Povijest

Lat­est posts by Sel­ma Asotić (see all)

    .

    .

    .

    Povi­jest

    .

    Ne bri­ni
    kad se u osiročeno novem­barsko jutro
    jedan pijani galamdžija
    skotrl­ja niz tvo­ju ulicu
    i probu­di pošten svijet.
    Ne obraćaj pažnju
    na cijuk sirena
    i upo­zoren­ja o asteroidima,

    kad se desi,
    nećeš ni znati da je počelo.

    I nećeš biti tu
    kad se probu­di glad
    pustih trgova,
    i zbjeg­nu se ptice
    pred pomrčinom.

    Jer povi­jest se dešava
    oni­ma koji ne slute.
    Prikrast će ti se iza leđa
    dok budeš ulazio u stan,
    ući će na prsti­ma u lift
    ovješen između petog i šestog sprata,
    priključi­ti se nije­mom zboru
    voš­tanih figu­ra koji­ma govoriš
    doviđen­ja i ugo­dan dan.
    I nećeš pre­poz­nati njeno lice
    jer se iz života
    niče­ga ne sjećaš.
    I nećeš se pitati
    kak­vo se to stra­no prisustvo
    uvuk­lo u tvoj okovratnik,
    jer nika­da nisi pitao.

    Povi­jest se deša­va umornima.
    Samo će u jed­no sneno jutro,
    dok se budeš meškoljio u krevetu,
    uli­com pro­hu­jati vjetar
    odnoseći zastave,
    i jedan će pro­muk­li glas
    ispod tvo­ga prozora
    zap­je­vati lili marlene

    i tek onda
    mož­da ćeš razumjeti
    da si sve ovo vrijeme
    marširao.

    .

    .
    Sal­i­je­van­je strave

    .….….….….….….….….….….….Jasen­ki

    .

    Kad smo tri noći zaredom
    mokrili krevete
    na glavu su nam
    stavili pokrov
    i prini­jeli olovo

    oči­ma
    njedrima
    koljenima

    tri puta užežen­im olovom
    ist­jerivali iz nas strahove.

    A onda se u katranu
    rascv­je­ta jauk,
    i vidjesmo
    mlade trave u usti­ma vojnika,
    izgore­na polja
    pod nebom boje krvavaste
    i bijeg pred brzonogim mirokradilicama,
    samoubice što gestom visibaba
    najavlju­ju pom­rače­na proljeća.

    Sve more s brda dolaze,
    rekla je bajačica.
    Zato je trebalo
    dugo zuriti
    u mračne šume,
    svezi­vati strahove
    u ama­jli­je riječi,
    da ih vratimo
    ponoćnicima.

    Ali nis­mo znali
    da ispod nas
    u neprelet-doli
    ginu vjetrovi

    i da naši strahovi
    pop­ut naših snova
    ipak
    nema­ju krila.

    Još uvi­jek
    nije­mo drhtimo
    u sli­jepe zore,

    sluša­jući poj dobrih anđela
    koji ne znaju
    za naš dom.

    .

    .

    Gošća

    ,

    Ona zna za giban­ja mora.
    U doba oseka
    na obala­ma obnažu­je oljuštene olupine,
    vraća se tiho uz letargične plime
    klizeći kroz meso neha­jnošću vala.

    Ona zna za tvr­doglavost rijeka.
    Ne mari za ovo tijelo
    čija kori­ta braz­di i ranjava,
    u kos­ti­ma kao stal­no opijelo
    poja nje­na oštrica.

    U doba oluja
    kovit­la se u tkivu
    nakostri­ješe­na bodljama
    morskih ježeva.
    Hrpe trulih planktona
    kuže moje vode,
    moje rane zapos­jeo je
    slani zrak.

    .

    .

    Povratak iz bolnice

    .

    Nauči­la sam da raspad
    ima boju purpura.
    Nauči­la sam da su oči smrti
    dva unezv­jer­e­na lopoča,
    i da ovaj trza­vi smi­raj u tvom tkivu
    mir­iše na čekanje.
    Nauči­la sam da se čekanje
    bro­ji hva­ti­ma tame,
    nauči­la sam da tama ima zvuk
    tvog puck­e­tavog daha.

    Nauči­la sam ponešto
    i o milosti neznanja,
    jer sada uza­lud vidam strahove
    iznemog­lo ponavljajući
    da zaista niš­ta ne slutiš
    kad pogledaš oko sebe i pitaš se
    ko su ovi ukočeni pajaci
    ska­men­jenih osmijeha
    i lica
    praznih pop­ut nade.

    .

    .

    .

    .

    .