Oliver Milijić

Treći Faust

.

.

Georg i Johanes, kao i njihov treći Faust

.

.

…..Činjenice iz života jednog od najobrazovanijih ljudi poznog srednjeg veka su sačuvane, dakle, neosporne, što ne vodi nužno zaključku da su jednoznačne. Raspolažemo, srećom, i detaljima biografije najvećeg maga s kraja 15. i početka16. stoleća. Na osnovu ta dva reda fakata pokušaćemo rekonstruisati kako je došlo do potonjeg spajanja ove dve ličnosti u jednu, zapravo, najpre, u treću.

…..Godine 1466. u gradu Knitlingenu, dobio je ime Georg, tj. u Helmštatu, kraj Hajdelberga, četrnaest proleća kasnije, rodi se Johanes, nedvosmisleno pokazuju arhivi i svedočenja savremenika. Prvi je studirao na Sveučilištu u Hajdelbergu, od 1483. do 1487. godine, gde stiče titulu magistra. Lekar i astronom, alhemist i vidilac, posvetio se profesuri na istom univerzitetu.

…..Međutim, nemački alhemičar Johan fon Trithajm pismom upozorava drugog hermetičara, svog prijatelja, Johanesa Virdunga fon Hasfurta, „na hvalisavca i šarlatana, nažalost, Vašeg imenjaka Johanesa, koji sebe naziva Faustusom Juniorom, nekromantom, magom i nadahnućem samim“.

…..„I ne samo to! Ovaj gospodin postade učitelj dece u Krojcnahu, blagodareći sumnjivim preporukama. Ali, ubrzo poče zavoditi dečake, zbog čega je morao bežati iz grada“.

…..Uvaženi profesor Georg, pak, bio je blizak prijatelj reformatora Martina Lutera, kao i Paracelzusa i Agripe. Sačuvani dokumenti iz više nemačkih gradova opisuju do tada neviđena isceljenja trudnica, mladića i novorođenčadi, zbog kojih je profesor bio omiljen i u narodu. Poštovanje je zadobio i tačnim astrološkim proračunom da germanska ekspedicija neće pronaći El Dorado u Južnoj Americi, početkom 16. veka. A u sačuvanom troškovniku biskupa i kneza grada Bamberga Georga Trećeg na dan 12. februar 1512. godine zabeleženo je da je on platio izradu astrološke karte„doktoru Faustusu filosofu“, zahvaljujući mu „za čudesno istinit horoskop“, što govori o visokom ugledu učenog Georga.

…..Međutim, o onom drugom ostao je zapis glasovitog krvara Konrada Matijasa Rufusa od 3. oktobra 1513. godine:„Sretoh iscelitelja Johanesa, lakrdijaša i zevzeka, koji brblja u krčmi“. Službena beleška gradskog pisara Ingolštata od 17. juna 1528. godine otkriva još jednu degutantnu malenkost:
„Johanes iz Helmštata, hijeromant, gutač vatre i skitnica, prognan je iz grada“. A u gramoti iz gradskog ahiva Nirnberga navedeno je četiri godine kasnije da se „odbija ulazak u grad sodomiti Johanesu, stigavšem iz Hajdelberga“.

…..Kako je moglo doći do naknadnog, svakako kontroverznog, stapanja ovako disparatnih ličnosti u jedno obličje, koje je za posledicu imalo viševekovno blaćenje doktusa? Analizirajmo činjenice i pojedina, moramo reći, sumnjiva naučna tumačenja, na tri nivoa.

…..Jedan deo odgovora leži u nevelikoj zbirci uspomena baronice Fon Trodermajer, slučajno pronađenoj polovinom 19. veka u njenom zamku u štajerskim Alpima. Uprkos detaljima, koje bismo sa stanovišta današnjeg morala mogli kvalifikovati skarednim, sledeći izvod je više nego indikativan:

…..„Sa učenim Georgom provela sam blagodatne trenutke na večeri u salonu. Svaki čas ljubio mi je ruke i dvaput gledao u dlan. Međutim, ne mogu a da ne mislim na mlađanog Johanesa, koji me, oh, svaki put tako nadahnuto jaše kao prasicu. Kakvo bi tek krasotno uživanje bilo u društvu obojice istovremeno!
Ali, zaboga, niko ih nikada ne vide zajedno. “

…..Drugo, uvrežena je ideja o celovitosti u srednjovekovlju i renesansi, koja se nekritički interpretira. Naime, prema ovom shvatanju, filosofija, nauka i umetnost bile su jedno, jedno je znanje i tajno znanje, Biće je još neraspolućeno. I, navodno, nedeljivi smrtni bog slobodan je da se objavljuje kao razlika.

…..Najzad, prenaglašava se uloga veštine posvudašnjosti, inače uobičajene u doba renesanse, doduše, kao privilegije posvećenih. Tehnikom, koja omogućava jednovremeno postojanje na dva mesta, ovladali su mnogi filosofi, magičari i umetnici, jednom rečju, znanstvenici, ključari saznanja, poput Erazma Roterdamskog, Hijeronimusa Boša, Paracelzusa i Leonarda da Vinčija. Uostalom, lakonski podsećaju zagovornici ove teze, zar francuska reč renesansa ne znači preporod.

…..Prvi dokaz neosporno govori o Faustu 1 i Faustu 2.

…..Drugi i treći dokaz su, doduše, tačni, ali, eto primera kako se iz istinitih premisa izvodi pogrešan zaključak. Naime, reč je o pretpostavljenom jednom, racionalno i naučno nedokazivom, jer mi realno uvek vidimo dvojicu za koje ne znamo odakle emaniraju i da li uopšte proističu iz jednog bivstvenog ishodišta. Zaključak o jednom, dakle, pripada redu tajnog spoznanja, odavno prevaziđenog, uzgred, i izgubljenog.

…..Može biti da među istraživače unose zabunu koincidencije, pojedina neobjašnjiva zbivanja, kadšto i bizarni detalji, iz života uvaženog profesora. Jedan, ispostaviće se, od presudnih je Georgovo odbijanje da navede svoje prezime prilikom upisa na studije, što je prilježno zavedeno u anale hajdelberškog univerziteta kao nezapamćena drskost. Razumljivije je što o prezimenu mlađanog Johanesa nema pisanih tragova. Posve je jasno da bi poznavanje ovih podataka omogućilo preciznu identifikaciju dvojice, koji su se kretali istim gradovima, ali, u različito vreme, ili ukoliko je nekome draže, kružili u jednom vremenu različitim gradovima. Iz povesne građe poznat nam je i drugi zbunjujući događaj: usred poslednjeg predavanja u semestru, 1525. godine, profesor Georg je prizvao samu Jelenu Trojansku, a pojavljivanje grčke lepotice u slušaonici izazvalo je „burno ushićenje isprva zatečenih studenata“. Pouzdano je utvrđeno da je te godine šesnaestoro Venecijanaca naprasno umrlo u istom trenutku, a ostali očevici dobili su svrab po celom telu i visoku temperaturu, verujući da su videli Crnog Psa, kada se mladi Johanes iz čista mira odigao od zemlje na Trgu Svetog Marka i lebdeo iznad bazilike posvećene svecu. Luteranci su bili sablažnjeni ovim
postupkom, o čemu svedoče reči njihove propovedi:„Simon Mag je pokušao da se uzdigne na nebo, ali Sveti Petar se molio da on padne. Faust je to pokušao u Veneciji, ali žestoko je udario o zemlju“. Poređenje Johanesa sa Simonom Magom, dakako, nije slučajno. Naime, najčuveniji čarobnjak starog sveta nazivao je sebe Faustusom – (lat.) povlašćenim, srećnim (na nemačkom jeziku Faust, pak,
znači pesnica). Izazvao je na dvoboj čudesima Petra, još ne svetog izaslanika, od kojeg je stradao. Udes će čekati na uvaženog Georga i na Johanesa, Avatara Simona Maga.

…..Pre šturog zapisa o Georgovoj smrti, njegovo ime se poslednji put pominje 25. juna 1535. godine u Minsteru, u kojem se obreo, navode hronike, usred „paklenog obračuna” holandskih anabaptista i branilaca grada. Spisi ne objašnjavaju šta je profesor radio u ovom gradu, niti na čijoj je strani bio tokom okršaja. Takođe, nije nam poznato gde se tih dana nalazio Johanes. Jedino je znano da se u tom periodu bavio vidovnjaštvom i alhemijom u Frajburgu, Kelnu i Pragu, dok su sa holandskog tla stizali radosni glasovi mladih žena da je isceljivao celivanjem njihovih rana.

…..Istorijski podaci potvrđuju da je na profesora Georga izlio prokletstvo i na smrt ga osudio njegov prijatelj Martin Luter, neopravdano ga optužujući za čarobnjaštvo, očigledno ga zamenivši sa Johanesom. Učeni Georg je ubijen 1539. godine. Opis Johanesovog ropca ili, kako bi rekli potonji tumači, druge smrti doktusa, godinu dana kasnije, u Virtembergu, mnogo je podrobniji.
…..„Začu se jezivi fijuk vetra, a iz sobe iznad krčme `Kod lava`, gosti začuše još grozomorniji krik. Niko ne smede ustati sa stolice. Tek ujutru, krčmar Hans pronađe na vratima zalepljene oči, a u dvorištu raskomadano, bezglavo telo. Svi muškarci iz grada zaklinjali su se pred opatom da su te večeri bili u
gostionici, ali da nisu uspeli odbraniti neznanca od Crnog Psa”.

…..Istina, tj. istine o dvojici, ili, prema tvrdnji većine istraživača, o dvojnosti doktusa, uključiće neminovno i Trećeg Fausta, jer dva uvek daje tri. Faust Broj Tri je stvarnost priče, kucajuća istina mita. Po našem skromnom mišljenju, upravo je Treći bio neophodan dokaz njegove paradoksalne jednosti. Faust Treće Generacije rađan je tokom dve decenije od smrti navodnog Blizanca, Hermafrodita Iskona, da bi postao Reč. Prvo delo nazvano, svakako preterano, „Istinita priča o strašnim gresima doktora Faustusa”, autora-imenjaka Georga Rudolfa Vidmana, štampano je u Hamburgu 1561. godine. Knjiga doživljava četiri izdanja i prevedena je na francuski jezik. Naredne godine Filip Melanhton objavljuje biografiju Johanesa Fausta, ali ne i profesora Georga, što objašnjava činjenica da je pisac bio jedan od najbliskijih Luterovih štićenika. O odjeku štiva govori podatak da je u naredne četiri decenije preštampavano devet puta. Usledio je komad „Tragična povest života i smrti doktora Fausta”, 1593. godine, čuvenog engleskog dramatičara Kristofera Marloa. „Ugledni Georg i frivolni Johanes, postali su megazvezde, poput Lenona i Isusa. Ali, pišući uvek o jednom, vremenom se izgubilo sećanje na drugog, Johanesove osobine postajahu Georgove, a Georgove Johanesove”, napisaće vekovima docnije faustolog Frank Baron.

…..Marloova drama i igrokazi putujućih glumaca, koji su prikazivali anegdote iz Faustovih života igrani su širom Evrope u 17. i 18. stoleću. U Frankfurtu na Majni, osmogodišnjeg Johana roditelji su odveli na lutkarsku izvedbu Marloove drame 1757. godine. Poluimenjak dvo-ličnosti nije mogao zaboraviti Prizore crne zore ni posle pola veka. Godine 1808. napisao je tragediju o Dvojici u jednom. Ali, ni posle ove knjige nije odoleo zovu (tobožnjeg) Androgina. Objavio je i drugu dramu o faustima, u zimu 1832. godine. Onda, 22. marta, u Vajmaru, mogao je umreti. Zvali su ga Pesnik. Ili, jednostavno, Divlji Genije. A takav ne može prećutati Drugog Fausta.

…..Međutim, uprkos ovom jurodivom činu, bila su potrebna još gotovo dva stoleća ne bi li šira javnost prihvatila istinu o Dvojici. Početkom 21. veka, srećom, izumre stalež pisaca (poslednji pripadnik spisateljske kaste upokojio se 2011. godine), čiji eksponenti su zaslužni za širenje zablude o jednom Faustu. A dokaz o Dvojici došao je iz sasvim neočekivanog izvora. Fausti postadoše četvorodimenzionalna Pokretna Slika. Japanska kompanija „Mišima” izradila je interaktivnu video-igru „Faust protiv Fausta”, koja ima 68 miliona registrovanih poklonika na svim kontinentima. Dug je namiren, pravda i istina uvek pobeđuju.

.

.

.

.

.

.


Oliver Milijić

Rođen je 1973. u Nišu. Piše poeziju, eseje i kratke priče. Objavio je knjige poezije "Zablud(n)e" (1994), "Pupčanik: digitalni spazam" (2012) i "Virus. Jezgro. Ikona," (2013). Njegove pesme prevođene su na engleski i poljski jezik. Živi u Nišu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)