STOJAN:

Sedi tamo!

( Luka seda na stolicu pored gospodje Ladislavski.)

G-ĐJA LADISLAVSKI:

E pa da vidimo upravniče Stojane ili šta li si već, šta je ovaj mladić toliko zgrešio pa mu pretiš otkazom?  Ne spava zbog tebe noćima, misli na tvoja maltretiranja i ne može da se usredsredi na ono što je najvažnije za njega?

STOJAN:

A šta je to po vašem mišljenju, cenjena gospodjo, najvažnije za njega?

G-đa LADISLAVSKI :

Umetnost i načini da se njome opiju sva čula. Nikada ti to nećeš razumeti uštogljena kancelarijska buvo.

STOJAN:

Nisam vas vredjao!

G-đa LADISLAVSKI :

Boli me dupe šta ti jesi i šta nikada nećeš biti .

STOJAN :

On, na ovom mestu, treba da se bavi onim od čega živi . Ne interesuju me ni njegove pubertetske ni vaše klimakterične fantazije. Ima u mom selu jedan dobar naziv za to ali neću ga pominjati ovom prilikom.

ZORAN:

Jel ono … nedojebana?

STOJAN:

Pitaj gospodju ako te baš zanima.

G-đa LADISLAVSKI :

Jasno mi je odakle si pobegao, ali mi nije jasno ko ti je dao odelo.

LUKA:

U redu je ljudi . Moja glava je tu i sekira je tu,  ali gde vam je panj?

STOJAN:

Molio bih te da se privedeš pameti,  a naročito realnosti. Mladiću, mi ne skidamo mi glave,  ne maltretiramo…

ZORAN:

Samo štroje .

STOJAN:

Tvoje je da se ponašaš u skladu sa propisima ove službe, da korektno izvršavaš svoje radne zadatke, da ne kasniš u deobi pošiljaka i da se na reonu ne predstavljaš lažno. To je tako malo ali izgleda da ti to ne vidiš .

G-đa LADISLAVSKI:

Kako se on to lažno predstavlja? I kome? I tom akademiku predstavio se kao pisac koji želi da napiše knjigu razgovora sa značajnim  piscima?  Gde je tu njegov greh?

STOJAN:

U lažnom predstavljanju i neizvršavanju radnih zadataka.

G-đa LADISLAVSKI :

On je imao zakazan razgovor sa akademikom .

STOJAN:

U poštanskoj uniformi!?  Neka je skine pa neka zakazuje randevue s kim god hoće.

G-đa LADISLAVSKI:

Ima li u toj tvojoj glavu još nečega osim revnosti i slepila?

ZORAN:

Mozak?

G-đa LADISLAVSKI :

Ako ti je do zajebancije, izadji napolje .

STOJAN:

Ne zanima mene šta on radi u svoje slobodno vreme ali ne sme da zakazuje nikakve intervjue u ime pošte. Dok je u uniformi, mi govorimo iz njega.

( Luka ustaje sa stolice,  polazi ka izlaznim vratima.)

LUKA ( LjUTITO):

Stojane, jebi se! Dajem otkaz! Sada će ti biti lakše i moći ćeš da guziš one majmune dole i da im ispiraš mozak do mile volje.  Ne znaš da se smeješ Stojane, to je dokaz da u tvojoj glavi osim revnosti i slepila nikako ne može biti i mozga .

ZORAN:

Ili je maca naučila da priča ili je opet pojela papagaja.

LUKA:

Jeste, dogovorio sam se sa akademikom za razgovor u trenutku dok mi je potpisivao prijem preporučenog pisma . Rekao sam mu da sam pisac, a posle toga mi je dao bakšiš.

STOJAN:

To treba da se uplati na žiro račun preduzeća .

LUKA:

Od mene na taj račun možete da dobijete samo kurac povlaka falus, a u pozivu na broj – djoka. Uplati ti na žiro račun ono što  si izreketirao poštare da bi dobili reone na kojima se lepo zaradjuje.

STOJAN:

Do pre neki minut imao si slamku spasa. Sada imaš samo vodu.  Znao sam da će se ovo desiti kada primaju svakoga u službu. Preko veze. Po preporuci. Preko kreveta. Na lepe oči .

G-đa LADISLAVSKI :

A kako ste došlo do te izoštrene percepcije upravniče Stojane ?

STOJAN :

Ljudski, odnosno, moj mozak je u stanju da prepozna deset hiljada različitih mirisa. A ja sam odmah shvatio da tu nešto smrdi .

G-đa LADISLAVSKI :

Miris, mozak, Stojan, smrad… imate trideset sekundi…dakle…

ZORAN :

Odustajem .

LUKA :

Pozvaću prijatelja.

G-đa LADISLAVSKI :

Pozvaćemo prijatelja putem naše GSM nula šest i nešto mreže i …

( Pesma LUST FOR LIFE – IGGY POP ( FEJD IN). U kancelariju ulazi Čarls Bukovski. Šeta po kancelariji. Sa čiviluka skida poštarsku uniformu i oblači je. Šeta od Stojanovog stola do malog okruglog stola. Pesma LUST FOR LIFE – IGGY POP ( FEJD AUT). Zastaje kod stolice na kojoj sedi Luka.)

ČARLS BUKOVSKI:

Šta se radi ovde?

STOJAN :

Ko ste vi? Molim vas izađite napolje, ovde se radi.

ČARLS BUKOVSKI :

Vidim, vidim . Nevolja i bol su ono što održava ljude u životu ili trud da se izbegnu nevolja i bol.  To je posao za puno radno vreme .

LUKA:

Molim te Čarls , ne spuštaj se na taj nivo .

ZORAN:

Bukovski, jebote, nećeš valjda da pričaš sa ovim buzdovanom?

G-đa LADISLAVSKI:

Molim vas za malo takta mlada gospodo.

ČARLS BUKOVSKI:

Razgovaraću sa svima onima koji mogu pomoći da se izbegnu nevolja i bol .

LUKA:

Nemoguća misija! Nemoguća misija!

ČARLS BUKOVSKI :

Ja i nisam nikakav misionar , ja sam samo ono što ovaj ovde ne veruje da si ti.

STOJAN:

Gospodine dragi, mislim da ste malo prestarili za tu uniformu koju ste obukli, ali ako baš insistirate mogu vam ponuditi reon koji je, ovaj ovde, upravo izgubio .

ČARLS BUKOVSKI:

Još jedan Stoun.

LUKA:

Lepo sam ti rekao da nema razlike.

ČARLS BUKOVSKI:

 Isti pogled. Bog te, isti pogled.

LUKA:

Ma daaaj…

ČARLS BUKOVSKI:

Jeste,  jeste. Mora da ga uvežbavaju pred ogledalom. Svi nadzornici imaju taj pogled. Gledaju te kao da si parče ljudskog govneta. A nekada su ušli na ista vrata kroz koja smo i mi prošli. Nekada su bili službenici ili poštonoše. To ne razumem.

ZORAN:

Odgajaju ih.

STOJAN:

Gospodine, najljubaznije vas molim da skinete tu uniformu, da je vratite tamo gde je i bila i da napustite ovu prostoriju jer vam ovde nije mesto. A tebi Luka mogu da poželim puno sreće u drugom poslu. Šteta što nisi hteo da budeš malo pametniji. Ovde si imao svu sigurnost.

ČARLS BUKOVSKI:

Sigurnost se može imati i u zatvoru. Tri kvadratna metra, nema stanarine, nema komunalija, nema poreza, nema izdržavanja dece. Nema registracije kola. Nema saobraćajnih prekršaja. Nema žvaka kako voziš pijan. Nema gubitka na trkama. Besplatno lečenje. Drugarstvo sa onima sličnih interesovanja. Crkva. Besplatan pogreb.

ZORAN:

Sigurnost bato!

ČARLS BUKOVSKI:

Eeeeh , kako sam se samo po drugi put navukao na poslić kod ujka Sema. Pajtosu sa kojim sam pio morao sam da kažem nešto uverljivo kada sam išao da polažem zakletvu. Razmišljao sam šta to može biti, a da ne bude, naravno, istina. Izaći ću na sat vremena na ručak, rekoh. Nisam imao pojma koliko će se odužiti taj ručak.

STOJAN:

Ne verujem da vam je nešto falilo. U sređenoj državi nikada ništa ne fali.

ČARLS BUKOVSKI:

Imali smo nešto što se zvalo čas obuke, svake noći po trideset minuta. U to vreme je bilo malo više anti – ruskog raspoloženja. Kina još nije počela da tegli mišiće. Vijetnam je bio sitan vatromet. Rekli su nam da se kupamo svakoga dana  i da nema ništa lepše od mirisa dobrog čistog znoja i ništa gore od smrada ustajalog znoja. Niko u publici se nije bunio. Trebao im je posao. A i meni.

ZORAN:

Šta vi druže upravniče imate da izjavite na temu sređene države?

STOJAN:

Itekako nam je bila sređena država, i znalo se ko šta radi i gde mu je mesto. Znalo se ko je upravnik, a ko je poštar. Šta radi jedan, a šta radi drugi . A iako si imao umetničke sklonosti onda u Kulturno Umetničko Društvo i piči. Djuskaj. Piši o cveću i drveću, a ovde cepaj cipele. A i nismo mrzeli nikoga,  k`o ovaj ovde.

ČARLS BUKOVSKI:

Svako pismo koje ubacite, svaki sekund, svaki minut, svaki sat, svaki dan, svaka nedelja , svako pismo koje ubacite prekovremeno pomaže da dobijemo Ruse.

STOJAN :

Jel vidiš? I onda kažu da su  naši mozgovi su bili isprani.

( Čarls Bukovski se šeta po kancelariji. Zastaje kod ogledala. Dugo se ogleda pred ogledalom.)

ČARLS BUKOVSKI:

Dobro mi stoji. Posle tri godine, postao sam redovni poštar. To je značilo plaćeni odmor što rezervni nisu imali i četrdesetodnevnu radnu nedelju, sa dva slobodna dana. Stoun, pored toga, morao je da odredi mene kao čoveka za ispomoć na pet različitih reona.Vremenom sam na svakom od njih naučio prečice i zamke. Svakim danom bilo je sve lakše. Mogao sam da počnem da gajim onaj otmeni izgled .

STOJAN:

Dosta je bilo. Luka, isprati tvoga prijatelja lakrdijaša i tvoju prijateljicu lakrdijašicu, ti Zorane idi na reon, a ti Luka da se razdužiš sa ključevima i kasom i možeš da ideš gde god hoćeš .

( G-đa Ladislavski, Luka i Zoran skaču sa stolice  i naginju se preko stola, prema Stojanu. Stojan se, zajedno sa stolicom, povlači prema zidu.)

ZORAN:

Znaš li koga nazivaš lakrdijašem?

G-đa LADISLAVSKI:

Jedini koji će danas ovde dobioti otkaz si ti.

STOJAN:

Zašto bi ja dobio otkaz?

ČARLS BUKOVSKI:

Zato što ne znaš da ceniš ono što imaš.

G-đa LADISLAVSKI:

Zato što nisi dorastao da menjaš sudbine ljudi koji su bolji od tebe.

LUKA:

Gospodo, hvala vam na podršci ali ja sam svoje rekao .

ČARLS BUKOVSKI

Ti ostaješ ovde.

ZORAN :

Sranje drugog posla neće te grijati k`o što ovo grije .

G-đa LADISLAVSKI:

Ti si moj poštar, luče! Ti i niko drugi .

STOJAN:

U redu! U redu! Praviću se kao da se ništa nije dogosilo .

G-đa LADISLAVSKI:

Ništa se i nije dogodilo .

STOJAN:

Dogodio se incident .

( Čarls Bukovski obilazi oko stola, prilazi  Stojanu i odvaljuje mu šamar .)

ČARLS BUKOVSKI:

Ovo je incident. To su situacije kada nastaje incident.

G-đa LADISLAVSKI:

A i onda kada ambicija nadmašuje mogućnosti.

ČARLS BUKOVSKI:

Kada snovi počnu da se ostvaruju, realnost i mašta postaju jedno telo. Prvi put sam počeo da sanjam kada sam posle mesec i po dana kladjenja na hipodromu bio tri hiljade dolara u dobitku. Video sam kuću pored mora. Video sam sebe u finoj garderobi, smirenog, kako ustajem ujutro, sedam u svoja uvozna kola i polako se vozikam do hipodroma. Video sam biftek za večeru, pre i posle toga rashladjena pića iz širokih čaša. Velika napojnica. Cigara. I žene kad god bi ih poželeo . Prilično je lako misliti na taj način kad na blagajni počneš da dobijaš krupne novčanice.  Kada u jednoj trci na hiljadu i dvesta metara za, recimo, minut i deset sekundi dobiješ mesečnu platu .

G-đa LADISLAVSKI:

Gospodine Bukovski, nisu vam valjda svi snovi iz materijalne sfere?

ČARLS BUKOVSKI:

O ne, nikako!  Moji najdraži snovi pripadaju daleko bezobraznijim sferama.

G-ĐA LADISLAVSKI:

Divni su snovi. Mogli bi biti uvidjajniji prema ljudskom rodu. Verovatno i neka druga živa  bića sanjaju ali nijedno od njih se nije ogrešilo o snove kao čovek.

( Čarls Bukovski privija G-đu Ladislavski na svoje grudi.)

ČARLS BUKOVSKI

Gospođo, šta najviše volite u sexu?

G-đa LADISLAVSKI:

Kad zaboravimo kada smo počeli .

( Neonska reklama iznad radnog stola sa natpisom POŠTA počinje da treperi usled gubljenja kontakta. Nakon desetak sekundi počinje da varniči i nastaje kurcšlus. Mrak.)

.

.

.

K R A J

.

.

.

.

.


Čedomir Ljubičić

Rođen je u Beogradu 30. Septembra 1969. godine. Piše poeziju, prozu, književnu kritiku, radio – drame, scenarije za film, pozorište i televiziju.
Do sada je objavio nekoliko zbirki poezije i romana, piše priče za decu. Objavljuje u novinama i časopisima. Živi i radi u Beogradu

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)