Vesna Trijić

Visoka i niska književnost danas

.
.
.
…..O podeli savremene srpske književnosti na „visoku“ i „nisku“ govori se povodom prodora logike biznisa i tržišta u njen život: uznemireni posledicama koje superproizvodnja može da ima po umetničko stvaralaštvo, kao i zastupljenošću literature sumnjivog kvaliteta u javnom prostoru, profesionalni čitaoci je diskvalifikuju kao populističku i „nisku“. Radi se, dakle, o kulturnoj, ali i socijalnoj polarizaciji koja ukazuje na promenu književnog ukusa i estetike epohe, na savremenu varijantu odmeravanja snaga između plemstva i puka, elite i mase, „starih“ i „novih“.
…..Međutim, kao eksplanatorni model za novonastale poetičke pojave, spomenuta podela nije adekvatna: ona je s jedne strane preširoka, jer dinamiku književnog razvoja nastoji da objasni pomoću trendova koji su ovladali jedino u romanu, a sa druge je preuska jer, suprotstavljajući autore i publiku prema njihovom kulturnom background-u i nivou obrazovanja, zalazi u problematiku socijalne strukture stanovništva, u odnos širih slojeva prema učenosti i neizbežno se dotiče pitanja pada imuniteta srpske kulture u celini.
…..Kao vrednosni termini u klasičnoj retorici, „visoko“ i „nisko“ su imali estetičke i etičke implikacije; naše doba prednost daje etičkoj: uvažavanje ukusa publike i afirmisanje vrednosti „niske“ književnosti diskvalifikuju se kao posledice intelektualnog kompromisa i korumpiranosti koji vode odbacivanju obrazovnog sistema i urušavanju temelja kulture. Istina je, međutim, da samo retki, izuzetno nadareni pojedinci zaista mogu da biraju publiku, odnosno da li će ili ne proizvoditi šund; ostali to rade spontano, što znači da nisu počinioci, već simptomi spomenutog urušavanja.
…..Činjenica da se današnji modaliteti kiča u srpskoj književnosti mogu efektno opisati citiranjem autora koji su se o istoj temi izjašnjavali tokom prošlog veka sugeriše da nije „niska“ književnost ta koja se menja ili razvija zahvaljujući tehnološkoj revoluciji; naprotiv, u njenoj je prirodi da bude inertna i ograničene kreativnosti, u čemu je ona bila dosledna; ono što se zaista menjalo jeste njen položaj u sistemu kulture. Iz toga bi proizilazilo da problem „visoke“ književnosti nije u poplavi estetski irelevantne proze, već u njenoj popularnosti, odnosno u publici i društvu koji favorizuju „neukus“.
Još jedan od paradoksa koji se ukazuje iz ove perspektive jeste da komercijalni izdavači nisu zaslužni za formiranje takve publike: decenije intelektualizma, blefiranog ili stvarnog svejedno, tekstovi koji nisu bili hermetični jedino za profesionalne poznavaoce literature, pokazali su se kao eksperiment koji se oteo kontroli i predugo trajao, potpuno isključivši tzv. običnog čoveka iz života književnosti; na taj način se, i još uz zvuke turbofolka, formirala publika koju su komercijalni izdavači uvažili i okupili.
…..U suštini, dakle, polarizacija književnosti na „visoku“ i „nisku“ pokušaj je artikulacije sukoba dva ukusa: jednog koji je prevaziđen i drugog koji je loš.
…..Tekuća književna kritika je ovoj antinomiji dodala još jednu, po prirodu književne činjenice opasniju implikaciju: kako je autor koji teži univerzalnoj dopadljivosti u obavezi da ostane društveno-politički neutralan, „elita“ je sklona da se (samo)odredi ideološkom tendencioznošću i to u tolikoj meri da se savremeni srpski roman, i u prekoncepcijama i u recepciji, svodi na novi oblik političkog života. To stvara atmsferu u kojoj bi, na primer, neka intimistička priča bez eksplicitnih društveno-kritičkih stavova, ma kakvim jezikom i stilom posredovana, od strane kritike sklone razmišljanju „u širokim potezima“, bila previđena ili, čak, omalovažena kao eskapistička, malograđanska i „niska“ dok bi, sa druge strane, sama politička provokativnost teksta, bez obzira na estetičnost forme, bila dovoljna za dospeće u centar pažnje, kako književne, tako i šire javnosti.
…..Zanimljivo je da je upravo ovakav način čitanja, koji sadržine pretpostavlja umetničkim formama, pokušavajući da ih interpretira kroz veze sa svakodnevnim životom i da ih vrednuje merilima (ne)istinitosti njihovih socijalno-političkih implikacija, izrazito „nizak“, populistički; on nema nikakve veze sa književnokritičkim diskursom i u osnovi je način na koji se tekuća kritika prilagođava ukusima publike, prednost dajući laičkom pristupu književnim formama.
…..I dok, s jedne strane, srpski autori „novog kova“ usvajaju principe mišljenja i predstavljanja iz američke masovne kulture (koju je Suzan Zontag uporedila sa kiselinom koja razjeda kulture svih ostalih naroda), nadajući se poznatosti u domaćoj javnosti i, naravno, profitu, sa druge strane se okupila „ugrožena intelektualna elita“ koja bi radije da postoji na jeziku nekog prevoda nego na srpskom. …..Suštinskih razlika u pristupu književnosti između ova dva tabora, međutim, nema: nastojeći da ugode onima od kojih finansijski zavise, oni na različite načine reflektuju posledice istog procesa – kulturne globalizacije; u ovom pogledu, sukob između „visoke“ i „niske“ književnosti je fingiran: u pitanju su dve strane istog novčića.
…..Iako se, dakle, ni ne obraćaju istoj publici, „visoka“ i „niska“ književnost ugrožavaju jedna drugu u borbi za monopol nad kulturnom ekonomijom, kao i za društveni status kojeg, po prećutnom dogovoru, i nema bez odgovarajućeg prisustva u medijima. Mediji, sa svoje strane, naglašavaju konzumni karakter umetnosti: ne samo da legitimišu proizvode „niske“ književnosti, već i ostvarenjima „visoke“, načinom predstavljanja, daju dimenzije kiča (čemu je tekuća kritika takođe dala neslavni doprinos, utvrđujući ukuse i mirise književnih dela). Prigrabivši neke od osnovnih društvenih uloga koje je književnost imala tokom 20. veka (u zadavanju okvira za nacionalni identitet, na primer), mediji su joj, zauzvrat, nametnuli sopstvene zahteve za provokativnošću i kontroverzom, dok su mišljenje o kulturnim sadržajima organizovali po istom principu po kojem i mišljenje o sportu i estradi. Nastojeći da sve predstave kao spektakl, savremeni srpski mediji impliciraju da su autentične umetničke vrednosti – dosadne, da svako može da bude „pisac“ ili „stručnjak“ pozvan da, s usiljenom ležernošću, raspravlja o stvarima koje ne razume.
…..To, međutim, ne znači da bi, u cilju boljeg razumevanja sadašnjih prilika, imalo ikakvog smisla antinomiju „visokog“ i „niskog“ zameniti polarizacijom kulture na „elitnu“ i „medijsku“: prisiljen na kompromise i konformizam, današnji intelektualac nije suprotstavljen medijskoj kulturi; ako je istinita Ekova misao da ne postoji dobar način upotrebe medija i surova Brohova ocena da je povlađivanje populizmu oblik zločina protiv kulture, onda smo u tom zločinu, hteli to ili ne, svi saučesnici.
…..Poetička dominanta koje se u prethodnim godinama generisala nezavisno od podela kojima je pokušavano njeno opisivanje i stavljanje pod kontrolu, zasnovana je na komercijalizaciji književnosti. Njeni zakoni su se upleli u sve faze nastanka i života umetničkog dela, od autorskih prekoncepcija (u kojima se u obzir uzima potencijalna isplativnost sadržaja i „nekomplikovanost“ narativnih postupaka), preko fizičkog izgleda knjige (kitnjastog dizajna kojim se sugeriše „dragocenost“ knjige kao predmeta) do načina medijske reprezentacije (trejlerima, na primer, po ugledu na filmove i TV-serije, čime i knjiga dobija dimenzije spektakla). Uočljiva je i tendencija jezičko-stilske unifikacije proznih tekstova zbog koje ima sve manje prostora za kreativnost i originalnost umetničkog izraza.
…..Podstaknut obavezom da, ako mu je do opstanka u tržišnoj utakmici, najpre izgradi, a zatim i održi prepoznatljiv imidž, koji se ne zasniva samo na njegovom književnom delu, već i na nastupima u javnosti, autor nije motivisan da se stvaralački menja i razvija, već da oponaša ono svoje delo koje ga je „proslavilo“. Naslovi koji se, usled imperativa serijske proizvodnje, samo nižu, slabo se međusobno razlikujući, upravo autora guraju u prvi plan: on je, a ne njegovo delo, glavni proizvod komercijalizacije književnosti, roba u ponudi na tržištu. To potvrđuje i pokušaj pobuđivanja interesa publike za pripovetku upravo pomoću tematskih zbirki u kojima se okupljaju poznata imena (po ugledu na holivudski hit Ocean’s Eleven) ili, u domenu romana, podsticanjem koautorstva. Suptilnom manipulacijom trgovine, autor je istovremeno predstavljen i kao zvezda, ekspert koji je u posedu povlašćenog znanja (pa smelo polemiše sa zvaničnim istorijskim istinama, na primer) i kao neko čiji se ukus i interesi poklapaju sa ukusima i interesima „obične“ publike; njihova „jednakost“ overava se svakodnevno, kroz praksu personalizovanih autograma.
…..Iako je, dakle, podela književnosti na „visoku“ i „nisku“ uslovna, zbog čega je i obeležavamo navodnicima, to ne znači da estetske hijerahije više ne postoje niti da šund može da bude vrhunska književnost. Suština svake kulturne delatnosti je u procenjivanju vrednosti i u utvrđivanju razlika; i komercijalna književnost ima svoje hijerarhije ali nije zainteresovana da ih teorijski rasvetli niti da opiše kako su „zabavnost“ i „sviđanje“, na koje se najčešće poziva u pokušaju da dokaže sopstvenu neophodnost, iznutra organizovani. Sami podaci o prodaji o tome, naravno, ne govore, kao što ni tržište ne može da govori o formulisanju kulturnih normi, ma koliko se u tom pravcu trudilo; jedino što ono može da učini jeste da ponudi repertoar.
…..Živimo u jednoj od prelaznih, suštinski trivijalnih, kič-epoha; ona takva nije ni prva ni poslednja u istoriji književnosti. U prošlosti, takve epohe su bile priprema za prevratnička umetnička dela: da nije bilo viteških romana i Servantesa koji ih je u mladosti vatreno čitao, ne bi bilo ni Don Kihota; da nije bilo nemačkih bestselera po ugledu na koje je Vidaković pisao sentimentalne romane, ne bi bilo ni Vukove recenzije Ljubomira u Jelisijumu sa kojom je rođena srpska književna kritika. I u našem vremenu „niska“ književnost je već mnogo učinila za „visoku“: navela je njene autore da izađu iz Biblioteke i podsetila ih da bez ljudi, bez čitalaca, ni njihova dela, ma s kakvom mukom nastajala, nemaju ni smisla niti prave umetničke vrednosti.
 .
.
.


Vesna Trijić

Rođena je u Kraljevu 1975. godine. Diplomirala srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu, čiji je sada doktorand. Novinsku kritiku redovno piše od 2002. godine, najpre za dnevnik Blic (do 2014), a zatim za magazin Pečat. Oglede objavljuje u svim relevantnim književnim časopisima. Dobitnica je nagrade Milan Bogdanović za najbolju književnu kritiku 2010. godine. Članica je Srpskog književnog društva. Knjiga njenih eseja iz savremene srpske proze, Patologija junaka, nalazi se u štampi. Živi u Zemunu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)