Tomislav Osmanli

Vertikala Duška Krsteva

 

 

…..Duško Krstev gradi političku karijeru. On je već sredovečni čovek sa solidnim vitalnim, pa svakako i urednim seksualnim funkcijama, a karijeru gradi već skoro dvadeset godina, od samog početka nezavisnosti ove male države, dakle, još od onog vremena kada su mu već pomenute funkcije uglavnom bile vrlo dobre, ponekad čak i primerne. Duško Krstev se uvek nasmeši na ovu aluziju koju, katkad, zaverenički šapuće na jastuku svojoj rođenoj, nekada tamnokosoj supruzi, pa se tako i sada smeši, dok mu misli, i pored ovakvih izleta, ipak teku u glavnom smeru, dakle ka politici…

…..Malo je država, nepopustljivo smatra Duško Krstev, koje su kao stvorene za pravu demokratiju, jer demokratija jeste proces koji se sprovodi jedino u manjim sredinama, tamo gde se politika ogleda u ljudskom liku građanina. Kakva je to demokratija u mastodontskim državnim uređenjima, kaže on, kada je u njima pojedinac izgubljen u bezbrojnom mnoštvu? Drugačije je to ovde, gde čovek može čoveku da pogleda u lice i gde, jel’ te, svako poznaje svakoga. Ovde pretpostavke o sreći proizilaze iz pretpostavki o bliskosti. Da li u jednoj velikoj državi možeš nekom mlađem od sebe da se obratiš rečima „Dečko, čiji ti ono beše?” Il’ nekom drugom: „Znam te, burazeru, iz viđenja”, a tek: „Kako se ne bi znali, juče sam u kafani bio s Vašim sinom!”. To su te prednosti male države koja stvara bliskost među ljudima. A velika sredina? Velika ti je sredina stvorena za manipulacije s nepoznatima. Osim toga, samo je u manjoj sredini moguć izbor najboljih. Ta kod nas se zna ko šta danas ima za ručak, a ne ko kol’ko uopšte vredi. A – tamo? Kako ti tamo uopšte možeš da znaš ko je za šta valjan? I da li uopše nešto valja? Tamo se glasa na slepo; ovde se, brate,  barem glasa zbog poznanstva.

…..„Zato”, smatrao je Duško Krstev još na početku nezavisnosti, „ova državica ima lepe šanse za uspeh”.

…..On inače veruje u moralnu vertikalu i na toj osnovi želi da izgradi uzornu karijeru. To je uostalom i saopštio Lideru partije sa naglašenim demokratskim predznakom i nesumnjivom harizmom, i tek pošto mu je ovaj to odobrio klimanjem glave, potapšao ga po ramenu i srdačno mu se osmehnuo, Duško Krstev se upustio u politiku.

…..Prve godine nakon osamostaljenja države Duško Krstev je leteo kao nošen krilima. Kontaktirao je sa narodom pre, pa čak i posle izbora i prenosio narodna gledišta, predloge, a bogme i kritike  partijskim timovima, organima i forumima, kao i samom Lideru lično. Neumorno se kretao gore-dole u političkim strukturama kao da je hteo da tim svojim kretanjem zacrta etičku vertikalu za koju je po prvi put čuo od neke strane parlamentarne delegacije a koja mu se toliko uvrtela u glavu da nikako nije htela da izađe iz nje, posebno jer je bio ubeđen da je baš ta vertikala veća i uzvišenija u našem malom društvu. Tu vertikalu je Duško Krstev doživljavao kao zastavu na vrhu jarbola zabijenog na samom vrhu brda, iza zidina stare gradske tvrđave. (A opet sa tom istom mišlju, dok su ležali u bračnoj postelji, on je zaverenički  očima pokazivao ženi na donji deo svoje prugaste pidžame kada je, s vremena na vreme, sve uočljiviji na njoj postajao znak njegove ljubavne žudnje.)

…..Tako je, u godinama posle proglašenja nezavisnosti, Duško Krstev leteo kao Hermes po elastičnoj – katkad skupljenoj, katkad razvučenoj – vertikali tranzicionog perioda. Kao praktičnog čoveka njega nimalo nije interesovala mitologija, ali je za Hermesa znao zbog zaštitnog znaka firme za uvoz-izvoz u koju ga je, dakako još mnogo pre nezavisnosti, uz pomoc starih prijatelja, zaposlio njegov otac Stefan. Tamo je Duško Krstev, uz malu pomoć očevih prijatelja, a kasnije i sopstvenim snagama (posle jednog četvorogodišnjeg boravka u trgovačkom predstavništvu u istočnoj Evropi), dogurao do mesta glavnog komercijaliste, a zatim do jednog komfornog društvenog stana za življenje (i dva privatna, za izdavanje), sve to neposredno pre proglašenja nezavisnosti, neposredno pre njegovog uključivanja u političku vertikalu.

…..Duško Krstev je zadovoljan čovek, pre svega jer mu se sve događa u pravom trenutku, pa mu je rastegljiva vertikala kroz vremena kojima brodi, udobna i nagoveštava mu neprekidni napredak. Uostalom, kako je on to i sam zacrtao kada se iz trgovine prešaltovao u politiku, njegov put je  iscrtavao samo jedan smer: naviše. Tako su mu posao i prva ušteda u inostranstvu (devizna, zbog povoljne razlike između našeg i istočnog kursa valuta) obezbedili stanove, i sve se to dogodilo u pravom trenutku, jer mu je i otac koji je svojevremeno radio u Službi državne bezbednosti, otišao – što zbog beneficiranog staža, a nešto više zbog neočekivane promene političkog kursa – u prevremenu, ali zato benificiranu penziju. Na samom početku nezavisnosti, međutim, Stefan Krstev je otišao sa ovog sveta, verovatno zato što se osamostaljivanjem države on nije osećao niti samostalnim, niti srećnim kao ranije. Kada mu je otac preminuo, Duško Krstev je osetio izvesno olakšanje, jer je, eto, on ipak znao da novo vreme nije naklonjeno ljudima i profilima njegovog oca, niti  je pak on sam, izanđao u starom, bio po meri novog vremena… A, to novo vreme i te nove mogućnosti otvarale su se iznad glave bivšeg komercijaliste, poput nebeskih kapija, kao još jedno nebo, kao novi prostor za osvajanje, kao još jedna dimenzija, kao još jedna vertikala.

…..Tako se, kao što je bio slučaj i sa prethodnim događajima, i sam očev odlazak desio u pravom trenutku. I iznenada, brate, kao što se ono kaže, kao grom iz vedra neba. Preminuo je, tugaljivo je razmišljao Duško Krstev na prvoj zadušnici ocu Stefanu, kako i dolikuje velikom ljubitelju kapljice – od kapi. I zbog svega toga, Duško je imao samo reči hvale za svog pokojnog oca. „Moj stari je bio čovek od principa, ćutljiv, radišan, domaćin, mislio je samo kako da zbrine porodicu. Uvek voljan da ti pomogne, nikad da ti zasmeta u nečemu”. Govorio je Duško tako o pokojnom ocu, za stolom za vreme predjela, u retkim trenucima dokolice i opuštanja, ali i kada je sedeo sa drugovima iz svoje partije sa naglašenim demokratskim predznakom. Onda  su se njegove oči vlažile zbog sopstvenih toplih reči i nije nikada mogao da se uzdrži, pre nego što sune celu čašicu rakije u grlo, a da ne prospe iz nje malo i na zemlju; što se kaže za dušu, ali pre svega za stroge i korisne principe pravovremeno upokojenog oca. „A šta je radio tvoj otac?”, onda ga obično upita neko od naglašenih demokrata, a Dušku Krstevu za tren usahnu suze i odgovara kratko, jasno i neodređeno: “…u komercijali.”

…..U međuvremenu, nakon živahne aktivnosti u izvesnoj istočnoevropskoj zemlji, Duško Krstev je upoznao svoju sadašnju suprugu Filimenu, onda kada je bila samo niža, u tom trenutku plavokosa, komercijalistkinja koja se inače teško probijala u vertikali „Hermes eksport-importa” i koja je, kako se ispostavilo, sve to vreme bila tu negde, oko, a tek kasnije i pored njega. Sretao ju je u kancelariji ovog ili onog predstavnika ili uticajnog komercijaliste, ponekad kod ovog ili onog rukovodioca sektora, jednom čak i kod generalnog direktora, i tek onda je konačno pozvao i u svoju kancelariju; i onda su – nakon tog poziva, posle kog su razmenili prve nežnosti, a ubrzo već i strasti – stupili u brak koji je tek posle dvanaest godina blagoslovljen jednim slatkim, ali ženskim detetom.

…..„Žensko… – žensko!…”, brzo se pomirio i uskoro iskreno obradovao Duško i dao joj ime koje je sada uobičajeno –  Stefani. Po pokojnom ocu. A srećna majka Filimena Krsteva je, pak, nakon porođaja napustila posao i sva se posvetila detetu, pošto joj je „od Hermesa, preko kancelarija referenata, do kabineta rukovodilaca, svega bilo preko glave”; što je pak s druge strane Dušku Krstevu omogućilo da još energičnije počne da deluje i naviše i naniže, po privrednoj i po političkoj vertikali, u ovoj drugoj postižući sve veće, i do tad neslućene visine.

…..Stvari su krenule na još bolje kada je njegova partija sa naglašenim demokratskim predznakom dobila izbore, doduše ne sa apsolutnom većinom, već kao drugoplasirana stranka, ali tu je bila i ponuda za koaliciju sa pobedničkom partijom, one sa naglašenim socijalnim predznakom. E, onda je Lider predložio Duška Krsteva za ministra.

…..„Ministar čega?”, sva sretna ljubila je Filimena Krsteva svog muža ostavljajući mu trag od karmina – koji je, po staroj navici, mazala na punačke usne i kad je bila kod kuće – po licu, vratu, nešto kasnije i oko samog pupka, pevajući od radosti naziv novog resora svog muža: „u-nu-tra-šnja tr-go-vi-na”, pri čemu se Stefani radovala, prihvatala igru svoje majke, i mada ni sama nije znala šta to znači, pevala u istom stilu: „u-nu-tra-šnja tr-go-vi-na, u-nu-tra-šnja tr-go-vi-na.”

…..„Dobro, ’bem ti sveca, kakav ti je to resor za unutrašnju trgovinu?!…” pitao ga je u tim zanosnim, a zatim i u kasnijim, ključnim trenucima, praktično kad god su se sretali, Filimenin otac kada je iz palanke dolazio sa gajbom grožđa i teretom sumnje, dodajući: „…kada smo vi’š kako mali, po još i nikakvi, da nemamo čime da unutra trgujemo.”

…..„Ima, tajo, ima…” odgovarao je prigodno ali i sa izvesnom nelagodnošću ministar Duško Krstev i jeo žurno, zbog obaveza u ministarstvu, a u stvari da bi izbegao tog buzdovana od tasta koji je, eto, došao kod njih u kućnu vizitu, a ponekad bogami i u goste.

…..„Šio mi ga Đura”, odgovarao je na to sumnjičavi tast, a situaciju je hitno smirivala Filimena koja je na isti način ućutkivala oca:

…..„Tata… ako nema, kog vraga tražiš posao u ministarstvu za batu?”

…..„To je drugo, tvoj burazer čitavog zivota traži pos’o, red je da mu ga sad njegov zet i nađe”, odgovarao je njen otac, i opet govorio Dušku: „Stvarno, zete, ka’ će da bude to zaposlenje?”

…..Onda je Duško brisao usta, ustajao i govorio tastu blagim glasom:

…..„Ne ide to tako, tajo, postoje principi, postoji procedura…”

„More, postoje samo veze, ’bem li ga…” secnuo bi ga deda, dok je mala Stefani, onako naivna, krezuba i slatka prihvatala zadnje dedine reči i počela veselo da peva istom intonacijom, „ ’bem li ga, ’bem li ga…”!

…..„Ovo je već nepodnošljivo – Duško Krstev je umeo da plane uveče pred ženom, kada je već bio siguran da je tast otputovao zadnjim šinobusom za palanku, a Stefani spava umorna od plača i batina koje je dobijala od Filimene kad god  se posvađa s ocem, a čim bi Duško izašao iz stana.

…..„Ja imam odgovornosti, imam obraz i čisto čelo!…” šamarao je sam sebe Duško Krstev metaforično i grmeo bukvalno hodajući tamo-vamo po njihovoj dnevnoj sobi, tik ispred televizora i Filimene koja se, iznurena danom,  opuštala i gledala omiljenu ljubavnu seriju i povremeno ga umirivala.

…..„Ja imam moralnu vertikalu!” vikao je tako Duško Krstev, naglašeno izgovarajući taj izraz sada već i kod kuće.

…..„Šta je to?”, pitala je iznenađena Filimena svog muža odmerivši ga od glave do pete i ne primećujući ništa neobično u toj dužini, osim  što je Duško malo penio u rubu usana, konačno shvativši da od gledanja njene serije neće biti ništa, pa mu je – duboko uzdahnuvši i umirujući ga – predložila: „’Ajmo, dušo, dođi ti kod tvoje Seke, da ti radi ,mili-mali’ u horizontali!…” Tako je rekla Ona, pa se Duško Krstev ispružio i – legao na rudu.

…..Duško Krstev je zaposlio šuraka u ministarstvu, dao mu je mesto nižeg, a zatim i višeg inspektora za unutrašnju razmenu i jedan angažman koji se uglavnom svodio na odlazak na teren (koji je podrazumevao i obavezni ručak na račun domaćina), pisanje predloga za unutrašnje trgovinsko povezivanje putem računara, a zatim i igranje igrice sa šarenim lopticama na njemu. To se dogodilo odmah pošto je saznao da je i Lider zaposlio svog sina u Komisiji za borbu protiv nepotizma i korupcije, pa je pomislio da su takvi popusti dozvoljeni kao dodatna kompenzacija za ogromnu odgovornost koju ne može da pokrije ni ministarska, a u slučaju Lidera, ni potpredsednička plata i privilegije. „To, svakako, ne narušava moralnu vertikalu”, pomislio je Duško Krstev, izvadio partijsku knjižicu svom šuraku i lepo ga zaposlio u svom ministarstvu. Šurak se, tako su mu rekli, na poslu snalazio kao riba u vodi; po čitav dan, govorili su mu, radi na kompjuteru, te je Duško Krstev kao ministar od principa odlučio da ga prekontroliše i da pred svima pokaže principijelnu strogoću prema svom kadrovskom izboru i podređenom rođaku. Tako je, prilikom prve kontrole, iznenadio šuraka uvaljenog u novu kožnu fotelju, i zatekao ga kako na kompjuteru igra onu igricu sa ređanjem šarenih loptica, i kada ga je pred drugima pitao na šta to liči, šurak mu je mrzovoljno uzvratio: „Na vežbu za unutrašnju razmenu. I tamo i ovde razmenjujemo – lopte”. To je dobacio viši inspektor ne prekidajući igru i ne pogledavši u zeta. Ministar Duško Krstev se našao u nebranom grožđu, te je, ne izustivši ni reč, žurno izašao iz šurakove kancelarije da ne bi napravio porodični i, što bi bilo još gore, resorni skandal. Zatim, kod kuće, on opet drži govor u salonu ispred ispružene Filimene Krsteve šetajući ispred televizora na kome je u toku bio njen omiljeni kviz, i pominjući joj brata, oca, pokojnu majku i sopstvenu  moralnu vertikalu.

…..Ako se izuzmu ti mali i takoreći porodični problemi, sama politička karijera Duška Krsteva kretala se uzlaznom putanjom. Oko njega je lepršala njegova lična sekretarica sa nežnim ružičastim karminom na usnama i jagodicama, u tesnim kompletićima i sa snažnim listovima, vrcavo izgovarajući nevinim falsetom: „Kafica, gos’n ministre, sokić, nešto drugo…”, a kad je on odgovarao: „Nešto drugo” ona je najprofesionalnije zaključavala vrata i, dok je ministar Duško Krstev razgledao neki od spisa, svlačila ga uredno mu polažući sako i košulju na visoki naslon ministarske fotelje. A zatim ga je, dok mu je prinosila kafu i treptala kreonom oivičenim očima, i zaverenički hvalila: „Al’ vam je vertikala, gos’n ministre!”

…..S druge strane je Lider – koji je kao Potpredsednik na sednicama Vlade sedeo baš desno od Predsednika Vlade – zadovoljno odobravao glavom kad god je Ministar Duško Krstev izlagao pred Kabinetom. „Ovako, gospodo Ministri, to treba da rešimo, tako nam to valja…”, žario je i palio Duško Krstev u svojim živim, i u svakom slučaju zapaženim diskusijama u Vladi. U Ministarstvu je, pak, izdao nalog da se počne sa pripremom zakona za unutrašnju trgovinu, a u skupštini se već uveliko  glasalo o poverenju njegovim kolegama, ali njega niko nije ni pominjao.

…..U opštinama su ga dočekivali kao da je šef države i toliko su ga hvalili i titrali mu da je u tri maha nakon takvih poseta,  sanjao kako dolazi u posetu palanci njegovog tasta, dok unaokolo padaju šarene loptice iz igre njegovog šuraka, a predsednik opštine ga proglašava počasnim građaninom i narod viče „Živeo!”, pri čemu je jedino njegov tast, i u snu gunđalo puno zlobe, bio namršten i ćutao. „San k’o san, maco”, rekao je Filimeni oduševljeno, kad joj je ispričao sve što je sanjao. U svakom slučaju, tih se dana Duško Krstev budio sa prijatnim osećanjem da dostiže sam vrh vertikale i da je car za politiku, bez obzira na to što je bio ubeđeni republikanac, s obzirom da je deo tog ubeđenja nasledio od svog oca, Stefana Krsteva, „komercijaliste”.

…..Ali avaj, stvari su u politici nepredvidive, pa je tako i  pozicija u vladi partije sa naglašenim demokratskim predznakom počela najpre da se drmusa poput rasklimatanog stočića, pa se, praktično preko noći, stočić prelomio, te se u rekonstrukciji koju je Predsednik Vlade proglasio kasno uveče, partija sa naglašenim demokratskim predznakom neočekivano našla izvan vlade. A samim tim se i Duško Krstev našao izvan ministarske fotelje.

…..„To ne može da bude istina!”, uskliknuo je u sebi kada je čuo vest u ponoćnoj informativnoj emisiji državne televizije na kojoj je uzalud očekivao da vidi snimak i reportažu o njegovim dnevnim ministarskim aktivnostima po unutrašnjosti. Umesto toga objavili su vest o rekonstrukciji Vlade. Nije verovao svojim ušima koje nije mogao da načuli osećajući kako su mu se oklembesile, kao da su od voska, dok su mu se usta osušila, a usne lepile kao da je upravo izlizao sve koverte sa dnevnom poštom svog resora, kada je među imenima rekonstruisanih ministara čuo i sopstveno ime. Nije bilo nikog s kim je mogao da podeli tu brigu i zbunjenost, jer je Filimena spavala dubokim snom ispunjenim doživljajajima sa početka karijere u „Hermes eksport-importu”, duboko i glasno dišući i povremeno buncajući ljubazne fraze, na časak prasnuvši u smeh, potom stenjući u njihovoj spavaćoj sobi, dok je mala Stefani iz dečije sobe u snu vikala nekakvu pesmicu sačinjenu od finala vica o plavušama na šipki za igranje koji je njena majka ispričala svom bratu preko telefona tokom dana.

…..U tom očajno usamljenom trenutku zazvonio je telefon. „Konačno”, lepljivo je pomislio Krstev i brzo podigao slušalicu. Bio je to njegov šurak.

…..„Jesil’ čuo…”, sav ga je onako zbunjen i razočaran, kao čoveka od poverenja, upitao Duško Krstev.

…..„Jesam, pa šta?!”, odgovorio mu je šurak.

…..“Kako, pa šta?! Zar nisi video šta se desilo?”, panično je rekao eks ministar.

…..„Eh, otkad ja još znam za to”, mirno je odgovorio brat njegove žene.

…..„Kako si to mogao da znaš?”, ohladio se bivši ministar.

…..„Kaz’o mi kolega iz koalicione partije. Zato ti se i javljam.”

…..„I šta ćemo sad? Ovo je katastrofa!”

…..„Kako za koga, zete. Neprijatno jeste, al’ sam ja obezbedio izlaz iz situacije.”

…..„Da?…”, zaiskrila je nada u stuštenoj duši Krstevoj.

…..„Kolega mi dao pristupnicu za članstvo u njegovoj partiji…”

…..„I?”

…..„I ja potpis’o. A šta s’ ti mislio? Tek što sam dobio pos’o,   pa opet da letim napolje? E, to neće moći…”

…..Duško Krstev je osetio kako mu krv udara u glavu.

…..„Sram te i stid bilo!”, eksplodirao je i počeo da viče u slušalicu tako glasno da se čuo sve do spavaće sobe i promenio tok sna Filimene Krsteve, koja je sada sanjala slike i motive iz kasnije karijere, a odande se začula serija porudžbina i naprasan, zvonki smeh kao eho jedne sasvim različite stvarnosti. „Pa jel imaš ti, bre, stid i poštenje, obraz i ponos?! Je li, bre?! “

…..„Daj ne urlaj čoveče, ne može da se spava od tebe!”, začuo se utom i pospani glas Filimene Krsteve iz spavaće sobe i to ga je sasvim prenulo.

…..„Jel’ imaš ti, bre, moralnu vertikalu?”, izručio je sav svoj gnev na šuraka s druge strane žice i tresnuo mu slušalicu čim je taj prostak počeo da mu psuje tu njegovu najvišu vrednost.

…..„Idiot!”, uzbuđeno je procedio kroz zube Duško Krstev i osetio kako mu žmarci prolaze telom. Šta sad da radi? Da uzme telefon, bio bi red da se javi Lideru.

…..A šta ako On spava?

…..Probudiće Ga.

…..I šta da Mu kaže?

…..Znate, ja više nisam Ministar.

…..Pa što ako nisi, odgovoriće mu Lider. Ni ja više nisam Potpredsednik Vlade.

…..U redu, ali ti i dalje ostajes Lider.

…..A ti? – reći će mu on – Ti ne ostaješ sa mnom? Hoćes da demisioniraš? Nas čeka nova bitka, a ti padaš u malodušnost… Gde je tu – svakako će mu to reći – tvoja Moralna Vertikala?…

…..Ipak, valjalo bi mu da okrene jedan telefonski broj. Samo što je pomislio na to, palcem je pritisnuo dugme za automatsko pozivanje Lidera.

…..„’Aloo?”, čuo je poznati spokojni glas s druge strane.

…..„Halo, Predsedniče, Duško Krstev ovde.”

…..„Je li Krstev, jesi l’ ti čuo vesti?”, kazao je Lider iskrenijom, poverljivom i zabrinutom intonacijom.

…..„Čuo sam, zato Ti se i javljam. Šta Ti je Premijer  rekao?” – rekao je Krstev.

…..„Ništa!”

…..„Kako ništa?” – iznenadio se Krstev.

…..„Tako lepo. Ne javlja se, govno jedno!” – prasnuo je Lider, pa se brzo primirio i upitao – „A ti? Kako ti na sve ovo gledaš?”

…..„Ja? Ja hoću da kažem da me baš briga što više nisam Ministar a Ti Potpredsednik Vlade, pošto češ Ti i dalje biti Lider, a ja imam svoju moralnu ver…”

…..„Kako, bre, baš te briga?” – prenerazio se Lider.

…..„Upravo sam to hteo da kažem…”, pokušao je da razjasni svoj moralno ispravni stav Duško Krstev, ali uzalud…

…..„Je li, bre, jesil’ ti pri sebi!?”, prekinuo ga je Lider gušeći se emocijama i provaljujući svoju zauzdavanu napetost, i uznemirenim glasom zaključio: “Budi Bog s nama!”

…..„Ja sam s Tobom…”, hteo je da izusti Duško Krstev, ali se s druge strane već čuo ravnomerni signal prekinute linije.

…..Duško Krstev se nikad u životu nije osećao usamljenijim nego u tom trenutku. Osećao je kako poput paučine pucaju neke svilene niti i kako se neki prišiti šav u njemu para kao pod rukom krojača na prvoj probi svečanog odela. Te je noći bio tako ćutljiv, zurio je u crnu tačku na zidu ostalu od smoždenog insekta i osećao se tako usamljenim, dok se Filimena kikotala daljim reminiscencijama u snu, da usamljeniji nije mogao da bude. Osim, možda sledećeg dana, kada ga je napustila, pošto joj je – upalih očiju i sa crnim podočnjacima – saopštio da je izgubio funkciju i položaj, a ona je kratko razmislila, trepnula kreonom oivičenim očima i saopštila mu – da već dugo zna da  je vara sa ličnom sekretaricom (Aman, bre Menkice, nemoj sad i ti da mi praviš probleme. Pa, ona je lična sekretarica; i da je nešto i bilo, to ti je ko da sam popio kafu na poslu”), čvrsto, ali i intimno ostajući pri odluci da odlazi. I tako se Filimena preselila kod svog brata saopštivši mu tu svoju odluku u poruci koju je ostavila za sobom („…i, samo da znas, od sad ću i ja da pijem kafu. I to ne kratki espreso kao do sada, nego samo velike frapee. Stoko jedna nesposobna!”). Pokušao je da joj se javi preko službenog mobilnog telefona koji je našao u džepu, ali nije uspeo, jer ga je automatski glas iz centrale obavestio da njegov broj nije više u upotrebi.

…..„Stefani! Filimena, ljubavi moja”, vapio je u sebi Duško Krstev za ćerkom i ženom, najvrednijim stvarima koje čovek može da ima u životu, ali sve je bilo uzalud. Filimenin glas i Stefanina pesma više nisu odjekivali u praznom domu eks ministra Duška Krsteva.

…..Te tople večeri izašao je na balkon da udahne malo vazduha jer mu je u stanu bilo tako mučno, kao da mu je neko položio tešku ploču na grudi. Svež vazduh ga je malčice povratio i njegov pogled je pao na brdo sa starom tvrđavom i visokim jarbolom sa zastavom na njegovom vrhu. „Da”, prošla mu je misao kroz glavu. „Ipak mi je ostalo nešto važno u životu…”. Sinula mu je ta ideja kao spasonosna munja i zaiskrila negde u uglovima svesti, sve dok, ovoga puta odozdo, nije osetio još jednu, snažniju munju koja mu se pela uz telo sve brže i brže, a onda je odjeknula u njemu snažno i prasnula konačno, poput zaglušujućeg groma koji ga je pogodio u sam vrh njegove unutrašnje vertikale. Pre no sto mu se sasvim smrklo, Duško Krstev je ugledao svoga oca Stefana kako se, kroz mećavu od bezbroj malih šarenih loptica, s mukom probija prema njemu.

 

 

 

                                Sa makedonskog  Zoran Ž. Paunović

.

.

.

.

.


Tomislav Osmanli

Rođen 1956. godine. Prozaista, dramski pisac i teoretičar medija. Autor je dvadeset i dvije knjige različitih žanrova. Među njima, prvih makedonskih knjiga posvećenih Sedmoj (Film i političko, 1982.) kao i Devetoj umetnosti (Strip, zapis ljudskog lika, 1987, dopunjeno izdanje, 2003.). Autor je scenarija igranog filma Anđeli na otpadu (1995-97.) kao i drugih, redovno nagrađivanih scenarija: Ljudi bez adrese (1976.); Zvezde ’42. (1984.); Skopska snoviđenja (1987.); Smuk leti na nebu (1999, realizovan 2006 pod nazivom Stmoglavi), kao i za kratkometražni igrano-dokumentarni film Povodom Manakija, 2009. Njegov pozorišni rad uključuje veći broj realizvanih projekata. Jedan od njih, komad Dvoje u Edenu postavljen je i u pozorištu John W. Gainse u Virdžiniji, SAD.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)