„Tkanje reči“, sa merom i smislom

.

.

(Nikola Vujčić, Skrivenosti, edicija Anagram, Kulturni centar Novog Sada, 2017)

.

…..Nakon iščitavanja prvog ciklusa pesničke knjige Skrivenosti Nikole Vujčića, posvećenog rečima i stihovanju, uz prizvuk stiha koji otvara knjigu: „Dovoljne su mi dve-tri reči“, tumač daje sebi za pravo da se zapita da li pesnik Vujčić, dok piše o rečima, stihovima i opesmotvorenjima, zapravo piše i o svom sopstvu, svom lirskom biću, pa i o svom identitetu, možda i o nama danas i ovde, jer šta je pesnik nego li reč, i ko ga više određuje i odražava nego li sama pesma. Nije li Popa govorio: „pesnik je pesma… ostaje samo pesma“.

…..Štaviše, pesnik je, kao i u ranijim njegovim knjigama, u stanju da živi u pesmi i u rečima. One su njegov dom i sklonište: „sakrio sam se u reč“ i prava zaštita, makar privremena: „pa da se u jednoj“ (misli se na reči) „kao u snu,/ učaurim i ujutro iz nje izletim/ u svetao i prostran dan“. Osim toga, nikako ne smemo zaboraviti, možda i biblijsku žetelačku predstavu, višeprimenjivu: „Reči su ti žive, pulsiraju,/ dok ih izgovaraš,/ trzaju se, kao ribe u mreži,/ a ti im udahnjuješ snagu/ i pomažeš/ da se predomišljaju i kreću“.

…..Štaviše. Čitamo pesme u kojima se nazire prisustvo pesnika. Njegova kontrolna i usredsređujuća uloga. Od stiha do stiha. Od jednog do drugog značenjskog segmenta, kojima njegove pesme, itekako obiluju.

…..Za pesnika Nikolu Vujčića „kadrog da mnogo toga kaže ne izlazeći iz mikroprostora lirskog Ja“ (kako piše Saša Radojčić – pisac pogovora), očito da su reči, kao i za Kodera (ali, i ne samo za njega) – živa bića. U njima žive ne samo božanstva i nadnaravna bića i pojave, kako je Koder tvrdio i pevao, nego i ljudi, glasovi, melodije, pesnici najčešće. Za uzvrat, i reči žive i oživljavaju u glasovima, snohvaticama i pesnicima, naročito.

…..Dakle, u knjizi Skrivenosti, kao i u ostalim Vujčićevim knjigama stihova (doslednost je jedna od odlika Vujčićevog pesništva, uopšte), pesnik nam se javlja iz većine njegovih pesama, u koje su se užilile reči po određenom složaju i rasporedu, baš onako kako je sam pesnik zamislio i/ili predvideo. Zato pesnik Vujčić gradnju pesme oslovljava kao Skrivanje u reči (inače naslov jedne od pesama), asocirajući da reči mogu dobiti i neočekivano značenje, pre svega, zavisno od mesta i položaja reči u pesmi, na šta je i Branko Miljković skretao pažnju.

…..Naime, pesnik Vujčić primerom nas upozorava, da za gradnju dobre pesme, jedan od preduslova jeste – zaviriti u svaku reč, i njene moći, tajne i čarolije. U njene uglove i zvučne frakcije. U njene raskovnike. Treba se i zagledati u svaku od tih reči. Upoznati se sa celokupnim sadržajem reči, osoobito sa onim što je skriveno, što, na prvi pogled, nije dostupno, ono što je enigma čitanja Vujčićevih stihova, pesama i knjiga. Zasebno i grupno.

…..Treba izdvojiti i utisak koji tumač može da oseti prilikom zavirivanja i zagledavanja u Vujčićeve reči i stihove. A to je impresija da se pesnik Nikola Vujčić, upravo rečima i kroz njih i njihove domete i asocijacije predstavlja i činodejstvuje u svakoj pesmi.

…..Podsećam da razdelnice dobrih od drugih pesama, po promisli prof Zorana Pavlovića, jeste činjenica da li je pesnik uspeo u pesmu da utisne svoja promišljanja i planirane voljno-emotivne elemente, kao što to čini pesnik Vujčić i u ovoj pesničkoj knjizi, ili je do toga došlo nekako spontano u samoj pesmi.

…..Zatim, nužno je i da najmanji deo pesme (i vidljiv i nevidljiv), bilo njen znak, eho, simbol, soha ili beleg prepoznavanja, postaju delotvorni i moćni tek onda kada su u funkciji pesme, i to u trenutku dok pesnik izlazi iz ljušture svoje samoće i svog tajanstva (ili svoje zabrinutosti i zapitanosti) i upravo dok konstituiše misao, koja mora goreti u svakom stihu i uglu pesme, o čemu i sam Vujčić svedoči odnosno produžava navedenu promisao: „Tako je i za pesmu potrebno da izgori/ to što je unutra sitno i lagano,/ da se stvori žar od koga će nastati/ njeno prostranstvo“. U suprotnom – nema pesme. Nema vatre. Nema duhovne materije pesme koja može biti samo jedna, iako višeslojna, i sa pesnikovim osobenim autorskim pečatom.

…..Pesnik Vujčić, ponavljam, ne dozvoljava pesmi njenu spontanu samostalnost, osvajanje pesmine slobode i matice po njenom izboru, već je, u pravom smislu te reči ili sintagme – tvorac pesme odnosno uporni borac za svaku odabranu reč. I njen vrhovnik, kakav pesnik Vujčić, uistinu, i jeste, još od njegovog prvenca. Njen brižljivi graditelj i održitelj kroz vreme i prostore.

…..Upravo naslovna pesma Skrivenosti (inače, u dosluhu sa pominjanom pesmom Skrivanje u reči) jeste ne samo potpuno celovita i antologijska, nego je i prava enciklopedijsko-brevijarska pesma, ali i makdizdarovska igra rečima i značenjima dovrhunjena zavidnom slikovitošću (Đ. Despić pesnika Vujčića oslovljava kao „Majstora pesničke slike“), na granici između poezije i filosofije, uvek u korist pesničke reči i lirskog Ja. Na prelazu iz slike u metafore. Iz sećanja u čulno i emotivno. Pa da čujemo pesnika, odnosno početak pomenute pesme, mada, zaista možemo nasumice citirati i bilo koji drugi deo pesme od četrdeset i osam stihova:

Reč po reč, ali uvek nedostaje ta jedna,

jedina reč. Od nje sve zavisi,

reč koja otkriva, a kad treba zaključa

i sama sebe. Reč koja se u utrobu kamena zavukla.

Reč koja se u reč sakrila.

Reč koja strepi da će je odati.

…..Tumač ne može propustiti da iskoristi priliku (čitaj – privilegiju) da preuzme još nekoliko Vujčićevih stihova, iz iste pesme, kao parametara duhovne i iskonske vertikale:

Nosiš li i ti u sebi reč osuđenu

da nikada ne bude izgovorena?

Reč od koje će napraviti krst,

reč koja ide od usta do usta pa se ponovo

izgubi, kao da je nikada nisi čuo.

…..Mora se izdvojiti još jedna odlika pesničkog postupka Nikole Vujčića, povodom pesnikove dosledne i prave borbe za svaku reč koja ostane u pesmi u vidu pesničke istine, i koja je u moći da dodatno oživljava duhovnu i svaku drugu materiju unutar pesme. Naime, zarad autorove potrebe i prisile ispisivanja celovite i prave sadržajno-versifikatorske knjige, pesnik iz pesme u pesmu, u svaku sledeću pesmu, u svaki naredni ciklus prenosi poetiku prethodne pesme i ciklusa, i to poetiku kakvu je sam pesnik poželeo i osetio. I to samosvojnu poetiku zavidnih dostignuća. Svakako, stvaranjem pesme i brižljivo i sa merom diskretno izmenjujući poetiku koja ne želi da svoje poreklo učini skrivenim.

…..Ovaj se pominjani pesnički postupak održava i u pesmama posvećenim sećanjima, kada su reči sećanja („… reči/ u kojima se koprca sećanje“; „Šta je reč upamtila, da li ću i ja to upamtiti?“), što svedoči i pisac pogovora  Žive reči i sećanja: „sećanje je materija svakog ličnog identiteta“; „Ambijent sećanja je isprva svakodnevna stvarnost, ali veoma brzo ga zamenjuje jezički ambijent i lirsko Ja počinje da se, umesto među stvarima, kreće među rečima“). Upravo tu se ogleda umereni preobražaj u većini pesama najnovije knjige Nikole Vujčića po osmišljenom i brižljivo predviđenom diktatu autora. I to preokret realne, spoljašnje i/ili prividne stvarnosti ka jezičkoj stvarnosti, koja i jeste autentična i govorljiva pesnička materija. Neuništiva, uz to.

…..Dakle, posebnost jezičke stvarnosti kao pesničkog sveta jeste svet sećanja doživljenih kroz dva ili nekoliko vremena, kao i u nekoliko navrata. Kroz svet detinjstva-zavičaja i kroz taj sumorni svet viđen danas. Na taj način, lirska neposredna estetska distanca, u međuvremenu je prerasla u otklon obogaćen iskustvom, literaturom, erudicijom, jer sećanja i emocije dugo traju. Ponekad i predugo.

…..Vujčićeve pesme češće dolaze iz toplog, nego iz gorkog sveta sećanja (detinjstva, na primer), koji su praćeni različitim emotivnim svojstvima i sastojcima, što je protivno večnoj spontanosti pesme sa bogatim potencijalom asocijacija na emocionalnoj osnovi. Stoga pesnik mora da zagospodari pesmom, i kad to nije tako očito. Da joj nametne svoje promišljanje. I svoju autopoetsku intonaciju, koja obeležava njegovo pesništvo i dozvoljava čitaocima da zavire u nju.

…..Očuvanje sveta sećanja i zavičaja je domet i zahvalni zadatak samih reči: „Ono što je leto zaboravilo/ sad iz svake reči iskače“.

…..Svet sećanja nije smešten samo u trećem ciklusu, niti samo u ključnoj pesmi Dvorište istog ciklusa, već ga pronalazimo i u drugim ciklusima i pesmama. Na primer, u pominjanoj naslovnoj pesmi čitamo igrivu, nadrealnu i slikovitu predstavu jednog događaja iz pesnikovog detinjstva: „Reč je ogledalo u čijoj dubini sam se jednom/ skoro utopio, napisao sam o tome pesmu U vodi./ U svaku reč možeš zaroniti“.

…..Pesma Usta nudi  još jednu igru rečima u kojima se nazire neizvesnost značenja reči, čak i moguće drugo lice reči:

Ovde se reči kote. Reč oda drugu reč.

Reč iza reči se sakrije. Uđe u drugu reč.

Neće da zaćuti, već reče šta iz nje teče.

A jedna ćuti, stisla je moja usta.

Drži druge, da se zbliže.

I sukne kao poskok.

Ali ne zna na koga.

…..U istoj pesmi su reči kao „prave grabljivice“ ili „reč čiji je zvuk oštriji od oštrice noža“, dok u pesmi Razgovor reči „su lovci“. Mogu biti i „reči sasušene, dok ih usne ne skvase,/ želeći da ih se oslobodi“, što još više aludira na dualitet ne samo reči, nego i svega i sveta. I nas samih.

…..Međutim ni reči nisu imune od svojih protivnika i pretećih zaseda. Na primer, među suprotnostima reči, pre svega, su i ćutnja i praznina. Posebna opasnost se ogleda u još jednoj mogućnosti koju poseduju reči, a to je sklonost da „reči u sebi ćute“.

…..Završni (četvrti) ciklus čini pesma Godina koju čine četiri pesme-segmenta Zima, Proleće, Leto i Jesen. I u njima su oživeli, ko drugi do, reči, koje ne samo da utiču na slikovitu pojavnost pomenutih pesničkih delova, nego i uspostavljaju dijalog sa ostalim stihovima i pesmama, u smislu pravog kontLaeksta.

…..Inače, reči su akter ne samo prvog, već svih ciklusa Vujčićeve najnovije knjige, kao što su i stožeri drugih ciklusa značajno prisutni i u prvom i u ostalim ciklusima, što ilustruje ne samo semantičku umreženost i zgusnutost, nego i utisak da su Vujčićeve Skrivenosti, na osnovu nekoliko parametara, vredna i zaokružena knjiga koja govori i rečima.

…..Na kraju teksta treba reći da se u većini lirskih pesama, pročišćenih od svega suvišnog, uočavaju andrićevski, sa izuzetnom merom, smislom i težinom značenja, raspoređene reči, koje postaju prava magija pesničkog obraćanja Nikole Vujčića.

.

.

.

.

.

.