Milan R. Simić

Uspela fuzija žanrova

.

.

………………………………………………………………..O savremenom srpskom romanu

.

.

…..Čitajući romane Save Damjanova, Radovana Belog Markovića i Milisava Savića lako uočavamo da su oni svojim rukopisima, što se tiče fuzije žanrova u njima, otišli korak dalje od svojih prethodnika. Sava Damjanov romanom Itika Jeropolitika@Vuk (Agora, 2014.) prikazuje dubinu i raskoš prohujalog„vremena jezika“ sve uz tumačenja snova i samih bogova. (Saznajemo) … da se drevni snovi obistinjuju baš zato što su satkani od sopstvene nestvaarnosti. Na neobičnom književnom putovanju, kome se prepuštamo sa poverenjem, s vremena na vreme hvata nas čitalačka panika sve uz misao da iz ovog književnog lavirinta Save @Damjanova izlaza i nema? Jer, na drugoj strani klackalice koju zovemo Vreme, jeste Svet nepojaman Čoveku sadašnjeg doba, doba koje od kako je sveta i veka vazda čuči u utrobi istorije sve čekajući da i ono samo postane Istorija! I sve uz opasku da fuziju žanrova u pismu Save Damjanova nema potrebe poricati, ona je sveprisutna i „od sebe same“ Itika Jeropolitika@Vuk – roman dobro skrojenih fragmenata, citata, priča sa esejističkim nanosima i lirskim elementima – Svet za sebe, samostvoreni Svet jezika, svet snova i svih čarolija koje kao i da ne znaju za postojanje Vremena, za prapočetak i za mogući svekraj. Naravno, bitno je samo ono što izvire iz piščevog najdubljeg pogleda na svet, i čitaocima ovog romana jedino preostaje da svaku „smisaonu žižu“ Save Damjanova, čvrsto uzglobljenu u njegovu do sada najuspeliju Veliku Priču, prihvate kao putokaz koji vodi priču u drugu priču, i tako: od početka do kraja i od kraja do početka, svejedno nas ne vara utisak da je ovo rukopis sa više početaka i više mogućih čitalačkih krajeva.

…..Pomireni sa sopstvenim teškim i sračunatim mislima, koje nas vraćaju i samo vraćaju pročitanom romanu R. B. Markovića Putnikova ciglana (Srpska književna zadruga, Beograd, 2015.), pozajmljujemo misao čiji je vlasnik Pol Valeri što dokazuje da smo se i sami uverili kako „dođe se do tog neobičnog stanja čudne teškoće, gde se osećamo nemoćnim ne toliko pred pojavom koju treba objasniti koliko pred jednom reči koja izgleda kao da sadrži više nego sve ono što mislimo kada ga mislimo“, i samo za potrebu ovog slova sve smo ubeđeni da je ta reč: razromanjeni. Rukopisnu priraslicu, reč )roman( , (o)stavljamo u naopaku zagradu, kao slučajnu štamparsku pogrešku, a opet – da jasno se vidi: u naumu bila nam je ispravna zagrada, kao što u naumu Radovana Belog Markovića, bilo je zaludno pletivo. Čuj, zaludno pletivo? Sada je naša falična zagrada slična pojavi izokrenutog znaka čuđenja u romanu što se pojavljuje, tu i tamo. Neka bude tako, da se manemo štampanih noviteta, ali tek kada se naša osećanja, primire i pridodaju, kao neophodna boja, slici koju nam je pisac ostavio: „Ćelije, selo moje, nedelja, podne, nebeska gotovo pitka plavet, pomesna crkvica i Putnikove ciglane uzvišeni dimnjak…“, koji se u „zaludnom pletivu“ zaista čini kao izokrenuti znak čuđenja! A zagrada? Pogledajte: ) (. Zar ne liči na maštom izidanu Ciglanu (bez dimnjaka) čiji čelni zid može a i ne mora da krasi – kao da je nedopisani grafit – reč roman! Tako i mi čitaoci možemo da se suprostavimo očiglednom božjem previdu – o kome se voljom pisca naširoko priča – u nastalom neredu. Iliti, kako tačno piščevo primećenje jeste, „ovom, na postavu izvrnutom svetu“ a koji – mi čitaoci dodajemo – i nema zaustavljeni smisao.

…..Napokon, nekoliko reči i o originalnom romanu Milisava Savića (La sans pareille, Agora, 2015.) koji „potpisuju“ njegovi junaci, rukopis u kome Pisac jeste tek svedok i jedan od likova što čitaocima rešava zagonetke i tumači snove sve uz vešto i znalačko osvetljavanje poetičkih karakteristika prerušene i obnovljene postmoderne koja se, od kako postoji, hrani eksperimentisanjem. Savić nam zapravo nudi dokaz šta je krajnja umetnička vrednost teksta u tekstovima i mudro nas primorava da se prisetimo Pekićevih reči „Ja sam i lavirint i onaj u njemu“. Uz niz piščevih intervencija, tu su i otvoreni mogući završeci priče (Tad si, dragi moj, shvatio da ti se plavokosi neznanac uvukao u glavu. Kao crv u jabuku.) – za ovu priliku biramo Četvrti završetak – čitalački, predajemo se i primernim intertestualnim vezama, posebno prija veza sa Crnjanskim, prihvatamo predložene mogućnostima čitanja rukopisa čak usuđujući se da tražimo i nove, što sve zajedno znači da je Savić overio put kojim će se srpska proza kretati i u narednim decenijama. Dokaz više da postmoderna nije prošla i da je itekako potrebna savremenom čitaocu koliko je, uslovno rečeno, bila potrebna i glavnom junaku romana (Život mu se, shvatiće to kasnije, svodio na proživljavanje napisanog i oslikanog. Pa i odsanjanog). Uostalom, Savić dobro zna, neophodno je bilo samo izbrisati granicu između filozofije i života (Strah je našeg junaka oterao u anonimnost, u promenu identiteta.). Preživeti u takvom svetu, kao čovek samoosuđen na prerušavanje, prava je umetnost. Dakle, zajedno sa piscem i njegovim junacim, isprva bojažljivo – potom sve hrabrije, prilazimo zajedničkoj stvarnosti ne verujući u ono što vidimo, istovremeno: verujući u ono što ne vidimo, na trenutke ni sami ne znajući ko smo, da li i u kojoj meri postojimo (Jer snovi se opiru vernom opisivanju.)? To je to, uspeli smo svi zajedno da zavirimo ispod naličja samog Postojanja i naših iznuđenih stalnih Prerušavanja! Tačnije rečeno, u ovom slučaju, književnost je jednaka ispovedanju Savićevih književnih junaka uz osnovno pitanje: Iz kojeg to sveta oni dolaze? I kojim to jezikom govore? I kakvu i čiju tumače prošlost ili predskazuju budućnost? Ali nije stvar u tome. Jeste i u tome! – trenutak je da se beketovski izjasnimo jer se u potpunosti slažemo sa piscem kada kaže da je za književnost najvažniji čitalac budućnosti. To i liči autoru koji je obuzet u svom stvaranju problematikom samog stvaranja, književnom mađioničaru većim od svih nas čitalaca mađioničara, autoru koji je „učeni kritički duh“. Da budemo jasniji, neko je već rekao: „kada u vlastitom pamćenju nemamo sećanja, preuzimamo ih iz umetnosti“. Kada to ne čini Savić, onda činimo mi čitaoci. Deluje složeno, a nije. Ako rukopisu ne prilazimo naivno i frontalno, već vešto i iskosa, ako zahtevan rukopis dešifrujemo i uz dobronamernu pomoć junaka Savića, to već zapravo znači da smo kadri pripadati krugu prosvećenih čitalaca. A kako je po Saviću i čitalac profesija, mi čitaoci sami biramo mesto – priče i crne priče, snove, eseje, pisma i piščeve beleške, završetke romana – gde će najviše čitalački da se ispoljimo sve sa piscem „dopisujući“ se. Zato ovaj roman najavljuje trajan opstanak postmodernizma u srpskoj književnosti. Takođe, upečatljivo je i piščevo drsko odbijanje da se uspostavi bilo kakva granica književnih dometa što, kada je Savić u pitanju, znači da su srpskoj prozi ponuđeni novi putevi. Milisav Savić, potpuno je jasno, računa samo na čitaoca radoznalca, čitaoca koji želi književno rvanje s njim i proveru sopstvenog znanja, na kraju: i nagradu za uložen čitalački trud. Ta nagrada je osećaj da pripadate čitaocima budućnosti. A to, gospodo, nije malo.
…..Dakle, srpski savremeni romanopisci nenadmašni su književni majstori i za njih je fuzija žanrova u rukopisu izazov koji su prihvatili i ispisali više nego zapažene romane sa kojima je naša književnost još kvalitetnija.

.

.

.

.

.


Milan R. Simić

Rođen je 1959. godine u Velikoj Plani. Objavio je tri romana, dve zbirke priča, pet zbirki ogleda, a dobitnik je nagrada “Stevan Sremac” i “Milutin Uskoković”. Prevođen na makedonski, ruski, slovenački i nemački.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)