Slavoljub Marković

The best off

.

.

.

Portret oca sa kišobranom

.

Moj otac je uvek nosio kišobran sa sobom; nije voleo da bude pokvašen. Ne znam da li je bilo ekonomično da uvek imaš kišobran pri sebi; kao dragoceni predmet držiš ga u ruci. Na mojim dečijim crtežima otac je uvek ispod kišobrana. Zaštićen je od kapi koje padaju po crveno obojenim krovovima, zelenoj boji krošanja drveća, i po crnoj boji kišobrana. Nekad je otac sasvim u uglu bloka formata A5, pa se vidi ogromni deo neba, sunce iznad oblaka, avion koji blješti na svtlosti, a nekad je u centru lista kada dominira njegova figura, kada je kišobran samo jedan detalj spreman da ga odbrani od kiše.

Koliko puta ga je kišobran spasao da ne pokisne?

Nisam mogao da znam.

Ali na mojim crtežima kišobran je najčešće raširen, oblaci su iznad i lije kiša.

Kada je otac umro bio je april. (April ponekad bude kišovit.) I eto, u vreme opela dok je otvoren sanduk ispred kuće, kada okupljeni ljudi drže sveće u rukama, i prate popov obred, počinje da pada kiša. Uskoro deca ili rođaci doturaju ljudima kišobrane… i jedan za drugim, u najvećoj tišini, otvaraju se raznobojni kišobrani. Dvorište se ispunjava plavim, crvenim, zelenim bojama. Poklisar otvara ogromni crni amrel da bi štitio popa. Čak i meni sestra dotura kišobran. Jedino kisne moj mrtav otac u sanduku. Vidim kako mu jedna po jedna kap ostaju na licu. Tada se se setim da nije volelo da kisne, pa ne mora ni sada, kada je poslednji put na zemlji, da bude pokvašen. Zato otvaram kišobran i štitim ga. Sestra mi uskoro pokazuje očima. Šta to činim… i zašto kisnem?

.

.

Sporazumevanje

.

Oca su joj odveli prilikom prve racije, majku nešto kasnije. Da bi zaštitila dete, jedna žena ju je uzela sa sobom. U detetovoj kući su govorili jidiš i srpski. U kući nove porodice govorili su mađarski. Otac je nestao u ratu. Dok joj se majka nije vratila iz logora, devojčica nije znala nijednu srpsku reč niti jidiš. Kada se srela s majkom samo je plakala. Majka je govorila srpski a dete mađarski. Detetova spasiteljica je stajala podalje od njih. Gledala ih je. Sva srećna više je plakala od ćerke i majke. Ponavljala je kroz suze:

„Ez a te anyád. To je tvoja majka.“

.

.

Izbeglica

.

Izbeglica nije mogao da nađe ni jednu prostoriju gde bi smestio svoje stvari. Onda mu je moj otac ustupio jedan sobičak. Taj čovek je u njemu smestio svoj bicikl, odeću koju je koristio dok bi trgovao, i nekoliko korpi. Dolazio je, odlazio, a da niko nije obraćao pažnju na njega. Izbegavao je susret sa nama. Jednom, dok smo uveče sedeli, pozdravio nas je, ali nije želeo čak ni da popije kafu. Ne znam da li je sa ocem ikada razgovarao. Moj otac je bio sremski borac, i poznavao je nesrećne krajišnike. Bio je u njihovim jedinicama. Kada je umro otac, više niko od nas nije obraćao pažnju na Krajišnika. Zaboravili smo na njega. I kada mi je jednom bila potrebna bicikla, ušao sam u njegovu prostoriju. Niko od nas nije je ni otvarao. Stvarno se tamo nalazila Krajišnikova bicikla, ali se videlo da on dugo ne dolazi. Gume na bicikli nisu bile napumpane a lanac je bio iskidan.

Ovaj čovek je bio izbeglica i za vreme Drugog svetskog rata. Zapravo rodio se ovde jer mu je i majka bila izbeglica. Nisam znao zašto više nije dolazio, ili je možda došao da umre ovde, gde se i rodio.

.

.

Poglavlje romana

.

Silazim iz autobusa. Pritrčava mi dvogodišnje nepoznato dete. Zabada glavu između mojih nogu. Obgrli kolena. Kaže: „Tata!“

Ja mu pomazim kosu. Ne želim da ga razočaram. Držim ga za ruku. Šetamo putem.

Koliko dugo dete neće podići glavu?

Od trenutka kada sam nepoznato dete uhvatio za ruku i pošao ka njegovoj kapiji do trenutka kada će ono podići glavu, mogu da napišem poglavlje romana, ali to ne želim. Samo se pitam: kada će dete podići glavu, ugledati moje lice i, razočarano, vrišteći, potrčati ka dvorištu, majci u zagrljaj?

.

Osveta

.

Došao je iz zatvora, na vikend. Hteo je da tuca konobaricu. Ona mu nije dozvolila. Molbe nisu pomogle. Celog prepodneva se vrzmao oko konobarice. Po podne je u kafani sedeo konobaričin ljubavnik. Konobaričina i kola njenog ljubavnika bila su parkirana ispred kafane. Jednog trenutka zatvorenik je, neprimećen, uzeo ključeve konobaričinih kola. Ušao je u konobaričina kola. Upalio ih je. Konobarica je kroz prozor videla kako se pokreću njena kola. Zbunjena, pogledom je potražila ključeve koji su do malopre stajali na tacni. Ponovo je pogledala kroz prozor. Njena kola su udarila kola njenog ljubavnika.

.

.

Vozovi

.

Jednom sam u detinjstvu posetio ujaka čija se kuća nalazila pored pruge; danju smo mahali putnicima u vozu, a noću…? Mrakom su nas plašili. Kada se u mrkloj noći čula tutnjava voza učinilo mi se… ona iz daleka dolazi. Voz nikada neće stići do kuće. Kako se zvuk kloparanja točkova i pisak lokomotive približavao, činilo mi se da voz ide direktno na mene… sve brže, sve bliže. Zvuk se pojačava! I gle odjednom voz ulazi u kuću, u sobu u kojoj spavam… i skačem dok mi pored glave kloparaju točkovi.

,

.

Strah od smrti

.

Kada sam ušao u određene godine počeo sam da nosim nitroglicerin sa sobom, u nadi da će me lek spasiti, međutim, samo se desilo da jednoga dana, pri dodeljivanju nagrade, pripadne muka jednom poznaniku. Ne razmišljajući o razlozima, niti gledajući grčenje lica od mučnine, odmah pritrčim i pružim mu nitroglicerin, izgovarajući upustvo koje sam znao naizust. Tokom ukazivanja pomoći, stigla je sanitetska ekipa. Verovali ili ne, potvrdili su moju pretpostavku…

„Čestitam“, rekao mi je lekar. „Vi ste mu spasili život.“

Nekoliko godina kasnije sretnem nekadašnjeg bolesnika, kako sedi sa svojom ženom, u jednoj kafani, potpuno autističnog, i ne mogavši da prepoznam nekadašnjeg vagabunda i kasnijeg biznismena, pitam, da ga nisam prijateljski zajebao, onda, pružajući mu pomoć, na šta se moj poznanik duboko zamislio… Dok je razmišljao, njegova žena počela je da negoduje; ona dobro zna koliko su lepih trenutaka proveli od onda, na njene reči moj poznanik je samo ćutao.

Napokon je ovaj slučaj uticao na mene; prestao sam da se opterećujem lekovima koje bih nosio sa sobom.

.

.

Osobenjak

.

Kada umre neki moj prijatelj, odmah pocepam njegovu vizitkartu; to činim iz razloga što sam jednom pozvao svog drugara neznajući da je umro, a da njegov telefon nije ukopan zajedno sa omiljenim predmetima; posle duže zvonjave javio mi se njegov glas:

„Vlasnik ovog telefova je mrtav. Nikada nemojte više da ga pozovete!“

Verovatno snimljen pre nego što će umreti.

.

.

Australija

.

Neki meštanin, otputovao je u Australiju. Nije mislio da se tamo za stalno nastani, ali se dugo nije vraćao. Svake godine svojoj siromašnoj porodici slao je poklone i novac. Na dan kada su stizali paketi, porodica je pozivala meštane, slavili bi, razgledali poklone, analizirali šta čemu služi.

Vremenom je taj dan u godini postao praznik mesta.

Jednoga dana dobili su urnu sa njegovim pepelom. Kod gostiju koji su se okupili na gozbu zavladao je muk. Pismo, koje je pratilo urnu, bilo je na engleskom. Niko nije znao da ga pročita, sve dok se nije snašao jedan maštoviti dečak. On je, tumačeći tekst, rekao da je Austrlija jedna velika zemlja koja je bila pusta, sve dok je nisu naselili Evropljani. Međutim, kako je svako od naseljenika znao odakle potiču njihove urne s pepelom, slali su u zemlju porekla s molbom da se stave u seosko groblje, tako je Australija postala zemlja bez groblja.

 

______________________________________

Danas me vozovi podsećaju na tragedije. Svaki miris paljevine dovlači još jedno sećanje na eksploziju bombe, kada su rakete pogodile voz na mostu, i spalile ga, kada su zanemele žene; u nanulama koračaju tiho, i u žurbi skupljaju veš sa žice, iako njegovo lelujanje na vetru ne prouzrokuje eho tutnjave.

Pas leži na basamaku i cvili.

.

.

.

.

.


Slavoljub Marković

Rođen u Jakovlju. Živi u Beogradu i radi kao profesor matematike. Objavio četrnaest propovjedačkih knjiga. Uređuje književni časopis "Priča".

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)