Slavoljub Marković

Žene

 

ŽENE PEVAJU

     Slušam žene dok žanju i pevaju, štiteći lica maramama, dok im lepršaju rukavi; pevaju dok tope konoplju, zadignutih suknji gaze u vodi.
…..A onda su prestale da pevaju.
…..Mnogo godina kasnije, dok čitam o ženama koje pevaju, sećam se onih žena koje sam poznavao, i kao da su one moje vlasništvo na koje sam zboravio.

 

 

ŽENE KORAČAJU

     Te devojke koje su obule nove cipele, samo za sabor, vraćaju se kući noseći ih u rukama, bose koračaju nažuljanih stopala po toplim barama tek pale letnje kiše.

   Kako su bili lepi, njihovi listovi, dok su jutros koračale na štiklama, uvijajući kukovima, po tek asfaltiranom putu.

 

ŽENE U PESMAMA

     Sećao sam se žene koju sam sretao šezdesetih godina XX veka, u hladnoj iznajmljenoj sobi, sa lavorom, kanticom sa česmom za umivanje, koja je napustila svoju kuću, došla u grad, da bi se zaposlila i po mogućnosti udala.
…..Svakoga dana, posle posla, umiva se ukosnicama podižući kosu, sa ostatkom sapunce na vratu i iza ušiju.
…..Kupajući se subotom popodne, u plehanom koritu, čujem kako lupa lončetom dok se posipa. Kasnije sedi na ulaznim stepenicama, na suncu sušeći kosu.
…..Onda je vidim nakinđurenu, okićenu vašarskim đinđuvama, sa kosom oblikovanom u punđu, štrunfama pridržavajući čarape, da ne bi skliznule niz butinu, kako odlazi na igranku koju organizuje sindikat.
…..Tamo će nasrnuti na nju, kakav nezgrapni radnik, koji živi u radničkoj baraci, iz treće smene, koji će se već sutradan pojaviti u njenom sobičku.
…..Gledao sam kako trpi poniženja, da bi se udala za udovca ili raspuštenika, i video je kasnije otromboljenih usana, visnule zadnjice, dojki prignječenih prslukom. 1)

.

.

RAZONODA

   Da bih opisao tu ženu pitam se koju terminologiju da korisim; možda čak posle toliko opisa žena jednostavno vidim na koga ona podseća, pa samo da iz tekstoteke kopiram opis?
…..Ne mogu sada da upotrebim izraz da ona potiče iz aristokratske porodice, pa da u tom svetu tražim opise ili da je iz nekog mondenskog i snobovskog sveta; udata gospođa koja je još u ljubavi s jednim mladićem; ne zna šta nadoknađuje tom vezom. Ne toga nema.
…..Upotrebiću jednu važnu reč. Sistem i simbol. Kôdôvnik u sistemu značenja ili sistemu stereotipa; sociolekt, ponekad razumljiv samo njegovim korisnicima.
…..Posle moje nedoumice, ona je osluškivala ljudski govor; bila je ogrnuta osunčanim telom ljubljenog mladića, sa otvorenim očima; posvećenik sunca, grejač sopstvenog srca; njen je putokaz sunčana strana sveta, medonosni nektar i ambrozija, trpeza sa plodovima cveća.
…..Želela je da ode i ostavi je. Plašila se ekcesa. Davno je već nestala poslednja sigurnost. Vera je sasvim uništena. Trajemo koliko nam traju tela. Raj i komunizam zamenjeni su komunikacijom – razonodom. Seks razonodom?
…..U groblju sajtova gde se nalazi niz zanimanja: lekar, bankar, pukovnik, zavodnice, stoji i kurve. Ali umesto reči o njima stajale su fotografije žena koje su vremenom zamenjene fotografijama poznatih glumica; ostaće nam samo u sećanju njihova lica.

 

 

VREME

     Vratio se na nekoliko dana u rodni kraj. Obnovio je svoju staru kuću. Podsećala ga je na detinjstvo i svoje pretke. Međutim, nije bio prilagodljiv; došao je u sukob sa meštanima, posebno sa mladima. Nije bio ni uticajan; meštanima nije mogao da pruži nikakve privilegije, u glavnom gradu.
…..Maltretirali su ga.
…..Šta će u selu?
…..Pretpostavili su da ga je ostavila žena pošto nije došla sa njim. Rugali su mu se da je Beograđanin.
…..Jednom je stajao u telefonskoj govornici, slušao je kako pada kamenje; polomljena su stakla govornice.          Gađali su ga omladinci skriveni iza zgrada. Na sreću, ostao je nepovređen.
….Neko je čuo njegovo negodovanje. Pretio je bacačima kamena. Pružio mu je ruku. Bila je to konobarica. Pitala ga je šta će u toj ruševini. Rekla mu je da zna, da je kolega sa njegovom ženom; vest se brzo proširila. Rekla je frazu da muževi poslednji saznaju za neverstva svojih žena.
…..I Beograđanin je već znao za njihovu vezu, ali nije znao kako tu vest može znati konobarica. Možda samo sluti. Jednom je kolegu pozvao telefonom. Javila mu se sopstvena žena. Spustio je slušalicu, shvatajući da se zbližila sa njegovim kolegom; pretpostavio je da zato nije htela da pođe sa njim.
…..Bio je u dilemi da li da ode i pretuče ih oboje, ili da dozvoli vremenu da ono samo razreši njegove dileme?

 

 

KOMUNIKACIJA

     Na ivici arene, dok trešti cirkuska muzika, glupi avgust se premeće preko glave i krevelji. Zagleda se u raskrečene butine pozamašne žene.
…..„Gospođo, maločas je glupom avgustu nestala truba“, kaže joj.
…..Ako je ovo osoba ženskog pola podrazumeva se da ima polni organ.
…..„Budalaština gospodine. Kakva truba?“, kaže žena i vadi iz trobe poveći komad govedine. Izvadi i nož da bi rezala meso. Možda je bila deo putujuće cirkuske ekipe? Niko joj se od gledalaca nije suprotstavljao. Čak je i svetlo bilo usredsređeno na nju. Ko bi još i smeo da je izbaci napolje.
…..„Zar vi, gospođo, ne čitate enciklopediju. Otkada klovnovi jedu kuvano meso?“, pitao je klovn.
…..Smeh publike, komešanje, nedoumica… pretili su da prekinu predstavu, izazovu tuču, što bi dovelo do toga da vlast zabrani boravak cirkuzanata i na periferiji grada.
…..Naiđe direktor cirukusa. Pokloni se gospođi, predstavi se i reče:
…..„Vi, gospođo, ne gledate program nego vašem mužu spremate večeru!“
…..Zbunjena žena, pogleda torbu na stolici, komad mesa koji je rezala, okupljene ljude oko sebe, reče:
…..„Pošteno sam platila ulaznicu.“
…..Bila je to starija gospođa, gledala je sagovrnika koji je bio diretkroski obučen, što je podrazumevalo da je u novom odelu, sa kravatom, elegantan. Dopadao joj se. Povremeno starije žene kažu same sebi: „Pogledaj, lep muškarac. Kako onu stvar ne ponesoh sa sobom. Još kada bih uhvatila zornjaka.“
…..Direktor je sada mogao da bira: da povede ženu sa sobom ili da se raspravlja sa njom.
….„Da se pomirimo“, reče joj direktor. „Dajte mi vašu šerpu a izrezaćemo meso za vašeg gospodina.“
…..Direktor, da bi se spasao blamaže i nastavio predstavu, pođe sa damom. Uđoše u njegov umetnički furgon.

.

.

URBANA TEMA

     ..Pošto su se životinje izborile za sva životinjska prava, ljudi, njihovi saborci, počeli su da razgovaraju sa njima; razgovaraju sa pticama koje sleću na oluk, sa mačkama dok mauču na terasama, sa psima koje izvode u šetnju.
…..„Ko je sve ovde gazda, bedni ljudi?“, pita majmun u kavezu, dok ga majmunica čisti od parazita.
…..Većina dece, i poneki stariji gledalac, ućutali su pred tim prizorom.
….„Pitam ja vas…“, izvuče se majmun iz majmuničinih ruku, okrenuvši zasmejanoj publici, golo, jadno, smežurano dupe.
….„Gazda je otišao…“, reče jedan dečak.
….„Dabome kada vi đaci oštrite olovke, pa nas onda risujete na časovima likovnog“, odgovori majmun.
…..Devojčice zagalamiše, pa se sramežljivo udaljiše. Ostade samo jedan hrabri dečak, jedna sredovečna žena, i nekakav starac. Majmun je mokrio u kavezu, dok se majmunica izmotavala.
….„Ljudi stigli na Mesec a mi se još mučimo oko kvadrature kruga“, reče jedan penzioner.
….„Gospodine, moj otac je takav vrhunski sportista da hoda nogama po plafonu“, kaže dečak.
….„Bože, ljudi, pomozimo majmunu. Otvorimo mu vrata“, kaže sredovečna usamljena žena.
…..Lakomisleni dečak otvori vrata kaveza. Izađe majmunica. Uhvati dečaka za ruku pa reče: „Vodi me tvom tati, sportisti!“
….„Hajde, gospodine majmune, slobodni ste. Izađite da izaberete novog gazdu!“, reče sredovečna žena.
….„Ne razumete se vi ljudi u majmunarije! Ostavite moju suprugu da ide drugu sportisti. A vi, gospođice uterajte vaš bicikl u kavez jer sam željan ljubavi“, reče majmun jednoj gospođi.
…..Kakva je ovo idila; majmunica ode sa dečakom da je predstavi ocu, sportisti.
…..Mamjun ode sa devojkom koja je vozila bicikl; gurali su ga sada smejući se jedno drugom. Majmun joj je govorio da ipak ne bi trebalo osloboditi sve životinje; bar ne one koje su neprijatelji majmunima – poješće ih; slobodni majmuni neće moći da se brane.
…..Jedna žena je htela da bude majmun; nedostajao joj je gazda. Prepoznala me je i nasmejala se. Namignula mi je.

 

[1] i u pesmama Ljubomira Simovića.

Ona se zatim umivala u svojoj hladnoj sobi

sa sapunicom u ušima i na ivici kose

zatim se dugo oblačila

dok je loza češla zid te opustele kuće

i promicalo nebo puno brzih oblaka

 

[2] On ima ulogu sredstva socijalnog raslojavanja, često odstupa od standardne norme i odlikuje ga sklonost ka stvaranju različitih neologizama prouzrokovanih najčešće potrebom da se bude moderan u svakom, pa i jezičkom smislu.

 

[3] „Da li je ova priča po Frojdu?“

„Ne! Po Frojdu je seks patologija.

Ova priča je po Vuku Karadžiću. Zdravo! Narodnjački!“

„Ma, ne! Žele sve što je napisano da pretvore u stvarnost, pa i izmišljeno!“


Slavoljub Marković

Rođen u Jakovlju. Živi u Beogradu i radi kao profesor matematike. Objavio četrnaest propovjedačkih knjiga. Uređuje književni časopis "Priča".

Sva prava zadržana © 2016-2017 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)