Marijana Jovelić

Strela pod kožom

.

.

(Sonja Atanasijević „Vazdušni ljudi“ Prosveta, Beograd 2013)

.

…..Gnothi seauton! (Spoznaj sebe sama). Tako je glasio, prema predanju, natpis na Apolonovom hramu u Delfima.
…..Zašto nam, kada upadamo u „živo“ blato, više preti opasnost da stradamo od napada divljih zveri koje se kreću unaokolo, nego od samog, direktnog potonuća? Zašto se munja ne vidi pri snežnoj mećavi, a glas slabije čuje kada hodamo u magli? Da li smo i dalje „vegetarijanci“, u simboličkom smislu reči, ukoliko pojedemo biljku mesoždera, koja je tren pre toga halapljivo proždrla jedno ljudsko biće? Ovo je samo delić konkretizovanih filozofskih pitanja i dilema, koje u čitaocu pokreću „Vazdušni ljudi“, a koja u svom izvornom, intelektualnom, antropološkom obličju, nose ruho sledećih razdiranja: Postoji li granica naše spoznaje? Ima li pitanja o kojima spoznaja ćuti, ili je pak ona beskonačni proces, te uistinu nema pitanja na koje čovek može dobiti odgovor? U kakvom su odnosu čovek i čovek? Da li je čovek čoveku vuk, ili je čovek čoveku najviše biće i najviša potreba? Da li je sloboda pojedinca uslov za slobodan razvitak zajednice i da li je sloboda drugih uslov slobode pojedinca? Ima li slobode bez odgovornosti i odgovornosti bez slobode? Šta je sloboda?: Odsutnost prepreka, spoznaja nužnosti, ili mogućnost izbora i samoodređivanje? Ovo su samo neka od pitanja koja lome biće glavne junakinje ovog romana koja, iako skoljena unutrašnjim trvenjima, nije reprezent moderne, konformističke populacije „histerika“ koji su, u svojoj proračunatoj, „naučenoj“ bespomoćnosti i dalje dovoljno prisebni da pažljivo odaberu mesto svoga pada, onda kada srljaju u ambis. Naprotiv, glavna junakinja je samosvesna, autohtona, samosvojna, hrabra i poštena individua, koja ne beži od razobručene lavine oličene u potrebi korenite samoaktualizacije, savesno se i nepokolebljivo sučeljavajući sa vlastitim bićem. Kao što je Orfej muzikom krotio tigrove, tako i glavna junakinja dosledno i uspešno artikuliše svoj raskošni kritičko – analitički intelektualni aparat, kroz mučnu i nelagodnu metodologiju razgovora sa samom sobom, neprestano ga problematizujući i preispitujući, kroz stvarnu akciju. Ona nije tu da bi dekonstruisala svet, nego da bi ga konstruktivno menjala i iznalazila nova rešenja za izlazak iz grotla, spremna da iz njega izbije ne samo silovitom erupcijom, nego i razumnim, tihim, mudrim izlivanjima. Introspekcija ovde nije mehanizam koji je sam sebi svrha u pukom sterilitetu svoje prirode. On je, naime, nužno usaglašen i saobražen sa aktivnim učešćem junakinje u realnom životu u kome, tek materijalizovana akcija, predstavlja preduslov za preobražaj, pozitivno „presmikavanje“ i razuđen napredak jedinke.
Lik Marije, nerođene devojčice koja se priviđa glavnoj junakinji nakon abortusa, jeste svojevrsni etički i saznajni lakmus glavne junakinje. On potvrđuje primat saznajnog i etičkog relativizma, koji se sastoji u tome da su spoznaja, kao i pojam ispravnog i pogrešnog, bremeniti subjektivitetima i uslovljeni situacionim faktorima, te da ne postoje kao opštevažeći i jednostrano, generalizovano definisani entiteti. Lik Marije, nije samo sinonim za unutarnje preispitivanje savesti glavne junakinje. To je indirektan, posredni, zaobilazni put, pomoću koga se ona suočava sa svojim skrivenim, zapretanim Alter Egom, dopirući, tim „putem kojim se ređe ide“, do suštastva svog ontološkog bića. Neretka „razračunavanja“ sa Marijom, jesu medijum samootkrivanja, raskrinkavanja, razobličavanja i demaskiranja zabluda, laži i pervertiranog licemerja, koji caruju bespoštednim, neretko pritvornim i izobličenim unutrašnjim i spoljnim realitetima sa kojim se junakinja uspešno hvata u koštac. Ona, gotovo sokratovskom metodom, postepeno dolazi do saznanja. Osvešćivanje neznanja, prvi je stadijum, tj. početak znanja. Prvi, „negativni“ korak sokratovske metode razgovora, bila je ironija. Onaj, koji bi tvrdio da nešto zna, sučeljavao se sa vlastitim neznanjem i uviđao koliko je znanje teško. U daljem toku razgovora, dobro usmerenim uzastopnim upitima, Marija pomaže svojoj sagovornici, da sama dođe do istine, da je spozna i iznese na svet, tj. da iskaže (porodi) znanje koje ova već sama u sebi nosi. Taj drugi, „pozitivan“ stupanj ove metode, naziva se majeutika – „porodiljska“ veština. Ova sokratovska metoda, jeste metoda traženja. Prema legendi, Bog Kronos je spavao u zlatnoj pećini i sanjao snove koji će se dogoditi u budućnosti. Tako je i svaki susret sa Marijom, bio svojevrsna predikcija junakinjinih potonjih odluka i gotovosti da vlastiti život odlučno uzme u svoje ruke.
…..U Beketovoj priči „The Lost Ones“, u cilindru prečnika 50 cm, visine 16 m, bilo je naseljeno čudno pleme Izgubljenih, od 200 indivdua, dakle jedno telo po kvadratnom metru površine. U takvom svojevrsnom paklu, mučilištu, životni prostor je bio skučen, a ljudi su opstajali zahvaljujući zajedničkom cilju, a to je bio izlazak i oslobađanje iz cilindra. To oslobađanje i izlazak, glavna junakinja i doživljava, ne zato što konačno „sređuje“ svoj lični život u krugu nove porodice, nego zato što sama okončava proces sopstvene katarze, čiji je Marija bila samo katalizator. Marija bi se u njenom životu, izvesno, pojavila i da nije bilo tog nesrećnog abortusa, budući da je junakinja nužno morala da proće kroz proces osvešćivanja vlastitog bola uzrokovanog teško snošljivim nanosom stalaktitski i stalagmitski profilisane „besprekornosti“ koja ju je opteretila sudbinom „savršenog“, predvidljivog, vanserijskog, obećavajućeg, neizneveravajućeg, te zato krhkog i ranjivog detata.
…..„Ti drhtiš? Kako bi tek drhtao da znaš kuda te vodim?“ Ovo je rekao general Anri De La Tur, vojvoda od Turana, pred bitku. Junakinja je znala kuda je vode susreti i razgovori sa Marijom i sama je priželjkivala te kontakte, iako su ovi često bili mučni i neprijatni. To je bilo stoga, što je dobro znala da su ti kontakti bili neminovni i da su dovodili do sveukupnog boljitka i spoznaje sebe. Glavna junakinja neretko sumnja. Ipak, ta metodska sumnja nije bila sama sebi cilj, nego je imala za krajnji ishod, konačno dostizanje spoznaje. Kako kaže čuveni Ernst Bloh: „Lutati je svojstveno čoveku, no sumnja mu je još svojstvenija, jer ona nastupa protiv lutanja koje vrluda.“ Kritički stav junakinjine sumnje nije bio puki skepticizam, nego napredni poduhvat temeljite vlastite obnove, koju ona preduzima sa izrazitim optimizmom i poletnim samouverenjem, da svaki čovek snagom svog razuma, ali i iracionalističkog intuicionizma, može razlikovati istinu od zablude. Sve dok sumnja, junakinja je svesna činjenice da nije savršena, jer je sama spoznaja savršenija od sumnje, pri čemu je njen Alter Ego, otelovljen u liku Marije, predstavljao izvestan vid unutrašnjeg korektiva.
…..Okupiranost glavne junakinje izgradnjom i održanjem specifične slike o sebi, nikako nema dodirnih tačaka sa nečim što se naziva solipsizam, tj. sa gledištem, prema kojem postoji samo „Ja“, sa svojim doživljajima i ništa više. (solus, ipse = sam). Njena spoznaja materijalnog sveta neodvojiva je od društvenog miljea u kojem se kreće i nemoguća je bez oseta. Osećaji se od ideja razlikuju po tome, što manje zavise od naše volje, jači su, življi, razgovetniji i trajniji. Junakinja je svesna, da sve što joj se dešava ima svoje duboke i suvisle razloge, verujući čvrsto u načelo uzročnosti, pomoću koga ona prevladava ograničenost na ono što joj pružaju isključivo osećaji. Ona se rukovodi čuvenom krilaticom: „Sapere ande“ (Imaj srčanosti da se služiš vlastitim razumom), sama u sebi pohranjujući zakone kojima je podložna. Njena volja je autonomna, moralna svest nosi karakteristike samoodređenosti, a volja predstavlja zakon sui generis. Na tom samoodređenju i samoodgovornosti, temelji se njeno dostojanstvo i sloboda ličnosti. Istančano, junakinja definiše svoj svet, eksternalizujući ga kroz umetnost, muziku i konkretnu akciju. Poput Sartrovog čoveka i njeno egzistencijalističko biće je slobodno, bačeno u svet kao u „kavez bez rešetaka“, „osuđeno“ da bude slobodno. Ono ne može ne izabrati, jer nije slobodno da prestane biti slobodno, budući da jedino ograničenje slobode jeste sama sloboda. Iako pritisnuta žestokim unutrašnjim borbama i spoljnim presijama, junakinja jeste slobodna, svesna činjenice, da je sama u potpunosti odgovorna za ono što ona jeste. Njena sudbina zavisi od nje same, a upravo mogućnost izbora, jeste ono što je zastrašujuće i što predstavlja izvor teskobe. Tako naša junakinja nemo izgovara čuvenu egzistencijalističku krilaticu: „Ljudska zbiljnost, uzaludan je napor postati Bogom“. Njena integrisanost u realitet, u svom konačnom ishodu, ukazuje na autentičnu koegzistenciju. …..U jednoj neautentičnoj koegzistenciji, individue naprosto „jesu“ zajedno, dok u autentičnoj koegzistenciji ljudi pomažu jedni drugima da pronađu sebe, da budu slobodni i preuzmu breme odgovornosti. U neautentičnoj koegzistenciji, čovek ne polazi od sebe samoga, nego se bezlično povodi za onim „kako se ispravno radi“. Gubitak vlastitosti i ispraznost, ogledaju se u znatiželji, usmerenoj prema pukom, površinskom sagledavanju sveta, umesto prema suštini stvari. U borbi, koja je neprestana, krije se ekstatistička suština opstanka. U slučaju naše junakinje, osećaj krivice i griže savesti nema funkciju isključivo moralnog prečišćivača i ulogu postizanja nužno moralne katarze i prosvetljenja. To je tip konstruktivnog, stvaralačkog, pokretačkog osećaja unutarnje krivice koji dovodi, kroz proces preispitivanja, problematizacije i dekonstrukcije postojećeg sistema vrednosti, do krajnjeg samoostvarenja i reintegracije ličnosti. Osećaj krivice, dakle, nije jednostrano vezan za naše postupke u prošlosti, nego je to svojevrsni instrumentarij, pomoću koga se istražuje vlastita slika o sebi i traži sopstveno „mesto pod Suncem“. Tako se mikrosvet, u čijim se često sablasnim koordinatama junakinja hrabro kreće, može podvesti pod naročiti objektivni idealizam. Njeno znanje se temelji na podudaranju objekta sa subjektom, prirode sa inteligencijom, predočivog s predočivačkim, besvesnog sa svesnim, realnog s idealnim. Prilagođavanje sopstvenih predstava objektivnom svetu, može se shvatiti samo onda, kada pretpostavimo da su subjekt i objekt iskonski jedno, a to jedinstvo neposredno je izloženo samo u samosvesti. U našoj junakinji, kao odgovornom biću, počiva osoben etički panteizam. Njen molitveni centar nije samo jedan i ona se višestrano obraća različitim izvorima sa kojih otiču reke njenih moralnih sudova, spremna da svoja tla prepusti erodirajućoj snazi njihovih bujica, neretko bez dovoljno stabilnih i čvrstih korenovih sistema, koji bi tu eroziju smanjili i ublažili. Na taj način, ona vodi borbu „na sve, ili ništa“, pod prividom antikonformističke, rigidne autocenzure, konkretizujući čuveno načelo Kolakovskog:„Za smisao života ne pita niko, ko ne oseća želju za njegovom promenom. Toga se pitanja klone oni, koji su smisao života pronašli u produženju postojećeg stanja.“ Glavna junakinja, u krajnjem ishodu, poput cunamija koji usporava kada se približi obali, nije ogorčena, niti besna na sebe, budući da je došla do konačne, gotovo kantovske istine, nakon razdirućih lomova i iskušenja: Iskustvo je granica spoznaje. Moralni zakon, poput zvezdanog neba iznad nje, upravo obitava u njoj samoj.

.

.

.

.

.


Marijana Jovelić

Rođena 6.12.1974. godine u Subotici. Filozofski fakultet - grupa istorija, završila u Beogradu, gde je stekla i muzičko obrazovanje, završivši muzičku školu “Stanislav Binički”, odsek klavir. Objavila zbirke poezije „Kanosa pred tvojom dušom“ (2005.) i “Kondor” (Povelja, 2015). Knjiga “Kondor” bila je u užem izboru za nagradu “Branko Miljković”. Zvanje kustosa i višeg kustosa stekla u Narodnom muzeju u Beogradu, odbranivši radove na temu : “Razvoj vojne kape u Srbiji od 1809. do 1941. godine “ i “ Partizanska propaganda u Srbiji 1941. godine, u arhivskoj građi Vojnog muzeja”. Autor je brojnih stručnih radova iz oblasti uniformologije, objavljenih u muzejskim i arhivskim časopisima, kao i u zbornicima naučno-stručnih skupova. Kroz stalnu muzejsku postavku Vojnog muzeja stručno provela preko 1500 delegacija iz civilnih i vojnih struktura, domaćih i stranih, najvišeg državnog ranga. Autor je izložbi “Iz nepoznatih fondova Vojnog muzeja” i “Dva veka vojne uniforme u Srbiji.”Učestvovala, kao saradnik, na tri izložbe međunarodnog karaktera. Radi kao viši kustos i vodič kroz muzejsku postavku u Vojnom muzeju u Beogradu. Član je Muzejskog društva Srbije i Srpskog književnog društva.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)