Posmatrač zvezda

P. K. Pejdž
Lat­est posts by P. K. Pejdž (see all)

    .

    .

    .

    .

    .

    Porodič­na pes­ma za let­nje popodne

    .

    Žuta bašten­s­ka stoli­ca je tek ispletena.
    U njoj, Artur, u punoj duži­ni, čita o „Toron­tu, zlatnom”,
    drema, gla­va mu pada, puš­ta časopis da sklizne.
    Iz zlatne knjige ja čitam o Artu­ru, kralju,
    i Tal­iesinu (1) , kral­jevom pes­niku. San­jam o kruni.
    Da li je bila optoče­na rubin­i­ma, smaragdi­ma, kamen­jem u nje­gov­oj boji očiju?

    Patke su nam nado­mak ruke kao i obično
    u ovo popod­nevno vreme – dve divl­je glu­vare, nožica
    uvučenih da se ne vide, plutaju
    po smarad­noj travi bez odraza. Dremaju.
    Mogu biti i mam­ci, ove divl­je ptice s vode
    nepomične kao drvo.

    Vrući­na je. Još uvek je siesta.
    Nije dovoljno vrući­na kao u Brazilu ali mis­lim na Brazil
    i na malu žutu pticu koja je uletela i stala
    na vrh prs­ta Artur­ove prekršene noge,
    prpoši­la se i skrasi­la se kod nas za tu noć;
    i kolib­ri sa rubi­nom oko vra­ta, svetlu­ca­jući komadić uglja
    sa zvukom mlaznjaka
    koji se lako i namer­no spus­tio na vrh nje­gove glave.

    Umir­ili smo se uz
    šaput prskali­ca za travu i zujan­je mlaznjaka.
    Tako smo bespokret­ni da bis­mo mogli biti i mamci
    koje su postavili lov­ci nekog višeg reda i
    koji nas sad pos­ma­tra­ju iz skrovišta.
    Zas­pali Artur ima lice dečaka.
    Kao plavi opsidi­jan, gla­va pat­ka svetluca.
    Nje­go­va part­ner­ka i ja smo braon per­ja i kože
    a iznad nas sunce sre­dine leta, kruna na nebu,
    bez diskrim­i­naci­je baca zrake i na patku i na čoveka.

    .

    .

    Ste­fan

    .

    Ste­fan
    od jedanaest godina
    pogledao je bebu i rekao
    kada mis­li to mora da je čista misao
    jer još uvek ne zna reči
    i mi
    ponos­ni roditelji
    zadi­vl­jeni prijatelji
    koji smo gledali bebu

    osmotrili smo je ponovo

    .

    .

    Ekologi­ja

    .

    Ako dečak
    jede jabuku
    jer pčela
    sku­pl­ja nektar
    šta se desi
    jer dečak
    jede jabuku?

    .

    .

    O smr­ti

    .

    1.

    .
    U trenutku smrti
    kako postupiti?

    Prese­ci pupčanu vrpcu, kažu.

    I kad se ona preseče
    kako se potom priprema telo?

    Operi ga u sve­toj vodi.
    Obu­ci ga u svilu za venčanje.

    .

    2.

    .
    Perem i peglam tvoju
    posled­nju odeću
    (srce mi je na tvom rukavu)
    želeći da ti perem telo
    želeći da ti zatvorim
    oči bez pogleda

    niš­ta mi nije pre­osta­lo da uradim

    Praz­na sam kuća

    .

    .

    Tele­fon­s­ki poziv iz Meksika

    ,

    Posle mno­go god­i­na i mil­ja tvoj
    glas jecajući
    gov­ori mi da si stara
    da si izgu­bi­la pamet
    i svi vetro­vi i reke
    Amerike
    odz­van­ja­ju iz tvo­jih reči

    Vidim ti kuću
    kvadrat­ni topaz .….……smešten
    u veći.….….….….….…… kvadrat
    ispre­pletene bašte
    ograđene zidom
    Ciglom popločani puteljci
    divl­je dalije
    sta­bla maline i psi
    Uzdignu­ta cvet­na bašta
    pretr­pana rezedama
    lobelijama
    crven­im vrbenama
    svim zujanjima
    i bru­jan­ji­ma leta

    .

    .

    Naša

    .

    .….….….….….….….…..za Patrik Ander­sona (2)

    .

    U neš­to preko šezde­se­toj je mrtav
    a ja, pri­jatelj iz nje­gov­ih dvadesetih,
    još uvek sam — privre­meno — ovde.

    “Pri­jatelj.” Da li smo bili prijatelji?
    Naše savezništ­vo je bio neš­to drugačije:
    poz­nani­ci koji su znali jed­no dru­go dobro
    i često se susretali,
    ugre­jani istim plamenom.

    Pod­staknute nje­gov­im jedin­stven­im talentom
    moje male vatre
    su ga ljutile.

    Hteo me je blizu uz sebe,
    sves­nu nje­gove veštine,
    afi­cionadu dobrog pisanja.
    Nje­gov­og dobrog pisanja.

    Teško da smo bili prijatelji.
    Rovovi i ograde su bile između nas.
    A opet, ponekad
    srca bi nam zajed­nič­ki poskočila
    zaljublje­na u dobru metaforu,
    ili bis­mo se sme­jali, igrali ver­bal­ni rukomet,
    zatvorenih oči­ju. Bili smo prijatelji.

    Sad je mrtav.
    A ja mis­lim o dahu
    kojim je oživl­javao svo­je pesme
    i o tome
    kako iako nije bilo ničeg nalik na ljubav između nas
    da je ipak bilo nečeg
    nečeg nez­ab­o­ravnog i živog -
    vrs­ta ptice koja ne leti
    koja bi, kada smo se naj­man­je nadali,
    izne­na­da poletela.

    Nje­go­va i moja, ta pti­ca. Naša.
    Sada
    više ne leti.

    .

    .

    Ja

    .

    Svakog dru­gog dan sam invalid.
    Ležim zaval­je­na u jas­tuke između belih čaršafa
    bezvolj­na O kako bezvoljna.
    Četkam kosu kao da mi je fen u ruci.
    Dozvol­javam da budem izve­de­na na sunce.
    Pihti­je, čaša por­ta sredi­nom jutra,
    njih pri­h­vatam i retke aza­le­je u saksijama.

    Ses­tre mi udo­vol­java­ju. Sve me zovu “dra­ga”.
    Pilu­la­ma i jas­tuci­ma stižem do druge orbite
    gde moja bolest vla­da kao kraljica,
    apso­lut­ni je monarh, nosi friv­ol­nu krunu
    i meni, svo­joj skrušenoj sluškinji,
    svo­joj podani­ci sa dna lestvice zabran­ju­je dolazak na gozbu.

    Svakog dru­gog dru­gog dana sam dobro
    kao plan­ete što kruže.
    Četkam kosu na zlat­nom suncu,
    berem ruže
    sadim biljke u saksije
    zele­ni­lo mojih oči­ju se rascve­ta­va, izazi­vam zavist
    O kako izazi­vam zavist.

    Negde između ova dva, treće ja
    želi da gov­ori, niko ga ne čuje,
    sto­ji bespokret­no, nemo, nevidljivo,
    sa munjom u goloj šaci.

    .

    .

    Na moru

    .

    Istin­s­ka pobožnost je cilj sam po sebi; ne nas­ta­je zarad
    žel­je za blažen­stvom, niti iz stra­ha od pakla.
    Rabi­ja el Ade­vi­ja, 8. vek n.e. (3)

    Obi­lazeći solju posu­tu palubu
    voz­im se po iskošenom moru
    nebo je sivo
    morske ptice lete u krug,
    spuštene glave u očaju,
    zaroblje­na na pokret­noj traci
    mis­li koje se pon­avl­ja­ju, tum­ba­ju, tumbaju;
    strank­in­ja iz stolice
    (ona pored koje sam prošla
    koliko puta već?)
    usta­la je — i ako su njene reči
    bile lep­tir ili ptica
    koje su izne­na­da stale na moj zglob,
    plavi lep­tir iz Brazila,
    pupavac mož­da ili retka
    kop­ne­na pti­ca ko zna odakle,
    bez težine na mom zglobu,
    podrhta­va sja­j­na tu -
    zaus­tavi­la je pokret­nu traku i
    tumbanje.

    i u toj tiši­ni progovorila

    ne znam šta je rekla
    samo znam da je moj očaj
    nes­tao i dok sam sta­jala tamo
    sa sivim nebom iznad
    pti­ca­ma koje lete u krug
    znala sam čim sam je pogledala
    — u kaputu od tvi­da sa kosom koju nosi vetar -
    da je Rabija.
    Pos­ma­trač zvezda

    Same zvezde su poravnate.
    Galak­si­ja ispisana kurzivom.

    Lek­torisala sam
    i lektorisala
    lepi rukopis.

    Nema greša­ka.

     

    ____________________________________________________________

    [1]Taliesin je bio velš­ki pes­nik za kojeg se veru­je da je živeo u 6. veku n.e. Pesme su mu saču­vane u rukopisu iz  13. veka poz­natom kao Knji­ga Tal­iesina. (Prim. prev.)

    [2]Patrick Ander­son (1915–1979), englesko-kanad­s­ki pes­nik. Osni­vač mon­tre­al­skog književnog časopisa “Pre­view” u čijem ured­ništvu je bila i P.K. Pejdž (prim. prev.)

    [3]Rabija el Ade­vi­ja ili Rabi­ja iz Basre je bila mus­li­man­s­ka sufi svet­i­ca, jed­na od najpoz­nati­jih žena među mus­li­man­skim mist­ici­ma. (prim. prev.)

    .

    .

                                                    Iz zbirke Skrive­na soba (The Hid­den Room, 1997)

                                                    Izbor i pre­vod Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .