Marijana Jovelić

Ulazak u Večnost

.

.

Brzonogi Ahilej na oklopu spore kornjače: Odmaranje, ili strpljiva taktika dolaska do mesa?

.

(Dejan Ilić, Dolina Plistos, Edicija Povelja, Narodna Biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo 2017)

 

…..Poznata je antička anegdota vezana za čuvenu bitku kod Termopilskog klanca, 480. g. pre n.e, koja se odigrala između persijske vojske, predvođene glasovitim Kserksom i grčke vojske na čijem čelu je bio poznati vojskovođa Leonida. U toku bitke, u jednom trenutku, u Leonidin logor prodrli su glasnici persijskog kralja, sa vešću da su vojnici velikog Kserksa strelama prekrili nebo i zamračili Sunce grčkim ratnicima. Leonida se na ovo upozorenje glasonoša nije nimalo uznemirio, nego je staloženo i pribrano poručio persijskom kralju: „U redu, u tom slučaju će se moji ratnici boriti za slobodu i braniti Otadžbinu u hladovini“.

…..Onda kada je nad „Dolinom Plistos“ Dejana Ilića Sunce zamračeno, kako primećivati senke koje, čini se ravnodušno, nonšalantno, gotovo suzdržano plutaju po mirnoj, nepomičnoj površini vode? Da li je važno da merimo dubinu vode u tom rečnom koritu, ili dubinu te iste senke koju krilo Ilićevog albatrosa ostavi na vodenom ogledalu o koga se naizgled nehajno očešalo, tražeći ulov? Ta senka, otelovljena u česticama neobuzdanog Ilićevog povesma, uistinu jeste sopstvena mikro-saga, intimna istorija kontinuiranog, kontinualnog, kompleksnog procesa stratifikacije i bezmalo raspojasanog raslojavanja slojevite Ilićeve pesničke strukture ličnosti. U njoj Ego dominira nad razobručenim Idom, opravdavajući epitet razumnog sluge jednog silovitog gospodara. Njegova ličnost se postepeno razotkriva u svim svojim pojedinačnim stratumima i senzibilnim tehnikama najfinije intarzije i inkrustacije, dozvoljava čitaocu da sam umetne svoj vlastiti empirijski sloj, tu zlatnu nit na izgravirano mesto sečiva mača, te sedefnu pločicu u drvo kundaka, otisak prsta koji je jedinstven poput dvaju identičnih otisaka jezika, u dodirljivu, drhtavo-taktilnu, jezovito-podatnu mekotu još vlažne pesničke amfore na nezaustavljivom vitlu. Ta amfora, neotvrdlog tkiva, traži slepe oči čitaoca, da bi suptilne zvukove versi učinile intenzivnijim, a stroge, u svojoj decentnosti naoko kontrolisane poetske oblike, čulnim dodirima načinile egzistencijalistički i dionizijski-fantazmagorično oputenjenim i neobuzdanim. Dva su osnovna antropocentristička i, u jaspersovsko-egzistencijalističkom smislu humanističko-filantropsko-decentristička načela, koja titraju Ilićevom poetskom metodikom:

…..1. Slobodno istraživanje antičkog tipa, kao protivteža znanju i mudrosti usko i bitno određenim religijom i tradicijom.

…..2. Aktivizam i akcionost ljudskog i pesničkog elementa u stvaralačkom činu koji nalikuje na konstruktivizam antičkog čoveka, protivstavljen pasivizmu, defetizmu i fatalizmu, konkretno oličen u realističnosti, optimističnosti i preduzimljivosti duha.

…..Pesnik duboko i čvrsto veruje u napredak koji sam može da ostvari. Izrazito je slobodouman, a njegovi poetski Bogovi nalikuju njemu samome, posedujući slične vrline i mane. Njegovo biće sa njima pregovara, dogovara se i nadmudruje. Optimizam i vera u ovostrano jesu gotovo antičke vrline koje krase Ilićevu Nolli me tangere auru, te one gustativne i olfaktorne, čulne, podjezične kvržice koje tvore specifičan, pomalo egzotičan ukus u ustima konzumenta njegove poezije. Pesnikovo znanje i mudrost odista su uronjeni u prirodu i svakidašnji život, trepereći i brideći jednom vibracijom uzdizanja, svojevrsne starovekovne katabaze koja svojom ustreptalom refleksivnošću i metodičkom kontemplativnošću održava Ilićev antičko-modernistički poetski habitus. Pesnikov apeiron, kao prapočelo i beskonačni praosnov svega, jeste kretanje. Heraklitski uveren da mnogoznanje doista ne tvori čovekovu pamet, on se otiskuje u istraživanje, te spoznajući svoj vlastiti logos kroz poimanje sklada i borbe suprotnosti, on rafiniranom tehnikom „kukičenja“, poput pletenja metalnih okaca u jedinstvenu celinu jedne pancirne košulje koja štiti od spoljnih udaraca, lagano kroji istinu o svetu.

…..Ilićevim poetskim izrazom suvereno caruje pojam reda, budući da kategorija promene, tj. kretanja, podrazumeva konzistentne i postojane zakonitosti, kao osobenu sinergističku harmoniju suprotnosti. Pesnikove „aporije“ ne lišavaju sporu kornjaču ličnog napretka i on se ne zanosi temama utrkivanja umetnika sa Večnošću, nego dosezanjem ideala ataraksije, nepomućenog duševnog mira, na nivou surovog bitisanja u objektivnoj, datoj i nezaobilaznoj stvarnosti koja neretko beskrupolozno šamara. Po pesnikovom osećanju, pravo znanje jeste istina, po tipu antička aletheja, te dosezanje istine kroz realistični čin Ex sistere, bez korišćenja pogubnih i kratkopoteznih, kratkodahih odbrambenih mehanizama reaktivne formacije, tj. pretvaranja u suprotnost i racionalizacije, zaodeveno je jedino u procesualnost neprestanog kretanja koje nas nužno pozicionira u makrosferu jedne očovečene, realne Večnosti.

…..Postići cilj nije relevantnije u odnosu na sam proces njegove aktualizacije i operacionalizacije, te Ilićevi orfičko-mistički, božanski izvori nadahnuća ne prezaju od svog ljudskog obličja, antropomorfistički ukazujući da je ljudski element u pesniku onaj zamajac koji sveznadarski vodi u objektivni idealizam antidogmatske suštine poezije. Metodska sumnja koja dinamički podstiče na akciju, ne kližući jeretički u retrogradnu dogmu, jeste ona iskra koja pali vatru Ilićevog poetskog tela. Za pesnika je istina podudaranje pojma i stvari i time on, gotovo aristotelovski, upotrebljavajući refleksiju s akribijskom preciznošću, deskripcijski-faktografsko-rentgenski, jednom dubinskom, bezmalo ultrazvučnom književnom metodom insistira na slaganju misli i stvari. To je čuveno antičko načelo: adequatio intellectus et rei. Umovanje za njega predstavlja jednu vrstu aristotelovske, dijanoetičke vrline saobražene sa emocionalnošću kao metaforom drevne smrti u vodi koja se smatrala najstrašnijom, te bi onome koji bi spasio utopljenika, u Srednjem veku, bili oprošteni svi gresi. Ilićev udavljenik se ne drži za slamku, ali strepi od svakog neukog spasioca čija gromadna telesna masa preti da ga skrši i bespovratno potopi, namesto siline neumoljive vode.

…..Pesnikovo kretanje ima dublju, teleološku, svrhovitu misiju. Prelaz iz supstance u oblik, iz mogućnosti u čin i ostvarenje, jesu kretanje i događanje. Misao o mogućnosti i činu, potenciji i aktu, ima centralno mesto u poetici ove knjige. Faktografski tačna i autentična, samovoljno i nebojažljivo podvrgnuta tzv. unutrašnjoj kritici, tj. kritici iskaza koja podrazumeva analizu verodostojnosti teksta, ona nije lišena etičke funkcije. Njen krajnji ishod, bez sumnje, jeste pročišćenje, katarza i oplemenjivanje. Sledstveno tome, Ilićeva umetnost ima oslobodilačku moć, pored svoje estetske i edukativne uloge. Pesnikove životne predstave zasnovane su na stvarnosti koja tvoreći jedini kriterijum istine, nosi karakter jasnih i živih predstava, kao kataleptičkih entiteta. Konjunkcija premisa i konkluzija u njegovom stvaralačkom činu, te introjekcija i interiorizacija objektivnog realiteta, nije nešto što egzistira sui generis i nije sama sebi dovoljna, ukoliko ne poseduje voljni deo odluke. To je princip nosećeg voluntarizma oličen ne samo u mobilizacijskom aktu kao osnovu kvalitativnog života, nego i u sposobnosti kritičkog prihvatanja i odricanja od onog što nazivamo fatamorganično-halucinativnom iluzijom.

…..Ako su za Empedokla voda, vatra, vazduh i zemlja četiri osnovna elementa sveta i čine svojevrsni ontološki pluralizam i totalitet, za Ilića je peti element vlastita perceptivna moć koja se ne iscrpljuje na prostom ruminiranju stvarnosti, nego ide korak dalje, ka njenoj aktivnoj i kreativnoj promeni. Pesnikova opažajna aparatura kojom posmatra svet u čijim se koordinatama suvereno i hrabro kreće, zaogrnuta je u ruho subjektivnog idealizma koji podrazumeva Ilićevu gotovost da zbilju nonšalantno i bezmalo nehajno-izazivački načini idejnom tvorbom subjekta, te osobitim agregatom sopstvenog oseta. Dakle, subjektivni idealizam jeste ono ontološko, samosvojno, samobitno, ali ne i autarhično kritičko rešeto koje dovodi do toga, da pesnikovo strastveno posmatranje objektivne stvarnosti uvek bude divergentno, produkciono nadograđeno i superponirano individualističkim pomeranjem vlastitih granica. Kao što čuveni filozof 17. veka, Baruh de Spinoza kaže, da je uzvišeno isto toliko teško kao što je retko i kao što je Niče u svom Zaratustri sugestivno šaputao da ono što je veliko u čoveku jeste most, a ne svrha, te da ono što u čoveku ljubimo jesu prelaz i silazak, onda kada treba da ostanemo verni zemlji, Ilić predočava da naša prošlost, na večnoj putanji kretanja sledi nas, neprestano se povećavajući onim sadašnjim, što ga prima na svome putu.

…..Da li svest, uistinu, znači pamćenje? Zašto se vatra naglo razgori i razgoropadi u svom plamtenju još jednom uverljivo i nedvosmisleno-prkosno neposredno pre trenutka kada se zauvek smiri, utiša i utuli? Zašto je najbolji strelac onaj, koji je u stanju da pogodi metu u vremenu između dva otkucaja srca i da li se slatko i bezglavo-vratolomno, gotovo vrtoglavo upustiti u tamnovilajetsko razdiranje: „Čemu napor da uštedimo vreme, skraćivanjem puta, kada ćemo ionako ući u Večnost?“, odgovori su koje dobijamo čitajući ovu knjigu u koju bi se razočarao valjda samo Oskar Vajld, jer bi pred sobom imao geografsku kartu koja itekako vredi pogleda, iako na njoj ne postoji ucrtana Utopija, nego vrišteće-neizbežna i uvek isceljujuća blagorodnost zemlje koja se zove Istina, kao jedini ispravni cilj svih naših kretanja.

.

.

.

.

.


Marijana Jovelić

Rođena 6.12.1974. godine u Subotici. Filozofski fakultet - grupa istorija, završila u Beogradu, gde je stekla i muzičko obrazovanje, završivši muzičku školu “Stanislav Binički”, odsek klavir. Objavila zbirke poezije „Kanosa pred tvojom dušom“ (2005.) i “Kondor” (Povelja, 2015). Knjiga “Kondor” bila je u užem izboru za nagradu “Branko Miljković”. Zvanje kustosa i višeg kustosa stekla u Narodnom muzeju u Beogradu, odbranivši radove na temu : “Razvoj vojne kape u Srbiji od 1809. do 1941. godine “ i “ Partizanska propaganda u Srbiji 1941. godine, u arhivskoj građi Vojnog muzeja”. Autor je brojnih stručnih radova iz oblasti uniformologije, objavljenih u muzejskim i arhivskim časopisima, kao i u zbornicima naučno-stručnih skupova. Kroz stalnu muzejsku postavku Vojnog muzeja stručno provela preko 1500 delegacija iz civilnih i vojnih struktura, domaćih i stranih, najvišeg državnog ranga. Autor je izložbi “Iz nepoznatih fondova Vojnog muzeja” i “Dva veka vojne uniforme u Srbiji.”Učestvovala, kao saradnik, na tri izložbe međunarodnog karaktera. Radi kao viši kustos i vodič kroz muzejsku postavku u Vojnom muzeju u Beogradu. Član je Muzejskog društva Srbije i Srpskog književnog društva.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)