Irena Plaović

Vodenom linijom

.

.

.

Put u selo

.

Eto te
Posuta hramovima
Tegliš dušu po krevetu glumeći jogu
Neka su groblja pojela čitava sela
Igramo fanki
Trule nam šije pod amovima
Ljubimo koljemo
Nežno razapinjemo s nogu
Kuvamo neka dosta pikantna jela

Jedem ja njega onako
Ispečenog i mrtvog
Jede i ono mene

Okadili smo sobu
I sad se ništa ne čeka
Pronašli smo na netu
Očenaš pa sam naučila
I očitala umesto Oca ‘88
Kome te nedelje nije
Dozvoljeno da služi
Kad sam se rodila deda je
Isto zaklao prase
Zvalo se vitez Koja
Ono je, kao i crtać,
deo bistrog detinjstva
što se sad vidi na slikama
okruženo tim uporno
rastućim brojem mrtvih

.

.
Četiri dana 

.

Prvo čisto popodne

Sve je na svetu tužno i jasno
Zakopane mačke, spaljeni psi
Žena s kosom u vis koja u talogu bdi
Turobno sam se vukla poznatim putevima
A za mnom stid

Prilično prazan dan

.

.

Drugo popodne bez jutra

Sad se rasproleće ubrzano
I kucka sunce na samrti
Taktove tvog samoprekora
Ništa mi nije na pameti
Od isprobanih lekova
Znam da je donji deo neba baš zlatan
I da nijedan platan više u mojoj ulici nema ruke
Sinoć je strašna teskoba sišla na ključne kosti, sušila dlanove
I nešto izduvano umesto mene je ušlo
U spasonosni zeleni šardone
Posle su bile pištaljke, revolucije
Uopšte, sve

.

Mekše kasnije veče

.

Blažen je poraz ponovi dvaput tu pouku blažen je poraz
I blago je popuštanje
Ustupi se još jednom taktovima
Retko po martovima kaplju ovakva proleća
Teško se međa pomera u dugim godinama strašno se teško stvara vrednost događaja
Mnogo treba da odzvanja mnogo da spaja umoran život pomisli
Teško samoća domisli to što se pruži pred nama kad jučerašnja tama strepnje postane neka nepredviđena uteha
Jedino nemoj zamišljati
Da će da utrne plašim se

.

.

Vodenom linijom

odlomak

.

………………………………………………………………..Kad gledaš desno

.

A dalji tokovi obično vode u katran
Dimnjak što raste ponosit iz marine u kojoj umesto
Čamaca privezana spokojno diše prljavština
I iza toga rta sa pogledom na blisko premošćavanje
Na naš daleki komšiluk
Više nema koračanja
Čelična mreža poslednjeg tla
Za nepodnošljivo probuđene
Imenom otrovnih nekih isparenja i tuđih ljubavi
Nigde surovija boja naše nasušne nemani
Koja se nagutala skokova za smirenje
Pa ipak još ponegde
Izbljuje vir
.

.

. 
Temelji

odlomak

.

I svaki put je isto: uđem u nešto vedro
posolim sedlo i trnem. A nesigurna mrka cediljka prvog oblaka
ne ume da me prostre. Za goste malo jače štipaljke malo tvrđa plastika zategnuta u slatke žice
za proste šećerne žile malo kamena malo bašte
Zujite meka umiruća čudovišta jedino kraste ne ostavljajte
Budite zastoj crnog punjenja jednog stomaka gadljivog na javu
kosti stvarnosti već odrođene od kiselog mesa sna; smrde na pripadanje

.

.

.

.

.


Irena Plaović

Rođena u Beogradu 1992. Završila je Filološku gimnaziju, smer za italijanski jezik, i Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu, gde sada radi kao asistent na Srednjovekovnoj književnosti. Na doktorskim je studijama srpske književnosti. Pored naučnih članaka, piše eseje, pozorišnu kritiku i, najčešće, poeziju.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja