Sjaj purpurnog jutra

TATJANA, profesorka klavira, 65 godina.

MARKO, filmski reditelj, 35 godina.

Drama se odigrava u Tatjaninom stanu, odnosno u prostranoj dnevnoj sobi salonskog stana, koja je ukusno opremljena starim i vrednim nameštajem. U jednom delu sobe su fotelja i sofa sa stočićem . Pored je stari klavir. Na zidu pored je slika- Tatjanin portret iz mladjih dana (četrdesetak godina). Desno su vrata koja vode u hodnik ka kuhinji i spavaćim sobama. Pored vrata je okrugli trpezarijski sto i nekoliko stolica. Na stolu je teška kristalna posuda za voće, vaza sa cvećem i okruglo ogledalo ispred kojeg je neseser sa šminkom.

Radnja se dešava 2010. godine.

Tatjana ulazi u sobu noseći veliki jastuk. Pokušava da ga namesti na sofu za koju je očigledno da joj toliki jastuk ne pristaje. Prekida je zvuk zvona na vratima. Još jednom užurbano popravi jastuk i krene ka vratima sa leve strane koja vode u hodnik ka ulaznim vratima.

Posle nekoliko trenutaka Tatjana se vraća u sobu sa Markom, koji u jednoj ruci drži kameru, a na ramenu ima torbu sa laptopom.

TATJANA: Marko, vidi ga! Odrastao čovek. Ne bih te prepoznala bez te kamere u

rukama. Izvoli, dušo.

MARKO: Ne odvajam se od nje nikada.

TATJANA: Znam, znam… Nije valjda i sada uključena?

Marko seda na fotelju, vadi laptop iz torbe i spušta ga na stočić. Objektiv kamere okrene ka Tatjani.

MARKO smešeći se: Naravno.

TATJANA: Stani. Sačekaj molim te, nemoj odmah da me snimaš. Stani bar puder

da stavim.

Tatjana prilazi stolu i seda ispred ogledala. Počinje da se šminka.

MARKO: Samo se vi doterujte. Meni ne smeta.

TATJANA: Jesam u godinama, ali neću da izgledam kao vampir.

MARKO: Sve je isto kao nekada. I klavir, i slike, i nameštaj.

Marko polako kamerom „prelazi“ preko detalja u sobi.

TATJANA: Kod mene se ništa ne menja, osim što ja starim. Eto, snimaj

klavir dok se ja sredim.

MARKO: Hoćete li da svirate? To bi bilo interesantno.

TATJANA: Iznenadila sam se kada si me pozvao. Toliko je vremena prošlo…

Čula sam da si uspešan.

MARKO: Volim ovo da radim.

TATJANA: Izgleda da te je Pariz uzeo pod svoje. Dugo nisi bio u Beogradu.

MARKO: Tamo mi je sve. Prošlo je dosta vremena, kao da nikada nisam ovde

ni živeo.

TATJANA: Videlo se po tebi da ćeš postati uspešan umetnik… I klavir ti je

dobro išao. Bio si talentovaniji od mnogih kojima sam davala

časove, ali… kad si otkrio tu kameru nisi više prišao klaviru.

MARKO: Tata mi je poslao kameru iz Pariza za četrnaesti rodjendan i

promenio mi život.

Tatjana završava šminkanje i prilazi sofi.

TATJANA: Baš me interesuje šta si sada smislio.

Marko montira stativ za kameru.

MARKO: Mogao bih ovde da postavim stativ. A i svetlo nam je dobro…

I dalje često svirate?

TATJANA: Ma kakvi… Artritis i svašta još… Ponekad sednem za klavir, ali se

iznerviram kad grešim. Skoro da ne izlazim iz stana.

MARKO: Nemojte tako. Lepo izgledate.

Tatjana se na sofi namešta uz jastuk da joj bude udobnije.

TATJANA: Da, za svoje godine… Kako to tek zvuči grozno. Jesam li preterala

sa puderom?

MARKO: Ma samo se opustite. Odlično izgledate.

TATJANA: Ne mogu ni da se setim kada sam se poslednji put našminkala.

Moraću češče. Ovako je bolje, ali ja stvarno nisam fotogenična.

Evo snimaj ovaj moj portret, a ja ću samo da govorim. Biće lepše.

MARKO: Dobra ideja. Iskoristiću je. Svidja vam se kako izgledate na ovoj slici?

TATJANA: Mislim da je ta žena na slici lepša nego što sam bila u tom trenutku.

Valjda je zato i volim.

MARKO: Tako vas je video slikar u tom trenutku. I to je istina. Evo snimiću

je.

TATJANA: E, tako može. To mi se više svidja.

Marko prilazi portretu.

MARKO: Delujete zadovoljno na ovoj slici.

TATJANA: To je bilo davno… pre dvadesetak godina.

MARKO: Evo zumiraću datum… Januar 1992.

TATJANA: Tačno pre osamnaest godina.

MARKO: Nema potpisa slikara?

TATJANA: Nema?! …

Tatjana u neverici ustaje da proveri.

TATJANA: Vidi, zaista nema. Toliko je dugo imam, a to nisam

primetila. Da ne poveruješ, ni potpis nije ostavio.

Tatjana se vraća do sofe i namešta jastuk.

TATJANA: Aleksa Stojanović ju je naslikao. Sigurno se sećaš Aleka. Živeo je

ovde.

MARKO: Naravno. Sećam ga se. Bili smo drugari. Došao sam da snimim film

o njemu.

TATJANA: O Aleku?

MARKO: Da. Želim da snimim film o njemu. Zato sam i došao u Beograd.

Ali to ne mogu da uradim bez vas.

TATJANA: Zašto ne možeš bez mene?

MARKO: Hoću da snimim dokumentarac o Aleku, a vi ste jedina osoba za

koju ja znam da ga je poznavala.

TATJANA: Bilo je to davno, Marko. Svašta se izdešavalo. Neobično je to bilo

… Sigurno se i ti sećaš.

MARKO: Da, sećam se. Jeste bilo neobično. Zato mi je i interesantno da snimam

o njemu.

TATJANA: Pa, da. Koga još zanimaju obične stvari.

MARKO: Je l’ imate još neku njegovu sliku?

TATJANA: Ima još tri u njegovoj sobi. Mislim u sobi u kojoj je stanovao.

MARKO: Kada se doselio ovde?

TATJANA: Mislim da je bilo u junu ’91. Da, da u junu.

MARKO: Je l’ se sećate prvog susreta? Pokušajte da mi ispričate sve čega se

sećate, molim vas.

TATJANA: Da si mi bar rekao zbog čega nameravaš da dodješ, da se

pripremim. Ovako, ovako sam zaista zatečena.

MARKO: Tako ja volim da radim. Imaćemo bolji film. Ne volim scenarije.

TATJANA: Stvarno si me iznenadio. Uvek si bio luckast kao i Alek.

Je l znaš da je lagao čak i za godine?

MARKO: Stvarno?

TATJANA: Kada je te večeri banuo na vrata rekao mi je da ima dvadeset tri

a imao je bar pet, šest više.

MARKO: A otkud on kod vas uopšte?

TATJANA: Jedna bivša studentkinja me je zamolila da primim brata njene

poznanice.. Bila je kriza a svi su znali da kod mene uvek ima mesta za

studente… Veliki je ovo stan, a ja sam bila sama u njemu.

MARKO: U početku sam ga retko vidjao.

TATJANA: I ja, gotovo da ga nisam videla prvih mesec dana. Po ceo dan je

spavao, a noću skitao. Gde, nemoj da me pitaš, jer ne znam.

MARKO: Je l’ svraćao neko kod njega? Mislim je l’ je imao prijatelje?

TATJANA: Nikada nikog nije doveo u ovaj stan. Čak ga niko ni jednom nije

pozvao na ovaj telefon.

MARKO: Nije vas plašilo što imate stranca u kući?

TATJANA: Dobro pitnje…U početku sam bila rezervisana. Znaš kakvo je tada

vreme bilo. Niko nije verovao da poznata pijanistkinja nema veliku

uštedjevinu. Nećeš valjda sve ovo negde prikazivati?

MARKO: Montiraćemo, seckati. Ništa ne brinite. Samo vi pričajte. Što više

materijala to bolje za montažu. A snimaćemo posle i u njegovoj sobi,

slike i još šta budemo imali. Želim što realniju priču o Aleku.

TATJANA: A koliko je to moguće?

MARKO: Ako se potrudimo možda nešto i uradimo.

TATJANA: Jedne noći sam se jako uplašila. Bilo je posle ponoći, neko je svirao

Šopenov nokturno. Obukla sam mantil i stigla do vrata. Alek je sedeo

za ovim klavirom i svirao. Bio je toliko zanesen da me nije primetio.

A ja nisam htela da ga ometam. Svirao je Šopena odlično…

Svirao je skoro dva sata.

MARKO: Znači, tako ste ga zavoleli. Kao da je znao da obožavate Šopena.

TATJANA: Da, i nestao je strah od tog nepoznatog mladića. Ko bi mogao da

pretpostavi da neko ko tako svira Šopena može…

MARKO: Šta može?

TATJANA: Sigurno pretpostavljaš o čemu govorim. Novine su svašta pisale.

.MARKO: Jeste li sačuvali te novine?

TATJANA: Ma kakvi. Bacila sam ih u djubre. Nikada ništa nije dokazano. Sve

sama naglabanja. Trebala im je senzacija pa su je pronašli u Aleku.

MARKO: Ni ja nikada nisam mogao da poverujem u sve što se pričalo.

TATJANA: I sada hoćeš da napraviš film o njemu.

MARKO: Da, voleo bih.

TATJANA: Hoćeš da se nadovežeš na one gluposti iz novina, da ga prikažeš

kao monstruma. Molim te, nemj to da radiš.

MARKO: Neću. Zato sam ovde. Da sam hteo da pravim rekonstrukcije

novinskih članaka ne bih došao sada kod vas. Ne želim da radim

film o zločincu, već o umetniku.

TATJANA: Mnogo je vremena prošlo. Mnogo. Ostalo je samo nekoliko

njegovih slika i neke fotografije koje čuvam. Ono što je svirao i

pevao nije zabeleženo. Sve je to samo u našim sećanjima.

MARKO: Policija je tih dana često dolazila ovde?

TATJANA: Da. Ponekad sam proklinjala dan kada se pojavio. Prevrnuli su

njegovu sobu i čitav stan naglavačke sto puta.

MARKO: Šta su tačno tržili?

TATJANA: Ne znam. Valjda nekakve dokaze. Samo su ćutali i prevrtali.

Ništa nisu pronašli.

MARKO: I onda je on nestao.

TATJANA: Da. Pojavio se niotkud, proveo ovde nešto više od godinu dana i

iščezao.

MARKO: Čini mi se da je bilo nešto sumnjivo i u vezi sa njegovim imenom.

TATJANA: Stalno je lagao. Izmišljao je razne gluposti. Lagao je

koliko ima godina, lagao je kako se zove, lagao je odakle je…

lagao je ko je.

MARKO: Sigurno je imao razloga za to?

TATJANA: Čudno je sve u vezi sa njim. Nigde nije radio, a bio je pun para.

MARKO: Uvek je nosio skupu garderobu.

TATJANA: Da, uvek je bio doteran. A tek parfemi. Provodio je sate i sate u

kupatilu.

MARKO: A šta vam je rekao da studira?

TATJANA: Ne sećam se, mislim neku akademiju. Bilo je jasno da na fakultet ne

ide, ili bar nije išao dok je živeo ovde. Tvrdio je da nije išao u

muzičku školu a svirao je savršeno. To meni nije moglo da promakne.

MARKO: Često je svirao?

TATJANA: Posle one noći kada sam ga prvi put čula zamolila sam ga da

svira češće. Odomaćio se ovde.

MARKO: Sećam se da ste ga baš zavoleli.

TATJANA: Ko ga ne bi zavoleo. Bio je poseban…

MARKO: Koliko sam samo puta ostao do kasno ovde sa vama dok ste svirali i

pevali.

TATJANA: On je pevao! Ne ja. I to odlično. Bio je u svemu perfektan.

MARKO: I onda policija. Njegov nestanak. Cela ta misterija mi je ostala u

pamćenju. Osetio sam potrebu da napravim film o njemu.

Istinit!

TATJANA: Istinit? Nemoj da se ljutiš Marko, ali stvarno zvučiš detinjasto.

MARKO: Mislite da mi se neće dopasti istina?

TATJANA: Ne, nego kako misliš da se baviš istinom o čoveku čiji je čitav život

bio laž.

MARKO: Istiniti film o neistinama.

TATJANA: Stvarno si luckast. Od kada si dobio tu kameru skroz si se

promenio.

MARKO: Želim samo da snimam. Počeo sam da gledam drugačije.

TATJANA: Koliko si nas samo maltretirao. Samo bi odnekud iskočio sa tom

kamerom.

MARKO: Sada shvatam da sam vam ponekad sigurno bio dosadan, ali zato

danas imam dosta snimaka da ih iskoristim za film.

TATJANA: Sve si snimao, baš kao i sada. Ništa se nisi promenio.

MARKO: Mislite li da Alek to nije uradio onim ženama?

TATJANA: Ja sam mu verovala. Bio je lep, mogao je da ih zavede…

Ali sve ostalo… Ne ne verujem…

MARKO: A odakle mu novac. Zar vam to nije bilo sumnjivo?

TATJANA: Ne znam. Ti i dalje insistiraš na onome na čemu je i policija

istraživala… Moguće je da je bio žigolo, ali za ostalo nema dokaza.

I sam si ga poznavao.

MARKO: Da, voleo je izazove. Čak je i pristao da glumi u mom filmu. Hteo sam

da napravim film, a nisam imao pojma kako se to stvarno radi.

TATJANA: A on je izgledao kao holivudski glumac. Sigurno bi bio uspešan

i time da se bavio.

MARKO: I ja sam siguran u to.

TATJANA: Rodjen za umetnost, a ostaće upamćen kao… zlikovac …on…

MARKO: Imam u lap topu neke naše snimke. Uspeo sam da ih prebacim

sa VHSa. Neki su lošiji, ali dosta može da se iskoristi za

dokumentarac. Evo… pogledajte ovo.

Marko uključuje lap top i pušta snimak.

(OFF):

Glasan zvuk škripe drvenog sanduka i veoma glasno izveštačeno ALEKOVO smejanje u kome preterano oponaša smeh vampira iz horor filma.

TATJANA uplašeno vrisne.

TATJANA: O, bože kako sam se uplašila.

MARKO smeje se: Hteo sam da snimim horor film. Obožavao sam filmove o

vampirima. Ovako sam smislio scenario: On je glumio mladića koga

su ubili i zazidali u podrumu, a noću ustaje iz groba i kreće u svoje

vampirske pohode. Nazvao sam ga Nokturno, jer je jedino spokojan

dok svira Šopenove nokturne… Ovo smo snimili u našem podrumu.

TATJANA: Uvek si bio luckast, zato sam te i volela. A i Alek me je iznenadio

kada je pristao da se igra s tobom.

MARKO: Da, bila je igra, ali iskoristiću te snimke i napraviti pravi film…

Ali mi sada treba vaša pomoć.

TATJANA: Stvarno si ozbiljan?

MARKO: Da. Dakle, pristajete li da budete deo mog filma o Aleku?

TATJANA: O lepom Aleku koji noću postaje monstrum? Nije li to ona priča

iz novina?

MARKO: Ne, rekao sam vam da ne volim scenarije. Nema nikakvog scenarija

od pre osamnaest godina. Snimamo dokumentarac.

TATJANA: Kako si ga uopšte ubedio da glumi u tvom filmu?

MARKO: Prvo sam ga slagao da će biti lako. A drugo da će trajati kratko, samo

dan, dva.I, naravno, bez honorara.

TATJANA: Je l’ to važi sad i za mene?

MARKO: Možemo da pregovaramo.

TATJANA: Šalim se. Ovo me zabavlja. Starost je dosadna, moj Marko.

MARKO: Ipak je Alek imao jedan uslov pred snimanje. Zapravo, i pre nego

što sam ga pitao da glumi zamolio me je da mu pozajmim kameru

na jedno veče. Za uzvrat pristao je da snima samnom.

TATJANA: Znači, usluga za uslugu.

MARKO: Nikome nisam davao kameru, ali napravili smo dil.

TATJANA: Tvoja prva žrtva za umetnost.

MARKO: Tako je. Čim sam se sutradan probudio sišao sam do vašeg stana

da uzmem kameru. Dugo sam zvonio. Niko mi nije otvarao.

Pojavio se kod mene tek u podne, a dogovor je bio u devet.

TATJANA: I to je bilo rano za njega, mogao je da spava i do tri popodne.

MARKO: Kada je došao kod mene video je da sam stvarno ljut. Propao

je deo dana kada sunce jedinih pola sata ulazi kroz prozorče

podruma u našoj zgradi i kada tamo mogu da snimam bez rasvete,

Baš sam bio ljut. Pokušavao je da me oraspoloži, ali mu nije polazilo za rukom. A onda mi je predložio da pogledamo šta je on te noći snimao. Znao je da neću moći tome da odolim… Hoćete li da pogledate, imam i to na lap topu? Ući će u film.

TATJANA: Naravno, pusti.

Marko pušta snimak okreće lap top ka Tatjani

(OFF):

Žensko kikotanje.

ALEK: Hajde samo malo.

ŽENA: Ali onda nemoj da mi snimaš lice.

ALEK: Tako, hajde… skini gaćice.

ŽENA, kikoće se: Pa ne snimaj mi lice.

ALEK: Ma ne brini, hajde lezi…

ŽENA: Daj da i ja tebe malo snimam…

ALEK: Snimaj, svidja ti se, a ?

ŽENA: Aha…mmm…

TATJANA: Zaustavi!Zboga! Šta je ovo?!

MARKO: Izvinite što vas nisam upozorio. Hteo sam da snimim vaš izraz

lica.

Tatjana steže jastuk kao da hoće da se sakrije iza njega.

TATJANA: Molim te, isključi to! Ovo prelazi sve granice pristojnosti!

MARKO: Izvinite, nisam imao nameru da vas uznemirim.

TATJANA: Ovo jedino mogu da doživim kao uvredu. I isključi tu tvoju

prokletu kameru.

Marko isključuje kameru.

MARKO: Izvinite još jednom.

TATJANA: Je l’ to tražila policija?

MARKO: Da. Imam još tri slična snimka.

TATJANA: Tačno, bilo je reči o četiri žene. Užasno. Sakrio ih je kod tebe.

MARKO: Tako je. Ja sam postao saučesnik.

TATJANA: Kako si mogao. On je bio obični ucenjivač.

MARKO: Upravo ste rekli ružnu reč o Aleku.

TATJANA: Treba li da se divim ovome? Što si dolazio uopšte. Ja sam stara

žena… Ja sam na to vreme skoro zaboravila.

MARKO: Ovde sam zbog sebe.

TATJANA: Da možda nemaš osećaj krivice?

MARKO: Možda.

TATJANA: Bio si dete. Nema razloga da se osećaš krivim. Šta će ti taj film?

Kome sad to treba?

MARKO: Imam potrebu da ispričam ovu priču. Molim vas dozvolite mi

da uključim kameru. Pričamo o Aleku. O čoveku koga smo samo vi i

ja poznavali.

TATJANA: Ne razumem tvoju potrebu da ovo radiš. To je prošlost. Kada si već

jednom prećutao da imaš te snimke zašto sada da ih pokazuješ.

Je l’ zna još neko za to?

MARKO: Ne. Ćutim sve ove godine.

TATJANA: Eto, meni si rekao… . Koga to još zanima.

MARKO: Bio sam saučesnik. Zato sam ćutao.

TATJANA: Ne razumem. Kako si ti mogao da budeš saučesnik?

MARKO: Lako. Veoma lako je to izveo… Molim vas pustite me da uključim

kameru. Okrenuću je prema sebi.

TATJANA: Stvarno si uporan. Isto kao i kada si bio dete.

MARKO: Slobodno kažite da sam dosadan.

TATJANA: Hoćeš li da nam napravim čaj?

MARKO: Da, hvala. Prijao bi mi. Retko pijem čaj i uvek se setim vas i

Aleka.

TATJANA izlazeći : Brzo ću ga spremiti.

Marko postavlja kameru na stativ, uključuje je i okreće je prema klaviru. Seda za klavir i svira Šopenov valcer… Tatjana se vraća sa poslužavnikom na kom su čajnik i dve šolje za čaj.

TATJANA: Ipak si prišao klaviru. Dobro zvuči… Nastavi, sviraj.

Tatjana spušta poslužavnik na stočić i servira im čaj.

MARKO: Sviram za potrebe filma. Koristiću samo Šopenovu muziku

kad budem montirao.

TATJANA: Misliš da preko onakvih scena pustiš Šopena?

MARKO: Da. Takav je bio i naš Alek. I ružan kao ove scene i divan kao

Šopenovi valceri.

TATJANA: Bio si mu odan. Nije bilo dokaza. Nisu mogli da ga uhapse i

uspeo je da nestane. Imao si samo petnaest godina.

MARKO: I bio vrlo radoznao. Kada mi je pustio ovaj snimak što sam vam

pokazao potpuno me je zbunio. Nisam ni pretpostavljao da će biti

nešto tome slično. Pre toga sam samo jednom gledao takav film

sa drugarima. Ali ovo je bilo sasvim drugačije. Na snimku je bio

čovek koga poznajem, koji stoji pored mene. Video je da sam se

uzbudio. Samo se nasmejao i rekao da mu ga vratim popodne kad

odgledam.

TATJANA: Stvarno sam zatečena.

Marko prestaje sa sviranjem, ponovo seda u fotelju i pije čaj.

MARKO: Mislim da sam taj snimak pogledao hiljadu puta. Bio sam

fasciniran. Sledeći put nije morao da me moli za kameru. Jedva

sam čekao da vidim novi snimak.

TATJANA: Pokazivao ti je sve to?!

MARKO: Da. Sledeći put sam proveo jutro u iščekivanju. Pokušavao sam

da zamislim šta će mi doneti. Da li će u pitanju biti ista žena kao

prethodnog puta ili neka druga…šta će raditi. Ali me je razočarao.

Vratio mi je kameru i rekao’danas nema ničega, nije uspela akcija’.

Tada sam snimio ovo.

Marko opet ulkjučuje lap top.

(OFF):

MARKO: Kada ćemo opet da snimamo film, odlažeš već tri dana?

ALEK: Znaš, imam super ideju…

MARKO: Za Vampira?

ALEK: I za to… Nego, dopao ti se onaj snimak koji sam ti dao, je l’ da?

MARKO (sramežljivo): Pa, da…

ALEK: Mogao bi da mi pomogneš da napravimo još takvih, a šta kažeš?

MARKO: Ali, kako misliš to da izvedemo?

ALEK: Lako. Samo moraš da se potrudiš da ne budeš upadljiv. Niko ne sme da te vidi kao što sam te ja video kada si snimao komšinicu sa trećeg sprata.

MARKO: Ali to nije…

ALEK( nasmeje se): Nemoj da se stidiš, pa to je normalno… Budi danas u pet preko puta hotela Bristol. Snimićeš me kako ulazim sa jednom ženom…

MARKO: Ali, tada sam u školi.

ALEK: Pobegni, ja ću ti opravdati časove.

MARKO: Dobro, a šta tačno treba da uradim?

ALEK: Kada udjemo sačekaj pet minuta. Tačno pet. Čekaću te kod recepcije. Daću ti ključ od apartmana. Sakrij se, apartman je veliki, bitno je da se dobro vidi žena i šta se dešava na krevetu. Imaš fore pet minuta da se sakriješ jer moramo biti brzi, ona ima malo vremena…Jesi li sve upamtio?

MARKO: Jesam.

Marko zaustavi snimak Tatjana je zagledana u ekran.

TATJANA: Da sam samo mogla da pretpostavim šta se oko mene dešava.

MARKO: I tako je moj film o vampiru počeo da menja scenario, a Alek

da ga režira…

TATJANA: Naplaćivao je tim ženama seksualne usluge, a još više zaradjivao

od kasnijeg ucenjivanja snimcima. Sve kao što je policija sumnjala.

Bio si mu odan. Sakrio si dokaze. Nisu mogli da ga uhapse i pobegao

je.

MARKO: Krajem leta mi je rekao da moramo da prekinemo, jer postaje

rizično. Bio sam besan. Dopadalo mi se da to gledam i snimam.

TATJANA: Jesi li i dalje siguran da ovo što sada snimaš želiš da prikazuješ?

Ne igraj se time. Misli na svoju reputaciju.

MARKO: Hoću. Hoću da završim svoj prvi film pa makar mi bio i poslednji.

TATJANA: Znam da ne mogu da utičem na tvoju odluku. Jedino mi nije jasno

zašto si ovde došao, zašto mene hoćeš da snimaš? Šta ću ti ja u tom

filmu?

MARKO: Treba mi kraj filma, gospodjo Tanja. Ne mogu da ga završim bez

vas.

TATJANA: Ja te stvarno ne razumem Marko.

MARKO: Hoću još nešto da vam pustim da vidite.

TATJANA: Nemoj, molim te. I ono malopre je bilo previše.

MARKO: Ne brinite, nije slično onom snimku. Sasvim je drugačije.

TATJANA: Upozoravam te. Već sam previše uzbudjena.

MARKO: Nije nikakva pornografija u pitanju.

Marko opet pušta snimak na lap topu i skida kameru sa stativa. Tatjana okrene glavu od ekrana.

MARKO: Pogledajte slobodno… Pogledajte dobro. Nema nikakvog tona.

TATJANA: Šta je ovo?

MARKO: Sad vam je jasno zašto sam došao. I zašto ste mi potrebni.

TATJANA bez daha : Marko…

MARKO: Nije vam dobro?

TATJANA: Ne mogu da verujem.

MARKO: Ni ja nisam mogao da verujem… Je l’ vam sada jasno zašto ste mi

potrebni?

TATJANA: Ti si ucenjivač!

MARKO: A šta ste vi? Vi… Vi ste

TATJANA: Prekini!

MARKO: Ali sve se vidi.To je činjenica.

TATJANA: Marko, ne razumeš… ostavi kameru molim te. Ne možeš da me

razumeš… Postalo je nepodnošljivo… Nisam mogla više da izdržim.

MARKO: Znam.

TATJANA: Ništa ti ne znaš i ne razumeš… Nisi bio u mojoj koži.

MARKO: U ovom folderu ima dosta snimaka. Ovaj je mislim iz filma koji

sam hteo da snimim… Jeste. Nokturno scena pet… Odličan je zvuk.

Marko pušat snimak i odlazi u hodnik desno.

(OFF):

MARKO: Scena 5, treći put. Akcija!

ALEK: Stani… Izvini, molim te. Nije mi najjasnije šta bi trbalo da radim.

MARKO: Samo sviraj. Probaj da zaboraviš da te snimam.

ALEK: Ja volim kad znam da me snimaš (smeje se).

MARKO: Dobro… Samo nemoj da skidaš mantil… Ha ha ha… da ne mešamo

žanrove.

ALEK: A što? Možda je ovaj monstrum još smireniji kada se skine i svira

go.

MARKO: A šta ako udje Tatjana.

ALEK: Neće. Legla je.

MARKO: Ima smisla. Hajde da probamo. Kao da hoće lepom muzikom

da spere krv sa svog tela posle zločina.

ALEK: Eto, imamo rešenje.

MARKO: Neka ti mantil sklizne sa ramena i počni da sviraš… Spreman?

ALEK: Kakav si pornograf.

MARKO: Scena 5, četvrti put. Akcija!

Alek počinje da svira.

Tatjana je zagledana u monitor.

Marko se vraća u sobu obučen samo u bade mantil.

TATJANA: O, bože!

MARKO: Alekov bade mantil, sačuvali ste ga, zar ne?

TATJANA: Uplašio si me. Zanela sam se slušajući…

MARKO: I gledajući Aleka.

TATJANA: U tom mantilu je i na ovom snimku.

MARKO: Stalno se šetao u njemu po stanu.

TATJANA: Da, da … Tako ga i pamtim.

MARKO: Je l’ vam ličim na njega? Mislim, u ovom mantilu. Znam da nisam

lep kao on.

TATJANA: I ti si lep mladić.

MARKO: Ali ne kao što je bio Alek.

TATJANA: Vi ste sasvim različiti tipovi.

MARKO: Imam novu ideju! Nastavićemo sa snimanjem, a ja ću da glumim

Aleka.

Marko počinje da peva imitirajući Aleka.

MARKO: Ovo je sjajno. Kako mi ranije nije palo na pamet.

Marko joj prilazi, uzima je da plešu.

TATJANA: Marko, molim te.

MARKO: Slobodno recite da sam lud. Zagrlite me, zagrlite me Tanja…

Zaljubili ste se u Aleka.

TATJANA otima se : Pusti me!

MARKO: Zaveo vas je kao što je mogao svaku da zavede. Niste vi krivi.

Nema razloga za stid.

TATJANA: Ne, ne stidim se. Volela sam ga.

MARKO: Zagrlite me. Zagrlite me jače… Zagrlite Aleka… Alek se vratio.

TATJANA otrgne se: Molim te, postaješ neprijatan. Pusti me!

MARKO: Čega se plašite? Samo snimamo film. Stanite.

Marko je pusti i sedne za klavir.

MARKO: Evo me za klavirom. Zar nije isto kao na tom snimku? Šta kažete?

Marko svira.

MARKO: Ha, ha, ha! Kao da je Alek još uvek ovde… Noć. Budi vas muzika iz

sna… Šopen… Hajde, setite se. Nema razloga da

ćutite. Pričajte kako vas je zaveo vrhunski prevarant. Nije mu

mnogo vremena trebalo.

TATJANA: Ti to ne možeš da razumeš! Uživala sam one noći kada je svirao

Šopena. Osetila sam da zna da ga posmatram… Svirao je za mene,

samo za mene. Skinula sam ogrtač u hodniku, vratila se u krevet i

ostavila otvorena vrata od sobe… i čekala da dodje.

MARKO: Pričajte, pričajte… Po prvi put ste iskreni danas.

TATJANA: Postala sam opet živa žena. Možda sam sebi dopustila previše, ali

sam uživala u životu.

MARKO: Bio je toliko mladji od vas…Zar još uvek mislite da vas je Alek

stvarno voleo?

TATJANA: Ta zima, devedeset prve na devedeset drugu, je moj

čitav život… Zbog toga je vredelo živeti… Pogledaj tu sliku,

pogledaj tu srećnu ženu… A onda je došlo proleće. Opet je počeo da

skita. Postajala sam očajna kada se noću ne bi pojavljivao.

MARKO: Postali ste ljubomorni.

TATJANA: Izjedala me je ljubomora. Bila sam ljubomorna na sve, na njegovu

mladost… na sve kojima je poklanjao svoje vreme, svoju pažnju.

Koliko sam samo noći provela u mraku kraj otvorenog prozora

u nadi da će se ranije vratiti. Miris lipa iz ulice mi se uvukao u dušu

sa tim osećanjem neizvesnosti. Od tada ceo jun držim zatvorene

prozore. Ne mogu više da podnesem taj miris koji najavljuje još

jedno leto.

MARKO: Jeste li sumnjali šta radi?

TATJANA: Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Ludela sam… Htela sam sve da

prekinem, ali nisam mogla. Dovoljan je bio jedan njegov dodir

i ja sam sve zaboravljala.

MARKO: Kasnije sam postao siguran da me je one noći, kada je uzeo kameru,

slagao da nije ništa snimao. Snimao upravo vas. Jesam li u pravu?

TATJANA: Verovatno je to bilo tada, jer je napravio jedan snimak.

O, ne… ne zaboga!

MARKO: Ne, nije u lap topu, niti mi ga je pokazao, već je rekao da nije ništa

snimao te večeri

TATJANA: Molim te da prekineš sa ovim. Ne pravi film od ovoga. Ovo

nismo zaslužili ni ti ni ja.

MARKO: Ne ubedjujte me uzalud. Želim da nastavim.

TATJANA: Hoćeš da nastaviš da snimaš svoj Nokturno.

MARKO: Hoću da snimim noćnu muziku, muziku noći . Nokturno o obe strane

noći. O noći sa prigušenim bojama,senkama, nejasnim obrisima, sa

magijom, i halucinacijama. A sa druge strane san, uteha…smirenje.

TATJANA: Svega se sećaš.

MARKO: Da. Oprečna simbolika noći. Tako ste vi govorili o Šopenovim

nokturnima.

TATJANA: Takve su postale i moje noći. I moj život postao je noć.

MARKO: A nekada je bilo tako lepo, ovoga se sigurno sećate:

Marko pušta sledeći klip.

(OFF):

Alek svira i peva.

MARKO: Evo i vas.

(OFF):

TATJANA: Marko, ti si još uvek ovde?

ALEK: Još snimamo.

TATJANA: Kasno je, zar ne ideš pre podne u školu. I molim te spusti kameru, ne snimaj me u spavaćici.

Zvuk kamere koja se spušta na pod.

ALEK: Hajde da završimo čaj. Natavićemo sutra u pet.

TATJANA: Sutra imam čas ovde u pet.

ALEK: Ne brinite, snimamo eksterijer.

MARKO: Ja sam popio čaj. Hvala vam laku noć.

TATJANA: Laku noć.

ALEK: Ćao reditelju.

Zvuk vrata koja se otvaraju i zatvaraju.

TATJANA: Ponekad mi ga je žao, toliko je usamljen, niko neće da se druži

sa njim.

ALEK: Pametan klinac za svoje godine.

TATJANA: Ali i dosadan (mazno)…Nisi me dugo slikao…

ALEK: Volim kad se tako raskopčavaš… lepa si…

Zvuk zvona.

ALEK: Šta hoće sad?

TATJANA: Idi vidi šta hoće, neće otići dok mu ne otvorimo. Čekam te u sobi.

Zvuk vrata.

MARKO: Zaboravio sam kameru pored fotelje…

ALEK: Evo je. I ne zaboravi, budi tačno u pet ispred hotela. Prošli put si savršeno obavio posao.

MARKO: I šta kažete…

Marko joj prilazi i premešta je na stolicu za klavir.

MARKO: Hajde sedite, na stolicu za klavir… Ne tako! Okrenite se

kao na onoj slici u sobi.

TATJANA: Pusti me Marko.

MARKO: Ne gospodjo. Ko je Marko? Gde vidite Marka?

TATJANA: Marko, molim te.

MARKO: Sa kojim Markom razgovarate? Nema ovde nikakvog Marka. Ko

sam ja? Pogledajte… Pomirišite… Prepoznajete li parfem? Ko sam

ja?! Tako, okrenite glavu kao na onoj slici .

TATJANA: Prekini, boli me.

MARKO: Nema ovde Marka. Recite ko je Marko… Marko je dosasdni klinac

sa prvog sprata koji vam samo dosadjuje… Marko je ispred vrata…

zvoni. Vi nećete da mu otvorite, ali Marko vas čuje. Čuje da ste u

salonu. Čuje muziku. Čuje kako se kikoćete… Marko je iza onih

vrata. A ja sam… Ko sam ja?

TATJANA: Ti si… ti si… Alek.

MARKO: Tako je… Ja sam vaš…?

TATJANA: Ti si moj Alek.

Marko seda na fotelju držeći kameru.

MARKO: Neko zvoni… Sigurno je mali Marko. Hoćemo li da mu otvorimo

vrata? … Da li da mu otvorim vrata?!

TATJANA: Ne, večeras ćemo biti sami.

MARKO: Dolazi svake večeri… Baš je dosadan?

TATJANA: Da…baš je dosadan.

MARKO: Nećemo ga pustiti da nas snima večeras. Večeras ću da te slikam.

TATJANA: Može… Želim da me slikaš.

MARKO: Hoćeš li da mi poziraš?

TATJANA: Hoću.

MARKO: Kao nekada. Onako kako ti ja kažem?

TATJANA: Kako mi ti kažeš.

MARKO: Što si se uplašila? Što se bojiš tvog Aleka… Nasmeši se.

TATJANA: Mar…

MARKO: Molim?

TATJANA: Kako ti kažeš …Alek.

MARKO: Šta si ti?

TATJANA: Ja sam…

MARKO: Reci slobodno. Reci, sto puta si mi to već rekla. Ti si moja…

Šta si ti?… Moja?… Reci: kurva.

TATJANA: Kurva… Ja sam tvoja kurva.

MARKO: Ha, ha, ha. Stvarno si kurva!

Marko joj podiže suknju iznad kolena.

TATJANA: Molim te.

MARKO: Pst… Kao na onoj slici u sobi… Ne spuštaj suknju. Samo malo ću

je podići iznad kolena… Hajde, hajde… Znaš ti to…Tako.

Kameru okreće ka kolenu.

Jesi li tako drhtala i kada si me prvi put videla. Hajde, seti se Aleka

kako se šeta u bade mantilu. Prodere se. Pogledaj me… Je l’ da sam

lep? Svidjam ti se. Ne možeš da odoliš.

TATJANA: Molim te, prekini ovo. Ja sam stara žena.

MARKO: Nema prekidanja. Ti si uvek bila matora. Kako to sediš? Tako me

nikada nećeš uzbuditi. Moraš da me zavedeš ili će ovo biti još jedno

dosadno veče u tvom praznom životu… Zaključala si vrata Marku

ispred nosa da bismo ostali sami a sada se praviš fina… Ne spuštaj

suknju! Sami smo. Niko ne može da nas vidi. Spuštene su roletne.

Ovoga puta mali Marko ne može da voajeriše kao nekada. Niko nas

ne vidi… Samo ti i ja…

TATJANA: Isti si … Stvarno si postao Alek.

Uradi šta hoćeš. Ponižavaj me koliko želiš. Uradi sve što si naumio.

Muči me ako ti to pričinjava zadovoljstvo.

Marko ustaje.

MARKO: Bravo Tanja! Konačno si shvatila šta treba da radiš. Klekni…

Marko je naglo povuče ka podu, Tatjana padne na kolena.

MARKO: Pridji, pridji. Zavuci ruke pod mantil. Obe. Gledaj u objektiv.

Gledaj! Hajde polako mi skini gaće. Skini ih. Svidja ti se da pipaš

mladiće. Sa koliko si učenika to radila? Koliko je njih uvek imalo sobu

kod napaljene profesorke. Sećaš li se kako si se primicala uz Marka za

ovim klavirom?A onda sam došao ja. Ja, Alek i na Marka si

zaboravila.

Marko se izmiče, njegove gaće ostaju u Tatjaninim rukama.

MARKO zacereka se: Stvarno si smešna sa tim gaćama u rukama.

TATJANA puzeći za Markom: Da, bila sam zaljubljena. Stvarno sam te volela

Alek. Zar mi ne veruješ? Zar stvarno to nisi mogao da osetiš? Osećaš li, osećaš li bar sada?

Marko uzima sa stola veliku kristalnu posudu i prosipa iz nje pomorandže po podu.

MARKO: Da li je dovoljno teška ova vaza da te njom ubijem?

TATJANA: Ubij me. Ubij me već jednom, zato si došao.

MARKO: Odlično Tanja! Dobro glumiš. Ali ipak neću da te ubijem.

Marko spušta posudu ispred Tatjane, vadi cveće iz vaze i sipa vodu u posudu.

Hoću da mi opereš gaće… Nije ti prvi put. Radila si to. Kakav

je osećaj prati Alekove gaće kada se vrati od druge žene? Peri ih,

peri ne prestaj.

Tatjana je uplašena i radi sve što joj Marko kaže.

Trljaj, trljaj sve da opereš. Da budu skroz čiste. Da

nestanu svi tragovi. Da opet bude samo tvoj… Da li te to uzbudjuje?

Ustani… Hajde skini mi mantil. Slobodno kao što si mi skidala

nekada. Hajde, ti voliš mladiće.

Tatjana mu prilazi, Marko joj je okrenut ledjima, i polako ga grli. U početku stidljivo, pa sve snažnije. Marko spusti šaku preko Tatjaninih prstiju koji su na njegovom ramenu.

TATJANA žmureći prošapuće : Alek, Alek…

Marko se naglo izvuče iz mantila... Tatjana prinosi mantil licu… Grli ga kao da je telo.

MARKO: Taj deo filma mi nedostaje. Alek u vašem zagrlaju.

Marko seda u fotelju

MARKO: Koliko često grlite taj mantil? Nedostaje vam Alek? Da pustim kako

svira?

Marko pušta snimak, čuje se klavir.

MARKO: Opet je vaš..Stvar sa onim ženama se otrgla kontroli. Očigledno je

preterao. Opet se zavukao u stan. Vratio vam se.

Muž jedne od tih žena saznao je za iznudjivanje. Bio je uticajan.

To je čovek koji je dolazio u stan, jedne večeri je napravio buku?

TATJANA: Jeste, a posle nekoliko dana su ga pronašli mrtvog u Makiškoj šumi.

MARKO: I tada su se novine i policija dočepale Aleka.

TATJANA: Onda je počela prava ludnica.

MARKO: Alek mi je doneo sve kasete i rekao da ih sakrijem. Verovao

sam mu da nije ubio tog čoveka.

TATJANA: I mene je pokušao da ubedi, ali ja sam znala. Pročitala sam u

novinama iz kog je oružja ubijen.

Fijoka u kojoj je stajao pištolj mog pokojnog oca bila je prazna.

MARKO: Mislite da ga je Alek ubio?

TATJANA: Da. Ja sam mu dala alibi, iako u vreme ubistva nije bio u stanu. Znaš i

sam čime me je ucenjivao.

MARKO: Ujutru je došao kod mene i tražio da mu dam odredjenu kasetu.

Pretpostavljao sam da je to bio snimak sa ženom tog čoveka.

Ostao je kod mene skoro do četiri, kao i obočno kada je dolazio

kod mene, jer se mama vraćala u to vreme sa posla.

TATJANA: Verovatno je trebalo da mu proda tu kasetu.

MARKO: Nije hteo ništa da mi kaže. Bio je veoma nervozan i rekao mi da

to nije moja stvar.

TATJANA: I nije bila. Samo te je iskorišćavao.

MARKO: Imao sam loš predosećaj. Tada sam odlučio da ga pratim te večeri.

Mamu sam slagao da idem u bioskop.

TATJANA: Poneo si i kameru, pretpostavljam da imaš još nesto jezivo da mi

pokažeš. Nemoj, molim te, više da me mučiš.

MARKO: Ne, neću. Nisam poneo kameru. Bio bih upadljiv, i nisam znao gde

ide. Čekao sam ga u haustoru preko puta i krenuo za njim. Znate

već gde smo otišli.

TATJANA: Bio si sa njim u Makiškoj šumi?

MARKO: Da, samo što on to nije znao.

TATJANA: Sigurno ti je sada žao što nisi poneo kameru da snimiš svog

junaka na još jednom delu.

MARKO: Niste u pravu. Sakriven u šumi posmatrao sam žestok sukob

izmedju njih dvojice. Ovaj čovek nije hteo da da novac, kao ni

Alek kasetu bez novca. Tada je Gavrilović, tako se zvao taj čovek,

to sam ime dobro upamtio izvadio pištolj i repetirao ga. Uplašio

sam se i nisam se dugo dvoumio, pucao sam u njega iz pištolja

koji sam tog popodneva ukrao iz vašeg stana.

TATJANA: Marko… Ne mogu da verujem… Bože… Došao si ovamo posle

dvadeset godina da mi kažeš da moj Alek nije ubica.

MARKO: Alek je bio spreman na mnogo toga da bi došao do novca, ali ne

i da ubije.

TATJANA: Bio je spreman na sve. Svi su ga voleli, a on nije bio

u stanju da voli ikog osim sebe.

MARKO: Ipak je prihvatio moj zločin. Rekao mi je da moram

da ćutim… On je postao zločinac, a ja ugledni umetnik kao vi.

TATJANA: Jedne noći krajem leta, još pre nego što se desilo ubistvo, zatržio je

od mene da odemo kod advokata i da ovaj stan prevedemo na njegovo

ime.

MARKO: Pričajte, pričajte… samo proveravam nešto na kameri.

TATJANA: Pustio mi je snimak… naš snimak… Rekao mi je ako to ne uradim

da će ga poslati svakome ko je bio moj djak.

MARKO: Jeste li to uradili?

TATJANA: Nisam mogla da verujem šta se dešava. Pokušala sam da mu

predložim da se venčamo i da na taj način postane naslednik…

Smejao se, da bi mi petnaestak dana kasnije tražio da mu dam alibi…

Odmah sam pristala na to.

MARKO: Mislili ste da je zahvaljujući vama ostao na slobodi.

TATJANA: Ti si mu spasao život. Još ne mogu da shvatim šta si mi malopre

ispričao… Umetnost sam uvek doživljavala kao iluziju, a ti hoćeš

filmom da ispričaš istinu.

MARKO: Ja sam mu spasao život… A vi… kako ste mogli?… plačno Upropastili

ste moj život. Morao sam da odem odavde. Nikada nisam nastavio

normalno da živim. Nikada nisam uspeo da volim. Ja samo snimam,

samo posmatram. Živim život iz druge ruke…

Tatjana mu briše suze

Do danas nisam mogao ni da plačem.

TATJANA: Ne plači…Od tog dana se nismo sreli. Shvatila sam da me izbegavaš.

Bilo mi je jasno da sve znaš, kao što sam znala da ćeš se jednog

dana vratiti… Sav drhtiš.

Tatjana mu oblači Alekov bade mantil.

MARKO: Ja sam ubica, Tanja. Ja sam sve za šta je optužen Alek. Ubio sam

bez razmišljanja čoveka pre osamnaest godina. Mislio sam da ću to

lako da ponovim danas. Bila je to oslobadjajuća misao koja mi je

davala energiju sve ove godine… Oprostite… oprostite… Klaviru

nisam prišao od tada sve do danas…

TATJANA: Sipaću nam još čaja, to ćete smiriti… Izvoli, još je topao…

MARKO : Hvala.

TATJANA: Kako si uspeo da snimiš ono u podrumu što si mi malopre

pokazao?

MARKO: Dogovor je bio da se nadjemo u podrumu u 9 i da ponesem kasete

da vidimo šta ćemo da uradimo sa njima. Poneo sam i kameru.

Čekao sam ga rekao je da će biti tačan.Kada sam čuo vrata sakrio sam se da ga iznenadim i da ga malo snimam dok me čeka. I onda sam ugledao vas. Nisam mogao da verujem, bio sam ukočen od straha. Osećao sam se gore nego onda u šumi. Zaledio sam se od straha kad sam video kako vučete mrtvog Aleka i zaključavate ga u vaš deo podruma. Tek uveče sam skupio snagu da izadjem. Da nisam imao snimak ne bih mogao sebi da poverujem da sam to video.

TATJANA: Prošlo je nekoliko dana od kada sam lagala policiju da je cele noći

bio u stanu. Bilo je jako napeto. Nije izlazio iz sobe.Tog

popodneva si ti svratio, delovao si uplašeno, ali nisam mogla ni da

pretpostavim šta se dešavalo.

MARKO: Tada sam došao da se dogovorimo gde ćemo se sutradan naći.

TATJANA: Kratko si se zadržao. Tek oko deset uveče Alek je izašao iz sobe.

Rekao mi je da spremim večeru dok se kupa. Ušla sam u njegovu

sobu i videla da se spakovao. Tri kofera su stajala nasred sobe.

Uplašila sam se. Nisam želela da ode.

MARKO: Kuda da ode?

TATJANA: Ne znam. Otvarala sam sve ormane, fijoke, sve je bilo prazno. U fijoci

noćnog stočića je bila samo jedna video kaseta. Pomislila sam da mi je ostavlja, da je mojoj agoniji kraj. Uključila sam video da bih se uverila… Ali to je bila kaseta sa vama dvojicom. Zavrtelo mi se u glavi. Poludela sam od besa, od ljubomore. Poželela sam da vas obojicu ubijem. Tek kada sam to videla shvatila sam koliko sam obmanuta… Ti i on!

MARKO smireno : Sigurno je hteo da mi je vrati… Tada ste odlučili da ga

ubijete?

TATJANA: Da. Više nisam normalno razmišljala. Izašla sam iz sobe, postavila

večeru i čekala ga.

MARKO: Kako ste ga ubili?

TATJANA: Bio je snažan. Pištolj iz stana je nestao… Znala sam da neće odbiti

čaj posle večere. Imala sam pune kutije lekova. Nesanica je krenula

da me muči kada je počeo da me ucenjuje… I sada je isto… Nikada

nije prestala. Stavila sam dovoljno sedativa u čaj da ga omami, da

zaspi i da mogu lako da ga ugušim jastukom. Čaj od jasmina. Iz

ovih šolja. Iz iste šolje iz koje ti piješ. Sa istom dozom lekova koju si

i ti popio… „Sjaj purpurnog jutra“, tako se zove ovaj set za čaj iz