Dejan Aleksić

Tako je mlada istorija danas

.

.

Epifanija

.

Nikada ne napisah pesmu vozeći se
autobusom, kada olovka nečitko dubi
kariranu belinu. Lomljiv je oslonac vida
na kestenu u daljini i potrebna je čvrstina
uhodničke reči. Beležim: daleka krošnja
podupire nebosklon. Gospođa do mene
povremeno sklopi mesnate kapke, mirna,
kao posle rasprave o Bogu. U njenom krilu,
nalik uginulom šišmišu, leži crni
kišobran. Gospode, otme joj se jedva čujno
dok pretičemo kamion natovaren stokom.

Ne napisah nikada pesmu vozeći se
autobusom, dok kaligrafska strast
zavisi od čvrstine amortizera.
Lepo vidim: reč nebosklon pamti udar
u asfaltnu rupu. Ima i onih koji veruju
da je i on, taj svod, rupama bogat,
i da kroz njih može da se proviri
na svete dane. Ja to zasigurno neću moći.
U mom su nebosklonu dva nečitka
i uboga slova o, dve ohlađene duplje
raspete na promaji vokalskog slepila.

Na kraju pesme napisane u autobusu
treba da se kaže još i ovo:
jesen je maćeha kišobrana,
ali Gospod je dobar i umire bez srdžbe
zarad sveta u kom kestenje drži nebo.

.

.

Okno

.

Ono iz kog donose svetlucavi
svrab zemlje ili ono kroz koje
proviruje se u strahu od zabrane –
okno, uvek prolaz ka nečemu
gde odavno čekamo susret sa sobom.

Izvukosmo svet na svetlost dana
kroz mala okna reči, ali znamo:
ono što izneto je iz tame
uvećava vrednost ostatka u njoj.

Stoga i dalje silazimo u sebe,
već označenim stazama, po rudu
ili do naslaga uglja oko srca:
biće još mrazovitih zima
i promaja što pevaju kroz rebra.

Vreme kad niko ne dolazi u goste,
a svet se objavi istinski retko,
glasom sove nad senovitom stazom
kojom tek što minuše kopači zlata.

.

.

Limeni petlovi

.

Srećan je narod koji još neguje
limene petlove na krovovima.
Najpre, to znači da ima krovova,
a potom, da se, bez lizanja prsta,
zna sa kojih strana stižu oluje.

Sve ovo priča mi prijatelj koji
deceniju već potroši pod alpskim
nebom, gde vetrovi češće prolaze
kroz harfe nego kroz prazne rukave
smeđih kaputa za ratnu siročad.

Ni danas, posle tolikih godina
što kao izdaja ležu na srce,
ne znam šta spaja vreme s odricanjem,
i otkud silazi apostolski mir
na čela onih koji odriču se.

Otuda mi vera u sopstveni krov,
sa limenim petlom, što ne uspeva
da kukurikne tri puta pre zore,
već samo cijuče na svojoj osi
koju jede rđa od postanka sveta.

.

.

Sobne biljke

.

………………………………Verujem da smo biljni narod.
………………………………………………….Ana Blandijana

Mi, narod soba i zagrcnutih reči,
Vlasnici leksema svetlost i život,
Znamo, katkada, da nađemo spokoj u ćutanju
Dok zalivamo nežne sobne biljke.
Tajanstvene od gorčine svojih
Latinskih imena, one dele sa nama
Ravnodušje prema velikim rečima.

Dobro napreduje naše drvo života
U uglu dnevne sobe. Odgovara mu mesto,
Kaže moja žena, menjajući televizijski
Kanal sa reklamnim sadržajem.
Potom odlazimo na počinak, gaseći
Svetla, spuštajući u sebe ritualno
Mala sidra jednostavnih rečenica.

Za nama nežne sobne biljke
Ostaju da tinjaju u ćoškovima,
Da dogorevaju svagda žednim lisnatim
Jezicima u sobnoj tami, kao mršave
Noćne vatrice u praznim hramovima.

Pitam se, na rubu sna, imaju li one
Svoje živote ili žive od egzegeze
Naših snova; i možemo li odista
Mi, narod soba i umorne lingvistike,
Da naučimo nešto od svetlosti
Koja razume rast samo na jeziku korenja.

Katkad mi se čini da u gluvi čas
Čujem njihovu apokrifnu liturgiju;
Ili to samo u zimskoj noći vetar
Veša mokre diftonge po gluvom svetu.
Spavaj, šapuće moja žena i zaranja
Dublje pod ćebad. A vek za nama,
Vek vešala i krematorijuma,
Zamračuje lagano svoj proscenijum.

I ostaju daleko od svetlosti
I života naša tužna sveta mesta,
I zagušljiva sumaglica naših snova,
Nad kojima biljni duhovi
Šapuću beskrajne hlorofilne psalme.

.

.

Ožiljci

.

Treba voleti svoje ožiljke, voleti ih
Ljubavlju koja se sahranjuje sa telom.

Niko ne zna šta vide, gledajući bez treptaja,
Te – naizgled slepe – zarasle oči mesa.
Tajna je, ne manja, na koju stranu kože,
Ka unutra ili spolja, skreće taj avetinjski vid.

Može se reći da je pitanje bespredmetno;
Ili da slika sveta ne zavisi od toga
Silaze li ožiljci u mračne podrume tela.

Znam samo da je to bilo ranih osamdesetih,
U proleće, i da moje igranje perorezom potraja
Satima, dovoljno da oprez sklizne u rutinu,
A rutina u obest, vesnicu svake nevolje.

Pamtim da je bol kasnio čitav damar
U požaru nervature na posečenom mestu,
I da sam, trenutak pre navale krvi, jer se koža
Na palcu otvorila kao mesnati kapak,
Ugledao belinu sopstvene kosti.

Tih dana se u našem kraju pričalo, tiho
I u poverenju, o jednoj susetki koja je
Skrenula pameću. Smejala se i plakala
Istodobno, a potom je danima niko nije
Viđao, jer njeni bližnji sklanjahu je od sveta
U strahu da ne izađu na rđav glas.
Zamišljao sam kako obnoć sedi kraj prozora,
Bez sna, kao otvorena rana koja zuri u svet.

I ja sam skrivao svoju posekotinu, danima
Retko vadeći ruku iz džepa, uplašen mogućom
Kaznom zbog zlehude igre i njenog ishoda.
Uveče bih potajno ljuštio krvnu pokoricu
Dok se slatki bol palio pod kožom, kao malo
Kandilo u mladoj i pustoj crkvi mog tela.

Ona nesrećna žena umrla je pre mnogo godina.
Gotovo da više nema nikoga ko bi se mogao
Setiti tamnica iza njenih velikih očiju.
I ja sam otišao iz starog kraja, ali spomen
Na davnašnju igru trajno je upisan u kožu.

Vidim ga kad god nešto beležim, ljušteći fine
Nanose opsena sa stvarnosti; vidim ga kao sliku jednog
Sveta potonulog u meso. Ili on, u stvari, gleda mene –
Ludo oko koje večno odbija da zaspi, uzalud tražeći
Bivšu ranu u drevnim formulama zaborava.

.

.
Ako se pamti

.

Išli smo seoskim putem u kasnu jesen
I tražili znamenja sreće.
Ti si oduvek lako pronalazila
Četvorolisne deteline, a ja se setih
Da negde još čuvam iz kopriva
Davno izvučenu staru potkovicu.

Već bejasmo odmakli od poslednjih kuća
Iz kojih klija seme domaćeg dima.
Pljusak se bližio kao nešto ljudsko,
I sekira je udarala daleko u šumi.

Beše to jedan od onih dana koji ne donesu
Ništa novo, ali nas zaduže u večnosti.
Nebo je pritislo četiri strane sveta,
A kraj nas mirno prođoše konji,
Ušiju sklopljenih na kiši.

.

.

Da bi napisao dobar stih…

.

…Najpre treba da umakneš jeziku,
Koji te goni go kao sveća
Tražeći da budeš njegov fitilj.

Geografiju bekstva učiš od peska
Koji je starost dočekao u klepsidri
Hiljadu puta okrenutoj na teme.
Ali jezik ti je stalno za petama.
Čuješ kako ti podiže vešala,
Izmišlja gavrana, zakon i doboš
I drugi scenografski inventar.

Potom, ne presretnu li te kuga i gordost,
Naiđeš na tamnu duboku vodu
Gde već te čeka tvoje lice sa očima
Punim riba što gutaju zvezde.
Ali ti znaš da su lica samo svetlost u mesu.
Uzmakneš sumnjičav kada ti kaže:
Zapleši, zaigraj sa mnom,
I onaj pesak pospeš po njemu.

Najzad na praznom trgu sretneš voljenu ženu
Koja po jednom beše srećna i tužna.
Srećna kad joj neka iščezla kultura
Izdelja češalj od ribljeg skeleta.
Tužna kada te je jezik u tamnicu bacio
Na kamen nasoljen suzama i hladan,
Da oboliš od studi, oboliš strašno.

Zato ti stolećima dolaze pobožne bakice,
Starije od soli, starije od sumnje,
Da pale sveće i leče te retkim travama
Kojima se prethodno noćima pevalo
Da bi uopšte mogle da niknu.

.

.

Iskušenja lektire

.

Dobro je ponekad otići
S knjigom stihova na groblje
I čitati sam među mrtvima.

Lirika je življa na mestima
Gde ono što nazivamo životom
Nema više šta da kaže.

Doći i čitati među mrtvima
Kao za katedrom s koje vetar
Mete vezice suvoga cveća.

Bude li to za vedrih dana,
Kada je koren senke u srcu,
Ćutljiv se vraćaš pod svoj krov
Lavirintom bezljudnih ulica.

Ali to može biti i s jeseni,
Kad se mokri pečati lišća spuste
Na drevne ugovore sa zemljom –
Doba kad čovek lako oboli.

Potom: noć dugog buncanja u groznici
Dok susedi, tihi kao senke,
Sa druge strane zida osluškuju,
U golemom strahu da ćeš
Iskašljati sopstveno srce.

.

.

Književno veče u provinciji

.

Posle književne večeri, pričamo
Uz vino u zadimljenoj krčmi
Okićenoj jelenskim rogovima.

Kasno je, a napolju zaverenički
Pada sneg i neće biti puta natrag.
Svet je pogasio svoja znamenja
I tinja još samo ovo mesto.
Drugim rečima, moraćemo sami
Da izmislimo vrline i sklad,
Kao na začetku svake mitologije.

Ono što nas vezuje za stari svet jesu
Staklaste oči divljači na zidovima
I siroti muzikant što drema u uglu.
Sanja interese svog malog boga
Zaključanog u crvenom mehu harmonike;
I diše plitko, skoro obredno,
Kao da u njemu gori tanka sveća
Čiji plamičak živi od istog daha
S kojim pleše na rubu gašenja.

Migrenozna kelnerica duva u čaše
Vraćajući im duh devičanstva.
Umorna je od naših jeresi i reči
Oblizanih plamenom vinskih lomača.

Napokon možemo da bacimo kocke,
Jer je svet ostao go kao zimsko svitanje.

A u zimsko svitanje, vratićemo se
Svojim ohlađenim sobama, puteljkom
Između hramova podignutih
U slavu dimova i samoće.

.

.

Jednočinka

.

Pred portom, starci razgledaju
Čitulje. Tako artritično povijeni,
Liče na dogorela palidrvca.
Najniži hladi lice šeširom.
Sparno je, mada leto napušta zemlju ljudi.

Ovoga sam poznavao, kaže.
Imao je golubarnik iza zgrade.
Ostala dvojica spuštaju naočare
Na vrh nosa. Zagledaju pažljivo,
Kao da su pred ogledalom.

Sa crkvenog tornja odbije zvono
Dižući teški lepet golubijih
Krila. Iz parka, gotovo apstraktan,
Dopire smeh neke mlade žene.
Vreme radi prema normama ljudskog
Zaborava i božanske dosade.

Potom, starci odlaze, vraćajući
Šešire na glave, kao na ugašenu
Vest, još toplu u omči plavog dima.

Izdužene im senke klize preko fasada,
Zalazeći onim nagorelim vrškom
U domove pune smeha i života.

.

.

Iz beležnice

.

Iznenada počneš da primećuješ
Stvari koje su ti ranije promicale.
Oluke, na primer – tako mnogo oluka
Da grad liči na kolosalne orgulje
U kojima se bezglasno vole i umiru ljudi.

A vetar orguljaš uzdiše nad nečim
Što je odavno zaboravio, okružen
Biblijskim citatima o delima duha.

Oblaci okreću gole trbuhe ka zemlji.
Bude li kiše, istorija će ponoviti
Onaj tamni čas kad idući niz ulicu
Nisi sreo nikog, osim mršavog psa
Što liže tuđi prag i svoju ranu.

.

.

Tako je mlada istorija danas

.

Tako je mlada istorija danas.
Jeste, brao sam kajsije u vrtu,
Listao Jejtsa, i jednu – tek mrtvu –
Spustio pčelu u grob svoga dlana.

Recimo da se primicala kiša,
Nalik na čistu misao, već stvarna;
Suvišna, premda trik je baš taj višak,
Kao kad zograf dodaje inkarnat

Bledilu putu, čineći ga jačim.
Jeste, prolaznost rado bira način
Da pravda raskoš sopstvenog trenutka.

Već pospan bejah, a u trnce očne
Jedan je prizor hteo da se utka.
I nova prošlost mogla je da počne.

.

.

.

.


Dejan Aleksić

Rođen je 1972. godine. Pesnik i stvaralac književnih dela za decu, proznih, pesničkih i dramskih. Objavio je nekoliko knjiga pesama.
Pesme Dejana Aleksića zastupljene su u brojnim antologijama i prevođene na nekoliko evropskih jezika. Objavio je više pesničkih i proznih knjiga za decu, kao i nekoliko pozorišnih tekstova koji su izvođeni na brojnim scenama.
Radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti ,,Povelja“, u Narodnoj biblioteci ,,Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)