Dan, najlepša reč

Lat­est posts by Dra­gan Jovanović Danilov (see all)

    Dra­gan Jovanović Danilov (Pože­ga, 1960), pes­nik, roman­si­jer, ese­jista, likovni kri­tičar. Jedan je od najpre­vođeni­jih savre­menih srp­skih pes­ni­ka. Zas­tu­pljen je u antologi­ji New euro­pean poets (Gray­wolf Press, Saint Paul, Min­neso­ta, 2008). Književne nagrade: „Branko­va“, „Zma­je­va“, „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, Vitalo­va nagra­da „Zlat­ni sun­cokret“, „Oskar Davičo“, Nagra­da Srpske akademi­je nau­ka i umet­nos­ti iz Fon­da „Branko Ćopić“, „Prosveti­na“, „Ste­van Pešić“, „Ris­to Ratković“, „Jefim­i­jin vez“, „Pes­ma nad pes­ma­ma“ i „Zlat­ni prsten despota Ste­fana Lazare­vića“. Među­nar­o­dne književne nagrade: „Pro cre­ation“ i „Veli­ka baz­jaš­ka povelja“.

    Vaše igre?

    Kao dete najviše sam voleo da se osamim na nekim skriven­im mes­ti­ma, rec­i­mo po tavan­i­ma i da tamo pre­vrćem sve te prašn­jave stvari. U dečaštvu, skriv­en na tavanu, voleo sam da slušam moćno pro­la­man­je gro­mo­va. S jedne strane osećao sam strah, a s druge priželjki­vao sam da opet čujem taj stra­hob­ni zvuk pre­ma kome sam imao jedan čulan, čak erotičan odnos.

    Kao dete želeli ste da postanete? 

    Fud­baler, slikar.

    Prvo slo­vo koje ste naučili? 

    Ne sećam se.

    Šta Vam beše najteže u školi? 

    Matem­atiku sam doživl­javao kao spravu za mučenje.

    Učitelji­ca?

    Negosla­va Đukić.

    Pre­deli Vašeg detinjstva? 

    Jed­na boro­va šuma u Požegi.

    Da li ste u škol­skim dan­i­ma pisali ljubav­na pisma? 

    Ne.

    Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

    Ne srećem ih, ali ponekad pomis­lim na njih.

    Mak? O cve­tan­ju maka? 

    Crn­jan­s­ki ima rečenicu „ Sve to nije važno jer je proš­lo“. Andrić mis­li pot­puno suprot­no: „To je večno, jer se dogodi­lo“. U ovom sluča­ju pod­jedanko su mi blis­ki i Crn­jan­s­ki i Andrić.

    Mio­drag Pavlović?

    Sa Mijom Pavlovićem sam bio veo­ma blizak. Vodio me na ručkove u kafanu „Pro­leće“. Čuvam dos­ta nje­gov­ih pisama koje mi je pisao iz Nemačke. Mija je napisao divan tekst o „Kući Bahove muzike“ u kome se nalazi rečeni­ca „Danilov je naš najvre­li­ji pes­nik danas, preko nje­gove poez­i­je se ne hva­ta kora“.

    Ivan V. Lalić? 

    Taj veli­ki gospodin bio je recen­zent moje knjige „Kuća Bahove muzike“. Ponekad smo šetali Kale­meg­danom i to su bile nez­ab­o­ravne šet­nje. Lal­ić je pričao, najviše o muzi­ci, a ja sam slušao.

    Iv Bon­foa?

    Iva sam sreo 1999. u Stru­gi. Od tada smo se spri­jateljili i bili u prepis­ci. Bon­foa je napisao neko­liko rečeni­ca o mojoj poeziji.

    Ste­van Raičković? 

    Ponekad mala pes­ma, sonet od šes­naest sti­ho­va može izgle­dati mon­u­men­tal­no. Uzmi­mo primer Raičkovićevog sone­ta „Niti“. Ili Ver­merovih i Šejkinih mal­ih sli­ka koje i ne tre­ba izla­gati u galer­i­ja­ma već u soba­ma, negde pored pro­zo­ra jer takve slike zahte­va­ju kul­tu­ru, mal­ih, intimnih pros­to­ra. To sve­doči da mon­u­men­tal­nost nije povezana sa for­matom. Ste­van Raičković, to je moj pes­nik i ja se ne mogu nadiv­i­ti nje­gov­im pes­ma­ma. Nedavno sam proči­tao celokup­ni pes­nič­ki opus pre­cen­jenog pes­ni­ka i vrsnog ese­jiste Josi­fa Brod­skog. Nigde kod Brod­skog nisam pron­ašao tako čudesne pesme kao što su Raičkovićeve „Niti“, ili „Kame­na uspa­van­ka“. Jedan je samo Ste­van, karak­terni čovek. Više niko ne može ići tuda kuda je prošao Ste­van. Raičkoviće­va poez­i­ja te pre­seče kao neočeki­vana radost, raz­dr­ma te, uvuče te u sebe. Nje­gove pesme koje ima­ju kristal­nu kon­struk­ci­ju pune su čudesno jedin­stvene ver­si­fikaci­je, sud­bine i žive krvi. Kada sam proči­tao sve­ga dve pesme Ste­vana Raičkovića, rodi­la se ljubav potresna.

    Vulka­ni i vodopadi? 

    Moja fasci­naci­ja vulka­n­i­ma i vodopadi­ma je tra­j­na. Maj­ka mi je bila nas­tavini­ca istori­je i geografi­je i još neke 1968. godine kao osmogodišn­ji dečak pris­ustvo­vao sam njenom času kada je gov­o­rila o vulka­n­i­ma komen­tar­išući doku­men­tarni film o najvećim vulka­n­i­ma sve­ta koji je prikazi­vala učenici­ma na starin­skom kino­pro­jek­toru. Za mene je to bilo prvo­razred­no uzbuđen­je. Taj pri­zor kako zeml­ja riga mag­mu, to raspo­maml­jen­je mater­i­je, ta užare­na reka lave koja se izli­va iz grot­la danas me pod­seća na izli­van­je reči u tek­stu. Jed­nako kao i bešn­jen­je vodopa­da, eros u nama je duboko povezan sa vulka­n­skim erup­ci­ja­ma. Jer, vatra je izva­jala sve što vidi­mo. Ne dolaze li vulka­ni iz neke Empe­doklove vatre kojoj je porek­lo u dalekim, zvez­dan­im mag­ni­tu­dama? Ne plam­sa li ta vulka­n­s­ka vatra u umovi­ma geni­ja? I vulka­ni i vodopa­di nose u sebi nečeg od blis­tavosti i sja­ja erotske dimen­z­i­je. To su mes­ta obdare­na od Tvor­ca stra­hovit­om silo­mi lep­o­tom. Tako i veli­ka poez­i­ja mora da ima tu dimen­z­i­ju nepred­vidljivosti podi­vl­jale reke. Vulka­ni i vodopa­di, postali su tako vre­menom temelj mog reli­gioznog liriz­ma. Ali te spol­jašn­je erup­ci­je nisu toliko važne koliko unutrašn­je. U poez­i­ji sve dolazi upra­vo iz takvih unutrašn­jih erup­ci­ja. Divlji tutanj vodopa­da i divl­jan­je lave iz vulka­na nije niš­ta dru­go do zvuk kucan­ja ljud­skog srca.

    Kairos?

    Ne može se u poez­i­ji isti film pon­avl­jati une­dogled. Ure­đenost, pred­vidljivost, sta­tičnost i samod­o­voljnost pred­stavl­ja­ju agre­si­ju nad nekon­trolisanom prirodom poez­i­je koja se uvek izno­va otvara ka novim hor­i­zon­ti­ma, ka neobuz­dan­im talasi­ma slo­bode u kojoj se ne mogu propi­si­vati prav­i­la. Pisan­je poez­i­je je, dak­le, nepred­vidiv kairos­ki čin. To je način da izmaknemo Hronosovom, hronološkom, lin­earnom, kvan­ti­ta­tivnom, pro­fanom i ekonom­skom vre­menu koje neu­molji­vo otku­ca­va. Da pobeg­nemo od surovog reži­ma časovni­ka. Čovek je sapet, smlavl­jen i zatočen u lin­earnom vre­menu. Ali, ne zab­o­rav­i­mo, Kairos, najm­lađi i najbun­tovni­ji Zevsov sin i Hronosov unuk, u Grčkoj je mitologi­ji bio onaj koji donosi uvid, preokret, promene. Kairos uvek znači nekakav diskon­ti­nu­itet i sub­verz­i­ju. Otu­da je Kairos savršeni Bog poez­i­je. Pred velikim pes­ma­ma koje poro­di Kairos, vreme izgu­bi svaku moć. Neke pesme su nemoguće sve dok ih ne napiše Kairos. Niš­ta se vred­no ne može napisati bez zanosa, nadah­nuća i entuz­i­jaz­ma, te tamne i nekon­trolisane sile. Velike pesme nas­ta­ju u boga­tim časo­vi­ma koji nadi­laze hronološko vreme, kada im se umilostivi Kairos, bog sretnog trenut­ka. Mod­er­an čovek je čovek teške i krvave skepse, sub­verz­i­je, trans­gre­si­je, solip­siz­ma, neu­roze, besa, raščin­jenos­ti, decen­tri­ra­nos­ti, a ne biće lažne reli­gioznos­ti. Mod­er­an pes­nik napa­da utvrđeni poredak značen­ja i u utvrđene hijer­arhi­jske struk­ture unosi eros preko­račen­ja, malo Afrike. Pisan­je je tek uzo­rak naše kazne. Bogu može­mo ponu­di­ti samo svo­je unutrašn­je sagore­van­je. Vatra je pes­niku jedi­no dobro i jed­i­na mera vred­nos­ti. Poez­i­ja liše­na vatrenos­ti i zemaljske snage, mrt­va je. Pes­nik je uvek u toj vatri koja se zove živ­ot, ljubav, umet­nost, a sad što je proizvod te vatre pepeo (kao što je proizvod svih vatri ovo­ga sve­ta pepeo) to je samo stvar geneze i, napose, pada čovekovog.

    O Ere­hte­jonu?

    Na Atin­skom Akropolju, pred Ere­hte­jonom, najčudesni­jom građevi­nom na sve­tu, doživeo sam dra­matično i potres­no prosvetl­jen­je jed­nom neljud­skom lep­o­tom. Fascini­rao me je žen­s­ki eho kar­i­jati­da (te žene su upisane u kamen zato što su pot­puno žive) nasuprot muškoj teži­ni uzdizan­ja Partenona. Nigde na sve­tu ne pos­to­ji tako tanana ravnoteža između lirskog i epskog. Najlepše određen­je lep­ote dao je Plotin. On je rekao da je lep­ota „cve­tan­je bića“. Pred Ere­hte­jonom sam spoz­nao da lep­ota uzbuđu­je zato što je neuh­vatlji­va i zato što smo od nje pot­puno neza­štićeni. Gde je danas tak­va bez­greš­na lep­ota? Zbog kojeg našeg gre­ha se ta lep­ota čija real­nost odz­van­ja u mojoj duši, izgu­bi­la? Hrišćanst­vo je traži­lo kajan­je, negaci­ju sve­ga zemaljskog i odri­can­je od tela jer je blizu kral­jevst­vo nebesko. Pos­ma­tra­jući lep­o­tu kar­i­jati­da sa Ere­hte­jona shva­tio sam da nika­da ne može­mo u sebi poki­dati niti koje ima­ju duboko koren­je u našoj puti. Ope­vane u kamenu, rođene u novim telima, kar­i­jatide najavlju­ju pono­vo rođeno zdravlje.

    O unutrašn­jem gradu? 

    Mi nis­mo stvo­rili ovaj svet, već ga samo nado­građu­je­mo svo­jim ličn­im pis­mom. Dak­le, držim do ezo­ter­ičnih uti­ca­ja i pomer­an­ja evo­lu­tivnog kre­tan­ja u poez­i­ji. Pes­nik pri­ma vatru i od dru­gog pes­ni­ka srodnog duševnog sas­ta­va, kao što jed­no telo u ljubavi pri­ma toplinu od dru­gog bliskog tela. No, pre­sud­no moje nasleđe u poez­i­ji jeste ono nev­idlji­vo, nesves­no, zahuđeno. To je ono vre­lo koje Tereza Avil­s­ka zove „unutrašn­jim gradom“. Sve tajne su dak­le, zapisane u nama sami­ma, u ljud­skom srcu i tu ih tre­ba traži­ti, a ne van nas.

    Praš­tate li?

    Nema većeg čuda i većeg dara od mogućnos­ti praš­tan­ja i poka­jan­ja. Kada opros­ti­mo i poka­je­mo se mi smo već pred vra­ti­ma kroz koja se ulazi u Raj. Naš cilj je da makar pokušamo da razumemo. Tol­stoj je rekao da apso­lut­no razumevan­je donosi apso­lut­ni oproštaj.

    Ko Vas je razočarao? 

    Niko. Jedi­no ja sam sebe.

    Koga ste Vi razočarali? 

    Ne znam.

    Deca?

    To nisu deca, to su teror­isti. Šal­im se, nar­avno. Imam dve kćeri, Izabelu od 26 i Sofi­ju od 20 god­i­na. To je moje bla­go. Moj svet je inače od samog det­injst­va bio žen­sko­cen­tričan. Odras­tao sam uz bake, potom uz divnu majku koja je bila naklon­je­na umet­nos­ti. Imam mlađu ses­tru. Znate kako se kaže, nema rane da ne boli, niti ses­tre da bra­ta ne voli.

    Čime se utešiti? 

    Jedi­no drugim ljudi­ma. Čovek je blagoslovl­jen drugi­ma. Niko sam sebi ne može pomoći, to je valj­da jas­no svakom nor­mal­nom čoveku. Duša se dušom obas­ja­va, sve osta­lo je tama.

    Osećaj kad ste držali u ruka­ma Vašu prvu knjigu? 

    Neopi­siv. Mene i danas uzbuđu­je kada mi pesme iza­đu u nekom časopisu, a nek­moli kada mi iza­đe knji­ga, ovde ili vani. Za nas pisce je naj­važni­je da nam izlaze knjige, da se pre­vode na druge jezike, da se o nji­ma piše i da budu čitane.

    Knjižare?

    Obišao sam mnoge knjižare dil­jem sve­ta, ali sam najviše knji­ga kupio po buvl­jaci­ma, bazari­ma i pija­ca­ma. Sve sam to iz sve­ta dovukao u moju kuću u Omladin­skoj uli­ci broj 1. u Pože­gi. O tome sam napisao veli­ki esej koji se zove „O blis­tavom mno­gožen­stvu knjiga“.

    Prva družen­ja sa piscima? 

    To su bila družen­ja na fes­ti­val­i­ma za mlade dil­jem ondašn­je Jugoslav­i­je. Tu sam upoz­nao Jelenkovića, Sašu Rado­jčića, Divnu Vuk­sanović, Anu Ristović…

    Kada ste poverovali poeziji? 

    Kada sam kao mladić čitao drevne pes­nike. Tada bih ose­tio kako se suočavam sa nečim ogrom­n­im i toplin­skim. Još uvek osećam to daljin­sko gre­jan­je od Ovidi­ja, Kat­u­la, Vergili­ja, Rober­ta Grejvsa…

    Šta je pesma? 

    Pesme su surove indiskre­ci­je. Pisan­je poez­i­je jeste opas­no puto­van­je kroz nepoz­nate divljine, ali i zame­na za neost­varenu komu­nikaci­ju s drugi­ma. Poez­i­ja je zato tajanstveni oblik ljubavi. Moj ide­al je da u svom radu spo­jim i izmir­im sloven­sku dion­iz­ijsku furi­ju i ger­man­sku posvećenost poslu. Zato danas pesme neprekid­no dorađu­jem i prepravl­jam sve dok ne ose­tim da su žive. To se čudo, dabome, retko dogo­di. No, pes­ma koja je neizbež­na, sama pro­gov­ori. A moj ide­al u poez­i­ji jeste poet­s­ki tekst kao mag­i­jsko spiru­tu­al­i­zo­van­je živ­ota. Pes­ma koja će biti živa kao kucan­je ljud­skog srca. Pes­ma koje će se nas­tavi­ti u stvarnos­ti kao neš­to živo. Pes­nik u svo­ju pes­mu ulaže čitavu svo­ju duševnost, a pes­ma mu kao eho vraća ono što nije ni slu­tio da pos­to­ji. Dobre, žive pesme putu­ju kroz vreme. Samo opas­no inteligent­ni lju­di mogu napisati veliku poez­i­ju. Samo mno­go ljubavi i tuge ili ozaren­ja može da uznese jed­no biće do velike poez­i­je koja ima opš­tu vred­nost. Kao i u živ­o­tu, i u poez­i­ji nema sta­jaćeg trenut­ka. Poez­i­ja je za mene vre­lo znan­je, oblik mist­ičnog iskust­va, priz­ma kroz koju se može izraz­i­ti nepro­laz­na lep­ota i tako posre­dovati sko­ro novi vid reli­gioznos­ti. Poez­i­ja ne zamen­ju­je živ­ot, već ga opovr­ga­va i pre­o­braža­va. Pes­ma mi pruža mogućnost da neš­to duboko doživim. Ono što nisam napisao, nisam ni doživeo. Ja do mojih pes­ma dolaz­im intu­itivn­im putem, a ne racional­nom namerom. Pisan­jem pesme stavl­jam se na stranu dion­iz­ijske moći i tako za samog sebe nalaz­im spasen­je. U tome vidim religi­js­ki aspekt poez­i­je. Pisan­je poez­i­je nije igra, već ozbil­jan izbor i spa­sonos­no zas­tran­ji­van­je. To je za mene pre­fin­jeni oblik saučešća. Ono tre­ba da izrazi toplinu koja nas čini ljudi­ma, onaj sjaj koji „nije od ovog sve­ta“. Poez­i­ja pre­osveš­ta­va ovaj veg­e­ta­tivno-ani­mal­no-soci­jal­ni svet. Ona je tan­ka nit između žel­je i smr­ti. Na kra­ju rit­u­ala, smrt će nas sve obmanu­ti. Sva­ka pes­ma je oblik oproš­ta­ja sa živ­o­tom. Za mene poez­i­ja je najviši ste­pen pripreme za odlazak sa ovog sveta.

    Slikari?

    Za mene pisan­je o umet­nos­ti je oblik seiz­mo­grafi­je, pažlji­vo prouča­van­je kako površin­skih, tako i dubin­skih potre­sa u njoj. Sebe vidim kao pra­ti­o­ca umet­nos­ti iz dru­gog plana. U prvom planu su, dabome, sami umet­ni­ci blis­ki mom intim­nom biću, a sa opusi­ma zre­lim za jed­nu temeljnu ese­jis­tičku elab­o­raci­ju. Pišem o svim domeni­ma likovne umet­nos­ti, a naroči­to me privlače umet­ni­ci koji obnavl­ja­ju klasičnu sliku, kao autono­man estet­s­ki pred­met. Dak­le oni umet­ni­ci koji obnavl­ja­ju tajanstvenu moć fig­u­ra­tivne slike, čuva­jući svet­lost spir­i­tu­alnog. Pisati o takvim umet­nici­ma razložno, argu­men­to­vano i sa pred­skazi­vačkom intu­ici­jom, za mene znači učestvo­vati u iza­zovnom rit­u­alu tumačenja.

    Uti­caj slikarst­va i fil­ma na Vašu poeziju? 

    Kod mene pos­to­ji jed­no, goto­vo mist­ično, verovan­je u slike. Moje su pesme na izves­tan način fig­ura­bilne. One poči­va­ju na fig­ura­bil­noj izves­nos­ti pri­zo­ra i nje­gov­oj povezanos­ti sa dubi­nom mem­o­ri­je. Za sebe jedi­no pouz­dano mogu da kažem da sam od počet­ka svog pes­ničkog bavl­jen­ja bio i ostao sla­dos­trasnik slike. U mojoj poez­i­ji sve potiče iz stvarnos­ti pri­zo­ra, nema tu nikakvih snoviđen­ja. Pra­va mis­ter­i­ja jesu oni vidljivi, svakod­nevni pri­zori. Stvarnost je stra­hovi­ta sila koja nas obliku­je i poez­i­ja od nje ne može pobeći. U mojim pes­ma­ma stvarnost se uvek javl­ja zatvore­na u pri­zor, u kadar. Jed­nos­tavno, vizuel­ni utis­ci su psi­hič­ki pre­rađeni reči­ma. Iz ital­i­jan­skih neo­re­al­is­tičk­ih fil­mo­va naučio sam da je stvarnost veličanstveno boga­ta i kom­plek­sna i da je dovoljno umeti je pos­ma­trati. Jer jedi­no slika­jući vidljivu real­nost, može se otkri­ti ono što se nalazi iza nje. Pri­zor, je zapra­vo, dru­gači­je uobliče­na stvarnost pomoću koje naša imag­i­naci­ja pozlaću­je svet. Moj pos­tu­pak u pisan­ju poez­i­je je goto­vo slikars­ki. Kad imam oštar, jasan pri­zor, onda iz tmine mogu lakše izvući celu pes­mu na svet­lo dana. Svi ti pri­zori koje svakod­nevno gledam kod mene su preloml­jeni i pre­mešteni u oneo­bičenu poet­sku razmeru.

    „Homer pred­građa“?

    Pes­nik, napros­to, piše ono što živi i san­ja. Zato „Home­ra pred­građa“, „Gnez­do nad ponorom“, „Memo­are pes­ka“, „Moja tač­na priv­iđen­ja“ i „Simetri­ju vrt­lo­ga“ nije mogao da napiše niko dru­gi do mene. Mis­lim da je sin­tag­ma „Homer pred­građa“ nehotič­na metafo­ra sveg mog bavl­jen­ja književnošću, koju sam ja učinio mojim trans­par­en­tom. Moj Homer nema odis­e­js­ki kom­pleks luta­lašt­va, već je on, jed­nos­tavno rečeno, pes­nik pred­građa. On malo toga izmišl­ja. Kao i slikari iz dobrih star­ih vre­me­na, on sli­ka po mod­e­li­ma koje je izmis­lio Sve­mogući. Nje­ga zan­i­ma­ju neke male, naiz­gled efe­merne teme: podru­mi, bunari, gol­ubar­ni­ci, gavrani, mačke iz pred­građa, mla­di gnevni pes­ni­ci. Zan­i­ma­ju ga zahuđeni pri­zori koje niko ne nad­gle­da i ne uhodi.

    Vaš nadi­mak iz škole? 

    Gaga.

    Vaši roditelji?

    Moji su roditelji kao učitelji radili po zabitim sandžačkim seli­ma, a onda su se naselili u selu Godovik blizu Požege, gde sam proveo det­injst­vo. Nar­avno da je u našoj kući bilo knji­ga, ali to što sam potekao iz porodice prosvet­nih rad­ni­ka nije mno­go pod­greva­lo moj lični mit o književnom svetu.

    Sli­ka oca? 

    Kralj nad kraljevima.

    Šta bi danas poželela Vaša majka? 

    Da ide po plan­i­na­ma i saku­pl­ja bil­je za čajeve. To je najviše volela u starosti. Fud­bal? Budući da sam u mla­dosti dobro igrao fud­bal, a naroči­to mali fud­bal, moj otac me zdušno podržavao na tom planu. Malo je nedosta­ja­lo da početkom osamde­setih god­i­na prošlog veka odem u Ameriku, u Bal­ti­mor, na pre­poruku Srbolju­ba Sta­menkovića, leg­ende mal­og fud­bala u nas, da tamo pro­fe­sion­al­no igram mali fud­bal koji je u to vreme u Ameri­ci bio izuzetno pop­u­laran. Imao sam poziv od tih lju­di tamo, ali sam u to vreme već čitao ozbiljne knjige, slikao sam, pisao ese­je o slikari­ma. Danas se intim­no gordim time što sam ostao ovde. A zatim, sva­ki izbor je jedi­ni izbor.

    Gde ste obuk­li uniformu? 

    U Sara­je­vu.

    Ko Vam je došao na zakletvu? 

    Niko. A očeki­vao sam majku i oca. Nisu došli jer su prethodnog dana imali udes, a nisu hteli da mi to kažu. Jedi­no meni i jed­nom Alban­cu niko nije došao na zak­letvu. Onda smo nas dvo­ji­ca otišli u Morića Han u Sara­je­vu na ručak. Sećam se da je sto do nas sedeo Mer­sad Berber. Bio je došao sa sinovi­ma na ćevape i sudžu­kice. Ja sam tada pojeo izvrstan šiš-kebab. A posle smo Albanac (Dževdet se zvao) i ja otišli na tufahi­je u jed­nu poslastičarnicu.

    Gde Vam je najlepše, u dan­i­ma ili u noćima?

    Najlepše mi je u dan­i­ma. Reč dan, to je najlepša reč u srp­skom jeziku. Ja sam Dan-ilov.

    Da li ste poželeli da odete? Gde? 

    Nemam više odis­e­js­ki kom­pleks luta­lašt­va. Volim da sam uvek na jed­nom mes­tu usred­sređen na svoj rad.

    Da li ste ikad poželeli da budete glumac? 

    Ne. Ne volim taj najveć­ma nadrkani glumač­ki svet. Ret­ki su nenadrkani glum­ci. Devedeset odsto glumaca su lju­di i žene koji su zaljubljeni u sebe do te mere da im Nar­cis nije ni do kole­na. Da bi neko bio veli­ki glumac mora da iza sve­ga sto­ji ogro­man ljud­s­ki for­mat. Za mene je najveći Mar­lon Bran­do! On je čist geni­je. Znao je ko je. Sma­trao je da filmske zvezde nisu umet­ni­ci, već počesto biznis­meni. Rekao je: „Ko sam ja pored jednog Kafke i Kjerkego­ra koji su posetili udal­je­na pros­transt­va psi­he?“ Mar­lon Bran­do je sma­trao da su „Bitl­si“ i “Rol­ingstoun­si“ efe­merni u odno­su na Šuber­ta i Baha. Taj veli­ki glumac bio je sves­tan pro­laznos­ti te glumačke i roken-rol začara­nos­ti. Nažalost, danas ovde u Srbi­ji mišl­jen­je jednog pre­polovl­jenog glum­ca koji ne zna ni gde mu je dupe, ni gde mu je gla­va ima veću težinu od mišl­jen­ja najvećeg pis­ca ili filo­zo­fa. Eto, dok­le smo došli.

    Vaša leta, gde obično provodite odmore? 

    Ne volim odmore. Najviše mrz­im čvaren­je na jakom sun­cu. Najbol­je se osećam u Pože­gi u mojoj kući, gde imam grandioznu pri­vat­nu bib­lioteku u kojoj osećam miris velik­ih civ­i­lizaci­ja. Odmaram se samo kad čitam i pišem. Sve osta­lo je puka gnjavaža.

    Gradovi?

    Pože­ga i Beograd. Mno­go sam se naputo­vao i sada vidim da je sve to bilo lepa priči­na. Nema šta da se vidi na ovom sve­tu. Sve su to priv­iđen­ja. Drugde ne pos­to­ji, već samo tamo gde već jes­mo. Niš­ta nije tako daleko i nedo­h­vat­no kao bliz­ina. Ne tre­ba puto­vati sve­tom, već naprav­i­ti veli­ki svet na svom mal­om pose­du, pod svo­jim krovom.

    Plan­i­na?

    Rtanj.

    Pustin­ja?

    Ne idem po pustin­ja­ma. Pustin­je, to su tuđa tela. U pustin­ji je jedi­no zanos­no mirno, majestetično talasan­je peščanih dina.

    Zaš­to se lju­di zaklinju? 

    Iz vrel­og straha.

    A zaš­to proklinju?

    Iz vrel­og straha.

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa? 

    Ne znam.

    Pred čijom slikom ste naj­duže stajali? 

    Pred jed­nom mag­ičnom slikom Arnol­da Bek­li­na u „Var­laf“ muze­ju u Kelnu.

    Kurosa­va ili Bergman? 

    Tarkovs­ki i Paradžanov.

    Kako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mladosti? 

    Kao zablude.

    Omil­jeni začin?

    Cimet, zeleni biber.

    Poli­ti­ka?

    To me uopšte ne zan­i­ma. Ja sam pisac koji piše iz čiste indi­vid­u­al­is­tičke obesti. Nika­da ne objavlju­jem svo­ja izrav­na poli­tič­ka ubeđen­ja. To je deo moje strategije.

    Da li ste ika­da bili bezbrižni? 

    Jesam. Kada su mi ćerke bile male i kada sam bio sa nji­ma u šet­n­ja­ma pored reke.

    Šta dal­je?

    Čitan­je, pisan­je i opet čitan­je i pisan­je na živ­ot i smrt!

     

     

                                                          Raz­go­varao: Enes Halilović