Gavra Vlaškalin

U žutoj kafani

.

.

.

…..Hodam po krovovima. Ne smeta mi kiša koja danima pada. Bosim stopalima gazim po poroznim, raskvašenim crepovima. Nigde nikoga, sem ove kiše koja povremeno prelazi u pljusak.
…..Ne znam koji je dan, sivilo traje u dugom nizu.
…..Stopala počinju da peku. Od hoda i preskakanja sa krova na krov na njima više nema kože. Prokisao sam od vode koja dobuje po meni, po licu. Čini se da mi prolazi kroz oči i natapa mi utrobu. Izaziva žeđ.
Popeo sam se i hodam po slemenu najvišeg krova. Umoran i malaksao, ali opušten. Gledam oko sebe dokle god pogled doseže.
…..Da li bih voleo nekoga da sretnem?
…..Kiša je ustalila svoj ritam. Sliva se u potocima niz crep. Juri niz useke. Voda otiče ko zna gde.
I shvatam. Svi su tu ispod mene. Ispod mojih krvavih stopala. Ceo grad je ispod stoletnog crepa. Ne mogu nikoga da sretnem jer svi su mrtvi ili na samrti. Osećam njihove poslednje roptaje i trzaje. U očima mi divlja potreba za pogledom, ali kiša ga sve više zastire.
…..Odlučujem da siđem i već sam niže, gazim po mokroj kaldrmi. U daljini, niz ulicu, vidim malog šarenog petla, od one vrste kakve koriste za borbu kada telima naprave krug i u sredini gledaju sve dok jedna od životinja ne padne mrtva.
…..Sada su oni mrtvi, a petao ulazi u žuto obojenu kuću na uglu u kojoj je kafana.
…..Ulazim i ja.
…..Prostorija je prazna, ali je sve u njoj ostalo kao u poslednjem trenu kada je bila puna.
Šareni kočoperni petao sjajnog perja se popeo na šank i stresa vodu sa sebe. Ona stoji nalakćena na široku drvenu ploču i posmatra ga, ne obazirući se na mene. Snežno bela lanena košulja sa podvrnutim rukavima, ista takva suknja opšivena svilenom čipkom i crna duga kovrdžava kosa. Stopala joj krvava kao moja.
…..Stajem za šank podalje od njih. Gorim od žeđi. Okolo mene razbacane flaše, prazne, usahle. Tišina je potpuna. Samo u mojoj glavi odjek neke davne muzike.
…..Oslanjam se o šank i posmatram devojku u belom.
…..Telo joj je mirno, ali je pogled vatren. Kao da se zgušnjava i dobacuje samo do petla, do rubin-crvene kreste i oštrog kljuna. Njegove, kao zrno bibera sitne oči pulsiraju. Pričaju joj neku čudesnu, meni nejasnu priču.
…..Ne postojim ni za nju ni za njega.
…..Teško dišem. Kupim poslednje tragove kiseonika u vazduhu. Žeđ mi steže grlo sve jače.
…..Čujem jednolično lupkanje njenih prstiju o uglačanu drvenu površinu šanka. I njen pogled čujem svojim očima.
…..Petao dolazi do nje. Ona usporava ritam prstiju i konačno prestaje. Posmatram njenu mirnu opruženu ruku. Koža joj je bela, fina, a raspletene sivkasto-plave vene iskočile pod njom. Osmeh nestaje sa lica. Samo joj još u očima igra, dok ih po prvi put, od kada sam tu, usmerava ka meni. Osećam da mi se smeši. Nešto se dešava u nama dok se gledamo.
…..Da li sam ja, hodajući po krovovima, nesvesno tražio ljude, ili je nešto tražilo mene terejući me da hodam dok nisam došao ovde?
…..Posmatram petla kako zabada svoj sitan oštar kljun u njenu venu i pije. Pa opet zabada kljun i pije, zabacujući glavu da mu tečnost lakše sklizne niz grlo. Niz moje grlo. Ona me posmatra mirnim pogledom. I ja nju gledam.
…..Napolju kiša ne prestaje da pada po krovovima ispod kojih su svi već odavno mrtvi. Samo se pomera ovo zrno bibera u žutoj kafani na uglu.

.

.

..


Gavra Vlaškalin

Rođen je u 1958. godine u Zrenjaninu. Autor je zbirke priča i pesama Tetovaža za nju (2012) i zbirke priča U poslednjem trenutku (2015). U pripremi je zbirka priča “Skoro pa istinite priče” koja izlazi 2017.godine. Objavljivao je kratke priče u književnim časopisima “Ulaznica”(Zrenjanin), “Književni život” (Rumunija). U zborniku “Najbolja kratka priča Pirota 2016” objavljena mu je jedna priča. Učestvovao je na Festivalu kratke priče “Kikinda Short “(2014,2015). Član je Društva književnika Vojvodine.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)