Article Category: Proza

Egzemplari

Egzemplari

.

.

.

Truhiljo i Aljende

.

Čekam paelju i omil­jenu pes­mu, a onda ću da ustanem i ras­pal­im Ortegu posred one nje­gove pas­je face, režao je Truhiljo, tamnoputi mornar iz Kadiza, koji, kako kaže, svakog dana očeku­je brod iz Seute i pedeseti cen­timetar oko bicepsa.

Aljende ga je slušao ravn­odušno, grick­a­jući mančego, a kad je pod svad­bars­ki šator ule­teo gol­ub, nije čekao ni tre­na, ustao je i poz­vao Frančesku na ples.

.

.

Živ­ka

.

Dvade­set god­i­na sto­ji na terasi i pilji u širo­ki bule­var pod sobom. I sve do sad, do kur­toaznog pitan­ja sa susednog pro­zo­ra, ama baš niko da se zain­tere­su­je šta to vidi u haotičnoj šara­di brun­dan­ja i piske:

– Gledam ljude u koli­ma, na motori­ma i bicik­li­ma… sa ovog mes­ta ih vidim najbol­je, čak i one u punoj brzi­ni… kad bih stavi­la naočare, čini mi se, mogla bih pogled da im uhva­tim… i za sve ove godine, niko da se provoza go… a ja i moj Živo­rad smo se na Tomo­su vozili po bedemi­ma Morave, po ceo dan, gore-dole, goli…

.

.

Emilio  Kalderon 

.

Cirkus­ki artista Emilio Kalderon, neustrašivi hodač po žici, započin­jao bi večern­ju molitvu za vreme tuši­ran­ja da bi je s »Oče naš« privo­dio kra­ju dok bi prao zube ili presvlačio posteljinu. Za Kalderone je odu­vek važi­lo da ne mir­išu dan­gubu, a Emilio je bio tip­ičan egzem­plar svo­je loze.

Tako jedne noći Emilio usni neo­bičan san – sebe nasred žice razvučene između dva oblakodera, nad glava­ma hil­jadu zabezeknu­tih lju­di, i kako mu odjed­nom Gos­pod puš­ta desnu ruku da bi pomilo­vao neke dokone starice u kat­e­drali Sen Deni što mu se usrd­no mol­jahu. „Ma, pusti, Bože, sad te ba…“ viknu uspaničeno zaljul­jani Emilio i trže se iza sna.

.

.

Karn­era 

.

– Mož­da pređem na lulu – onako za sebe, mrml­jao je Karn­era, lev­oru­ki teškaš, koji već god­i­na­ma ne priča o bok­su, dok je nesig­urno zav­i­jao duvan Zlatne Virdžini­je. Dan je vezi­vao užad za dokove večeri, senke bacale svo­je mreže k istoku.

– Sni­mi ovu dvo­jicu, dečko. Po hodu vidiš da su niš­tar­i­je. Upadlji­va ležer­nost bez pokrića. Čist fol! Veličine ne hoda­ju, već klize, neprimet­no i prirod­no, kao tankeri po moru! – gov­o­rio je Karn­era, dok sam ga u kolici­ma gurao niz park.

.

.

Mar­i­ja 

.

Sasvim obič­na sce­na u kalei­doskopu sce­na koje su se tog popod­ne­va, kao reke kroz ravnicu, lenjo odvi­jale svo­jim tokom:

Kos­mati pro­fe­sor književnos­ti sedi na klupi ispred škole i puši. Časo­vi su u toku. Iz beton­skih vufera gra­da pul­sira živ­ot omeđenih. Kraj Kos­matog pro­lazi Mar­i­ja, ćudlji­va Ciganči­ca – pobe­g­ul­ja i zabušant:

            • Uži­vate, profesore?
            • Mog­lo bi se reći, Marija.
            • Još da je kiša i da ste na nekoj liva­di, bosi…

I tako… sasvim obič­na sce­na… stvari teku svo­jim tokom… jedi­no je Mar­i­ja, ota­da pa dove­ka, garan­to­vano pro­lazi­la književnost.

.

.

Maradona

.

            • Ja sam dru­gi najbolji fud­baler u dru­goj smeni, dok je prvi tim s pro­fe­sorom na turniru u Beogradu, a IV1 na praksi!
            • A Pik­si?
            • Pik­si nije u školi, slavi Sve­tog Luku!

.

.

Hadži Zdravković

.

U suš­ti­ni, Mag­daleni se niko nika­da nije ni sviđao, ali pri­liku da je oslovl­java­ju „gospođo Hadži Zdravković“, nije bilo šan­si da pro­pusti, zgra­bi­la ju je kao što oglad­nela mač­ka gra­bi ran­jenog vrap­ca i oduševl­jeno se udala za trgov­ca Velj­ka Hadži Zdravkovića, inače amater­skog tenis­era, koji se od uzbuđen­ja obavezno zajapuri i prdne kad servi­ra na brejk-lopti.

.

.

Nego­v­an 

.

Nego­v­an je bio jedan od onih koji se čitavog živ­ota spotiču o isti kamen, zbog toga je vaz­da kas­nio, nailazio na spuštene rešetke i trepćuća svetla.

Ali Nego­v­an je na ovom sve­tu boravio pes­nič­ki i vre­menom je zav­oleo sva­ki svoj kamen. Pre­puš­ta­jući se padovi­ma, osećao je da bi ga u suprot­nom neka ram­pa zasig­urno ras­palila po glavi ili bi podle­teo ravno pod voz.

.

.

Nen­si

.

Pre nego što poruči, prvo se malo pre­mišl­ja, potom zamoli da joj osminu iseku na šes­naes­tine. Zatim na pitan­je „želite li još neš­to“ odlučno kaže „to je to“, pa se, potom, polazeći, pre­domis­li i zamoli da joj u drugu kesu zapaku­ju isto. Kad stigne kući, sve četiri šes­naes­tine izruči u jedan oveći tan­jir i nate­nane sve pokusa. Onda u jed­nu kesu istrese mrvice, zguž­va izmašćeni pekars­ki papir i sal­vete, a u drugu puhne, steg­ne pri vrhu i pljesne o dlanove, jako – da pukne!

.

.

Lju­ba oblak

.

– Nisam hteo da se ubi­jem, veru­jte mi, ne pos­to­ji nijedan razlog za tako neš­to – objašn­javao je psi­ho­logu svoj skok sa trećeg spra­ta Lju­ba Oblak – kao i obično, zapalio sam cig­a­re­tu na kuhin­jskom pro­zoru i zurio u pro­laznike pod sobom, bez i jedne jedine mis­li, među­tim, kao nika­da do tada, zaista, nika­da se tako neš­to nije dogodi­lo, spo­radično da, ali nika­da u tolikom bro­ju, kao na traci, ili mod­noj pisti, pro­lazile su poda mnom tako krup­ne žene, sa grudi­ma bujn­im kao jas­tu­ci na nadu­va­van­je, ili lopte za pilates, ili neš­to slično, ne znam sad, i ja, pros­to, mis­lim, ust­vari, stvarno ne znam šta sam mislio…

.

.

.

.

.

Gospodin Predin

Gospodin Predin

.

..

.

Bilo je kas­no popodne. Mrak je već uve­liko pao. Hvatao ga je san kada je začuo zvono. Poželeo je da mu se samo učini­lo. Tiši­na. „Dobro je“, pomis­lio je. Ton­uo je u san. Lagano. Osećao je težinu tela i zamišl­jao je da gle­da u unutrašn­jost očnih duplji. Video je svo­ga oca. Nije imao više od tridese­tak god­i­na, kosa mu još uvek nije bila osedela. Nosio je plavu rad­ničku bun­du sa krz­nen­im okovrat­nikom. Bili su u rob­noj kući, raz­gledali ploče. Neš­to ga je trgnu­lo iz sna. Nije više mogao da se mis­li­ma vrati na oca. Usta su mu bila suva. Da li je to bilo zvono? Nije čak bio sig­u­ran da je čuo bilo kak­vo zvono toga dana. Nevoljno je ustao. Prišao je vra­ti­ma i posle kratke pauze naglo ih je otvo­rio. Napolju nije bilo niko­ga. „Glu­posti“, pomis­li. Niko­ga nije očeki­vao. Pokrio se ćebe­tom i pokušavao da zadrema kada je jas­no čuo zvono. Nam­rš­tio se i povikao „Ko je? Znate li vi, čoveče, koliko je sati?“ Odgov­o­ra nije bilo. „E sad je bilo dos­ta“, pomis­li i krenu ka vra­ti­ma. Ovo­ga puta, vra­ta su se sama otvo­rila i pred njim je sta­jao oniži čovek sa kačke­tom na glavi.

„Izvi­nite, da li ste vi gospodin Predin?“ upi­ta čovek.

„Gospodin svakako nisam, ali… Ko ste vi, dođavola? Jel’ ovo neka šala? Koga trebate?“

„Opros­tite, molim Vas, nisam želeo da smetam. Učini­lo mi se da sam čuo de me pozi­vate unutra, zato sam se uhva­tio za kvaku…“

„Dobro, dobro, pustite sad to. Ko ste Vi?“

„Predin“, odgov­ori čovek i pruži mu ruku. Nije se ruko­vao ni sa kim god­i­na­ma. Nije pri­h­va­tio pruženu ruku.

„Predin?“

„Da, Predin.“

„Izvi­nite, ali ne razumem. Vi ste Predin? Ili samo tražite Pre­d­i­na? Ko ste vi, čoveče? Nemam vre­me­na za ovo, stvarno…“

„Opros­tite, molim Vas… Rase­jan sam, ovo me je pot­puno poremetilo.“

„Šta Vas je poremeti­lo? I šta, kog đavola, želite?“

„Ne razumete, ali Vas ne kriv­im. I meni je bilo teško da razumem. Iskreno, ni sam nisam sig­u­ran da razumem. Ali dobro, da kren­emo ispočet­ka. Mogu li da uđem, molim?“

„Uđite, ali nemam vremena…“

„Razumem, razumem, svakako… Ali bojim se da priča nije kratka.“

„Kak­va sad priča, čoveče? Ne vre­di, uđite i objas­nite mi šta kog đavola hoćete od mene.“

„Zah­valju­jem.“

Pre nego što je ušao, nez­nanac (Predin ili kako već), obrisa cipele o oti­rač, onda se izu ispred vra­ta i uko­rači u kuću.

„Zar nećete uneti svo­je cipele unutra, pobogu?“

„A ne, to nikako, naši stari kažu…“

„Dobro, dobro, uđite već jednom.“

„Mogu li da sed­nem?“ upi­ta čovek. Već bi seo da po stoli­ca­ma nisu bile razba­cani crteži i skice.

„Sedite na krevet. Kafa?“

„Ne hvala, ne pijem kafu… U stvari, ni sam ne znam da li ne pijem kafu, ili sam samo zab­o­ravio da sam rani­je pio kafu.“ U tom trenutku izva­di parče papi­ra iz džepa i poče neš­to da traži.

„Pijem kafu, jed­nu dnevno, sa kakaom. Pijem i čaj, ali samo od nane, bez šećera“, poče glas­no da čita.

„Može kafa!“ sa olakšan­jem reče čovek i vrati papir u džep.

„Znači niste popili kafu od jutros?“

„E, vidite, to ne znam. Ali može čaj, od kamilice.“

„Jel Vi to mene zaje­ba­vate? Kak­va kamil­i­ca, Vi pijete samo nanu!“

Čovek se trgnu, uze pono­vo papir, „…od nane, bez šećera.“

„Dak­le, čaj od nane?“

„Da molim, bez šećera.“

„E jebi­ga“, pomis­li, „gde mu zapade ovaj čiča. I šta, koj moj, hoće? Ma pot­puno je prolu­pao, ne zna ni kako se zove. Ion­ako ne znam šta bih sa sobom, popiće­mo čaj i razlaz.“

„Ben­gin!“

„Molim?“

„Da, da, Ben­gin, mis­lim, ja sam Ben­gin. Pisa­lo je na papiru. Onda ste Vi sig­urno Predin! Pa da, sve sad ima smisla…“

„Gospo­dine Ben­gin, ili kako se već zovete, zaista ne znam šta Vi hoćete od mene. Pus­tio sam Vas da uđete, iako se niste najav­ili. Niti Vas poz­na­jem, niti sam ja taj Predin. Popiće­mo čaj, i kud koji. Razumete?“

„Zvoni Vam tele­fon gosn Predin.“ Tele­fon je zaista zvo­nio. Toliko se uzne­mirio da ga uopšte nije čuo. Teš­ka slušal­i­ca bake­litnog tele­fona je vib­ri­rala pri svakom zvonu.

„Krunić, izvo­lite. Koga tre­bate? Razumem. Da, sutra. Pet? Nije kas­no. Srećno.“

„O gospode, pa Vi niste Predin? Ali to je nemoguće, ja Vas znam, i Vašeg oca, star­i­jeg gospo­d­i­na Pre­d­i­na, nemoguće!“

„Smirite se. Da li želite med?“

„Ma kakav med čoveče, meni tre­ba Predin. Razumete li? P‑R-E-D-I‑N, šta tu nije jasno?“

„Dobro, dobro, polako, čoveče. Prosi­pate čaj po tepi­hu. Smirite se. Mogu li da pogledam taj Vaš papir? Mož­da ću uspeti da dokučim o čemu se ovde radi…“

„Da dokučite o čemu se radi? Dra­gi moj, mno­gi su pokušali, ali ne radi se o tome da bilo šta tre­ba raz­jas­ni­ti. Uko­liko niste Predin, nemamo šta da raz­go­varamo. Ili još gore, uko­liko se stidite svog prez­i­me­na pa ste ga naknad­no prome­nili, mis­lim, stvarno, to je tako… Do viđen­ja.“ Čovek poskoči i krenu ka vratima.

„Ama šta je s’ Vama? Gde ste pošli? Upad­nete mi u kuću, ne znate ni kako se zovete, niti koga tražite… Ama, zahte­vam objašnjenje!“

„Pre­d­i­na“

„Molim?“

„Pre­d­i­na tražim, rekao sam Vam već. Dobro ja znam koga tražim. Ali, kako kažete, Vi niste čovek koga tražim. Ili mož­da i jeste, ali ne želite da se zovete sop­stven­im prez­i­menom. Sramota!“

„Vi stvarno niste nor­mal­ni! Ja sam Dragoljub Krunić, kakav Predin? Sačeka­jte, molim, pokaza­ću Vam ličnu kar­tu. Bože, kako se to ga rani­je nisam setio.“ Otvo­rio je fioku i počeo da pre­tu­ra baca­jući na pod razne papir­iće i fascikle.

„Nije ovde. Ali sig­u­ran sam da sam je ovde stavio, dođavola. Pros­to ne znam šta da Vam kažem.“

„Nema tu šta da se priča. Nadam se da ćete se seti­ti svo­ga ime­na gospo­dine Predin. Mis­lim, ne sećam se Vašeg ime­na, ali sam sig­u­ran da ste Vi Predin. Za ime ne znam. Mož­da ste stvarno Dragoljub? Ali ne Krunić, zabo­ga. Predin. Vi ste Predin. Jer ako niste…“

„Napol­je! Sada je dos­ta, izlazite napol­je. Zvaću poli­ci­ju ako ne odete smesta.“

„Kako, molim? Izbacu­jete me kao kakvog propalicu. Pa znate li Vi uopšte ko sam ja?“

„Ha, ha, ha, pa ne znam čoveče. Upra­vo ti to i gov­orim. Ne znam ni ko si ni odak­le si. I ne zan­i­ma me – napolje!“

 „E moj Ste­vane“, uzdah­nu čovek, nabi svoj kačket na glavu i krenu ka vratima.

„Ste­van? Dak­le Vi ste Ste­van Ben­gin. Eta, rešis­mo mis­ter­i­ju. Do viđenja!“

„Moje ime je Rastislav Ben­gin! Ne veru­jete mi? Evo, pogleda­jte, sve je tu, na papiru sve piše!“

Pogledao je papir. Bio je to komad har­ti­je izvučene iz karo sveske, sig­urno veo­ma star. Već je požu­teo, bio je sav ispre­sav­i­jan i na sre­di­ni je bila veli­ka fle­ka od šol­je za čaj.

„Moje ima je Rastislav Ben­gin, pro­fe­sor kvantne mehanike u pen­z­i­ji. Rođen sam 3. mar­ta 1943. u Beogradu“. Nas­tavio je da čita, na papiru je neko­liko puta bilo dopi­si­vano, različitim olovka­ma, pre­cr­ta­vano i pod­vlačeno. „Predin, sin star­i­jeg Pre­d­i­na. Pron­aći ga i sve mu ispričati. Stari Predin nika­da nije sti­gao, neko mora.“

Sledeća dopisana beleš­ka bila je „Moravs­ka 93, tak­si“. Pret­postavio je da je stari demen­tan i da je napisao adresu kako bi mogao tak­si­jem da se vrati kući. Bilo je tu još nek­ih žvrljoti­na koje nisu bile čitljive.“

„Onda, da li Vam je sada jas­no? Mogu li dobiti svoj papir nazad, molim?“

„Na papiru nema niče­ga o Ste­vanu. Ko je Stevan?“

„Ste­van je Vaš otac, mladiću. Ste­van Predin, razume se. Mis­lim, Ste­van je otac mlađeg Pre­d­i­na, poš­to Vi tvrdite da ste Krunić. Dragoslav Krunić — nije nego!“

„Dragoljub! Dragoljub Krunić! Ja sam Dragoljub, ludi čoveće!“

„Mož­da i jesam lud. Ne znam šta mi je sve ovo tre­ba­lo. Da pređem ovo­li­ki put, a zbog koga? Pa Vi se stidite sop­stvenog ime­na. Ima li šta gore?“

„Izlazi! Ni reči više. Napolje!“

„Molim, molim. Ne znam samo kako noću spavate.“

Zatvo­rio je vra­ta i odmah ih zaključao. Otrčao je u kupati­lo i povra­tio. Dok se umi­vao, ose­tio je kako mu se niz leđa sli­va hladan znoj. Znao je taj osećaj. Izgu­biće svest za koji sekund. Mirno je legao na pod kupati­la. Kada je otvo­rio oči, tre­sao se. Pod je bio topao, kao da ga je gre­jao. Ustao je i zapalio cig­a­re­tu. Pono­vo je zazvo­nio telefon.

„Gospo­dine Kruniću, Ana je. Molim Vas, prim­ite moje izv­in­jen­je, neš­to je iskrs­lo, da li bis­mo mogli da odloži­mo sas­tanak? Jav­iću Vam se sa novim ter­mi­nom za koji dan, ako je to u redu.“

„ U redu.“ Spus­tio je slušalicu i zurio kroz pro­zor. Padala je kiša. Pus­to. Prošao je prazan autobus.

„Predin… Jeb’o ga Predin. Kak­va budala. Izgle­da da i pro­fe­sor kvantne mehanike može biti budala. Ako je on uopšte Rastislav Ben­gin.“ Pokušavao je da se seti svih detal­ja tog raz­gov­o­ra, uko­liko je to uopšte bio raz­gov­or. Poz­navao je neke Bengine, oni su se bav­ili uzgo­jem cveća. Imali su plan­taže u Holandi­ji. „Rastislav. Kak­vo je to ima uopšte?“ Išao je u školu sa nekim Ladislavom, to ime je bilo najbliže Rastislavu. „I ja sam lud. Dozvol­javam svakoj budali da uđe u kuću. Uma­lo čovek da me ube­di da ja nisam ja.“ Nas­me­jao se ovoj svo­joj mis­li. Ose­tio je glad. Legao je u krevet i nije mogao da zaspi.

„Kako noću spa­vate?“ odz­van­ja­lo je.

.

.

.

.

.

Uskrsnuće

Uskrsnuće

.

.

.

Kad je čov­jek ušao vrt, u trenutku kad sam poseg­n­uo za šal­i­com crne kave koju uvi­jek u to posli­je­pod­nevno vreme ispi­jam, ja sam se skljokao. Kas­ni­je mi je žena, pri­likom pos­jete u bol­ni­ci gdje sam se opo­ravl­jao od srčanog udara, ispričala da upra­vo nje­mu mogu zah­val­i­ti što sam još živ, jer je alarmi­rao sus­jede koji su poz­vali ambu­lant­na kola, pristigla sko­ro istočas­no s povratkom supruge od pri­jateljice. Sre­tan slučaj, reče mi, jer je nepoz­nati sti­gao u pravi čas, želeći se raspi­tati za put do prenoćiš­ta, s obzirom da je bio u pro­lazu kroz naš grad. Da, zab­o­ravio sam spomenu­ti, čov­jek je ušao u vrt kroz kom­pak­t­ni zid od debele opeke. Ne kroz dvoriš­na vra­ta, ne preko zida, već – kroz zid!

        Da ste tog posli­je­pod­ne­va bili na mom mjes­tu, uvjeren sam kako bi vam se desi­lo neš­to slično, ako ne i mno­go gore, s obzirom da sam kao umirovl­jeni fiz­ičar često pro­ma­trao slične stvari. No, dobro, ne baš kako lju­di pro­laze kroz zidove, već kako alfa-čes­tice pro­laze kroz poten­ci­jal­nu bar­i­jeru, koja je mikrofizikalni ekvi­va­lent zidu za nor­mal­no ljud­sko biće. Mikrofizika je pre­puna poja­va čud­nih, bol­je rečeno stranih makrosvi­je­tu u kojem obitava­mo, ali posve prirod­nih za mil­je u kojem se dešava­ju, a vrlo ih dobro objašn­ja­va znanost beskra­jno malenog svi­je­ta – kvant­na fizika. Zaista, taj nev­jero­jat­ni svi­jet izne­nađu­je ljud­sko biće i više od znanstvene fan­tastike. Tko je čitao Wellsovog „Nev­idljivog čov­je­ka“ teško da je mogao očeki­vati radari­ma nev­idljive avione koji lete nebom, a sig­u­ran sam da bi se slatko nas­mi­jao maš­tovitim, doslovn­im pro­jek­ci­ja­ma mikrosv­jet­skih poja­va u naš svakod­nevni svi­jet. Ili makar doživ­io srčani udar. Isuso­vo pret­varan­je vode u vino (prisut­no i u našim bir­ti­ja­ma), shva­ti­mo li kao par­a­dig­mu trans­mutaci­je mater­i­je, danas se svakod­nevno vrši u fizikalnim lab­o­ra­tori­ji­ma, da ne nabra­jam daljn­je pojave koji­ma su nam se pre­ci čudili. U osnovi, pojed­nos­tavlju­jem laici­ma, radi se o tome da su zbi­van­ja u mikrosvi­je­tu vjero­jat­nosne prirode, što znači da pos­to­ji niz kanala nji­hovih odvi­jan­ja, sva­ki s različit­om vjero­jat­nošću. Pa, dobro – pitat ćete – zaš­to onda čov­jek doživi srčani udar vid­jevši dru­goga kako pro­lazi kroz zid, s obzirom da smo svi građeni od najsit­ni­jih dijelo­va mater­i­je? Stvar je u tome, da što kom­plek­sni­je struk­ture grade ele­men­tarne čes­tice — a poseb­no s obzirom na utje­caj oko­line — vjero­jat­nos­ti nji­hovog indi­vid­u­alnog pon­ašan­ja se „poniš­tava­ju“ (ta poja­va nosi ime „kvant­na deko­heren­ci­ja“), ne na nulu doduše, ali kanali zbi­van­ja za makroskop­s­ki sis­tem ima­ju prak­tič­ki niš­tavnu vjero­jat­nost, te se pojave u našem svi­je­tu dešava­ju na jedin­stveni, za nas uobiča­jeni način. Dakako, to ne znači da nisam mogao dočekati nekog dru­gog pos­jetitel­ja ulazeće­ga kroz zid, čeka­jući još kojih mil­i­jun ili mil­i­jar­du god­i­na, primjerice.

        Tako sam, opo­ravl­ja­jući se, i nadal­je sje­dio u vrtu pijući kav­icu (ignori­ra­jući sav­jet liječni­ka, ali jed­nom se živi), svakako ne očeku­jući pon­avl­jan­je događa­ja, no doživl­jeno mi je dalo što­fa okrenu­ti svo­ja promišl­jan­ja u poneš­to drukči­jem smjeru. Mikro i makrosvi­jet u svo­jim svakod­nevn­im man­i­festaci­ja­ma toliko se raz­liku­ju da, uko­liko se i neka poja­va pro­bi­je u pro­s­tore našeg bivstvo­van­ja kroz bar­i­jeru niš­tavne vjero­jat­nos­ti, reg­istri­ramo je pop­ut čuda – pojave koja izmiče naučnom objašn­jen­ju — te smo u svo­joj zapan­jenos­ti i poz­na­van­ju psi­hologi­je lju­di uopće nesprem­ni da je izne­se­mo u javnost. Kao što ja čin­im pred vama, mada – priz­na­jem – ni vlasti­toj ženi nisam gov­o­rio o doživl­jenom. Dak­lem, bar­i­jera između svje­to­va – mikro i makro – ma koliko se to priv­id­no čini­lo, ipak nije nepro­laz­na. Lju­di malo brige posveću­je tim stvari­ma, glavno da ih umovi i tijela dobro služe, ne glede na nji­hov građevni mater­i­jal. Oni su mno­go zain­tere­sir­ani­ji, kroz cijelu svo­ju povi­jest neprelaznom grani­com dva dru­ga svi­je­ta. Svi­je­ta živih i svi­je­ta mrtvih, točni­je – njenom polupro­pus­nošću u nežel­jenom smjeru. Ipak, nije da nema prim­jera, od vre­me­na Isuso­va uskrsnuća pa u još daljn­ju prošlost, povrat­ka izuzetnih oso­ba iz svi­je­ta mrtvih koji su iz razno­raznih razlo­ga pos­jetili, vid­jeli i vratili se (što sug­eri­ra da im se ovd­je ipak više sviđa­lo). Sje­ti­mo se mitološk­ih Orfe­ja ili Her­ak­la iz grčk­ih mito­va, ili „poja­va“ uskrsnuća iz još udal­jeni­jih pred­kršćan­skih civ­i­lizaci­ja, uključu­jući budizam i židovst­vo (što, nasuprot uvjeren­ju neo­bra­zo­vanih vjerni­ka, gov­ori kako je kršćanst­vo odasvud potkrada­lo sve i sva za vlasti­to struk­tuiran­je, od čega ni islam nije imun). Kršćani čak pro­roku­ju masov­na uskrsnuća vjerni­ka u času Sud­njeg dana. Dak­lem, niz je „prim­jera“ s područ­ja religi­je i mitologi­je, koji gov­ore o povratku iz svi­je­ta mrtvih. Jeli to napros­to usli­jed zgoženos­ti lju­di pred kon­ačn­im nes­tankom, te si ostavl­ja­ju makar mrvicu umišl­jenih šan­si da se kad-tad povrate u živ­ot, ili…

        Kon­tem­pli­ra­jući u blaženoj tiši­ni vrta, dok je supru­ga čita­la knjigu ili preko slušal­i­ca (da me ne ometa) slušala glazbu, usre­do­točio sam se upra­vo na taj „ili“. Sad, dakako da nisam bio jedi­ni van sfere zatu­canih vjerni­ka svih fela koji su raz­ma­trali to pitan­je. I izvan područ­ja naučne fan­tastike bilo je niz priz­natih stručn­ja­ka koji su se time bav­ili. Dali sto­ga što su im društven­om dresurom imple­men­ti­rana vjerovan­ja, van nji­hovih svi­jes­nih spoz­na­ja još uvi­jek pre­vla­davala nad racional­nim pris­tupom, ili napros­to sto­ga što su se – pop­ut mene – poduh­vati­la prodi­ran­ja do neprobo­jne jez­gre tvr­dog ora­ha koja je nadah­n­ji­vala ljud­sku maš­tu i religi­je svi­je­ta, teško je pro­su­di­ti. Jed­nos­tavno, i laici­ma jas­no rečeno, vodi­la me misao: ako pos­to­ji nenul­ta vjero­jat­nost da me netko pos­jeti pro­laskom kroz zid a ne kroz vra­ta, moguće egzi­s­ti­ra jed­nako nenul­ta vjero­jat­nost da me jed­nom pos­jeti moja poko­j­na maj­ka, za koju vjeru­jem da je zau­vi­jek sahran­je­na ispod betonske ploče porodične grob­nice. Pitan­je je samo kako, odnos­no temel­jem kakvih zakoni­tosti, s obzirom da kvant­na fizika o tome niš­ta ne gov­ori. Poz­nava­jući neupit­nost ras­padljivosti ljud­skog tijela nakon fiz­ičke smr­ti (koje služi kao hrana bak­ter­i­ja­ma što oglođu „molekule mesa“ s kosti­ju), osta­je još samo pret­postavka o ljud­skom duhu, ona kojom se bakću religi­je, filo­zofi­ja i znanstve­na fan­tasti­ka – sva­ka na svoj poseb­ni način. Za raz­liku od kršćan­skog učen­ja o dvo­jnos­ti duha i mater­i­je (tvari, jer mater­i­ja je širi pojam!), ja kao evolu­cionista pri­h­vaćam duh kao fazu u sveopćoj evolu­ci­ji svemirske mater­i­je. Dak­lem je duh mater­i­jal­na (ne tvar­na!) prirod­na tvorevina, oblik energi­je (svakako ne u smis­lu naivnih pret­postav­ki da ljud­sko tije­lo u času smr­ti olakša za 21 gram — tko li je to samo izm­je­rio! – zarad seobe duše u neke nez­nane pro­s­tore). Pos­to­ji fizikalni zakon o neu­niš­tivosti mater­i­je (tvari!) i energi­je, pre­ma koje­mu je moguća samo nji­ho­va trans­for­ma­ci­ja iz jednog u neki dru­gi oblik, uz oču­van­je nji­hove ukup­nos­ti. Uko­liko bis­mo pri­h­vatili gledište da je duša „sjedište“ ljudske osob­nos­ti, obnavl­jan­jem koje bi doš­lo do uskrsnuća, morali bis­mo pris­ta­ti i na pret­postavku da je ona neu­niš­ti­va, dak­lem – da je nemoguća nje­na daljn­ja trans­for­ma­ci­ja u neki dru­gi oblik energi­je. Jas­no, prim­jeri koje sam navo­dio ne gov­ore o uskrsnuću duše (što je kršćan­sko shvaćan­je) već cje­line ljud­skog bića – tijela i duha nje­gov­o­ga. Lično me mimo toga ne bi dru­go zado­vol­java­lo, ako niš­ta dru­go a ono iz razlo­ga što ne bih bio zado­vol­jan bez fiz­ičkog pris­ust­va uskrsle majke, njenih milo­van­ja, poljuba­ca i inih man­i­festaci­ja cjelovi­tost koju duboko pam­tim, a ne samo nekog anal­og­o­na kom­pju­torskog pro­gra­ma – duha njenoga. S druge strane, duh je karak­ter­is­tičan po tome što je jedin­stven, s obzirom da ga sami izgrađu­je­mo tijekom živ­ota, te po tome ne pos­to­je dva iden­tič­na ljud­s­ka bića. S druge strane, tvar­na kom­po­nen­ta naših oso­ba (ugljik, vodik, kisik, dušik i ini ele­men­ti) prisut­ni su u neograničen­im količi­na­ma posvu­da u svemiru: od lokalnog smetliš­ta do udal­jenih galak­si­ja, ničim se među­sob­no ne raz­liku­jući. Oda­tle moguće i viđen­ja nek­ih stručn­ja­ka fan­tas­ta, da bi moguće bilo rekreirati poko­jni­ka iz podata­ka pre­ostal­ih nakon nje­gove smr­ti (sjećan­ja, film­skih vrp­ci, med­i­cin­skih zapisa i DNK) pomoću super­moćnih kvant­nih raču­nala; moguće čak nekog „Velikog bra­ta“ koji bi cijeli naš živ­ot sku­pl­jao i najnez­nat­ni­je podatke o nama. O tijelu, moguće, kao i o javn­im man­i­festaci­ja­ma našeg duha u vidu nje­gov­ih pro­duka­ta (knji­ga, člana­ka, znanstvenih, glazbenih i likovnih ost­varen­ja, glumačk­ih kreaci­ja,…), ali teško da bi i naj­moćni­ji kom­pju­teri imali prist­up ka najskrovi­tijim, intimn­im dijelovi­ma naše duše, naših nikad objelo­dan­jenih mis­li i skrivenih tajni. Moguće tek uko­liko bis­mo od rođen­je do smr­ti bili priključeni na nekovrsni ence­falo­graf, uz sposob­nost pri­jevo­da nje­gov­ih zapisa na ljud­s­ki jezik. Dak­le, tako uskrsla oso­ba ne bi bila ista pop­ut one koja je napusti­la naš svi­jet. Mož­da samo u fiz­ičkom obliku, a moguće čak i toliko priv­id­no vjero­dos­to­j­na da raz­liku ne bi pre­poz­nali ni njeni najbolji pri­jatelji i znal­ci. Drugim riječi­ma, savršeni fal­si­fikat, kopi­ja, plag­i­jat s kojim bis­mo moguće i bili zado­voljni, jer kome još na zidovi­ma sobe visi orig­i­nal­na Mona Lisa? Kako savršeni plag­i­jat mogu pre­poz­nati tek vrhun­s­ki stručn­jaci, a često niti oni, pre­osta­je tek jed­na opci­ja uskrsnuća oso­ba u orig­i­nal­nom obliku. A to je usađi­van­je neum­r­le, orig­i­nalne, vječne i neprom­jenljive duše koju sam spom­in­jao, u kom­pjuter­s­ki savršeno rekon­stru­ira­no tije­lo, sve­jed­no dali od „cigli“ s obližn­jeg smetliš­ta ili androme­dine galak­si­je. Neš­to slično (usađi­van­je duha u tije­lo dalek­ih nam pri­matskih preda­ka) gov­ori i religi­ja, tek for­mal­no priz­na­jući evolu­cionizam kao pre­vla­dava­juću znanstvenu dis­ci­plinu, ne mogavši bez uvođen­ja boga u ključnom trenutku nas­tan­ka čov­je­ka. S čime se slažu i mno­gi pis­ci naučno­fan­tastične lit­er­a­ture, nam­jesto boga uvodeći napredne vanze­maljske inteligen­ci­je. U osnovi jed­no te isto, drugim rječnikom izraženo.

        Do sada rečeno bijaše izvan mog fokusa razmišl­jan­ja, tek spomenu­to kako bih vas uveo u povi­jes­nu prob­lematiku uskrsnuća kao pojave, kojoj u strahu od kon­ačnos­ti svo­je egzis­ten­ci­je, ili žel­je za besm­rt­nošću, teže ljud­s­ka bića od kada je „svi­je­ta i vije­ka“. Usput da pod­sje­tim kako ni svemir kao cjeli­na navod­no nije besm­r­tan, ali u smis­lu naših težn­ji i očeki­van­ja, barem tisuću ili par hil­ja­da bonus god­i­na dobi­jenih uskrsnućem, za nas je prak­tič­na besm­rt­nost. Moj smjer promišl­jan­ja išao je za tim da se cijeli prob­lem može svesti na pro­tezan­je vjero­jat­nos­ti izv­jes­nih vladan­ja ele­men­tarnih čes­ti­ca na makroc­jelinu koja nas čini ljudi­ma. Kad bis­mo u tome usp­jeli, pro­las­ci kroz zidove više niko­ga ne bi čudili, što me opet tjera da se pris­je­tim para­p­si­hološk­ih man­i­festaci­ja „prizivan­ja duho­va poko­jni­ka“. Oni se navod­no pojavlju­ju niotku­da, pro­lazeći i kroz najde­blje zidove i komu­ni­ci­ra­ju s nama (s medi­ji­ma, koji nam kao prenose nji­hove poruke). Ne znam jeli ika­da ma koji medij osje­tio milo­van­je ruku priz­vanog poko­jni­ka, bez čega me lično sličan način besm­rt­nos­ti i uskrsnuća, kao što već spomenuh, nima­lo ne bi zado­voljio. Da ponovim, što zna­ju i smrt­no zaljubljeni koji su izgu­bili part­nera; želim vječno pored sebe istu osobu (ne ulaz­im u psi­hološ­ka pitan­ja ljudske pre­vrtljivosti), a ne njenu kopi­ju. Posve istu ličnost koja je, ale­gori­js­ki da se izraz­im, iza­šla u šet­nju, a potom se vrati­la svome domu i meni.

        Intri­g­ant­na je jed­na teško objašn­ji­va stvar. Mnoge tvrd­nje mito­va i religi­ja u kon­ačni­ci posta­ju pred­me­tom znanstvenog istraži­van­ja, i ako već ne rekon­struk­ci­je pojave, a ono barem njenog mogućeg objašn­jen­ja kao i frekven­tosti man­i­festaci­je. Radi li se tu o gen­eraci­jskom „sjećan­ju“ na daleku stvarnost, ili napros­to o psi­hološkoj težn­ji za nedos­tup­nos­ti­ma svakod­nevnih živ­ota, teško je reći. No, već čin­jeni­ca da se religi­jskim i mitološkim tvrd­n­ja­ma počin­je bav­i­ti i znanost, dajući im moguću real­nu bazu ili opovr­gava­jući ih, gov­ori koliko o pojava­ma toliko i o nama sami­ma. Mikro i makro svje­tovi su real­no pos­to­jeći, kao i dvi­je obale široke rijeke, ili plan­e­ta s Mjesec­om koji pleše oko nje. Najs­m­jeli­ja maš­tan­ja o pre­mošći­van­ju real­nih svje­to­va, ma kako moguće izgledala utopi­js­ka, van dometa čak i tisućl­jeća uza­stop­nih gen­eraci­ja, na kra­ju se mogu pokaza­ti ost­variv­i­ma. Ali, „svi­jet mrtvih“; pos­to­ji li on uopće, ili je samo san­jar­i­ja pre­stravl­jenih umo­va, slutećih da će se nekog očeki­vanog ali nena­javl­jenog dana, vra­ta između pos­to­jan­ja i niš­tavi­la zau­vi­jek zalupi­ti za nji­ma? Žao mi je što sam vas moguće zaveo na pogrešan put očeki­van­ja da ćete steći neko real­no i prim­jenlji­vo rješen­je uskrsnuća vaših najmil­i­jih; mea cul­pa. I dal­je sjed­im u vrtu, pijem kav­icu sa svo­jom živ­ot­nom part­ner­i­com, i kao sva­ki besposleni pen­zion­er pre­vrćem mis­li, što mi olakša­va ostatak bivstvo­van­ja među vama, kradući nekome dragoc­jeno vri­jeme u čitan­ju na papir stavl­jenih uobrazil­ja. Molim najponizni­je za oprost.

P.S.

        Ovo je jedan od fan­tastičnih, utopi­jskih tek­sto­va, koji mi je došao u ruke posred­stvom supruge koja ga je preživ­jela, bivšeg fiz­ičara čije vam ime neće puno znači­ti te ga izostavl­jam. Do dana današn­je­ga nije uskrsnuo, što ne znači da u nekom vrtu, nekog gra­da, neke drža­va ove plan­ete, ne sjede lju­di koji svo­je posli­jed­nje dane troše na slič­na razmišl­jan­ja. Pris­jećam se prigodice, kako neki kažu, da su utopi­je samo pre­ra­no sazrele istine.

.

.

.

.

.

Priča

Priča

.

.

.Postar­i­ji samac u pre­na­tr­panoj kući

.

.

Iako sam dobro znao da u kući nema nikog osim mene, začuo sam kucan­je na drven­im vra­ti­ma svo­je sobe. Sad se već ne sećam da li je to bilo tek što sam se ujutro probu­dio posle ugod­nih sli­ka iz sna ili je to bilo u odmak­loj noći pre nego što ću usnu­ti poš­to sam se nači­tao neke vedre knjige s priča­ma. Uostalom, vreme nije važno. I ja, pot­puno miran, dabome, hte­doh da upi­tam ko je tamo, a u taj trenu­tak, s druge strane vra­ta, dopre do mene glas koji mi je ličio na glas nekog ko se mal­očas razbuđen pro­teže ili pre na glas nekog ko se san­jiv sus­preže da ne zevne, i zapi­ta kao da sam ja pred vra­ti­ma a ne taj dru­gi i nepoz­nati: „Ko je tamo?“

Eto, priz­naću svoj kukav­ičluk. Ukratko, nisam znao šta da odgov­orim. Tako smo ćutali, i on i ja. Najzad, znate već kako je to kad naglo pro­gov­orite posle dugog ćutan­ja, niste u stan­ju da vam glas val­jano sas­tavi žel­jenu reč, te sam tako, steg­nu­tog grla, prom­rml­jao neš­to ner­az­govet­no, i to se pogodi­lo opet u časku kad je dru­gi, sa svo­je strane, valj­da naprečac pop­ut mene odlučio da i sam neš­to rekne kroz zube, a od toga je do moga uha dospe­lo samo muk­lo i ner­az­govet­no mrmljanje.

Na tome smo i ostali, sve do sada, ne uspe­va­jući da proval­imo slučaj, koliko god on bio jed­nos­ta­van, u kojem smo pod­jed­nako zatečeni. Kuća je pre­na­tr­pana, i to pon­a­jviše onda kad ste u njoj sami. Ako je kuća s pro­zorom, pogleda­jte kroz pro­zor i dozvo­lite pogle­du da vam luta, mož­da ćete otkri­ti da pre­deo usred kojeg se nalazite opčin­ja­va. I da istovre­meno izazi­va, preti, uvesel­ja­va, sa svim svo­jim razno­likim pitan­ji­ma bez tra­jnih rešenja.

.

.

.

.

.

Spisak uspomena

Spisak uspomena

.

.

Tri kuće na rubu pros­tra­nog dola, kao tri oprez­na gavrana na straži oko njive, javor, veli­ki kamen izras­tao u strani iznad kuće, naša prva oslobođe­na ter­i­tori­ja, spa­sonos­na oaza u nepre­gled­noj bijeloj pustin­ji, top­lo ostr­vo nade, dvi­je zalu­tale trešn­je na izlazu iz dola, pored puta, koje kra­jem lje­ta bije­lo krvare oko poloml­jenih grana i plaše se naših iskrivl­jenih vra­to­va i upornih istraži­vačk­ih pogle­da, provi­dan konac između tvr­dog gru­me­na sni­je­ga i usta glad­nih neba, uza­lu­dan pokušaj da se ubi­je jul­s­ka žeđ, koji se pon­avl­ja svak­ih četvrt sata i iza koga osta­je na prsi­ma mokra košul­ja a na jeziku ukus natrule slame i suvog lišća, miris mladog sije­na, koji se povi­ja na večern­jem pov­jetar­cu, kao gusti dim borovih granči­ca sa ogn­jiš­ta, miris tru­da, jesen­ji miris ovno­va, koji nam se upio u odjeću i kožu, jer pokušava­mo, uporni kao krpelji, da se što duže održi­mo na širokim leđi­ma, pa pod­vrisku­je­mo kotrl­ja­jući se po zao­tavl­jen­im livadama, tiho dobo­van­je kišnih kapi po tankom daščanom krovu, olovni san u kućari pored tora, ispod pon­jave, koja mir­iše na osušeni ječam, zaglušu­jući naleti gra­da na već pomenu­ti krov, strah od gro­ma, lokvice posli­je pla­he ljet­nje kiše, čija zele­na dna milu­je­mo bosim noga­ma dok nam pogled zapire po opran­im brdi­ma, Oštra glav­i­ca, Debe­li krš, Džami­ja, Vraž­ja glav­i­ca, Grlić, Vlake, Dubo­ka dolina, Krsta­ti do, Šun­jev do, Đetelin do, pro­gon, ta aveni­ja pla­nine, kao beskra­j­na zmi­ja koja gasi žeđ u našem jezeru, jeze­ro, pre­ma kome sta­do ne može da ostane ravn­odušno i posljed­nje sto­tine metara pretrči u oblaku prašine, jeze­ro u sum­rak, kad prve zvi­jezde zaran­ja­ju u mlaku vodu, kad mu se sive i crne sjenke prikrada­ju i lebde iznad nje­ga, jeze­ro u jesen, naraslo, hran­jeno dugim i kosim kiša­ma, kad svih deset sati umire dan na pepel­jas­toj postelji, kad voda pron­ađe ponor i svadlji­vo pohrli u nje­ga, puna tajanstvenih priča koje se prepliću i žude za pažljivim uši­ma, kad se zao­bi­lazi visoko stra­nom, da dubi­na nečim ne doh­vati, da gusle iz nje odjed­nom ne zaječe, pa da se dah ne izgu­bi, da se ne polu­di, jeze­ro u snu, koje juri za tobom s troglavom ažda­jom na talasi­ma, a sva­ki bri­jeg mali, a korak kratak, i ne možeš pob­jeći, pa ako i pob­jeg­neš noćas, stići će te u idućem snu, oku­pana jag­n­jad na zelenoj pod­lozi, kao gru­men­je čis­tog sni­je­ga pored sni­ježnice, mekan, topao jezik, pov­jerljiv do bezuml­ja, koji luta po ispruženom dlanu man­je ili više slanom, pridrža­van­je tep­si­je u koju šikl­ja mla­da krv, dok u polu­otvoren­im oči­ma gasne bol­no izne­nađen­je i prekor, buđen­je između tri i pola četiri izju­tra uz gunđan­je stri­ca Mak­si­ma: krst vam materin – zateče nas podne, čekan­je na sunce, koje, po stro­go utvrđenom redu, skače s brda na brdo i najzad stigne do kame­na na kome drhtulji­mo s obućom pod pazuhom, kratko­tra­jan topli mlaz, prav­ično ras­poređen na obje naježene noge, uz pom­nu strep­n­ju da koja dragoc­je­na kap ne ode uza­lud, uvi­jek neočeki­van, sus­ret sa zmi­jom, koja se pojavlju­je, kako smo utvrdili idući u jagode, samo onda kad ne mis­limo na nju, nest­varan san ispod brz­ih obla­ka, posli­je koga se naglas plače, trči iz doline u dolinu i proklin­je Roga, koja je zaci­je­lo povela ostale ovce u neku nepokošenu livadu ili u žito, pre­pel­i­ca koja nam je odlepršala ispred nosa i čvrs­ta odlu­ka da ubuduće koračamo pažljivi­je i da je prim­i­je­ti­mo pri­je nego što poleti (ali nikad nam nije usp­je­lo da na pre­pelicu ili zeca mis­limo trenu­tak rani­je), bum­barovi, iz čijeg smo rask­in­u­tog trbuha, čuva­jući se žaoke, koja je bol­no traži­la, vješ­to vadili kesicu punu slatke bezbo­jne tečnos­ti, sli­je­po kuče, koje nam poraste u snu, a ujutru ga nađe­mo mrt­vo ispod lista kupusa, iza štale, otki­van­je kosa u vre­lo ljet­nje posli­je­podne, neponovljivi zvuk gusala, koje u ogrom­n­im ruka­ma stri­ca Krs­ta ne izgleda­ju veće od drvene kašike, zav­i­jan­je vuka u zim­skoj noći, upleteno u zviž­duk mećave, i tihi, jed­nos­tavni raz­gov­or oca sa stricem, uz petrole­jsku lam­pu, o pro­tek­lom danu, o sve­mu potanko i bez žurbe, ispred naših uža­grenih oči­ju i našeg stra­ha da se sve brzo ne završi, i – gle čuda! – priča je još ljepša od samo­ga dana a katkad i puna uzbudljivih događa­ja, kao onda kad se neki čov­jek usred zime pojavio na glavi­ci iznad jez­era, sta­jao tamo neko­liko trenu­ta­ka gleda­juću put naših kuća, pa pošao pre­ma Jagličića vlaka­ma, a onda odjed­nom skren­uo ka zapadu i zamakao iza brda, ostavl­ja­jući nam samo mogućnost da nagađamo, ali da nikad ne saz­namo ni ko je, ni kud se uputio, ni zaš­to je bio neodlučan.

.

.

1972.

.

.

.

.

.

Moj drug Radoman

Moj drug Radoman

.

.

.

MOJ DRUG RADOMAN, IPAK, NIJE VOLIO MIRIS PARFEMA KOJI SU KORISTILE PROSTITUTKE U NJU ORLEANSU

.

.

Moj drug Rado­man nije volio muziku čije ime znači sek­su­al­ni čin, niti miris par­fe­ma koji koriste pros­ti­tutke u Nju Orlean­su. Gnušao se tek­sto­va što von­ja­ju na naf­tal­in i sokake koje Faiz san­ja u dalekoj Skan­di­nav­i­ji. Nje­govi učitelji hodali su nikšićkim kor­zoom sa cig­a­re­tom u zubi­ma i pik­slom u ruci. Domaš­tavili osmi­jeh Lju­ba Čupića, kao Mona Lizin.

Od njih je učio kako se od crnogorskog kame­na kleše stih.

Rado­man je proučavao teori­ju književnos­ti, koja nije imala nikakve veze sa Bili Holidej, niti sa Filadelfi­jom. Između toga odnekud je našao kopču i jedne hladne decem­barske noći, u nekom pešter­skom hotelu, ispred nje­ga je zaigrala Lej­di Dej. Mirisala je na džez. Na sak­so­fon čija je muzi­ka pro­lazili kroz drvene zidove hotela na Pešter­skoj viso­ravni. Napolju su pucala jelo­va sta­bla na minus pedeset ste­peni Celz­i­juso­vih i u auto­mo­bil­i­ma ispred hotela mrzn­uo je antifriz. U sobi broj trideset i dva igrala je Bili Holidej. Džez improvizaci­je pro­dr­le su kroz hlad­noću decem­barske noće i sni­jeg je počeo da se topi. Top­i­la se i Rado­mano­va odbo­jnost pre­ma dzez pje­vači­ca­ma. Pre­ma par­fe­mu koji su koris­tile pros­ti­tutke u Nju Orlean­su i pre­ma utopi­ja­ma svih vrs­ta. Te noći je volio Lej­di Dej. Njenu zanos­nu igru. Volio je i njenu poli­tičku pri­pad­nost, kojoj, inače, nije bio sklon. U dubo­ki izrez njenog dekol­tea, među dva brda, kao dvi­je Gal­ice, gur­n­uo je novčan­icu koja, ust­vari, i nije bila novčan­i­ca, već perga­ment na kojem su bile ispisane priče o mal­im i velikim čudi­ma. Te priče, nas­ta­jale su dok je Tramp podizao zid pre­ma Mek­siku, dok je Izrael napadao vojne baze na jugu Sir­i­je, dok su crnogors­ki jezik i naci­ja preživl­javali tor­tu­ru zbog vjekovnog postojanja.

Nikšić­ki stu­den Rado­man znao je da se u gradu nje­gov­og školo­van­ja nikad nije gov­o­rilo „lepo“. Znao je da bit­ka na Čegru i Nikšić nema­ju nikakve veze. Ali, znao je Rado­man, moj drug, nikšić­ki stu­dent, i da je mućak ipak – jaje. I da kukav­ice legu – jaja. Znao je i da od avgan­istan­skog maka može da dođe do preki­da moz­ga.  Mada nije koris­tio tu egzotičnu biljku, opi­jume sa isto­ka, niti „belo“ što je sti­za­lo kosovskim kanal­i­ma u Crnu Goru, uz duplu lozu i smotanu cig­a­ru duvana sa buvl­ja­ka, doš­lo je do totalnog preki­da u glavi. Moj drug Rado­man, nikšić­ki stu­dent, izgu­bio je pamet. Ako je pameti tu ika­da i bilo. Ako se u pamet ubra­ja zane­senost knjiga­ma, poez­i­jom Ismeta Rebron­je, pelikan per­i­ma i antifašis­tičkim pokre­tom nar­o­da i nar­o­d­nos­ti Soci­jal­is­tičke Fed­er­a­tivne Repub­like Jugoslav­i­je. Žućkasti perga­ment sa rukopi­som „stro­go pov­jerlji­vo“, predao je Luki. Poz­natom kaligra­fu pori­jek­lom iz Japana. Tut­n­uo mu je perga­ment i otišao. Luka je samo rekao „hvala“ i nje­gove oči su još dugo ostale na Rado­manovim leđima.

Moj drug Rado­man ni dan-danas ne voli muziku čije ime znači sek­su­al­ni čin, niti miris par­fe­ma koji koriste pros­ti­tutke u Nju Orlean­su. I gnuša se tek­sto­va koji pod­sjeća­ju na džez, na improvizaci­ju, na aluz­i­je kako su nas­ta­jale priče o mal­im i velikim čudi­ma. Nje­gov kabi­net mater­n­jeg jezi­ka u Sred­njoj školi mir­iše na Kor­tasara. Na Karvera i Asmi­ra Kujovića.

Ponekad odem i ja do tog nje­gov­og kabi­ne­ta. Pređe mi od Rado­mana prekid u mozgu. Nekad mi zamir­iše onaj perga­ment koji je tut­n­uo u nje­dra Lej­di Dej, ili onaj kojim je čas­tio Luku – starog kaligrafa. Tada se uzne­mir­im. Po vratu mi skoče žile debele kao ruka.

A Rado­man me samo gleda.

I puši…

.

.

.

.

.

Pokrov tame

Pokrov tame

.

.

.

Port Hartko­rt. Samo dve reči za koje sam se vezi­vao kao brod za sidrište u nemirnom moru, u strahu da ću – smet­nu­vši ih s uma – otplu­tati daleko, ne zna­jući ni sam kako je sve poče­lo. Port Hartko­rt, pon­avl­jao sam, kao opsed­nut, ime gra­da, braneći se od sablasti koje su, izobličene slabašnom svet­lošću, nadi­rale kroz razlu­pane pro­zore u hotelu Kedar.

Ni na uli­ca­ma ni u hotelu nije bilo svet­la. U uglu neka­da kit­n­jas­tog, a sada zapuštenog salona, na starom prašn­javom klaviru (kako, bože, to patetično zvuči), tin­jao je samo plamičak sveće, koji je nov­inare, jedine goste, upra­vo prispele sa ratiš­ta, takođe pre­o­bražavao u lelu­jave avet­injske likove. Mogao sam u takvom deko­ru lako da ih zamis­lim kao junake odbe­gle iz nekog pus­tolovnog fil­ma, što mi nije pomog­lo da se saberem.

Morao sam, otu­da, još jed­nom da se čvrsto prip­i­jem uz sidro, kako me uzburkane mis­li, razorne kao pom­ah­ni­tali talasi, ne bi odvuk­le na pučinu, daleko od nedoumi­ca koje su me mučile. Pre sve­ga, kako sam se zade­sio u Port Hartkortu?

Pa, bar na to pitan­je sam imao odgov­or. Za izveš­ta­van­je o građan­skom ratu u Niger­i­ji nije bilo velike jagme. Nikakve, u stvari, jer sam bio jedi­ni koji je pokazao sprem­nost da se time poz­abavi. Može se čak reći da sam tu obavezu neod­gov­orno pri­h­va­tio jer sam i o toj zemlji i o suko­bi­ma u njoj znao tek poneš­to, sasvim površno.

U avionu Er Fransa, koji je od Pariza leteo za Lagos, osećao sam se, otu­da, kao kamičak koji je neko nasum­ice zav­it­lao. Nisam znao ni gde ću pasti ni kako ću se na noge dočekati.

Kada sam u ranu zoru, iscr­pljen, sle­teo na aero­drom, morao sam već na prvom koraku da se borim za pre­voz do gra­da. Isto tako oča­jnič­ki kao što se rat­ni­ci iskr­cani na negos­tolju­bivu obalu bore za parčence zeml­je. Iako sam se kao pom­ah­ni­ta­la zver upin­jao da se domognem vojnoglen­drovera, podi­vl­jala gomi­la redovno me je u tome osu­jeći­vala. Sve dok se nisam dose­tio da vojniku za volanom i nje­gov­om naoružanom saput­niku privučem pažn­ju trl­jan­jem pal­ca o kažiprst, što – verovao sam – i u Africi ima isto značen­je kao i u Evropi.

Da su razumeli poruku, vojni­ci su potvrdili tako što su mi prokrčili put izbacu­jući iz vozi­la već ukr­cane put­nike. Nima­lo nežno, najčešće udarci­ma nogu.

Ne mogu reći da sam žalio gubit­nike. Na kra­ju kra­je­va, za pre­voz smo se oti­mali sa istom okrut­nošću. Ni vojni­ci nisu okolišili da stave do znan­ja šta očeku­ju od pri­došlice tako što su – kao i ja neko­liko trenu­ta­ka rani­je – trl­jali palac o kažiprst.

Krenuli smo tek kada sam svakome od njih tut­n­uo novčan­icu za koju sam proce­nio da će zado­volji­ti nji­hove prohteve.

Srećan što sam uspeo da se ugu­ram u vozi­lo, osmotrio sam saput­nike tek kad smo odmak­li od aero­dro­ma. Nisu mi uli­vali bogz­na kak­vo pov­eren­je: najviše zbog toga što su neprestano držali prst na obaraču automatske puške, ali i zbog odsust­va svakog intereso­van­ja za uspostavl­jan­je poz­nanst­va, kao da sam zatvorenik koga sprovode u zatvor, a ne tek prispeli put­nik iz Evrope.

Zbog toga je zado­voljst­vo što sam uspeo da se domognem pre­voza sve više ustu­pa­lo mesto uzne­mirenos­ti. Ne samo zbog nat­murenih vojni­ka već i zbog sum­n­ji da se kreće­mo pre­ma poželjnom odrediš­tu. Sudeći po naheren­im krov­in­jara­ma pokraj dru­ma izlokanog od kiša, više je

izgleda­lo kao da se od gra­da udal­java­mo pre­ma nekom nepris­tu­pačnom i mračnom mes­tu, na kome se niče­mu dobrom ne mogu nadati.

Dok sam krišom opi­pavao ručku na vra­ti­ma, kako bih, u sluča­ju nužde, mogao da iskočim iz vozi­la, sve više me je obuz­i­mala zeb­n­ja koja je, kao buji­ca, nezadrži­vo nadi­rala. Ono malo pre­osta­log razu­ma nepome­tenog stra­hom i usplahirenošću odvrati­lo me je od takve namere. Već i sama pomisao na bek­st­vo bila je, uostalom, apsurd­na. Ustrelili bi me kao zeca pre nego što bih načinio neko­liko koraka.

Pre­puš­ta­jući se pre­plavlju­jućoj bespo­moćnos­ti, kas­no sam prime­tio gomilu koju su zatam­n­jeni farovi nejas­no osvetlili. Zane­meo sam od užasa jer je bilo sasvim izves­no da će lendrover preći točkovi­ma preko spljoštene glave pre­gaženog čove­ka, koja je zbog toga liči­la na dži­novsku met­al­nu kovan­icu. Dobro sam znao šta je sle­pljeno za asfalt. Kao na nekoj drago­cenoj vazi, oti­sak done­davno živog ljud­skog bića.

Da li je moguće – bez­glas­no sam negodovao – da niko neće da počisti već uve­liko izobličene ostatke! Da ih ukloni iz saosećan­ja, zgroženos­ti ili bar nelagod­nos­ti što su pri­onuli uz asfalt a ne pokopani na groblju. Ili to ne čine, i to mi je palo na pamet, jer se iz stra­ha ili sujev­er­ja ne usuđu­ju da pomere putokaze za sam pakao.

Preko jednog od mno­go­b­ro­jnih vijaduk­ta, ušli smo u grad koji se I doslovno gušio od sivih tra­ka mosto­va i nadvožnjaka.

Where to?“, vozač se kon­ačno pren­uo iz zanemele učmalosti.

Hotel Ikoya“, uputio sam ga na kon­ačište u kome obično odseda­ju novinari.

Klim­n­uo je glavom pono­vivši već uho­dani gest trl­jan­ja pal­ca i kažiprsta.

„Ali već sam vam pla­tio“, pobunio sam se.

„Samo do ulaza u grad“, objas­nio je. „Za vožn­ju do odrediš­ta važi dru­ga tarifa.“

Prime­tivši da voza­čev do zuba naoružani saput­nik i dal­je drži prst na obaraču automatske puške, odus­tao sam od rasprave. Ne zbog toga što su me ube­dili da su u pravu već zbog toga što su imali ubo­ji­ti­je razloge.

Ispi­ja­jući u bašti hotela ko zna koju po redu flašu piva, nisam imao ni naj­man­ju pred­stavu o tome kako da dospem do Port Hartko­r­ta, jer je vaz­dušni sao­braćaj bio u prekidu.

Mora da sam izgledao zabrin­u­to kada mi se sused u bašti obratio:

„Šta vas muči?“, upi­tao je.

Objas­nio sam da sam dop­uto­vao da izveš­tavam o građan­skom ratu u Nigeriji.

„Kako ću, dođavola, to da obav­im kada sam od fronta udal­jen višestoti­na kilo­metara, a nema nači­na da dospem do njega.“

„Ne bri­nite.“ Novostečeni poz­nanik, koji je revnos­no tamanio pivo, pred­stavio se kao dopis­nik Frans pre­sa. „Ovde sam sa grupom nov­inara iz sve­ta, koja je od vlade izna­jmi­la avion. Postaraću se da vas uvrste na lis­tu putnika.“

„Čuda, znači, pos­to­je“, zah­valji­vao sam glasom staroza­vetnog proroka.

„Niš­ta mi ne dugu­jete“, potapšao me je po ramenu. „Ako sam neš­to naučio potu­ca­jući se po afričkim bojiš­ti­ma, to je da sol­i­darnost nije naod­met. Nika­da se ne zna kako će se i kome vratiti.“

.

.

(Odlo­mak iz istoimenog romana)

.

.

.

.

.

Dolasci

Dolasci

.

.

.

Pen­jala sam se stuba­ma do stana, iscr­plje­na spari­nom i prom­jen­jivošću vre­me­na, naoružana kišo­bra­nom i sunčan­im naočala­ma, i posve praz­na. Otvo­rila su se vra­ta na prvome katu, a umjesto njih se u hipu ukaza­la sus­je­da od koje me dijeli mno­go više od pet-šest kato­va. Ooo, dobar dan, sus­je­da, počne ona, kako ste? Jeste vidli ovo vri­jeme… Ide, kažem, pris­to­jno se nas­mi­ješivši: A vi? Dobro, hvala, imamo goste, zapra­vo pri­nove, da se bol­je izraz­im, dođite ih vid­jeti, uđite! Je li? Odmah sam se pris­jeti­la da zad­nji put kad sam je vid­jela nije bila trud­na, te da ima dva sina ne star­i­ja od pet­naest god­i­na, pa je pojam pri­nove djelo­vao kao poziv u pus­tolov­inu. Iako sam u ovoj zgra­di stanovala već god­i­na­ma, nikad nisam ušla u stan nijedno­ga sus­je­da, a ni oni u moj. Poslušala sam. Pošla je ravno pre­ma zaho­du, shvati­la sam to jer je i moj stan isto­ga ras­pore­da. Ta me čin­jeni­ca uz riječ “pri­nove” ipak zain­t­ri­gi­rala. I na putu od ulaza do stana neš­to se može dogodi­ti. Na podu kraj zaho­da sta­jala je kar­ton­s­ka kuti­ja puna star­ih krpa, a na nji­ma je ležala obič­na, šare­na, domaća mač­ka. Šutke sam je gledala. Ona se sag­nu­la, raz­maknu­la krpe i otkri­la četiri lje­plji­va sli­jepa mačića, priljublje­na uz majku i posve mir­na, kao i ona sama, uostalom. Naša je prisut­nost nije uzne­mi­ravala. Ženi­no se lice ozari­lo i nagov­i­jesti­lo bujicu riječi: Bila sam sama s mlađim sinom, znate, kad se to dogodi­lo, mis­lim, kad su je uhvatili tru­dovi, pa sam se prepala, nekako se uzne­mir­i­la, znate, nemam ja s tim iskust­va, mis­lim, gore nego kad sam sama išla rađati, uopće nisam znala što ću i kako ću, pa sam joj složi­la kuti­ju, znate, i donijela je tu… Sve smo snim­ili, znate, dođite pogle­dati video, kratak je, uhvatili smo trenu­tak kada rađa četvr­to mače… U tom su trenutku u stan ušli sinovi s ocem koji su se u sekun­di priključili supruzi maj­ci, kao da su cije­lo vri­jeme sta­jali iza vra­ta i čuli sve što je rekla, i uvježban­im nadop­un­ja­van­jem me uvjer­ili kako svakako moram pogle­dati videoza­pis o rađan­ju četvr­to­ga mačića koji tra­je samo min­u­tu, ali je neš­to posve čudesno. Polako me hvata­la ner­voza mušice koja je zapela u paukovoj mreži iz koje se ne uspi­je­va ispetl­jati. Hvata­la me ner­voza i rasla je u meni vrući­na s kojom sam koračala kroz grad i pen­jala se po stuba­ma. Hoćete neš­to popi­ti, morate, prvi put ste kod nas, ne možete odbiti. Par­al­izirana muši­ca sjela je u otr­cani zeleni naslon­jač u dnevnom boravku u koje­mu je bilo neš­to staro­ga nam­ješ­ta­ja i mno­go usta­jala zra­ka, bog tele­vi­zor i tepisi, stol­n­jaci, tabletići i čip­ke, ili imitaci­je, ne znam, zrak je bio pril­ično težak, a ja sam sjela, sim­patič­na sus­jed­i­ca koja se zajed­no s nji­ma veseli novom živ­o­tu i s nestr­pljen­jem očeku­je amater­s­ki videodoku­ment, kratak koliko i čude­san. Odgledala sam: krup­ni plan mačke koja rađa i mačića koji izlazi na svjet­lo dana, u zaho­du zagre­bačko­ga stana, u društvu djete­ta koje viče i ciči od izne­nađen­ja i majke koja nev­ješ­to sni­ma opom­in­jući sina da bude tiši, da šuti, da se makne, da vidi kako mač­ka rađa, da ne dira, a potom sam usta­la: Lije­po, hvala što ste me poz­vali, sad bih morala poći, jer će mi sva­ki čas stići gosti. Zrak je bio ubitačno zagušljiv i čini­lo mi se da mi pada tlak i da bih morala biti odlučni­ja, sada i općen­i­to, da me svatko ves­la kako mu padne na pamet i prisil­ja­va da udišem smrdljivi zrak i gledam mačku koja rađa četvr­to­ga mačića… A razmišl­jali smo da ga pošal­je­mo na tele­viz­iju znate, ne može se sva­ki dan vid­jeti tak­vo što, sig­urno bi ih zan­i­ma­lo, mis­lite da bi ih to zan­i­ma­lo? Moguće, uistinu ne znam, pret­postavl­jam da ima mno­go pro­fe­sion­al­nih prilo­ga o tome, ali mož­da u nekoj emisi­ji o kućn­im lju­bim­ci­ma, ne znam, doista. A što ćete popi­ti, nemo­jte žuri­ti, pa ovd­je ste prvi put, neće­mo vas pusti­ti a da niš­ta ne popi­jete, evo bira­jte, neš­to žestoko, travu, lozu, imamo i viski­ja, ili coca-colu, to klin­ci vole pa kupu­je­mo, ima i soka od maline… Ne, hvala, nisam žed­na, zapra­vo žurim, popit ćemo neš­to jed­nom dru­gom pri­likom, sada… Znači, i vi mis­lite da bis­mo sni­mak mogli poslati tele­viz­iji? Stvarno ne znam. A kako ćete otići da baš niš­ta ne popi­jete? Pomis­lila sam kako vonj u dnevnom boravku zapra­vo dolazi od nji­hovih čara­pa, ili papuča, ili cipela, ili nogu, mož­da dolazi iz tepi­ha, u svakom sluča­ju čini­lo mi se kako je taj smrad sve inten­zivni­ji i nepod­nošljivi­ji. Molim vas, ovd­je je poma­lo zagušlji­vo, tre­ba mi zra­ka, moram kući, hvala vam na gosto­prim­stvu… Kako? Što ste rek­li? Zagušlji­vo? Što to znači? Vama ovd­je smr­di? Kako vi to gov­orite? Nemam zra­ka, nije mi dobro, nemo­jte se lju­ti­ti, moram poći… Pa to je strašno, kako ste samo drs­ki, koja nepris­to­jnost, mi vas pozove­mo, vi nas vri­jeđate, kažete nam u lice da ovd­je smr­di! Ja to još nisam doživ­jela… Da, smr­di, smr­di, smr­di! U redu? Dos­ta sada, zbo­gom, krenu­la sam pre­ma vra­ti­ma, raču­na­jući na barem neko­liko sekun­di pren­er­ažene tišine. Otvo­rila sam vra­ta, zatvo­rila ih i krenu­la stuba­ma pre­ma stanu. Obitelj se u među­vre­menu očeki­vano probudi­la, dojuri­la i otvo­rila vra­ta vičući za mnom, svi četvero, uglas, što god im je u tom trenutku palo na pamet. Još neko­liko kato­va čula sam što viču, a onda više nisam raz­abi­rala, jer sam bila već dos­ta visoko, a riječi su se zal­i­je­tale o sti­jenke stubiš­ta i lomile odz­van­ja­jući na sve strane i stapa­jući se među­sob­no. Pen­jala sam se stubu po stubu, mis­lila sam da će biti teže, ovo im je bol­je od sporta, kako će samo kas­ni­je biti ispun­jeni i zado­voljni, pomis­lila da ću ipak morati odseli­ti, na drugu adresu, u dru­gi grad, posve novu državu, mis­lila sam kako ne tre­ba raz­go­varati sa sus­jed­i­ma po takvu vre­menu, bilo bi pamet­ni­je skinu­ti cipele i gacati po lok­va­ma, jer vani je top­lo, a mi nosi­mo kišo­brane i sunčane naočale, štiti­mo se i posve smo oprezni, posve se sklan­jamo, od najo­bični­jih kaplji­ca, koje su, ako malo bol­je pogledamo, ritam i sjaj, htjeli su mi uval­i­ti mačiće, idi­oti, ako nas vri­jeme izazi­va i otvara u nama teške bez­dane, ne tre­ba seli­ti niti ulaz­i­ti u stanove sus­je­da, bilo bi pamet­ni­je spa­vati, na prim­jer, ili skinu­ti cipele i gacati po lok­va­ma, svakako je besmis­leno pen­jati se pre­ma praznom stanu, kra­jn­je je besmis­leno pen­jati se pre­ma praznom stanu.

.

.

.

.

.

Proze

Proze

.

.

Broj trideset šest

.

.….U puberte­tu lju­di svaš­ta rade. Sve im se pomeša u glavi. Dozvol­jeno, nedozvol­jeno, ko mari, samo da je sve i sad. Ne pita se šta je posle. Hrli se u nepoz­na­to. Tako je Lina Fišer prop­uši­la na ekskurz­i­ji. Imala je težak peri­od. Rask­in­u­la je sa dečkom. Pos­vađala se sa tatom. Teško joj je sve to palo. Pono­vo je traži­la oslonac gde će da stane, da isko­rači u novo. Da preko­rači. Mama je bila izraz­i­to pro­tiv da se viđa sa tim man­gupom, i znala je da se to neće dobro završi­ti. Lina je izuzetno povodlji­va. Samo da to dete ne napravi neku glu­post na ekskurz­i­ji. A vele­grad je zamirisao na bagrem. Đač­ki auto­busi parki­rani ispred par­la­men­ta i miris bagre­ma u vaz­duhu su znak da je pro­leće u jeku. Gabri­jela Lun­den i Lina su sedele u parku na zidu od tvrđave. Uprkos pozivu dru­go­va da idu sa nji­ma, baš ih briga, sele su na samu ivicu bede­ma i pustile su noge da im vise. Šetale su ceo dan. A ta dva ble­da kru­ga na plavom su Gabi­je­va kole­na u otvoru na farmerka­ma – vidi se kad im se priđe. Dva para star­ki su se klati­la iznad urv­ina od žute gline. Tvrđa­va je smeš­tana na brdu iznad reke. Sa tih str­mi­na su drevni osva­jači padali na potiljke. Nji­hov prah sad diže tram­vaj koji tuda ide oko grad­skog uzvišen­ja. Iza obale počin­je ravni­ca, ogrom­na plod­na ravni­ca. U toj provin­ci­ji leži nji­hov mali grad. Pokazu­ju prstom. Eno, otr­pi­like u pravcu iza krošn­ja onih visok­ih topo­la. Ćaoooo je išlo za mati­com reke. Nije bilo eha. Nji­hov glas je tre­ba­lo da čuje neko dru­gi. Ono što uradiš u velikom gradu, osta­je u velikom gradu, osta­je tu bez naknade. Osećale su kako ih raz­dalji­na oslobođa. Daleko od kuće, mogle su da rade šta im je vol­ja. Pro­fe­sorke su se raštrkale ko zna gde po gradu. Padali su im na pamet nes­tašlu­ci za koje nisu imali petlju da ih sprove­du u delo tamo gde iz svi zna­ju. U mal­om mes­tu se brzo proču­je ako neko povuče pogrešn potez. Htele su da puše. Najbol­je mesto za to je grad od mil­ion duša. A ima toliko vrsti cig­a­re­ta. I jačine su im različite. Raspravl­jale su kako se pravil­no puši. Lina zna da nije dovoljno samo da povučeš dim. Lun­de­n­o­va je gledala stri­ca, i sig­ur­na je bila da moraš da zadrži dah bar malo da bi oseti­la. Hoću da prav­im kolu­tove. To je teško. Moraš baš da znaš da naprav­iš krug da se ne ras­padne. Lin je pevala. Gabi je pljunula dole. Zakiko­tale su se. Sedele su i klatile se kao neka pijana straža. Pot­pisale su se na kamenu. „Gabi i Lin su sedele ovde i maš­tale da puše“. Pružile su noge iznad proval­i­je i patika­ma sta­jali na oblakodere načičkane u dalji­ni. Lina je uzela mark­er i nacr­ta­la po oko na vrhu od star­ki. Oba oka su imale duge trepavice. I da su patike mogle da vide, iz ptič­je per­spek­tive bi videle: sunce na zalasku, neko­liko šetača u skraćen­ju, barke koje rač­va­ju vodu i prave trou­glove, svetleće reklame… „Ako nacr­taš uvo na patika­ma mogle bi da čuju sirene,  pro­lazak tram­va­ja, kako grad diše. Ne budite tako sebične. Vi biste samo vi da uži­vate“ – uba­cio se nepoz­nat lik i seo pored njih. A da ima­ju nos da li bi osetile bagrem u cvatu… Da nije onaj iz četvr­tog razre­da? Leđi­ma se okren­uo pre­ma lit­ci pos­ma­tra­jući ih preko desnog rame­na. Pogledale su se i uću­tale. Pa pras­nule u smeh. „Šta je toliko smešno?“ pitao ih je. „Niš­ta“ reče Fišero­va i otčepi onaj mark­er pono­vo. „Evo nacr­taću uvo“. Nacr­ta­la je sasvim malo uvo na gumenom obo­du od pati­ka. „Evo sad ima uvo, sad može da čuje“. Poš­to je pati­ka mogla da čuje, nez­nanac je sad mogao da se pred­stavi tri­ma novim poz­nani­ca­ma.  Kirhn­er je ljubazno pružio ruku Lun­de­n­ovoj, zatim Lin, zatim pati­ci. Uhva­tio je Linu za vrh patike koja je imala uvo, i pro­tre­sao rukom gore dole, i naljubazni­je se pred­stavio. Pitao je patiku kako se zove dok se zdravio sa njom. Lina i Gabi su pogledale i puk­le opet od sme­ha. „Mož­da da joj nacr­ta­mo i usta“ reče kroz smeh Gabi, pa dodade „onda bi vam odgov­o­rila“. „To bih voleo da čujem“ dodao je nez­nanac. „Daj meni“ uzela je Gabi mark­er i nacr­ta­la usta na beloj gumi od pati­ka. Sad je pati­ka imala uvo, usta i oko. „Da li znate grčke mitove?“ upi­ta nez­nanac. „Na žalost, nemoj to da nam spom­in­ješ, jed­va smo iza­šli na kraj sa pro­fe­sorkom iz Istori­je“ reče Gabi. „Da“ uzvrati Lin. „Nemoj da nas pod­sećaš na to. Sad smo na eksurz­i­ji i baš nas briga za to, pro­fe­sore“ pruži­la je prst i pri­tis­nu­la nos nez­nan­cu, i još pomer­i­la prstom levo-desno da mu je hrskav­i­ca preskoči­la. Nez­nanac se osmehn­uo. „Onda ne tre­ba da držite tog kik­lopa sa vama, nacr­taj još jed­no oko na toj pati­ci. Mož­da vas pojede. Kik­lopi jedu ljude.“ Gabi je nacr­ta­la još jed­no oko pored onog prvog. Sad su oba oka gledala u nez­nan­ca. Na pitan­je da li može da im da jed­nu cig­a­re­tu ako ima, nez­nanac se nije dvoumio. Okt­lo­nio je rev­er od sakoa i potražio rukom sa unutrašn­je strane. Izva­dio je pak­lu iz džepa. Bila je sko­ro puna. Mož­da je pop­ušio jed­nu ili dve cig­a­rete pre toga. Malo je nako­sio pak­lu i udario o kažiprst da cig­a­rete skl­iznu i pružio im. Devo­jke su zastale za tren. „Zaš­to nas nudiš cig­a­retema?“ reče Lin. „Proči­tao je šta smo napisale! Rekla sam ti da to ne radi­mo“ reče Gabi nekako se pren­e­mažući. „Nisam proči­tao niš­ta“ reče Kirhn­er. „A šta ste pisale, da vidim“ skloni rukav od košul­je koju je Lina veza­la oko stru­ka, i bla­go je zakači po nozi. „Ga-bi i Lin su se-dele ov-de i ma-šta-le da pu-še“. Zas­tade posle ovo pu‑, pa naglasi ovaj posled­nji slog na kra­ju ‑še! „Rekla sam ti ja da pišem vidiš da je čovek jed­va uspeo da proči­ta ovaj tvoj švrakopis“ dobaci Gabi. „Ne nisam proči­tao, tek sam sad video“. Iskreno je zvučao tip. „Pa dobro, kako god, vama se stvarno puši i ja sam vam ponudio cig­a­rete, hoćete?“. „Da hoće­mo cig­a­rete“. Nije za nez­nan­ca bilo prob­lematično da im da po cig­a­re­tu, nije se tome ni nadao, nje­ga je muči­lo, što je gledao ove dve devo­jčice kako se ćuteći pre­domišl­ja­ju da li da uzmu cig­a­re­tu od nje­ga ili ne, a para­lel­no je neko gov­o­rio da im da cig­a­rete. „Hoćeš li nam dati te cig­a­rete?“. Još jed­nom je neko rekao, a ove dve nisu pis­nule. Pogledao je niz str­minu pa vra­tio pogled na dru­garice da se uveri da dobro sagle­da­va stvari. Ali njih dve usta nisu otvo­rile, a ipak je neki glas tražio nje­gove cig­a­rete. Intu­ici­ja mu je gov­o­rila da ga neko gle­da iaoko on to ne vidi. U takvim trenuci­ma se instik­tivno čovek okrene baš u pravcu odak­le taj pogled kreće ka nje­mu kao nev­idlji­va ruka koja ga tapše po ramenu, i sus­reće oči uperene na nje­ga. I nez­nanac je sam to često radio sa drugi­ma. Bio je uveren­ja da lju­di tek na dru­gom nivou komunci­ra­ju reči­ma i dodirom, a prvo to rade na nivou bića koja se sreću. Nije ni pret­postavio da stvari isto to mogu. Pati­ka ga je gledala krup­n­im oči­ma i mrdala dugim trepavi­ca­ma gore dole od dosade. Očeki­vala je nje­govu naklonost. Bio je pot­puno sig­u­ran da pati­ka od jedne devo­jčice zahte­va cig­a­re­tu. Nje­na malo pre nacr­tana usta su to sad raz­govet­no zahte­vala. Sag­n­uo se još malo pre­ma pati­ci i bol­je zagledao u usni apart: otvarao se i pro­go­varao. To nije bio crtež, nego živa stvar koja pul­sira. Tek tad je prime­tio da se iza usana i zuba iz središ­ta patike pro­bi­ja dupl­ja sa veo­ma pri­jat­nim zada­hom od žvake. Da li je to patikom sta­la na žvaku pa je ova uzela? Ubr­zo je odba­cio ovu mogućnost jer nema smis­la uzi­mati žvaku sa ulice. Nehigi­jen­s­ki je. No, žvakale su. Za kratko se između nje­ga i tih neo­bičnih usta formi­rao balon i raspukao se. A kada su se raz­mak­le da vaz­duh prođe kroz dugačak zev od dosade uočio je da se unutra dušnik steže i pop­uš­ta. I stvarno, kratak prćast nos koji su devo­jčice nacr­tale na pati­ci dok se on isčuđavao usti­ma se ispupčio, zacr­ve­neo i izdisao je top­lo. Pogledao je još jed­nom gore pre­ma Lin da upore­di čin­jenice. Mora biti da pati­ka diše svo­jim plući­ma jer se vlas­nic­i­na podižu dru­gači­jim rit­mom. Mala pluća su onda sig­urno sta­la negde u nas­tavku plitkog torza. Zbunio se. Ako je tako, onda mora da su tu i rebra i uzak struk i posve zase­ban orga­ni­zam i na kra­ju sop­stvene nje­gove noge na koji­ma sto­ji. Neno telo mora da sto­ji kao i naša. Da se uveri, uhva­tio je gim­naz­i­jalku za list i podi­gao joj nogu. Zagledao je ispod đona. Ne, noga nije imala noge. Sve je dak­le sta­lo pod svod kratkog rista. Negde otr­p­like iza nep­ca je presta­ja­lo da dopire svet­lo i mogao je samo da nagađa kako je moguće da se usna šuplji­na pro­teže na dole kad je tu negde tre­bao da pro­lazi taban i peta i splet metatarzal­nih kosti­ju. Neza­v­isan orga­ni­zam se dak­le smes­tio tu na mal­om pros­toru i živeo. Dono­sio je odluke slo­bod­nom voljom. Hteo je cig­a­re­tu od nje­ga koji se smu­cao tu po parku i to mu jas­no rekao. Ovo bi mož­da očeki­vao da mu se desi u najluđem snu, a ovako… nje­mu koji je toliko puta tuda pro­lazio. Zatečen pred ovakvim razvo­jem događa­ja mogao je samo da joj ponu­di cig­a­re­tu kad mu je već traži­la. Okren­uo je pak­lu, pomakao jed­nu cig­a­re­tu više od drugih, i pri­neo joj. Usta su pri­onu­la na fil­ter i povuk­la cig­a­re­tu iz pak­le. Zamirisa­lo je na plin, pa dim. Cig­a­re­tu je uhva­tio pla­men nez­nančevog upal­jača. Povuk­la su nad­jublje što se mog­lo. Užareni obruč je pro­goreo polov­inu cig­a­rete ostavl­ja­jući siv pepel­jast vrh. Kada se zakašl­jala nez­nanac je umakao brzo iza vela od dima. Devo­jči­ca­ma je prišla poli­ci­js­ka patro­la i upo­zo­ri­la ih da se sklone oda­tle. Mani­jak šeta parkom.

.

.

Par

.

.….Otišao je sa ovog sve­ta bez ikog svog. Na sahranu sam došao ja, da se uver­im da Brzog Mik­i­ja zaista više nema, i pogreb­nik da obavi svoj posao. I tad, kad su ga spuš­tali na užadi­ma, mis­lio sam da se zeml­ja raz­mak­la, isto onako kao što su se pred njim lju­di sklan­jali u strahu da prođe. Imao je pre­gršt nepri­jatel­ja. Mno­gi su želeli da mu dođu glave, ali nisu smeli. Iza sebe je ostavio notes sa spiskom dužni­ka. Brzi Miki je bio strah i trepet. Kad sam ga video posled­nji put bio je đavol­s­ki lep.Tipovi sa vra­ta su mu naprav­ili pro­laz. Ušao je u onom sivom kaputu boje dima iz sto neprove­trenih baro­va. Na boku mu se ocr­tavao kun­dak od piš­tol­ja. Nju je ugledao već sa vra­ta. Ona nije pogledala nikog pre toga kao tad nje­ga; ne mene. Bratele su joj otkri­vale rame­na i grud­ni koš. Bila je pot­puno rav­na; koža ispru­gana crven­im poprečn­im lin­i­ja­ma. Koliko je proš­lo pre nego što joj je prišao, ne znam, flaša dži­na? Muz­ičari­ma je dotu­rio dop, gur­n­uo novac u džep i prišao joj. Sačekao je da prva izva­di cig­a­re­tu. Kres­nuo je upal­jač i sklo­pio ga. Povuk­la je dim. I on je zapalio. Izgorela je celu cig­a­re­tu i nije ispusti­la dim. Ni malo zatim, nisam video da ga je uopšte ispusti­la kad je pro­gov­o­rila. Rekla mu je da voli miris ben­z­i­na. Imala je četvr­tas­tu vilicu i crne usne. „Ne smetam ti“, pita­la ga je. „Imaš šest oči­ju“, rekao je „smet­a­lo bi mi da je drukči­je.“ Bio je neo­bri­jan, nok­ti­ma mu je zagre­bala kroz bradu. Čuo sam puck­e­tan­je dla­ka između mesa i nok­ti­ju. Obuh­va­tio je ispod ruku pa je pri­makao – zaple­sali su. Mom­ci su džezi­rali u molu. Dugim deoni­ca­ma je trubač u tripu najavlji­vao jutro; zele­našev ugov­or. Spusti­la mu je glavu na rame i zareza­la nečim oštrim po vratu. Tad sam video kako joj dim izlazi poza­di kroz otvor između lopat­i­ca. Jezikom je vrati­la žilet nazad iza usne. „Fra­jeru“ rekla mu je „znaš da ako iza­đe­mo zajed­no, nećeš se nikad više vrati­ti.“ Neon­ka je zatrep­ta­la iznad nas. „Voliš miris plave?“ pitao ju je raz­maknu­vši noz­drve i opi­pao piš­tolj za kaišem. Uga­sio je cig­a­re­tu sebi u ruku, uhva­tio je za nad­lak­ticu, i povukao napol­je. Brzi Miki budi brži. Budi brži. Za tren mi je bar­men dosuo dži­na, i njih dvo­je su nestali kao priv­iđen­ja u dimu. Teš­ka vra­ta na klubu su priguši­la puc­n­je – a kad sam iza­šao na ulicu da ga nađem – bub­n­jarev tuš.

.

.

.

.

.

Otac

Otac

.

.

.

OTAC

.

Sećam se, jed­nom sam sa ocem otišao na vašar. Sami, nas dvo­ji­ca. Koračao sam pored nje­ga po travi i dok me je držao za ručicu, kao opi­jen sam zagledao uoko­lo i samo ponekad podizao glavu i klem­pave uši ka nje­gov­om sveže obri­janom licu. U jed­nom trenutku neš­to mi je odvuk­lo pažn­ju, otr­gao sam se ocu i potrčah ka livadama pre­punim igara, muzike, nas­me­janih devo­ja­ka i svakakvog šarenila.

Tek sam nakon izvesnog vre­me­na shva­tio da sam sâm. Pre­sekao me je strah. Ras­trčao sam se, unaoko­lo tražeći oca. Kao da mi je čitav živ­ot prošao u trčan­ju, sve do onog trenut­ka kada sam se, gura­jući se među ljude, napokon zaus­tavio ispred stak­la jednog auto­mo­bi­la u kome sam pre­poz­nao odraz sveže obri­janog lica. Kada sam mu se osmehn­uo i lice u stak­lu mi se nas­meši­lo. U sledećem trenutku neko me je povukao za nogav­icu i ja sam pogledao ka travi. Odoz­do, u mene je zuri­lo pre­plašeno dete klem­pavih uši­ju — Tata, gde si bio do sada?

.

.

.

PISMO IZETU SARAJLIĆU

 .

Našao sam tvo­ju zbirku „Izabrane pjesme”, i čitam je na auto­buskoj stani­ci kod Doma Armi­je. Već je devet­naest i trideset pet, eno šes­naeske-be, svakog trenut­ka bi mogla da krene pre­ma Koševskom brdu. Ja sjed­im na stani­ci, i čitam te. “Ko će s mojim sti­hovi­ma / šetati sutra kroz pred­večer­ja? / Po liku moje nade, ko svoj će da iskleše lik?” Čitam, a u sebi, vičem: “Ja, ja!” k’o neki đak iz prve klupe.

Auto­bus kreće. A ja nisam u nje­mu. А očeki­vao sam da se on zaus­tavi pre­da mnom, pri­je nego što ode. Kad je s tvo­jim riječi­ma u ruka­ma, Izete, čovi­jek očeku­je da mu prostru crveni tepih do vra­ta auto­busa, pa da djevo­jke baca­ju lat­ice cvi­jeća sa obje strane, a da vozač siđe i lično poželi dobrodošlicu onome ko te čita.

Ali, očigled­no, niko nije ovom voza­ču rekao da ja čitam tvo­je sti­hove — zato on kreće, a ja još uvi­jek sjed­im ovd­je, zbun­jen, pa tek onda usta­jem i počin­jem da trčim pločnikom, sa knjigom u ruci, dok mi je jedan prst u njoj kako ne bih izgu­bio stran­icu: trčim i gledam auto­bus ispred mene – ubrza­va, uspo­ra­va, zaus­tavl­ja se malo, opet ubrza­va… a ja letim po tro­toaru, pored kola, pored pasa i nji­hovih mil­jeni­ka, trčim, kao što si sig­urno i ti nekad trčao ovd­je, kao što se sig­urno samo u Sara­je­vu može trčati…

Nakon tri minute trčan­ja, auto­bus pali žmi­gavac ispred Nar­o­dnog pozoriš­ta, zaus­tavl­ja se, i ja ulazim.

Silaz­im jed­nu stan­icu rani­je. Hoću da odem do super­mar­ke­ta. Fali mi das­ka, za kuhin­ju — u stanu PEN-cen­tra nema kuhin­jskih das­ki: das­ka na kojoj bi rezao kupus, zelenu salatu, šar­gare­pu… A lije­po sam rekao Ameli iz PEN-cen­tra, kad me je pita­la da li funkcioniše inter­net, lije­po sam joj rekao da mi ne tre­ba inter­net, fali mi samo das­ka. A ona je došla, sa svo­jom dru­gari­com, poveza­la mi je inter­net, i otišle su. A ja sam ostao bez kuhin­jske daske. A evo ni u super­mar­ke­tu nema daski.

Ni u Vahidi­nom min­i­mar­ke­tu nema das­ki. Mada Vahi­da kaže da tamo ima sve što mi ika­da može zatre­bati. Da, Vahi­da je upra­vo tako rekla, Izete, ali u meni, kao i u tebi, vjeru­jem, vla­da jed­na prirod­na selek­ci­ja riječi, tako da, ono što je u meni osta­lo jest — Vahi­da kaže da ima sve što mi ika­da može zatrebati.

Vahi­da je knegin­ja na kasi (“Dvi­je maar­kice!”), Vahi­da mi poda­je kesu, Vahi­da zna sve šifre voća i povrća, Vahi­da vaga jabuke. I baš je briga što ni ja ne znam šifru kojom bi izva­gao lakoću njenog smi­je­ha koji odjeku­je između poli­ca kad je pitam — “Aha, ti se znači zoveš ‘per­sona’?”, jer tako piše na poleđi­ni onog kar­tončića s njen­im imenom, koji je ona nam­jer­no okrenu­la, kako je ne bi “smar­ali“ na Fejsu.

Nared­ni put, sto­jim kraj vage sa kesom s banana­ma u ruci. Neko je odnjeo šifru. “Per­sona!”, vičem, i ona dolazi, sva pre­plavl­je­na tim svo­jim smi­je­hom. I, okreće odjed­nom onaj kar­tončić, a ja vidim i njeno ime, i njeno prez­ime. Eto šifre. “Mogu, znači, da te potražim?” A ona se smiješi.

Sad se pen­jem na Koševsko Brdo, Izete, i razmišjlam o mom današn­jem pos­tu, jer je petak, i o dan­i­ma koji sli­jede, i da je sutra dan Sve­tog Vasil­i­ja Ostroškog, vječ­na Mu sla­va, i da iduće sed­mice počin­je i njen post eto, a ja sav zbun­jen razmišl­jam o sve­mu tome, pa dok pokušavam da odred­im najbezb­jed­ni­ji dan kad bih je mogao vid­jeti i pitati da li mogu da je polju­bim, ja zamišl­jam nju i sebe, kako ona i ja trči­mo između ovih dana — kao pod unakrsnom vatrom. Kao što se sig­urno samo u Sara­je­vu može trčati pod unakrsnom vatrom.

Eto tako, dok s tvo­jim sti­hovi­ma šetam kroz pred­večer­je uli­com Antu­na Hangi­ja i okrećem se ka min­i­mar­ke­tu, po liku tvo­je nade, Izete, nadam se da ćemo na kra­ju i ona i ja izvući živu glavu.

.

.

.

.

.

Kost

Kost

.

.

.

Kroz raz­maknute zav­jese dopire pod­nev­na svježi­na. Onaj miris toplog dana i noći što se spuš­ta. Tada se čuju ptice, omaml­jene od dnevne žege i buke. Sada je nji­ho­vo vrijeme.
Pro­težem se i nos upin­jem da bih što više vaz­duha uzeo.
Kako je neka­da sve bilo lakše.
Rani­je sam mis­lio da pod mojim noga­ma puca asfalt, a sada su mi noge oduzete. Na pleći­ma sam san­jario da svi­jet kao Atlas nosim, a sada me dru­gi na leđi­ma nose do toaleta.

Oslabio mi je vid, a ukus hrane sko­ro i da ne osjećam. Eh, šta bih sada dao samo za onu jed­nu noć sa tobom na vašaru. Držao sam te u naruč­je i mirisao kosu.
Tad poče kiša, ona ljet­n­ja topla, a ti pod mojom maji­com, šćućure­na kao kakav ptić maleni. Trčas­mo do tvo­je kuće da ne okasniš.
A sada slušam kišu kako romin­ja. Sa god­i­na­ma naučih da raza­z­na­jem nje­na osjećanja.
Nika­da nije isti ritam. Kiša kom­ponu­je svo­ju melodi­ju iznova:
Tap.. tap tap.. tap.….. tik.. tok tok.. Mož­da tek sada u svo­joj oduze­tosti razu­mi­jem kako je Betoven stvarao muziku. Nije je čuo, ali je osjećao. Taj ritam prirode je svugdje oko­lo, samo rijet­ki je čuju. Sve se kreće u svom rit­mu od nas­tan­ka do ovog časa. Sve živo ima svo­ju nam­jenu, ime i razlog.

Ulti­ma­tiv­na kreaci­ja — čov­jek u svoj svo­joj veliči­ni nije ni nalik ostal­im živim stvarima.
Adam još sa prapoče­ta­ka dade sve­mu naziv, znavaše im osobine. Ali bi sam.

Uvi­jek se pitah zaš­to je od kosti ona stvore­na? Od rebra? Zar nije mogla biti iz glave, mada davno čitah u zabran­jen­im tek­stovi­ma da je pri­je Eve stvore­na Lilit, ista, jed­na­ka nje­mu. Ali isti nisu mogli biti. Pa ona pos­ta uho­da i otelotvoren­je zla, ljubo­more i mržn­je žena. Ona ih potpiruje.
Je li ona kri­va za mržn­ju moje Eve pre­ma meni?

Otišli su.

Trčao sam za vozom po šina­ma. Zau­vi­jek noge izgu­bih. Ona nikad nije saz­nala, a ja nisam rekao.
Kosti moja, Evo…

.

.

.

.

.

Sve što znam o pticama

Sve što znam o pticama

.

 .

            Ja sam veo­ma pedan­tan. Ne pod­nosim razba­cano đubre. Ustre­sem se od pomis­li na tri i po mil­iona tona velikog paci­fičkog tepi­ha od smeća. Gutam. Trpim. Skla­pam sliku. Slike. Zapažam. Pro­cen­ju­jem. Rekon­stru­išem događa­je. Lica. Mimiku. Pokrete. Sve to samo po otpadu koji lju­di ostavl­ja­ju za sobom. Bez greške. A ne pomer­am se. Sto­jim u uglu blizu pro­zo­ra. Oda­tle čujem ptice. Znam sve o nji­hovom metab­o­liz­mu. Per­ju. O seoba­ma i oblici­ma klju­na. Jed­i­na mi je mis­ter­i­ja kako u stvari to ptice lete. Alba­tros leb­di. Grli­ca leti u pravoj lin­i­ji. Soko se obruša­va. Siva čapl­ja klizi. A zele­na žuna se uzdiže i ponire.

„Debela sam”, rekla je dugono­ga maneken­ka. Mod­el pod bro­jem jedan tri devet. Blic je obas­ja­va. Maš­ta o vele­gradu. Pokazu­je zube. Rekla je da imam poten­ci­jala. Kao parče umet­nos­ti. Pre­da mnom maram­ice pune krvi iz nosa. Pod­ri­gi­van­je. Uloš­ci sa men­struaci­jom pretvorenom u želatin. Videla je to negde. Mod­er­na postavka. Omoti od čoko­lad­i­ca. Lep­lji­va pako­van­ja ispi­jenih soko­va. Insta­laci­ja mladog nadarenog Por­torikan­ca. Isko­rišćen kon­dom. Iseck­ana dnev­na štam­pa. I veo­ma joj se dopa­lo. Pre­da mnom je budućnost. Nema niš­ta pro­tiv da se i ona sama ost­vari na sličan način. Makar kao parče. Tru­la kora banane. Pica. Pica. Pica.

„Možeš li da mi središ guzu?”

Zi kli­ma glavom. Ski­da objek­tiv. Okreće se ka meni. Baca pikavac. Dok­tor mu je zabranio, a on puši.

„Sman­ji mi i nos. Neš­to sam prehlađe­na, pa je mož­da veći nego inače.”

„Ja sam fotograf. Mesara je u prizemlju.”

Zi šeta vikendom go po stanu. Atel­je ili stan. Stan ili atel­je. Tapaci­rana vra­ta. Neko­liko crno belih tape­ta na zidu. Jama­j­ka. Nedeljom ne nosi periku. Razvi­ja fotografi­je. Odbi­ja pozive. Neg­a­tiv. Hemikali­je. Sre­brni lanac oko vra­ta. Crveno svet­lo. Šti­paljke. Zi je za kli­jente plav. Desno koleno mu je natečeno. Za neke kli­jente je crn. Oblizu­je se. Bri­zle i grilo­vano povrće. To mu se jede. Uje­da se za usnu. Ras­trže parče hladne pile­tine. Grize. Žvaće. Žvaće. Guta. Knjigom ubi­ja komar­ca. Grof Monte Kris­to. Jed­i­na koju je proči­tao. Ucen­ju­je. Gle­da u plan. Rokovnik. Sa mapom Evrope na prvoj strani. Pre­cr­ta­va ime­na. Sil­vi­ja aka Sil­vi. Nela aka Nela. Duda. Samo Duda. Malo posla u dan­i­ma koji dolaze. Zi želi lovu. Ogrom­nu lovu. Sve mu je preko kur­ca. Jed­nom je mogao da umre. Jed­nom uma­lo da nije. Otvara fotoa­part Kali­mar Reflex. Antikvitet iz 1957. Šmrče. Kolumbi­ja. To je reč koja ga raduje.

„Venčali smo se prošlog meseca.”

Ona nameš­ta desni pro­fil. On gle­da u daljinu. Ona ga štik­lom gazi po buti­ni. On kleči i prći tanke usne.

„Mogao si da se obriješ.”

Rekao je da voli bradu. Ona mora na to da se navikne. Zagri­zla je bide­ma­jer. On je ščepao hal­tere. Zi nameš­ta svetlo.

Klik.

Klik.

Klik.

„Mi smo nudisti.”

Ona je prelan­u­la. On je beo. Pegav. Tankih nogu. Velik­ih stopala. Izne­na­da mu je pozlilo. Od scenografi­je. Aparat za dim blju­je maglu. Jako svet­lo. Vrti mu se u glavi. Ona nameš­ta gru­di. Čuje se zvono. Piska­vo se oglaša­va inter­fon. Zi podiže slušalicu. Mrml­ja. Okreće se i kaže da je za danas bilo dos­ta. Gasi reflek­tore. Ona nego­du­je. Platiće više ako sada sve završe. Zi kaže da odje­bu. Ta lova je sića. Požu­ru­je ih. Tup­ka­ju štik­le. Ona psu­je. Vra­ta osta­ju otvore­na. Zi zaključa­va komoru za razvi­jan­je. Ključ trpa u džep. Pali cig­a­re­tu. Čeka. Čeka. Kuc­ka prstom u tabakeru. Brzo. Kao detlić. Detlić duboko ponire, a zatim se uzdiže. Zi mrda glavom. Levo. Desno. Levo. Gle­da. Oslušku­je. Kao Vodomar. Vodomar leti brzo i pravolin­i­js­ki. Zi pri­lazi pro­zoru. Ogle­da se. Leb­di kao kolib­ri. Hod­nikom odjeku­je klepet kri­la jare­bice. Poleće iz grml­ja. Pre­plaše­na. Ptičar za njom laje.

„Znaš zbog čega sam došla?”

Zi se nas­me­ja. Seda na dvosed. Guž­va se štavl­je­na koža. Ukroćeno brazil­sko gove­do. Gle­da na ručni sat. Napal­jen duboko diše.

„Ti si dak­le Duda?”

„Ja sam.”

„Lezi.”

Pusti­la je tor­bicu da skl­izne niz levo rame. Skin­u­la man­til. Papa­ga­ji lete. Svu­da po njenoj halji­ni. Suze raz­mazu­ju šminku. Jeca. Sli­ni. Odvezu­je kosu.

„I ti kao hoćeš da po svaku cenu spavaš sa mnom?”

„Molim te, ne bih da disku­tu­je­mo dalje.”

„Ali moram da znam.”

„Ti to ne bi razumeo.”

„Rekla si da imam neš­to što tebi pripada.”

„Moj muž je bio jako dobar čovek.”

Duda hva­ta Zia nežno za obraze i duboko zaran­ja u nje­gov pogled. Zi zbun­jeno trepće. Nije naviko na bliskost. Tvrd je kao kamen. Hladan kao san­ta. Jezikom prelazi po njenom vratu. Ostavl­ja sluzav trag.

Nije dugo tra­ja­lo. Bro­jao sam. Jedan flamin­gos. Dva flamin­gosa. Tri kor­morana. Pelikan. Pelikan. Briše lice. Trl­ja usne. Baca k meni vlažnu maram­icu. Podiže svo­je papa­ga­je s poda. I tor­bicu. Crvenu.

„Zado­volj­na?”

„Sad mogu da se bacim pod voz.”

Iza­šla je ne pogle­davši ga još jed­nom. Zi pokuša­va da shvati šta se zapra­vo desi­lo. Onda se oseti pre­vareno. Isko­rišćeno. Nasamareno. Bespo­moćno. Teško diše. Mrml­ja. Kap­ci mu trepere. Duda. Fidži. To mu je u mis­li­ma. Bog. Bog Zi. Na plaži sa svit­om. Ni crn, ni plav. Nag. Opušten.

Tap.

Tap.

Tap.

Gol­ub tup­ka na sim­su. Zi se nakostreši. Ustremlju­je se kao kobac. Nišani. Baca knjigu. Pro­mašu­je. Gol­ub šuš­ka kril­i­ma. Još jed­nom tap. Zi psu­je. Nas­rće. Klizav je pod. Od kiše. Jesen. Zi jur­nu. Nespret­no. Na uzne­mirenu pticu. Onda zas­ta­je. U odrazu vidi potam­neli ožil­jak preko gru­di. Prelazi prstom. Milu­je grud­nu kost. Polovno srce pumpa mno­go bol­je. Zi odlu­ta. Tur­ob­na tiši­na. Jed­na kap sa slavine. Dru­ga. Pa nakon izvesnog vre­me­na još jed­na. Onda gol­ub ponovo.

Tap.

Tap.

.

.

.

.

.

Sirene za uzbunu

Sirene za uzbunu

.

.

.

.…..Goto­vo svakod­nevno je iz prav­ca Sekulinog stana dopi­rao romor. Rani­je nije­sam obraćao pažn­ju, jer se nije mno­go raz­liko­vao od šušt­n­ja lišća, ili štek­tan­ja komši­jske prskalice, zav­is­no od kalen­dara. Bili su to zvu­ci jednog bliskog, mada skra­jnu­tog živ­ota. Moj bak­suzni stric skućio se u vrhu Saveljine kule. Preuređeno potkrovl­je kao stvoreno za stvo­ra koji je ličio na pticu ispalu iz jata. Moguće da je takvom utisku dopri­nosi­la i nje­go­va fizionomi­ja: usko, ispi­jeno lice i poma­lo rahi­tično držan­je. Goluž­dravi kika. Svoj živ­ot­ni pros­tor nazi­vao je penthau­som. U ne baš rijetkim trenuci­ma jadan­ja (ili poet­skog samosažal­jen­ja, ublažavam zbog pro­tek­ci­je) – mansar­dom. Svio je samot­no gni­jez­do na pros­toru nekadašn­jeg odla­gal­iš­ta sve­ga i svače­ga, izigravao vojnog anal­i­tičara i klju­cao bijed­nu vojnu invalid­ninu. Zah­val­no se odazi­vao svakom Žani­nom pozivu na ručak. Za svo­ju tragikomičnu sud­bu nije kriv­io niko­ga. I veli­ki Paton, tješio se, preživ­je najveći rat, a na kra­ju završi u sao­braća­j­ki. (Zar si već sti­gao do P, zafrkavao ga je Boro, a ovaj se branio kako mu nije encik­lo­pe­di­ja jed­i­na lek­ti­ra, kako je o Ban­di­tu učio iz armi­jske lit­er­a­ture). Nije li nekolegi­jal­no da jedan obični kaplar gunđa, a sve je sam zaku­vao, na to se svo­dio vječi­ti zaključak nje­gov­ih preispitivanja.

.…..Lijen i hipo­hon­dričan, pravi ran­jivi lezile­bović, Seku­la je na prvi pogled odabrao nel­ogičan poziv. Šta je kog đavola takav tražio u armi­ji? Odgov­or na ovo pitan­je istovre­meno je jed­na od dijag­noza naše sko­ri­je istori­je, njenog slalo­ma u nepovrat. Osamde­setih je nekad slav­na JNA dot­jer­ala svo­ju uležanost do vrhun­ca. Otvo­rile su joj se rane, u koji­ma su se potom ušančili svako­ja­ki paraz­i­ti, sišući je bez pošt­ede. Posta­la je raj za ner­ad­nike. Više nije bilo lako proniknu­ti ni u sis­tem­ati­zaci­ju, opisati kratko i jas­no čime se bav­iš. Tad je nasta­lo čuveno „pri vojs­ci“. Na pomen sasvim razumlji­va škr­tost na riječi­ma – nije baš bilo koji poslo­davac. Vojne tajne, sol­dats­ki zav­jet ćutan­ja i tome slično. A u stvari dis­tan­ca zarad prikri­van­ja lične i kolek­tivne farse. Seku­la je bio samo jedan od mnogih koji su se izleža­van­jem pri vojs­ci nakačili na otrom­bol­jenu državnu sisu, ograđenu sim­boli­ma i potam­n­je­lim orden­jem. Rezul­tat je iz dana u dan bio sve vidljivi­ji. Petokra­ka je bli­jedi­la pop­ut izm­r­c­varene bradavice.

.…..Malo je reći da se pre­raču­nao. Odbi­jao je da pov­jeru­je u naz­nake pred­sto­jeće apokalipse. Uhlje­bljen­je pri vojs­ci bilo je na cijeni sve do prvih plo­tu­na, pa mu je kas­no doš­lo iz dupe­ta u glavu. Brat ga je redovno pozi­vao da se okane zablu­da i raskrsti sa split­skom vojnom poli­ci­jom. Znao je da nije Davi­dove sreće: Bora je odva­jka­da pro­gan­jala fiks ide­ja o nekakvom evolu­cionom klack­an­ju bračnog odnosa, što bi obuh­vat­a­lo i najbliže srod­nike. Drugim riječi­ma, ako je već Žanin brat tako usp­ješno izb­je­gavao smrt, ona će se sig­urno prvom pri­likom privući sa suprotne, nje­gove strane. A vre­bala ga je. Ušuškan među bedemi­ma, Seku­la nije osjećao buru koja se pri­b­ližavala. Doš­lo je vri­jeme veliko­ga obr­ta. Rat je aktivi­rao odbačeno, gvožđuri­ju pre­ta­pao u đulad. Kika je ni kriv ni dužan dos­pio na prvu lin­i­ju fronta. Zapao ga je reon Škabrn­je. Tamo je, uvjeren da je u nepri­jateljskom redeniku barem jedan metak spre­man samo za nje­ga, riješio da uzme stvar u svo­je ruke. I da izb­jeg­ne sud­binu đeda, kojeg su kao komi­tu odstri­jelili žan­dar­mi. U sebe je sasuo malo više olo­va nego što je plani­rao – kalaš mu se oteo i osim lista ovje­rio i kuk. Domovi­ni se vra­tio na štaka­ma. Ni na šti­tu, ali ni sa njim. Nikad čov­jek s njim načis­to, proko­men­tarisao je otac kad se sle­g­lo. Otad hraml­je, zanoseći uli­je­vo. Svoj pos­tu­pak prav­dao je etičkim razloz­i­ma, iako su ga bivše kolege korile da u tome, napro­tiv, nema ama baš ničeg etičkog. Označili su ga kao kukav­icu, prikrivenog dez­ert­era. Seku­la je pos­ma­trao dublje, pogo­tovu kad se doz­na­lo za pojedi­nos­ti. Dra­go mu je bilo što je izb­je­gao – uko­liko bi uopšte dočekao taj vakat – da učestvu­je u iživl­ja­van­ju nad civilima.

.…..Iz sprd­nje su ga proz­vali Vutros Gali, zbog paci­fiz­ma gdje mu je pon­a­j­man­je mjesto, u rovu. No, izgle­da da je nadi­mak u još poneče­mu odražavao nje­gov karakter.

.…..„Kako je jutros, gali li ga Vutros“, znali su povrat­ni­ci da mu dobace kad ga spaze na veran­di, opon­aša­jući uvlačen­je dima.

.…..I eto ga sad, čami u potkrovnom spoko­ju, čita redom „Opću encik­lo­pe­di­ju“ – tom po tom, slaže tan­gram, ponekad neš­to smo­ta. Glavu mu čuva gole­mi krst, stan­o­davčev patent za zašti­tu bespravno sagrađenog objek­ta. Saveljin otac Labud podi­gao je to rug­lo za vri­jeme švercer­skog tranzi­ta preko Skadarskog. Tad je često mijen­jao kola: mož­da su nje­go­va dvo­j­ka i kadet završili na jez­er­skom dnu kao i mno­ga dru­ga plu­ta­juća skladiš­ta, posađe­na na splavove i nakr­cana šteka­ma, koje bi u zli čas pres­reo patrol­ni čamac. Ali, išlo mu je. Ućario je neš­to i odmah kren­uo u poduh­vat, držeći da je porodič­na kuća brana svakoj sud­skoj odlu­ci, da je novac najran­jivi­ji u papirnoj var­i­jan­ti. Nado­gra­dio je kuću kako bi zace­men­ti­rao nele­gal­ni imetak. Želio je da poš­to-poto pre­duhitri organe gonjen­ja i stavi ih pred svršen čin. Euforičan, pre­v­idio je da neš­to dru­go štrči. Vlasti ga nije­su pro­gan­jale zbog šver­ca, jer je čita­va drža­va dugo­v­ala opstanak crnom tržiš­tu. Zas­met­a­la im je grad­n­ja bez dozv­ole. A Labud im, pod prin­udom, pono­vo doskočio. Na vrh kuće natakario je bakarni krst, raču­na­jući na bogob­o­jažljivost nadležnih. Ko bi se usu­dio da usred smutnog vre­me­na udari na Sve­višn­je­ga? Fakin­skoj lozi je pri­padao moj drug. Nje­gov otac je mrtav ladan pojašn­javao da se radi o malo mod­i­fiko­vanom gro­mo­branu – podu­darnost sa zna­men­jem bila je, navod­no, čista sluča­jnost. Šti­tio je krst Ban­doviće i od nebeskih i od zemaljskih mun­ja. Inspekci­ja se držala podal­je od bez­imene pri­toke Ulice Milana Raičkovića.

 

Odlo­mak iz istoimenog romana

.

.

.

.

.