Dragoljub Pavlov

Vrt

Sodadžija

kad ujutru jarko sunce sine
i magla se sa bagremlja vine
kada vetar na ulici mine
i otklopi šaku zavetrine
sodadžija s kolima od gline
sodadžija sa konjem da zine
kad sa bine siđu balerine
i cvetaju južne karoline
sodadžiji srce tad se vine
izvije se plavo u visine
u nebesa i tu se raspline
sve u sitne mehuriće fine
i on tako usred jutra gine
ostadoše još kola od gline
i konj koji od umora zine
nad dušom mu zgusnuše se tmine
osta samo prazno paklo drine
dospe miris stare karoline
kad ujutro jarko sunce sine
i obasja zahrđale šine
.

.

…………………….. .Otvoren grad

.
zlatan nevidljiv prah
lebdi
lice iscrtava
iskrivljuje sećanja
ulazim dok se kroz prozorje
nad otvorenim gradom suton zadihano svio

spokoj nestalih
miluje prst
što se beskrajno smanjuje a uvećava
još samo malo
pa će na glavu početi da mi padaju
vrele kapljice cveća
nenadno nestale
neme prastare kulture
orgijaju
na čistoj postelji
ludnica ili sanatorijum
čist torijum
sa ili bez natrijuma

ko magle ko razvejane lale
suludijummioksid lagano se širi
nad meandrima usporene svesti
zlatna nevidljiva prašina uokviruje kapke
misli otežava

čije je to rumenilo
prevrnuto plavetnilo
beskrajnih tišina što se približavaju
a udaljavaju
na razdaljini od oka do vrha nosa

dok ulazim dok se kroz prozorje
kroz obzorje
suton širi
silne lutke sitne slepe savršene
neuspele
providne i lepljive ko mehurovi
lebde pustim ulicama šarene se
ko meduze
klupčaju se migolje se legu
se

po usnulim balkonima
košuljice preobražaja grozdovima razbacane
vise prazne pulsiraju
oblaci nečujnih treperećih zastiru veo
nad golim kamenom
iz kojeg je ko pesak iscurilo vreme

teškovidljivi prah pritiska
misli usporava
dali se začauriti
vratiti se u seme
čekati gora vremena
sanjam o vetru i kiši
po kosi pljušti med
zlatna gamad mi na slepoočnicama sni
pokušavam da sanjam ceo svet
dok se kapci spuštaju ko otežala saća

na prazan otvoren grad
horde divljih leptirova

navaljuju
.

.
Terasa

.
sunce stoji
neki natpis visi
na terasi na stanici
burad smole
tromi dim niz moždine se sliva
u daljini sitan život maše
kipi penom bele cvasti

i tako nestasmo ko od pene da smo

možda ja i nisam nikad niko bio
život svoj sam
možda samo
izmislio

.

.
Izvan

.
ponekad noću u snu krenem tamo
ponesem čarape korpu i pedale
onda gluvo stanem nasred puta
vlažnih stopala od rose zaborava
stojim jer ne želim da se vratim
srećom konja sobom ne povedem
jer bi možda dugo morao da čeka
lete dani godine životi drvenim lagano
već susrećem hladan miris noći
gorčina orahovog lista zgusnuta u tečnost
korpu mi odnosi
gle tamni leptir me obilazi noć plete
sa potopljene svetiljke krilima mi maše
lebdim jer ne želim da se vratim
osećam ponovo onaj isti prostor
mogu li opet da udahnem onaj davni vazduh
nabijen raspadnutim svetlom
od vrtoglavice želja
nailazi nečiji osmeh spao sa usana
na talasu predosećanja
zastaje kraj mene
.

.
Okretaljka za tango

.
između los manđelosa
i mošorina
postoji okretaljka za tango
jedna jedina

ako je promašite idući peške
lagano za mislima svojim
verovatno će doći do greške
koje se pomalo bojim

umesto da partnerku savijete
preko kolena levog
vi ćete da je navijete
do usijanja belog

i kad već umorni i siti zvezda
krenete bosi kući
okretaljka toplinom gnezda
u zagrljaj će vas vući

jednom sam plesao sa četiri dame
u četiri godišnja doba
kraj mene stare vrdalame

igraše četiri groba

.

.
Putovanje za Peru

.
šešir štap mapa igra na drumu
vetar raznosi mirise putovanja
bio bi već red da krenem za peru
brod još nedovršen drvo još u gori ruda u planini
a ja već spreman oran za putovanje
nameštam šešir od slame dahom i rukavom
izvlačim sjaj na staklenom oku na punjenoj ptici
vežbam već korake za njihove igre
nestrpljivo čekam da vidim peru
izbliza
istina još sam u sobi ali okrećem se
jugozapadu
samo jedan korak
i već sam mu bliži

.

.
Gdinja

.
kad stignemo u gdinju tamo već jesen
podne otškrinut prozor anđeli od staniola
herkul stisnu čvršće zmiju pod pazuhom

kad smo došli u g dinju kasnog leta
bilo već popodne sunce svelo vitraži ustajali
herkul skoči sa kočije sa krikom
sa čipkane ograde prnuše gavranovi
cigle pečene kestenovi pogrbljeni mlako pivo
dočekaše nas trgovci žitom prerušeni u trgovce
ribom
herkul pođe sa njima ka krčmi više ga ne videh
produžih za gdanjsk po mraku
po tragovima od zrnevlja pojedenih od uspavanih
ptica

kad smo ušli u gđu dinju rano s proleća
beše jutro odsjaj noći još lebdeo nad grivom šume
sjahasmo priđe nam mlada žena bez pratnje sa perom
na šeširu vrana nasmejana sa ponosom na ramenima
obrati se herkulu na španskom reče

kad smo zašli u gospođu dinju meku zimu
ponoć preseče mesec mlak iza trepavica
jedva napipah spotakoh se sevnuh
dobih udarac sleđa izgubih cvet
ne videh sebe nikad više

.

.

Sećanje na Rusoa carinika

.

dok mi suva draga ispod lišća trune
druga mi se već u večnu ljubav kune
još se sećam
iz cirkusa čoveka od gume
predosećam
iz prašume narandžaste pume

.

.

Vratio je stolicu na mesto

.
vratio je stolicu na mesto
vratio se u zavičaj
nije više bilo stare kuće
više nije bilo starog grada
seo je za sto
prekoputa majske jeseni
naručio jednu sporu pticu
gde je ona sanjiva ograda
gde su one lišćanstvene lipe
uzeo je hartiju napisao
svet je bio lep
miš je bio slep
zatim naslov
dani davni imali su zatvorene oči

.

.
Vrt

.
onoga dana kada su mekroz staklena vrata
u vrt zeleni sproveli
skoro ne znah da sam živ ni ko sam
i da sam još jutra dok postoje
određen da lutam među drugim
obilazeći ih ni sam ne znajući zašto
i da mogu između sebe da lutam
često se napuštajući u gomili stvari
da ostanem nedovršen
kao
voleo sam drugove što su veleli devojke
iste koje i ja
o pa nekad morah da napuštam gore
da putujem na daleka mora
kad se vraćah al drugovi zarasli u travu
pa se pozdravljamo skoro podrugljivo

.

.

Čečilija

.
vrlo jednom davno lane
ja naslikah kuću jednu
skromnožutu neuglednu
a nazvah je još preklane
bagremlje kraj barutane

i akvarel ovaj stari
u sebi kao da krije
lik presvete čečilije
i sve njene ženske čari
da nekažem one stvari

ja je sretah pored puta
koji vodi na pecanje
pa i sada kroz sećanje
kad mi noga tu zaluta
ona stoji pokraj puta

barutana kraj bagrema
herbarijum moje duše
gde se venci snova suše
bi u fišek zavijena
i nekuda odnesena

da se u njoj brižno čuva
sitno seme od šeboja
kao barut davnog boja
eksplozija cvetna gluva
nad šebojevinom duva

.

.

.

.


Dragoljub Pavlov

Rođen je 26 jula 1940. u Vilovu, završio gimnaziju i Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. Knjige: e "Čečilija", "Vršidba i gozba", "Okretaljka za tango" i "Dunavska". Samostalne izložbe slika: Novi Sad 1964., Bečej 2006., Srbobran 2006., Novi Sad 2010. Zajedno sa Borom Vitorcem izložbe foto dokumentacije i kratkih filmova inicijalnog performansa. Živi u Novom Sadu gde drži poljoprivrednu apoteku.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)