Edvard Jukić

Štukalo

.

.

(varijanta 1.) „odlomak iz romana”       

 .

…..Stalno smo se seljakali, bežali od linije fronta koja se pomerala ka istoku. Svi gradovi izgledali su isto, zgrade za porodice oficira tipski je projektovao Sektor za vojni urbanizam. Detinjstvo sam proveo po četvorospratnicama okrečenim u bojama uniformi naših očeva, koje su, mislim na boje a ne na uniforme, triperima predstavljale nerešivu enigmu. Danju su se stapale sa okolinom, noću su tonule u tamu. Pošto se nisu nalazile u sunčevom spektru, mislim na boje ali i na uniforme, naše jedinice bile su nevidljive, pa čak i zgrade u kojima su živele vojne porodice. Zato nisam više siguran gde je to bilo, valjda kada sam išao u razred sa Tirketom i Durketom, sa kojima sam pičio fudbal do iznemoglosti. Svi smo želeli da budemo Šekularac, pa smo besomučno pimplali loptu, srljali na protivnički gol kao muve na poljski klozet i trudili se da je jadniku, kojeg smo namestili između dve ciglene, proturimo kroz pišalo.

…..Najuporniji mamlaz, koji je uvek je udarao sitnu ševu kanarinku dok se ne pogubi, bio je neki Čeja, sin potčetnika, analfabeta u orijentaciji. Vrhunski domet bio mu je kada šutne na pogrešan gol, svoj, golmanu koji je ionako bio kilav. Totalno je izgubio kompas, a kada sam mu to rekao, izvadio je busolu iz džepa, i iskezio mi se u lice. Mogao sam da ga ražalujem, ali žao mi ga bilo. Par godina kasnije, kako sam načuo, zalutao je iza neprijateljskih linija. Možda se i predao, ali poznajući ga, verujem da je pošao u pogrešnom smeru. Fudbal smo igrali i zimi i leti, i po kiši i po snegu, a od babe iz prizemne kuće u komšiluku, kojoj izgiboše i muž i deca, babi a ne kući, redovno smo s proleća krali jagode. Zid njene bašte bio je nizak i prekriven krhotinama stakla, kao da je zatvorsko dvorište, ali to nam nije smetalo kada smo kretali u pohod. Ćutećki i čučećki, halapljivo smo trpali u sebe sve plodove čija se boja kretala u nijansama od crvene do roze. Primetio bih da sam se prejeo tek kada bih se uspravio. Bili smo otkačena ekipa. Oficirska deca. Gurali smo točak, igrali trule kobile, zuce, vozili trokolicu, mada mi nije jasno zašto se daska koja se bučno kotrlja na tri ležaja ne zove drugačije. Pritezali smo pantalone krvnički opasačima da bi nam struk bio uži, telo građeno kao trougao, a sećam se vremena kada se to zvalo i trokut. Ko je izgledao kao trokut bio je glavni fakin, trouglasti je postajao frajer. Svi zajedno, i fakini i frajeri, sve razvijotke kao motke, hteli su da liče na Stiva Rivsa. Bio je jak kao Herkules. Nedostižan. Verovao sam da negde postoji bolji, svet bez bogalja, pijanaca, prosjaka ludaka i ucveljenih baba, ali u našem sivomaslinastom krugu nije ga bilo na vidiku.

…..Tada se tu pojavio Štukalo Lazar, pravi mamin pičkić, zalizan kao Hitlerov pionir, čiji ćalac je imao najviši čin od svih ostalih očeva. Normalna deca su u to vreme išla u školu, a on mi je išao na živce. Jako je voleo da postrojava četicu pikavaca. Ne otac, nego taj što ga ne zovu Laza većem jadno, žalosno: materina maza. Prosti prašinar, dosadan kao prdež u tesnim gaćama. Ali samouveren. Iscrtao je sebi hemijskm olovkom na svakom ramenu po jednu zvezdicu. Bataljnik. Poletarci su mu salutirali, a mi smo se kliberili sa strane. Došapnuo mi je da mu treba ordonans. Da mu glancam obuću? Pizdunu? Mi smo voleli da razapnemo konopac kroz konzerve pa da budemo vezisti, što je kanap zategnutiji i kraći, to se sagovornik bolje čuje, a on je znao samo nalevo krug, i leva, desna, jen, dva. A klinci tabanaju. Onda bi se neko od nas dosetio, obično opičeni Dileja, pa bi šeretski dobacio: „Stoj, vojsko, kobila piša!” Štukalova garda ukopala bi se na mestu. Samozvani komandant pozeleneo bi kao mali zeleni kamenojedac iz one zagonetke: „Šta je to malo, zeleno, što jede kamenje?” Bolelo nas je govno za njegove ratne igrice, ali on je samo mene uzeo na nišan. Nije me zvao po imenu nego „Ganci”, a ja njega „Štukalo, dupe ti se usukalo”. Nataknem ga na Gancija! Bio sam, valjda, još uvek, u analnoj fazi. Muškarci iz nje sporije izlaze. Neki nikad. Imao sam maglovitu predstavu kako bi to naticanje izgledalo. Oči bi mu iskočile. Drugi put, kada bi naredio pokret, razbijali smo ga u paru. Ja bih dreknuo: „Stoj”. Odnekud, neuhvatljivo, dopro bi odgovor: „Stao sam”. Dileja, opet. Svi pekinezeri, balavurdija do pet, najviše šest godina, ukočili bi se kao govno, analna faza, na suvomrazici. „Gde si bio?”, nastavio bih strogo. Bila je to uigrana kombinacija. „Srao sam!”, takođe analna faza, raportirao je opičeni.

…..Štukalo i njegovi su na vreme zbrisali iz zapadnih krajeva zemlje, onih koji su se među prvima otcepili, ali njegova porodica zadržala je karakterističan govor, drugačiju melodiju rečenice. Brzali su i gutali samoglasnike. „Leva, desna, jen, dva.” Nije „jen”, slino, to je japanski novac, nego jedan. A on meni „Ganci”, pa „Ganci”. „Jebo ti Ganci mater.” A on meni odmah: „Nosom u krater”. Pazi rima. Poezija. A ja njemu „Tvoj nos brzi voz, moje dupe stanica”. Analna faza. A on meni, već pretpostavljate: „Hej, pesniče, s grguravom kosom, poljubiš me u dupe i zapušiš ga nosom”. I tako analno u nedogled. Sisoje je voleo da se igra i vojnog suda, da on bude glavni, procenjuje reči i postupke, ali nije znao da se ne kaže s grguravom, nego s kovrdžavom. Mogao sam još da teram inat, ali nisam znao kako da ga oteram. Pičkića, a ne inat. A Mak, tek što su mi ga roditelji uvalili da ga pazim dok se igra, samo posmatra, i upija.

…..I onda, baš dok sam ljuljao klinca, nežno da se ne preturi, bedni crv se pojavi s novim pesničkim otkrovenjem, još jednom rimom koja je delovala originalno: „Ganci usranci”. Zvučalo je to kao da nam se obraća u množini, ili je, možda, Mak tako shvatio. Ja sam već bio oguglao, rekao sam mu da glođe svoje usukano govno, fazu više neću da pominjem, a Mak je nešto mumlao, pevušio dok se njihao iznad zemlje. I tako je to potrajalo, ništa se epohalno nije zgodilo, a jedinac slinac se rasplakao. On meni „Ganci usranci” i onda posle nekog vremena u krokodilske suze. Rekao je još „Kazaću te kod tate” i utrčao u nevidljivu zgradu cvileći kao štenac kada naleti na opaku mačku. Od tada su devojčice počeli da vaspitavaju rečima: „Nemoj da sliniš kao dečak”. Drama je počela popodne, kada su se očevi vratili s posla, to jest iz kasarni. Matori Štukalo je došao na naša vrata, patetična karikatura oficira, sa izrazom lica kao da pati od teškog zatvora. Bio je to ukrućeni trbušasti čilager, zakopčan do grla, što viši čin to veći pauflek, sa uglancanim aerodoromom na lobanji. Nešto tankih dlaka spuštalo mu se ispod piste niz potiljak, a s prednje strane one iz nosa spojile su se sa, po pe-es-u, štucovanim brkovima. Najupečatljivije, najgušće i najjače bile su mu obrve, kao u orlušine. Obrvice – morske pijavice, zubi – dve niske krnjotaka. Čak je i kliktao piskavim glasom kao ptica. Nije imao dlake ni na glavi ni na jeziku. Čekinjavi ćelavac ili ćelavi čekinjavac, zavisi šta vam prvo privuče pažnju, štektao je na čika Nikitu kao šmajser. A jedva mu je bio do ramena. Očuh, umesto da ga je strmeknuo niz stepenice, samo je treptao kao svraka na jugovinu. Tada sam saznao šta je to subordinacija. Neviđena slina taj Štukalo, matorac, nije čudo što mu  je i spermatozoid bio isti takav. Samo još manji. A onda me je očuh, kada se oluja na vratima stišala, poprilično staloženo, kao da seče nokte, upitao šta je to Mak podrugljivo pevušio na ljuljašci. Pazi sa, pevušio. Nisam imao pojma. Dete se igralo ljuljaj, ljuljaj ljuške meda bere kruške. I pevalo. Nikoga nije podjebavalo. Otpozadi nisam mogao da vidim, a nisam ni dobro čuo, ali posredstvom subordinacije na veoma bolan način saznao sam šta se, u stvari, dešavalo. Mali Mak, onaj koji posmatra i upija, sve vreme je piljio u Štukala i meketao: „Nabijem ti mamcu na salamcu”. Progutao je samo dva „i”, baš na onim mestima gde bi ih i slinavci izostavili. Imao je sluha. I tako dvadesetak puta, dok Laza materina maza nije pukao. Prsao je kao staklenac, slomio se kao štapić bobi. „Ko ga je to naučio”, mirno mi se obraćao mamin drugi muž dok je tražio da donesem opasač sa njegovih vojničkih pantalona i da pojačam radio. Aparat je bio nemački, pa su se na skali između tonbelde i bassregler našle sve neke evropske metropole: Milano I, Leipzig, Vaticano, Budapest II… Pritisao sam prekidač od četvrtastog belog bakelita, unutra je zazujalo, uključila se noćna rasveta nad dalekim gradovima, pojačao sam zvuk, na šta je očuh zadovoljno zaključio: „Puška”. To je bilo nešto kao „super” ili, narodski rečeno, „odlično”. Vojna lica obožavaju te oružane metafore i mudrosti tipa: „Znam te puško kad si pištolj bila”! Niko ne kaže: „Znam te bombo kad sam te pravio od blata”! Tada je zajecao klinja, pa puška više nije bila dovoljna. Okrenuo sam potenciometar na mašingever.  Od onda ne volim slušati radio. Neki gojazniji vo je platio glavom da bi moj očuh imao čime da pridržava pantalone, i sprovodi pedagogiju. Kaiš je bio podeblji, na osnovu čega sam zaključio kako je izgledao vo, i širok. „Da me zbog tebe, sunce ti kalaisano, keca neki diviznik pripravnik”, čitao je bukvicu, više sebi nego meni, ojađeni Nikita, „još juče je bio četnik, a sutra će da bude korpusnik. A ja ću u sanitetu večito da ostanem bataljnik. Zato što ne krvarim gaće, a ruke su mi svaki dan krvave do lakata u operacionoj sali”. Hteo sam da ga podsetim na njegove reči da je vojska kao pozorište. Kao što nema malih uloga, nego samo malih glumaca, tako nema i malih činova, nego samo malih vojnika. I ja sam njegov legionar. Kada idemo u šetnju razvučeni kao glista, on i Hešanita su glavnina, deran trčkara napred kao izvidnica, a ja sam zaštitnica, najvažniji u repu. I uvek sam izvršavao naređenja, bilo mi je ispod vojničke časti da se žalim. Nisam, međutim, u tom trenutku imao vremena za duge rečenice i mudre misli. Počeo sam da kukam, da molim i preklinjem. Da slinim i ridam. „Nisam ga učio. Sam je to smislio. I mamcu, i salamcu.”

            Mak, koji nikada pre toga u životu nije video salamu a kamoli salamcu, imao je jedva dve godine, kešao se o oca kao babun o majku i urlao kao da njega lemaju. Suze su nam obojici vrcale. Sunce ti kalaisano, al se dobro šopa uz ovu budalastu psovku. Moja majka je morala još da pojača radio, a tamo je domaći marijači molećivo zapomagao:

…..„Ja pijem čašu gorkih suza,

…..za našu ljubav, za našu sreću,

…..ti nisi ubrala rosu s ruža,

…..ti nisi htela ljubav veću.

…..Aj, ja, ja, jaaj, aj, ja, ja, jaaj.”

…..To je taj muzički uticaj koji smo prigrlili. Dok je on uz gitaru pio gorke suze, ja sam uz pesmu pio ljute batine, meksički habanero, preko 100.000 bekerela, ili kako li se već zovu merne jedinice na onoj skali za papričice, od čega gurmanima gore usta i bulja, a deci čitavo telo. Ona čuvena banatska paprika zbog koje kuka Afrika, pola Afrike, za nju je malo dete. Presmakče. Najgore od svega je što se Meksikanac izjadao, a voštenje je još trajalo. U to vreme pesme su bile kratke, a batine duge. I opet je neko kukao preko radio talasa, opet ovdašnji Huan, Hoze, Migel, Čobi, Enrike:

…..„Uz čašu ja provodim dane
…..puste dane jer sam saaaaaam,
…..plaaačem jer duša i srce me boli
…..jer sad ona drugog voli.”

…..Kroz sopstvene krike čuo sam kako Huan, Hoze, Migel, Čobi, Enrike, opet uz čašu, zavija ono „saaaaaam” i shvatih da je to moja omiljena pesma „Mama Huanita”, koja se povremeno pojavljivala i kao „Juanita”. Kako je to moguće? Kako li se ta žena zove? Zbog koga sam ronio suze u bioskopu? I, konačno, kakva je ovo pesma kada se ne pominje nijedna od njih dve? Očuh me rasturao kao svinja masnu torbu, a kada je već imao ko da plače umesto mene, i to na melodiju zbog koje su mi oči presušile, ja sam zaćutao. Majka je takođe ćutala i samo razrogačeno posmatrala kako se kaiš spušta po mojim nogama, zadnjici, leđima. Mak je izgubio glas. Onda se, izgleda, i očuh umorio, ili je, možda, i on primetio da nešto sa pesmom nije u redu pa je zastao da oslušne. Taman se onda primirio i cmizdravi Huan, Hoze, Migel, Enrike, Čobi. I to je bio kraj lekcije o subordinaciji. Ostav. Voljno. Zamrzeo sam onu popularnu koračnicu „Baa-taalj-niče, bataljniče, komandire” i sve one raspomamljene remce koji su mu se uvlačili u bulju. Mesta uboja danima su ostala otečena i crna. Hešanita me je mazala rastvorom svinjske masti u destilovanoj vodi. I tiho je uzdisala. Ona je svoje odradila, rodila je dvoje zdrave muške dece koja će jednog dana postati vojnici, kao i njihovi očevi. Živela je u svetu muškaraca, discipline, prljavih gaća i pranja sudova. Pelene je ostavila za sobom. Čaše, suze, rosa, ljubav, pusti dani i kaiš nisu joj bili potrebni. Mogla je, eventualno, da zacvili: „Samo kap veselja tražim” jer čitav taj meksičko-toreadorski svet, vlažan od ljubavi i strasti, kao da se preslikao na njen život. Pitanje je jedino da li je ta kap veselja neki sekret, ili, možda, metafora, umetnička sloboda ucveljene žene. Ponuđena bliža objašnjenja tipa „malo smeha” ili „vedri pogled oka tvog” deluju mi samo kao dobro zamaskirana putenost koja izbija iz stihova očajne domaćice. Možda nije htela lažnu nadu i sjajno zlato, darove, nakit, novac, verujem da je prvenstveno želela malo mira, ali rat je bio sve bliži.

…..Iz daljine se mogla čuti grmljavina topova. Prestali smo da krademo jagode od starice u crnini. Slinavi više nije postrojavao svoje pikavce. Nabijem mu mamcu na salamcu.

.

.

.

.

.

 


Edvard Jukić

Rođen je 1953. godine u Čačku. Dosad je objavio dve zbirke pripovedaka, dva romana i sedam publicističkih knjiga. Uredio je ili lektorisao veliki broj tuđih rukopisa, vodio književne radionice u Domu omladine u Pančevu, napisao i režirao dve komedije koje je izveo Dramski studio „Atelje mladih” iz Pančeva. (Varijanta 2.) Pripovetka „Štukalo” odlomak je iz rukopisa romana.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja