Julijan Kornhauzer

Zbogom, mašto moja

.

.

Zastave

.
Pragovi su se tiho krunili, u plamenu
gorela su stepeništa. Ne boj se, laži, laži
uvek, rado će ti poverovati. Dakle,
pronašao je sebe, veša bele zastave.
U prozoru oči kao veverice beže
u mrak.

.

Sneg

.
Gledaj: ja sam crkva. Sneg zvoni za uzbunu
u postelji reke iglice krvi, sveštenik gori
za nas. Gledaj: ostao mi je još metak
zime, opaliću ga sebi u slepočnicu, pa neka
umrem iza zida večeri, smej se dok vreme
stoji kao vojnik.

.

.

Dom

.

To nisu više te klupe, kašike, jelka
pod prozorom, ustanite sve ptice
smrti. To nije više taj dom, sneg
sve crnji, tragova nema,
raznobojne krede razbacane su po podu,
beli list hartije. Vesla pokrivena
zastavom. Sirena zavija u pet ujutru,
zemlja, zemlja. Brže. Pogledaj koliko je
paste za obuću, slamenih šešira,
Čarli Čaplin s nožem u grudima.
Plovimo, prijatelji, zemljo okrenuta,
plovimo nekuda, stalno nekuda.

.

.

Poezija

.

Poezija mi nije potrebna da bih disao
niti voleo, niti usne grizao, da bih se rasplinjavao
u gradu, bolu, kriku, ubijanju. Poezija
mi nije uopšte potrebna, hvata me
za grlo šakom papira, cedi se suva
krv aforizama, sive oči postulata zatvaraju
se, otvaraju, gluho dozivanje pohoda iza
barikade, koja će se izgraditi uvis, stvara
u njoj male stanove za doseljenike.
O, ne, poezija me gleda kao prestrašena
životinja, zalupite vrata, razleteće se
stvarnost, skromna radionica neposrednog
lirskog pesnika, koji gaji polemike za
bolja vremena. Poezija, prljavi hotelski peškir
koji prelazi iz ruku u ruke i miriše
stalno na isti sivi sapun. Kako je dobro
izdržavati se od smrti, koja trenira
duge staze na Medison Skver Gardenu,
i verovati, da je to metafora koja obezbeđuje
poštenu besmrtnost.

.

.

Kad ugledaš gomilu, vraćaj se brzo kući

.

Kad ugledaš gomilu, vraćaj se brzo kući
uneće te u plamenu državu,
zaustaviti dah, odvesti s one strane brave
bespomoćnosti, otvoriti dućane srca. U kući te
čeka antikomunizam, ostava
puna zimnice. Ni levo,
ni desno, upozorava te deda koji je
preživeo dva rata i zna šta govori. U stvari,
ako ginu ljudi u nekom stranom gradu,
koji posećujemo za vreme raspusta, možemo
mirno da sednemo za demokratski ručak
i čekamo šta će biti. Eventualno da objavimo štrajk glađu.

.

.

Otvori se kao čašica cveta

.

Otvaram dlan
Dlan k’o dlan
Otvaram srce
Zatvoreno

.

.

Svakog sledećeg dana

.

Čekam svaki sledeći dan
s nadom da ću saznati nešto
više o svetu. To isto svet
govori o meni.

.

.

Igra

.

ne znam ali da li treba da znam
kad ni drugi ne znaju
ne govorim ali da li treba da govorim
kad ni drugi ne govore
ne brinem ali da li treba da brinem
kad ni drugi ne brinu
ne razumem ali da li treba da razumem
kad ni drugi ne razumeju
ne očajavam ali da li treba da očajavam
kad ni drugi ne očajavaju
ja to su drugi

.

.

Presuda

.

Zbogom, mašto moja!
Volt Vitmen

zbogom pesme ne mogu više
da se vratim vama
moje nalivpero previše je oštro
uvek sam hteo da o tuzi pišem
a stalno sam pisao s mržnjom
nisam video ni zelenu travu
ni dečaka koji stoji na mostu
daleko su bili vrtovi reka se skrivala
iza brda moje pero je bilo nestrpljivo
pesme su vikale i trčale glavačke
a sada zbogom moje lepe godine
put kojim sam išao je zapleten
i zavojit hteo sam samo istinu da govorim
jedni su govorili da je to hrabar čin drugi
da je to premalo najzad ubedili su me
da je to opasno sada slušam kako
u snu diše ćerka moja poslednja
slobodna pesma

.

.

bilo pa prošlo

.

bilo pa prošlo
između bilo i prošlo mala bela pukotina
uski klanac pauza koja ništa ne znači
a toliko se toga dogodilo
usponi i padovi osećanja
predviđanja koja plešu u snovima
susreti na brdu i na rubu šume
bilo je nešto verolomno ali puno nečeg neznanog
prošlo je jer se nije zatreslo iz temelja
malo je bilo malo prošlo
dugo je bilo
prošlo je jednom dva puta
a unutra suva trava dotaknuta sunčevom kosom
manastir kraj reke zloslutno tutnjanje voza
sitan šljunak na putu u dolinu

.

.

Dve reke

.

Nad vodom i u vodi, na vodi
moje nevreme i tvoja harmonija
dozivali su se nemo.
Da, sve je slično jedno drugom:
Reke, mostovi, sudbine.
Isto voće na tanjiru i isti
zagrljeni ljubavnici sanjaju o budućnosti.
ne postoji ni jedna druga stvar drugačija od te,
koju smo upoznali jednom davno, igrajući se
u vrtu, pod nadzorom roditelja.
Teče ta ista, zelena, gusta voda,
nad kojom stojimo sada ovde, na dalekom kontinentu
i tamo, gde cveta jorgovan i tvoja spretna šaka
otkida suvi listić s geranije.
Dve reke utiču jedna u drugu
kao šareni, tromi leptiri, pijući halapljivo
svoje okrepljujuće sokove, sokovoe planinskih jezera,
izlazećeg sunca i dečje, otvorene ljubavi.

.

.

Origami

.

U vozu iz Krakova do Osvejenćima
troje mladih Japanaca
prave origami
ubijajući vreme.
Prolazimo pored brda i šuma,
a labud od hartije
sanjivo gleda u travu
kako gori.

.

.

.

Sa poljskog Ljubica Rosić

Izbor sačinila Birsena Džanković

.

.

.

.

.

 


Julijan Kornhauzer

Rođen 1946. godine. Poljski pjesnik, esejista, romanopisac i prevodilac. Dobitnik je brojnih nagrada za književnost u Poljskoj i inostranstvu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)