Vida Ognjenović

Žena je zagonetka

.

.

…..Vida Ognjenović, književnica i rediteljka. Rođena je u Dubočkama pored Nikšića. Osnovnu školu završila u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine. Radila kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Objavila je četiri knjige proze i sedam knjiga drama. Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.

.

.

Vaše najranije sećanje?

Kako mi se dopadalo kako zvuči reč: Drina, koju sam čula kad sam imala možda tri godine, a nisam uopšte znala šta ona znači.

Najveći strah iz detinjstva?

Mrak i bubašvabe.

Najdraža igračka?

Moj pas kome sam pravila ogrlice od maslačka, lišća i  trešanja.

Koje slovo Vam je bilo najteže?

DŽ. Ali mi se jako dopadala vežba iz bukvara koju i danas pamtim: Džana plete Džaferu džemper. Džafer kaže: Džano, Džano, što mi nisi oplela i džep. Moj nastavak tog teksta dobio je na času veliku učiteljicinu pohvalu, a glasio je: Šta će mi džemper bez džepa, a gde da stavim sve moje džidža-bidže.

Kako ste doživeli Robinzonov povratak?

Bilo mi ga je žao, jer sam se bojala da mu niko neće verovati šta je sve preživeo.

Koje su Vas ruke hranile?

Najviše bakine, ali nisam bila baš orna na jelu, zato ni danas ne spadam u gurmane.

Da li prelazite preko uvreda?

Nastojim da nikad ne zaboravim dobro koje mi neko učini, ni nežnost kojom me obasipa, a uvrede su traš, neke zastarevaju, neke se poreknu same, poneko se izvini kad tad, pa ne pravim neki fajl…

Šta je Vaša najveća nada?

Da neću umreti kao povrće.

Čega se stidite?

Svoje plahovitosti.

Da li je zaborav lekovit?

Nije, zaborav je lagano nestajanje.

Čemu pamćenje?

Pamćenje je pohranjivanje iskustva i znanja. Služi životu, kao svest o sebi i drugima..

Šta zamerate prijateljima?

Nekima zameram što nastoje da me preprave, odnosno da me ubede u neke stvari, a ne vide da je to moguće isto koliko i sečenje magle na kocke.

Imate li neprijatelje?

Ne verujem, jer šta bi kog đavola nekome trebao taj napor.

Šta je najvrednije kod muškarca?

Muževnost i hrabrost.

Šta je najskrivenije u ženi?

Sve, žena je zagonetka, nas treba stalno odgonetati.

Grad koji Vam najviše znači?

Beograd.

Rečna, morska ili jezerska voda?

Kisela, sa mehurićima.

Teško li je sa glumcima?

Inspirativno, oni su stvorenja visoke osetljivosti.

Teško li je sa piscima?

Da, ali ne daj Bože bez njih.

Šta pitati Sofokla?

Da li bi i posle tolikih milenijuma ponovo napisao stih: Pun je sila svet, al ništa od čoveka jače nije.

Kako čitati poeziju?

S punim poverenjem. U poeziji su mnogi  damari i ovoga i sveta koji nas povezuju sa stvarima o kojima naš duh i ne sluti, da parafraziram Hamleta.

Da li je film iscrpljen kao umetnost?

Nije, mada je u opasnosti ako se ne izbavi od trivijalne priče, s tri vica, nekoliko citata iz mekih pornića i šablonskih dijaloga.

Da li je teatar ostao bez uticaja?

Ne bih rekla. I dalje se društvo plaši te vrste slobode.

Može li se ekonomija podrediti umetnosti?

To su dva merila, različite su monete. Umetnička vrednost se ne može izračunati, svaki račun u vezi sa umetnošću je proizvoljan. Umetnost je nemerljiva dakle daleko je iznad ekonomske moći.

Šta nikada nikome niste rekli?

Nikada nikome nisam rekla: mrzim te.

Šta je ljubav?

Merilo punoće života.

                                                           Razgovarao Enes Halilović


Vida Ognjenović

Književnica i rediteljka. Rođena je u Dubočkama pored Nikšića. Osnovnu školu završila u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine. Radila kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002). Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999), nagradu Statueta Joakim Vujić (2001). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju. Prevođena na mnoge jezike. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)