Balkanska zatvorena igra

Laura Barna
Lat­est posts by Lau­ra Bar­na (see all)

     

         Metaforič­ki, a po svom geograf­skom položa­ju, polu­ostr­vo je neš­to između, leb­deći ili nepri­pada­jući objekat, zase­ban svet mogućeg i nemogućeg, izuzet situa­cionom ali i psi­hološkom dalji­nom od drugih pros­to­ra, priv­id­no slo­bo­dan – niči­ji. Rek­lo bi se izolo­van a u žiži i nam­era i intereso­van­ja – veči­ti iza­zov. Metaforič­ki, polu­ostr­vo je embri­on u majči­noj utro­bi, tek pupčanom vrp­com veziv za zem­n­ju stvarnost i pos­to­jan­je, por­in­ut u tečnost s mirisi­ma ili bezmiris­nu, bojenu ili bezbo­jnu, ali svakako toplu, gdekad i vre­lu od aku­muli­rane strasti, i iz nje pro­bi­ja pos­esiv­na melan­holi­ja koja polu­ostrvl­jane čini usaml­jenici­ma okrenu­tim samo sebi, inadži­ja­ma nesprem­n­im i nevoljn­im na bilo kakve zajed­ničke aktivnos­ti sa ostatkom sve­ta a koje izisku­ju pa i naj­man­ji kom­pro­mis. I ta svo­jevrsna her­metičnost naposletku pre­ras­ta u oko­re­li aske­ti­zam. Iz takve priv­idne izo­lacije, neretko, izrađa­ju se dražes­ni pro­duk­ti s mirisi­ma drevnog i prošlog, taloženi po svaku cenu, pa i po cenu živ­ota – u tradi­ci­ju. I veči­to taj miris her­metičnos­ti leb­di nad polu­ostr­vom, i vre­menom ono biva po tam­janisanom mirisu pre­poz­natlji­vo kao samorod­no – izvor­na samostal­nost etničk­ih gru­paci­ja koje ga nas­tan­ju­ju – ali retko i priz­na­to ili vred­no­vano kako to i zaslužu­je ili kako bi tre­ba­lo da zasluži jer sva­ki napor krunisan je u kon­ačnom kakvom-takvom nagradom.

        Balka­n­sko polu­ostr­vo, por­in­u­to u pet mora (Sre­dozem­no, Crno, Ege­jsko, Jad­ran­sko i Jon­sko), nika­da niza­š­ta nije nagrađi­vano. Napro­tiv! Odu­vek je bilo, a osta­lo i do danas, pokus­ni poligon nad­metan­ja intere­sa s malo poli­tičkog umeća i vitešt­va a viš­ka poli­tikanst­va. Mesto koje proizvo­di ne umet­nost radi umet­nos­ti nego umet­nost radi poli­tike. Ne kul­tu­ru radi pro­gre­sa nego kul­tu­ru u službi poli­tike. U tome leži nje­gov tra­g­izam još od vizan­ti­jskog doba. Jer oslobođe­na kul­tura od prof­iter­skih i kalku­lantskih intere­sa, kao i slo­bod­ni umet­ni­ci od „hle­ba i igara“, uzo­ran su temelj na kom carstvu­ju neprobo­jne zidine velik­ih iako bro­jnošću mal­ih nar­o­da, odnos­no civilizacija.

         Balka­n­sko polu­ostr­vo je pros­trana kuća u koju su osva­jači i nasel­jeni­ci, pri­došlice ili pribeglice, unosili svo­je drago­cenos­ti, paleći i ras­tu­ra­jući zatečene i umesto njih ras­poređu­jući sop­stvene arte­fak­te, te je danas pros­trana kuća pre­rasla u muzej zbun­ju­jućih ekspona­ta, bez osnovne i očeki­vane svrhe – hronološkog kul­turnois­tori­jskog prosveći­van­ja indi­vidue i kolek­ti­va, ali i mere društvenog usklađivanja.

         Smen­ji­vali su se ratovi i rev­olu­ci­je na Balka­nu, zakoni i vere su bili krh­ki i tanani, budući da ne nalaze sta­bilnog uporiš­ta. Ali, začu­do, takve su sre­dine stvar­alačke i kreativne iako je sve stvoreno u stal­nom pre­vi­ran­ju, svo­jatan­ju i pre­o­braža­ju, veči­to pod rizikom opstan­ka i oču­van­ja. Poz­na­to je da velike krize bruse duh, pro­dublju­ju gledan­ja kreira­jući viz­ije, a u prak­tičnom smis­lu snalažljivost, nemi­nov­na u takvim situaci­ja­ma, neretko se izoš­tra­va do per­fek­tnog, kada nas­ta­ju dela i izrazi nepro­lazne vred­nos­ti. Uostalom, umet­nost se i gra­di na diho­tomi­ji dobra i zla.

         Od vla­davine make­don­skog kral­ja Alek­san­dra Velikog (IV vek pre n. e.), Balkan posta­je polazno uporište ali i ishodište vojnih, kul­tur­ološk­ih i poli­tičk­ih deša­van­ja novostvorene imper­i­je. Od tog doba, polu­ostr­vo ne presta­je da privlači osva­jače. Riml­jani ga ujed­in­ju­ju u peri­o­du od III do I veka pre nove ere. Potom ga osva­ja­ju i nasel­java­ju Tračani, Iliri i Kelti, dok u vreme Velike seobe nar­o­da na nje­ga prodiru Goti, Huni i Avari. I kon­ačno Sloveni u VII veku. Po podeli Rim­skog carst­va na Istočno i Zapad­no (395. godine), Balka­n­sko polu­ostr­vo posta­je granič­je Isto­ka i Zapa­da – pros­trana kuća na promaji.

         Čvo­rna mes­ta Balka­n­skog polu­ostr­va su Be­­og­rad i nekadašn­ja vizan­ti­js­ka pre­ston­i­ca Cari­grad, a čvor­­­na uporiš­ta pam­te, čuva­ju istori­ju i tradi­ci­ju, sabiru iskust­va koji­ma se meri i dostiže zrelost jedne civ­i­lizaci­je, ona su mozak mes­tâ sa io­nako dugim pam­će­nji­ma. A Beograd je Balkan u mal­om – mikrobalkan. Stvarni saže­tak tragedi­jâ, ude­sa i pošas­ti ovog pod­nebl­ja, veš­to kamu­fli­ran be­lim, iz prkosa mož­da, što se najpre vidi po bro­jnos­ti iza­ma u nje­gov­oj arhitek­­turi. Kada je­dan grad obilu­je arhitek­ton­skom šaro­likošću, sasvim je jas­no da is­pisuje bur­nu istori­ju, ali zbog mnošt­va is­pi­si­vača, de­si se i ne­po­uzdanu. Čak je mo­guć­no na jed­noj fasa­di pra­­titi modernistič­ke ino­va­ci­je svakog raz­dobl­ja, arhitek­ton­s­ki pra­­vac za prav­­cem, nag­r­đen neretko lo­kal­nim pri­­me­sa­ma ili sa­­mo­vo­ljom arhitek­te. Sru­­še­no je podi­­zano, razoreno pono­vo gra­đe­no, do­g­­ra­đivano, pre­građi­vano, gdegde i nado­gra­đi­va­­no s vid­nim odstu­pa­njima, kako u mater­i­jalu, tako i u sti­­­lu, lo­gi­ci… i opet ru­šeno, i tako ukrug – zatvorene balka­nske igre. Iako vi­še­struko krp­­ljena, fa­sada je sasvim uklop­i­va u najnovi­ji izambal­­ka­ni­zam u arhi­tek­tu­ri Beog­rada, što bi mo­glo da saž­me regi­o­nal­nu i stil­sku osobenost, uje­dno. I to li­ce, cik­lično unakaža­vano, s premno­go hirur­­š­kih za­hva­ta, ne us­peva da ostari gos­pod­skim nači­nom kao što to čine Beč, Pariz, Prag ili bilo koji zapad­no­evrop­s­ki grad. I, nažalost, ma­lo je osta­lo aut­en­tičnog u nje­govom izmuče­nom izrazu.

         Za svo­ga tra­jan­ja Beograd je rušen trideset i osam puta. Ko ga sve nije razarao: Huni, Sar­­ma­ti, Go­­ti, Sloveni, Avari, Vizan­ti­nci, Ma­­­đari, Bu­gari, Tur­­ci, Aus­tri­jan­ci, Nem­ci, Amerikanci…

         Ali balka­n­s­ki nar­o­di ima­ju jed­nu zajed­ničku povezu­juću sponu. Oni su as­ket­ski nar­od koji se ni po cenu slobo­de ne odriču baj­ki, mito­va i le­gen­di. I u tom sui­ci­d­nom tvr­doglav­isan­ju u stan­ju su da idu do kra­ja, i sve odrađu­ju uz isu­više sen­ti­me­na­ta, a suvišak sen­ti­men­ta uspo­ra­va ili čak obesmi­šljava svako nor­mal­no od­ra­sta­nje, te su Balka­n­ci u stal­noj napetoj ado­les­cent­noj fazi.

        Bernard Šo je voleo da is­tak­ne kako Irci umesto srca ima­ju fan­taz­i­ju. Mož­da smo baš po tome slični njima.

                       

                                                                                                                                      Beograd, decem­bar 2015.