Marija Knežević, pesnikinja, prozni pisac, prevodilac, profesor književnosti, rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala Komparativnu književnost na Michigan State University gde je i predavala kreativno pisanje u periodu 1996-2000. Između ostalih poslova, radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Objavila petnaest knjiga poezije, proze i eseja.
.
.
Od kog kneza su Vaši Kneževići?
.
Nisam bila pažljiva na času kada je pričao deda. Sećam se samo toga da je bilo jedno veliko pleme koje je toliko naraslo da su morali da ga podele na sedam celina. Pa su Kneževići dobili prezime po nekom knezu kod koga je radio (lepše nego služio) naš predak. Kasnije sam saznala da je i istorija narativ, proza. Neko to koristi da nacifra poreklo, meni dođe zgodno da skratim tu priču. Dala bih sve zlatne escajge, kočije i krinoline za morske obale na kojima je stasavala većina mojih predaka. Za jednu brodicu! Za jednu ribarsku mrežu!
.
.
Može li se reći da je Vaša porodica muzička?
.
Moji roditelji jesu muzičari, baka po majci je bila krojačica što je takođe melodija – zvuk šivaće mašine. Hoću da kažem, široko je to pitanje… Da li je pesnik muzičar? Za one koji ne pamte – postojala je grupa ,,Deca loših muzičara”. Tako bih se ja predstavljala kada zapevam u kafani. Ne samo zato što volim, a volim, nego traže. Ovaj narod mnogo voli pesmu. A ja nešto mislim, pa kad mogu političari, što ne bih i ja zapevala? S tim što umem i za pojas da zadenem.
.
.
Da li ste i kada bili u Starom Baru koji živi u Vašoj prozi?
.
Kao dete, a sada čekam da me Vi provedete Starim gradom, kao što ste pre više godina obećali… Šalim se, mada, i ne šalim se.
Ako mislite na roman ,,Ekaterini”, crnogorski deo moje krvi se najbolje osećao u selu Gluhi Do, ponad Virpazara, dakle, pored Skadarskog jezera. Iz tog prelepog krša se moj deda otisnuo put Bara. A ja sam to selo koje verovatno više ne postoji ostavila da živi u jednom poglavlju. Uverila sam se toliko puta u životu – najlepša su mesta do kojih stižemo kozjim stazama.
.
.
Gde je sada Vaša prva ljubav?
.
Tu su. Sve ljubavi.
.
.
Iz nekog razgovora sam zaključio da Vas je voleo jedan bivši ministar, onda kad nije ni sanjao da će biti ministar… pitao sam ga da li još uvek čita Vaše knjige, samo se smešio… a da li Vi čitate njegove knjige?
.
U tom slučaju ću se i ja osmehnuti, kao prava ministarka!
.
.
Koja pozicija u rukometu Vam leži, bek, pivot, krilo…?
.
Volim sport. Ne ovaj današnji, gladijatorski, baš sport. Najduže sam se zadržala u rukometu, u svim pozicijama. Iz tog perioda pamtim divna prijateljstva sa Svetlanom Kitić i Draganom Leković. Potom tenis, plivanje… Meni najviše odgovara ronjenje. Naravno na dah. Širom otvorenih očiju posmatram tišinu koja se na morskom dnu zaista vidi. Tehnika disanja se tu uči spontano. A volim i da pešačim. Ako sam išta pametno u životu smislila, to se dogodilo u hodu.
.
.
Vaša prva pesma?
.
Davno. Zvala se ,,Ašar” i nastala je mnogo pre nego što ću zaista upoznati Rašu Livadu. Objavljena je u ,,Pesničkim novinama” koje je tada uređivao Brana Petrović. Mislim 1980. godine, nisam sasvim sigurna… Što se Raše tiče, osim njegovih pesničkih knjiga i svega što je uradio u ,,Pismu”, volim svaki naš susret. Nismo znali da je taj poslednji, ali ispalo je da jeste kada mi je rekao: “Samo te posmatram. I navijam da uspeš. Jer ako ti, kao takva, uspeš, ja ću ponovo poverovati u snove. Zato te molim da uspeš.” Bilo je tu još prisutnih, pa im je objasnio – Marija nije ni u jednoj partiji, a hoće da objavljuje knjige i da se zaposli. Začudo, niko se nije nasmejao. Niko osim Raše i mene.
.
.
Vaše iskustvo Amerike?
.
Moje osnovno iskustvo Amerike jeste to da svako ima svoje iskustvo Amerike. Pa i ko nikada tamo nije kročio, kao na primer Kafka. Preobimna je to priča. Pokušala sam da neke najvažnije segmente razložim u knjizi eseja ,,Knjiga o nedostajanju”. (I taj naslov je deo mog iskustva.) Potom u romanu ,,Auto” koji sam nedavno dovršila, a pisala sam ga, koincidentno kao i prvi, 12 godina. Amerika je čitav kontinent. Čini mi se da ljudi to ponekad smetnu s uma. Pa i ako govorimo ,,samo” o Severnoj Americi, govorimo o bar 300 miliona ljudi, sudbina, priča…
.
.
Čija ste miljenica?
.
Ljubavi. I presrećna zbog toga. Nije lako, pogotovu ne u neljubavnim vremenima, ali za mene je to jedino što ima smisla. Naravno, ljubav u najširem mogućem značenju reči koja razumljivo nema uvek snagu da u sebi ponese čitav Peti element.
.
.
Stiče se utisak da Vas tzv. centri moći uporno zaobilaze. Da li Vi imate takav utisak ili iskustvo?
.
Pa ako sa diplomom magistra i svim ovim što sam do sada uradila ne mogu da dobijem čak ni status socijalnog slučaja, nameće se takav utisak.
.
.
Kada i kako Vam je naneta najveća nepravda?
.
O tome mnogo bolje govore drugi. Možete da ih čujete ako hoćete. Ja živim bez ikakvih primanja, imam samo jednu književnu nagradu, moje knjige retko dožive prikaze itd. Ne bih da lamentujem, isuviše sam iskusna za tako nešto. Kratak je život da bismo ga provodili u kuknjavi. Moj sponzor je mnogo iznad tih centara moći koje pominjete i hvala Mu što sam njegova miljenica. Da nisam, ne bismo vodili ovaj razgovor.
.
.
O čemu pišu Vaši čitaoci?
.
Ljudi su me dugo nagovarali da otvorim svoj nalog na Fejsbuku. Bandoglava sam, priznajem. Ali tek sada vidim koliko ljudi i prati i voli moj rad. Pišu o tome, pišu i o tim nepravdama kako ih Vi nazivate. Pišu slobodno – to je čar društvenih mreža! Naravno da mi prija. Isto koliko mi prija i to što sam saznala za neke vredne pesnike, umetnike uopšte, za koje nikada ne bih znala da nisam otvorila taj nalog na Fejsbuku. Ta takozvana virtuelna stvarnost je u slučaju ove zemlje mnogo realnija od onoga što prihvatamo kao zvaničnu stvarnost. Što je za mene vrlo interesantan podatak! Kao i podatak koji sam saznala pre nekoliko dana – da smo prva zemlja na svetu po broju onih koji ,,vire”. Dakle, reč je o ljudima koji prate naše objave, ali se ne oglašavaju. Eto, mi prvaci sveta!
.
.
Na čemu trenutno radite?
.
Kao što rekoh, dovršila sam roman koji bi trebalo da izađe u jesen. Roman ,,Auto” je i neka vrsta parodije pikarskog romana, a kasnije on the road proze koja je zapravo ponikla iz servantesovskog nasleđa i romana toka svesti. Lagano nastaje nova knjiga pesama. Prvi put mi se dogodilo da imam naslov pre knjige. Dakle, zvaće se ,,Krajnje pesme”, s tim što se kod mene nikada ne zna kada će doći kraj pisanju knjige.
.
.
Ne mogu da se odlučim koja pesma mi se više sviđa, Skadar ili Anatomski čas?
.
Možda i ne morate? Hvala Vam!
.
.
Zašto je ljubav mangup?
.
Zato što njom navigira homo ludens, kao i svim onim što u životu vredi, ako mene pitate.
.
.
Rasa pasa?
.
Ulični koktel.
.
.
Sevdalinka?
.
,,Žute dunje”. Jeste da je tu pesmu za moj ukus najlepše otpevao Davorin Popović, ali ipak je reč o sevdalinki. Inače, ovo je najteže pitanje koje ste mi do sada postavili.
.
.
Kako tumačite Skenderov stih Sklupčila si se u meni u tmulo nemušto jao?
.
Od onih sam koji veruju da dobre stihove ne moramo da tumačimo. Ovaj je prelep.
.
.
Na čijoj sceni biste lakše glumili? Pinter ili Beket?
.
Za sada sam redovna na sceni Bajlonijeve pijace, a naravno da ništa nije slučajno, pa ni to što se odmah pored Pijace nalazi BITEF teatar. Na zanemarenom Trgu Mira Trailović.
.
.
Petrija ili Tikve?
.
Mrtva trka.
.
.
Vaša najveća greška?
.
Nekoliko faula, ali valjda ih svi pravimo u sportu koji se zove život.
.
.
Vaša najlepša zabluda?
.
Ne postoji. Jer da postoji ne bih je smatrala zabludom.
.
.
Za koliko vremena Vaše cipele počnu ličiti na Vaša stopala?
.
Već u prvom hodu koji ja nazivam šetnjom. Tim povodom, uvek se setim jednog mog prijatelja koji je upozoravao ostale: “Kada Marija kaže šetnja, to je pretnja.”
.
.
Čega se stidite?
.
Često tuđih postupaka. Iako znam da je to idiotski.
.
.
Gde treba otići?
.
Tamo gde se osećate u skladu sa sobom. Za mene je to primorska Grčka.
.
.
Zašto Vas više cene vani nego ovde?
.
Cene me i ovde, ali neće da pokažu, u tome je problem. Mogla bih dugo da pričam na ovu temu, ali nema razloga da davim čitaoce. Ko razume, razume i bez moje priče. Ko ne, taj neće. Iskustvo vas nauči da su mnoga objašnjenja suvišna. Gubljenje vremena…
.
.
Šta reći mladim pesnicima?
.
Pravu reč kada je imate i kada je njima to potrebno.
.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
