Dnevnik iz Kerale

Lat­est posts by Nenad Šapon­ja (see all)

     

    .

    .

    BITI EVROPLJANIN U KOČIJU

    Šest dana u Ker­ali, u Indiji

     

     

     

    KOČI

    Utorak, 6. mart 2018.

    .

    .….Sleće­mo na aero­drom u Koči­ju, sprem­ni unapred da pono­vo pohodi­mo knjigu “Bog mal­ih stvari” Arun­dati Roj. Njeni junaci upra­vo ovde očeku­ju rođaku iz Engleske, čiji će im dolazak zau­vek pomesti sliku dotadašn­jeg živ­ota. Ova nev­idlji­va stvarnos­na bom­ba rođaku će poslati na dno prl­jave reke, a nji­hove živ­ote rasu­ti daleko od Kerale, hrišćanske države sa juga Indije.

    .….Aero­drom nije ni priručan ni ofu­can kao kra­jem šezde­setih kada se deša­va fata­lan zaplet ove knjige pomerenih stvari i kratk­ih rezo­va. Ele­gant­no upeglan, na nivou najboljih svet­skih, ovaj aero­drom je i jedan od retk­ih koji kom­plet­nu elek­tričnu energi­ju dobi­ja od sun­ca… Dok se pospan voz­im sa nje­ga i oko­lo gledam plan­taže čaja (šta bi dru­go zamišl­jao Evro­pl­janin da će vide­ti u Indi­ji, pored krda slono­va, nar­avno), shvatam da to nisu plan­taže čaja, već beskra­jni nizovi solarnih pan­ela. I razrešen­je one, meni naoko nejasne infor­ma­ci­je sa zida aero­drom­skih oda­ja za strance “o jedi­nom aero­dro­mu na sve­tu koji se u pot­punos­ti pokreće na sunce”, dok sam, sa bled­im, pas­tozn­im i matorim Engle­skin­ja­ma, čekao da mi izuzetno ljubaz­na službe­na lica (za raz­liku od naših) overe mejlom naručenu i plaćenu vizu. Usput su, najsavre­meni­jom tehnologi­jom vizirali i očno dno i šare prsti­ju. Tek da se vidi koliko su duboko zagazili u IT revoluciju.

    .….A i da shva­ti­mo da smo u Ker­ali, “Božjoj ličnoj zemlji“, najrazvi­jeni­joj državi sa najo­bra­zo­vani­jim stanovništvom u celoj Indi­ji. Ovdašn­ji lju­di su trgo­v­ali začin­i­ma sa starim Riml­jan­i­ma, Grci­ma, Egipćan­i­ma, Jevre­ji­ma i Ara­pi­ma, pri­mali hrišćanst­vo od Sir­i­ja­ca i apos­to­la Tome, a zatim i od Por­tu­gala­ca, Holanđana i Engleza, čije su Istočno- indi­jske kom­pani­je baš ovde najbol­je radile. I danas trgu­ju, ima ih trideset i kusur mil­iona, proizvode gumu i začine, bave se savre­menim indus­tri­ja­ma, gas­tar­ba­j­ter­išu u boga­tim ara­p­skim zeml­ja­ma Zali­va, a „Nation­al Geo­graph­ic“ ih je stavio među 50 svet­skih des­ti­naci­ja koje jed­nos­tavno morate poseti­ti. I, jed­no dese­tak mil­iona lju­di godišn­je to i čini. A Vla­da Piš­ta­lo i ja, na Tomasov poziv, dolaz­i­mo na Među­nar­o­d­ni fes­ti­val knji­ga i pisaca.

    .….Na putu do hotela – bezbroj crka­va,  pravoslavnih, katoličk­ih, a i po koja džami­ja ili hin­du hram se smen­ju­ju sa post­mod­ernističkom arhitek­tur­om, banka­ma, zlatara­ma i klinika­ma, većim i man­jim šop­ing molovi­ma, opšte prakse ili poseb­ne vrste, sve­jed­no, pop­ut onih nebodera izniklih iz pes­ka Dubai­ja. Beskra­jn­im bule­varom Matahme Gandi­ja, u gužvi koja liči na pokret­nu izložbu savremene, japanske i evropske auto-indus­tri­je, tak­si­jem pra­ti­mo zmi­ju ogromnog metroa-nad­vožn­ja­ka. Vozi se lev­om stra­nom, brzo i ludo, i nema nam u pogle­du ni jedne rikše. Lep­rša­ju šareni sar­i­ji devo­ja­ka na motori­ma koji u roje­vi­ma prolaze.

    .….Nakon okre­plju­jućeg sna u fran­cuskom hotelu Ibis, stiže­mo na otvaran­je Saj­ma knji­ga, negde usred ovog istovre­meno i čudnog i bliskog dvom­il­ion­skog gra­da. Ispod ogromne šatre, koja je i otvore­na i kondi­cioni­rana, više od hil­jadu lju­di sluša priču o reči­ma… Znan­je, razumevan­je, prosvetl­jen­je… moto je ovog saj­ma i žel­ja da se do suš­tine dođe uz pomoć knjige… To gov­ore pis­ci, ali i poli­tičari. Na otvaran­ju se i sim­bolič­ki pali več­na vatra književnos­ti… Značen­je ono­ga što jeste.

    .….Sreće­mo stare poz­nanike, Tomasa, Prav­ina, Dije­ga, a upoz­na­je­mo i nove, Metjua, Eduar­da, Pri­jamku… I mnoge pisce koji pišu na bro­jn­im indi­jskim jezici­ma. Pis­ci, kao i drugde u sve­tu, uvek su dru­gači­ji od ostat­ka pop­u­lacije, a ovde su pak i druge rase. U situaci­ja­ma kada je čovek osuđen sko­ro isključi­vo na vizuel­ni kon­takt, i ekspre­si­ja sve­ta izgle­da poma­lo dru­gači­je. Nar­avno, lako se spo­razumeva­mo i gestom.

    .….Reč je bog. Ili obrnuto.

     

    .…. 

    Sre­da, 7. mart 2018.

    .….

    .….Doručak je ovde događaj. Doručak je i inače događaj za mene. Kod kuće, u pitan­ju je rana jutarn­ja samoća i obil­nost. Ovde je u pitan­ju pre-obil­nost. A i društveni događaj, barem za mene. Stapam se u neo­bičnu okolinu lju­di različi­tih, nama netip­ičnih rasa. Dru­ga rasa, dru­gači­ji lju­di, a sve je ust­vari vrlo slično, da ne kažem isto. Geste povezu­ju ljude, a one su iste. Odjed­nom pri­padamo dru­gači­jim lici­ma i to nam ne smeta. Imam uti­sak da sam na nekoj od stan­i­ca iz Zvez­danih staza. Ovde se, i ovako rano ujutro, jedu kuvana i vrela jela. Raz­na. Ekspoloz­i­ja boja, mirisa i ukusa na tan­jiru. A poseb­no — nivoa lju­tine. Dok jedem, kao da istovre­meno pli­vam u vodama različite temperature.

    .….No, nema se puno vre­me­na, rad­ni je dan, odlaz­i­mo na ostr­vo Bol­gati, jed­no od bezbroj (zaista, bezbroj) ostr­va koja sačin­java­ju ovaj grad. Na ovome se sledeća četiri dana održa­va naš fes­ti­val. Tu, među pal­ma­ma, a u duboko ohlađenoj pros­tori­ji, u kojoj su neka­da koloni­jal­ni upravitelji odobravali ili odbi­jali različite stvari, gov­o­rimo o Tes­li i o srp­skoj lit­er­a­turi, dok nas prate neupit­no zain­tereso­vana indi­js­ka lica. Pred­stavl­jam Piš­ta­la i Tes­lu, koji obo­ji­ca otvara­ju bezbroj pros­tori­ja u imag­i­naci­ji slušala­ca. Dva sata priče o jed­nom sve­tu izvan sve­ta su istovre­meno i dva sata zime za mene. Ne baš metafiz­ičke, ali zime… Jutros nisam poneo sako, zavaran ovdašn­jim avgus­tovskim danom usred mar­ta. Sa Toma­som smo se još u Frank­fur­tu, na Saj­mu knji­ga, uz bir­i­jani i rajn­sko vino, dogov­o­rili o pre­vo­du Piš­talove knjige “Tes­la, portret među maska­ma”, na mala­jalam jezik. To je jezik koji gov­ori 40-ak mil­iona lju­di, slo­va mu liče na cve­tove, a ime mu se sa obe strane čita isto. MalajalaM.

    .….Posle prelaz­i­mo na pozor­nicu na ogrom­noj terasi. Sa bil­bor­da nas gleda­ju naše vlastite slike i vrana napravl­je­na od cvet­nih slo­va, mist­ični sim­bol ovog fes­ti­vala. Vetrić s mora je daleko pri­jat­ni­ji od erkondiš­na u palati. Metju, indi­js­ki slikar i pisac iz Cir­i­ha, vodi raz­gov­or sa mnom i Dije­gom. Hm. Poez­i­ja Perua i Srbi­je na plaži nekadašn­je rezi­den­ci­je holand­skog upravitel­ja, Bol­gati palasa. Oko nas lanac od cveća, sim­bol Kerale. Metju je kao dete učio ova cvet­na slo­va u obližn­joj džungli, nema­jući ide­ju ni ko će, ni šta će, poslati, a ni gde će živeti.

    .….Čitao sam iz knjige “Slat­ka smrt”, na engleskom, u pre­vo­du, pa na srp­skom, namer­no zbog zvu­ka, a zatim odgo­varao na pitan­ja pra­va, koja je Metju smis­lio za mene, ona o duši i o biću, o vidljivom i o nev­idljivom, o onom što jes­mo kada zaista pogledamo u sebe dubljeg od ogledala. Pričao sam o tra­gan­ju za značen­ji­ma ono­ga što jeste i ono­ga što jesam, o poez­i­ji koja je sušti­na našeg pos­to­jan­ja, tran­sup­stan­ci­jal­na domov­ina, a mno­go oči­ju je sija­lo sa odobra­van­jem. Kada ne vla­da onim nijansama engleskog, sa koji­ma živi u srp­skom, a hoće da priča o esen­ci­jal­nim stvari­ma, čovek mora jako izoštir­i­ti pre­ciznost izraza da bi pogo­dio bit stvari. I upalio oči lju­di koji­ma se obraća.

    .….Posle smo jeli goved­inu, što je u Ker­ali pitan­je poli­tičkog sta­va (ovde ipak žive dom­i­nant­no hrišćani), saz­na­dos­mo to usput, pili zaum­nu indi­jsku verz­i­ju King­fišer piva (čijih se ispražn­jenih boca, kao u nekom kul­tu stavl­jan­ja na pult, nakupi­lo baš dos­ta) i pričali, a o čemu ćemo dru­gom u Indi­ji, do o bezvre­menim stvari­ma, to live, to life, to eter­ni­ty… Eduar­do, Metju, Tomas , Dijego, Vla­da i ja… Priča­lo se o sus­re­tan­ji­ma i komu­nikaci­ji, o gestovi­ma u Indi­ji, na Bliskom istoku, Evropi i Latin­skoj Ameri­ci… O vla­davi­ni reči lit­er­a­ture… O sus­re­ti­ma, situaci­ja­ma i ljudi­ma koji inspir­išu… O oče­vi­ma koji piju.

    .….Kao pis­ci zako­vani smo u svoj jezik, a čim se pome­r­i­mo u svet vidi­mo da je taj jezik uni­verza­lan. Zagledani smo u sadašn­jost, u prošlost i u večnost. Puto­van­je je izmeš­tan­je, između stvari, sve­to­va i sit­ni­ca vlasti­tog živ­ota, a na nje­mu se sus­reće­mo  i kao isti ali i kao dru­gi. Sasvim nor­mal­no nam je da se soci­jal­no ugod­no osećamo hil­jadama kilo­metara od kuće.

    .….

    .….

    Četvr­tak, 8. mart 2018.

    .….

    .….Sva­ki jezik je rizni­ca sa blagom prošlosti, reče nam juče veli­ki indi­js­ki pisac Kiran Nagarkar, a mi se svakog dana voz­i­mo kroz Koči, metropolu u nas­ta­jan­ju. Sa bočnog nad­vožn­ja­ka gledam per­one železničke stan­ice, one na kojoj se tri bića ras­ta­jala u “Bogu mal­ih stvari”.

    .….Blješ­tavi bil­bor­di najavlju­ju različite slo­jeve bol­jeg živ­ota. Smeše nam se lica, uvek za nijan­su bel­ja od ovih sa uli­ca. Svuku­da su nat­pisi na engleskom kao ukrašeni mala­jalam cvet­nim slovi­ma. Između tih slo­va što liče na cveće pojavlju­je se ogrom­na bela bra­da Kar­la Mark­sa. Za plakate se ne može na prvi pogled znati baš sasvim jesu li naja­va za film, rekla­ma za Neš­to, ili lica poli­tičara koji bi da pobe­de na izbori­ma. Izbori idu, ili su prošli, sko­ro da je sve­jed­no (Ma, sig­urno da je sve­jed­no.). Srp i ček­ić, na crven­im zas­tava­ma, sasvim zab­o­ravl­jeni u Evropi, ovde se vijore katkad une­dogled i tek kada ih vidiš na bil­bor­du, sig­u­ran si da su vezani za izbore. U nekadašn­joj zemlji maharadža od Koči­ja, Komu­nis­tič­ka par­ti­ja deceni­ja­ma već dobi­ja demokratske izbore. Za raz­liku od osta­log dela Indije.

    .….Oko­lo nas, već uobiča­je­na sli­ka – japan­s­ka kola uokvire­na stal­nim roje­vi­ma motor­cikala. Luk­suzni kli­ma­ti­zo­vani auto­busi i auto­busi bez pro­zo­ra, pre­puni tužnog i vesel­og sve­ta u isto vreme. Uokvirenog, beskra­jem boja. Ima ih više nego igde. Tih boja. Tri­cik­la sa kabi­na­ma, auto-rikši, sko­ro da i nema u vidokrugu.

    .….Danas pričamo o književnos­ti u Mek­siku. Eduar­do Robasa, ured­nik mek­sičkog pan­dana Agori, izdavačke kuće Sek­sto Piso, lako i veš­to, pred nama skla­pa koc­k­ice jedne neo­bično žive književne scene, još jedne nama sasvim neo­bične i bliske zemlje.

    .….Inače, pro­gra­mi na Krithi fes­ti­valu (kako se zvanično zove) su sasvim tem­ats­ki različi­ti, pa pored sek­ci­ja svetske književnos­ti (čiji smo mi gosti) i indi­jske (koja se stvara na 23 zvanič­na i stoti­nak nez­vaničnih jezi­ka), bavi se i društven­im temama, filo­zofi­jom, istori­jom, glob­al­izaci­jom, pa i, veo­ma ozbiljno, antic­i­paci­jom budućnos­ti. Dubo­ka per­cep­ci­ja sve­ta jeste ono što se očeku­je od ovakvog sku­pa. Na nje­ga dolaze, pored intelek­tu­alne elite, čak i poli­tičari koji se trude da, i oni čak, da kažu neš­to pro­voka­tivno i zan­imlji­vo. Zapad­ni mod­el dis­tribu­ci­je znan­ja usred dubokog istoka.

    Pokušava­mo da zah­va­ti­mo iz te žive knjige koliko može­mo, a i da vidi­mo poneš­to sve­ta van ostr­va Bol­gati. S obzirom da smo prvi put u Indi­ji, isti­na u Ker­ali, u zemlji hrišćana, bilo bi logično da pose­ti­mo hin­du hram. To ovde nije tako jed­nos­tavno. Jedan od naj­moćni­jih hramo­va, posvećen Šivi i Par­vati, nalazi se u rel­a­tivnoj blizi­ni našeg hotela u Ernaku­lu­mu, jednog od živah­nih delo­va Koči­ja, no u nje­ga nije baš lako ući ako niste hin­du vernik. Naš domaćin, hrišćanin Tomas, uspe­va sko­ro nemoguću stvar, da nam orga­nizu­je odlazak u ovo moćno mesto molitve i tišine.

    .….Dočekali su nas s poš­to­van­jem inkar­naci­ja. Boson­aga šet­n­ja nas je odvela kroz pan­teon indi­jskih božas­ta­va, mno­goruk­ih i zoomorfnih. Svako je ima­lo svo­ju večnu živ­ot­in­ju. Ganeša, patron umet­nos­ti i nauke, podrazumevano nam je bio najbliži. Vodio ga je pacov. Nedodirivi, koji hrani bogove, nam je bez dodi­ra dao po list banana sa san­dalovom pas­tom. Hodali smo večni krug unutar hra­ma oslikanog, osmišl­jenog, potuno dru­gači­jom imag­i­na­ciom od naše. Da li baš dru­gači­jom? Poz­i­tiv­na energi­ja sve­tog mes­ta se podrazumevala. Dubi­na i tišina.

    .….U sklopu hra­ma, u blizi­ni ust­vari, nalazi se i društ­vo Sva­mi Vivekanan­da, čija je veli­ka sli­ka je poseb­no obradovala Vladu koji je ovom Tes­li­nom bliskom pri­jatelju posve­tio neke od najlepših stran­i­ca o pri­jateljstvu u romanu “Tes­la, portret među maska­ma”. Unutra nas služe pečen­im banana­ma i pri­ma­ju mal­tene kao zvaničnu državnu del­e­gaci­ju. Od svih stranih gosti­ju, sa najviše emo­ci­ja reagu­ju na nas Srbe. Još su živa snaž­na sećan­ja na deklar­a­tivno pri­jateljst­vo iz bivše Jugoslav­i­je i nes­ret­nu sud­binu Srbi­je unutar glob­al­izaci­jskih proce­sa. Proce­sa koji su nji­ma, u Indi­ji, doneli rev­olu­cionar­nu promenu.

    .….Hodamo po Ernaku­lu­mu. Dži­novs­ki lijan­deri i dru­go cveće, ovde su postali drveće. Drvo Kar­i­ja izgle­da kao da je bogom dano. Neverovat­na količi­na lju­di. Nalaz­i­mo se zaglavl­jeni u sve­tu između bogo­va i sao­braća­jne gužve. Između blis­tavih zgra­da i srećne neimaš­tine pro­lazni­ka. Hodamo bule­vari­ma između kanala i mora. Auto­busi bez stakala, poho­vane i sušene banane, iskaču nam pred oči na svako malo. Sve je šareno, da ne može biti više. Živopis­nost  Boke iz Buenos Ajre­sa, čija me je obo­jenost fascini­rala, ovde mi liči tek na pred­soblje za ulaz u palatu. I kada se dođe ovde prvi put, ima se uti­sak da je čovek tu, svugde i negde, već bio. Osim men­tal­nih dalji­na, druge i ne pos­to­je. I ovo mesto se da pre­ho­dati lako.

     .….

    .….

    Petak, 9. mart 2018.

    .….

    .….Gledam u kalen­dar i pitam se ko još zna za značen­je ovog dana, datu­ma ust­vari… Ovde u Indi­ji, defin­i­tivno niko, ali izgle­da niti u Srbi­ji. Suštin­s­ki, samo još poneko, iz moje gen­eraci­je, mladih lju­di iz 1991, tada je poverovao da se može promeni­ti neš­to, izbeći sulu­di balka­n­s­ki ratovi, koji su se đavol­s­ki slu­tili, promeni­ti loša vlast, koja nam je tada izgledala daleko kratko­tra­jni­jom nego što je bila. Star­i­ji od nas, znali su da je u pitan­ju zablu­da naše mla­dosti. Mlađi­ma, tada, i kas­ni­je rođen­im, ovaj datum nije mogao biti baš sasvim jasan. Nema­ju emo­tivne farbe za nje­ga. A ja, ja sam tada, a i god­i­na­ma kas­ni­je (kako su stvari u zemlji išle na gore), verovao u promenu na bol­je. Danas gledam u kalen­dar koji izgle­da pos­to­ji samo u mojoj glavi. Usred užur­banog Kočija.

    .….Em se vozi lev­om stra­nom, em su tak­si­ji pre­više hlad­ni, jed­no dvade­set ste­peni udal­jeni od spol­jašn­josti, a kroz pro­zor roj inseka­ta u vidu skutera i mope­da koji neprestano izmiču dopri­nosi utisku ubrzan­ja stvari, čak i kada real­na brz­i­na auta nije preterana.

    .….Broj novih sli­ka, od ogrom­nih bil­bor­da, pa do onih stvarnih, stvara mi uti­sak ubrzane per­cep­ci­je, ogromne kon­cen­tracije stvari i prostora.

    .….Poseću­je­mo Fort Kočin. Bogom dana pozi­ci­ja za Veneci­ju Indi­je. Oko­lo bezbro­j­na ostr­va, kanali, mostovi. Pogled na mapu, jed­nako zapan­ju­je koliko i pogled kroz pro­zor tak­si­ja, kada se zap­i­tate – otkud ova voda sada ovde, kad baš nije sasvim logično? Neverovatan sis­tem ne tako mal­ih kanala, koji su često toli­ki da niste ni sig­urni da li su u pitan­ju veli­ka jez­era, ili deo mora. A mari­na, sa svežim ulovom za naše oko pred­i­men­zioni­ranih okean­skih riba, tako­reći ima na svakom ćošku. Beskraj vodenih površi­na čini ovo mesto veo­ma posebnim.

    .….Ide­mo u Jevre­jsku četvrt. Vreme kao da je sta­lo, provlači­mo se kroz uličice pop­ut onih u starom gradu u Jerusal­imu. Jevre­ji su ovde stigli nakon dru­gog rušen­ja velikog hra­ma 72. godine i sko­ro mileni­jum i po imali svo­ju autonom­nu državu. Sve dok im je Englezi nisu ukin­uli. Malo ko to zna. Izu­va­mo se i ulaz­i­mo u sin­a­gogu. Sasvim jevre­jsku, i sasvim indi­jsku. Beskon­ačan niz stak­lenih lus­tera pod­seća me da sam ušao u neko dru­go vreme.

    .….Imam uti­sak da crkve, pravoslavne i katoličke, džami­je i sin­a­goge, hin­du hramovi, jed­ni pored drugih, pokazu­ju neverovat­nu tol­er­an­ci­ju ovdašn­jih lju­di. Sve ovde izgle­da bez­granično. Jed­no je za sve isto — u sva­ki hram čovek mora ući bos. Čudili smo se nad dži­novskom lep­e­zom u Crkvi sve­tog Fran­je, u kojoj je orig­i­nal­no grob­no mesto Vas­ka Da Game. Izuzetno mali grob gov­o­rio nam o visi­ni Por­tu­gala­ca nje­gov­og vremena.

    .….U blizi­ni sin­a­goge, nalazi se i jed­na od pala­ta maharadža od Koči­ja, Matančeri, sada muzej oslikan pop­ut crkve sce­na­ma iz Rama­jane i likovi­ma počivših vladara. “Istori­ja je kao stara kuća u noći. Jarko osvetl­je­na. Ispun­je­na šap­atom preda­ka” dik­ti­ra mi Arun­dati Roj u sumagli­ci ovog teškog vaz­duha, dok izlaz­im iz ovog povesnog hra­ma. Indusi su stari nar­od, i to se oseti kroz dubinu ges­ta i upečatljivost izraza dok vam neš­to objašnjavaju.

    .….Beskraj je ono sa čime se ovde uporno suočavam, grad bez kra­ja, pro­davnice pored puta bez kra­ja… Sve se umnoža­va, a kraj se ne nasluću­je nigde. Ust­vari, Metju nas vodi na poseb­no mesto. Negde daleko, uz jed­nu od obala, ali ne kanala, na kra­ju dana čeka nas plaža sa pogle­dom na Ara­bi­jsko more puno ajku­la. Stigli smo kas­no i od mora nis­mo videli sko­ro niš­ta više od mutnog obrisa, o ajku­la­ma i delfin­i­ma koji povre­meno tu iskaču smo samo slušali priče, ali zato smo bili speci­jal­ni gosti pred koje se iznosi pot­puno egzotično lokalno piće.

    .….Pije­mo palmi­no vino, jede­mo mar­ioke sa jukom — dži­novske škampe u neverovat­no zelenom varivu. Različite lju­tine se podrazumeva­ju. Palmi­no vino teško da može­mo upoređi­vati sa bilo kojim drugim. Svet­lo kao meseči­na, što bi rekao Vla­da, ust­vari kao boza, a fer­men­tiše se naknad­no, pa se ni ne zna koliko ust­vari ima alko­ho­la. To se utvrđu­je kas­ni­je, po ste­penu pijanst­va konzu­men­ta. A i zav­isi od toga šta se jede. Posle na sto dolazi ele­gant­ni bir­jani. Dug raz­gov­or, o sve­mu i svače­mu. I dugo puto­van­je u noć. Do Kočija.

    .…. 

     .….

    Sub­o­ta, 10. mart 2018.

    .….

    .….Nakon neko­liko sus­re­ta sa indi­jskim pisci­ma na Bol­gati­ju, sko­ro iskrada­jući se, pono­vo smo krenuli ka Fort Kočinu, dalekom ostrvu s druge strane kanala. Tu se već osećamo kao domaći. Naše mesto – i juče smo bili tu.

    .….Najpre poseću­je­mo još jed­nu crkvu, mon­u­men­tal­nih razmera, Bazi­liku Sve­tog krs­ta, oku­panu suncem i boja­ma, igrom svet­la i sli­ka, ispisanu vese­lim slovi­ma mala­jalam jezi­ka, a zatim kreće­mo ka uliči­ca­ma Jevre­jske četvr­ti. To je ide­al­no mesto za kupov­inu zači­na. Bol­je nego najbol­je evrop­sko tak­vo mesto – Naš­markt pija­ca u Beču. Različite vrste kar­i­ja, cimeta, kurkume i đumbi­ra, u neza­mis­li­vo velikim količi­na­ma, za neza­mis­li­vo male pare. Različite vrste sušenih banana čipso­va i čaje­va da i ne pom­in­jem. Regi­je Asum i Ker­ala se žestoko tak­miče sa sused­nom državom Cejlon. Sve su to, mla­di i stari, lis­tovi zelenog čaja.

    .….Na kra­ju ulice — a ust­vari na jezeru, kako se otkri­va sa stražn­je strane, nalazi se muzej, koji je istovre­meno i ogrom­na pro­davni­ca antikvite­ta i restoran, hotel, đumbir bar, šta sve ne u isto vreme — pije­mo lime­tu sa đumbirom i sodom. Pena se može jesti kašikom. Osećam da ću ovu kom­bi­naci­ju pića pre­sa­di­ti kod kuće, u Srbi­ju — kise­lo i ljutkas­to, ide­al­no osveža­va, daje osećaj moći da se može savla­dati težak i vlažan vaz­duh koji nas pri­tiska… Ma i još mno­go toga.

    .….

    .….

    Nedel­ja, 11. mart 2018.

    .….

    .….Od ranog, veo­ma ranog jutra, spre­mamo se za put. U pola šest ujutro doručku­je­mo čarob­na kuvana jela i kreće­mo ka aero­dro­mu, na puto­van­je niz vreme, do Dubai­ja. Malo je neo­bično, i za telo neprak­tično, puto­vati kroz vreme, za koje se ispostavi da je ust­vari puto­van­je kroz pros­tor ne bi li stigli nazad, tamo gde jes­mo. Ili, gde mis­limo da jes­mo. Kod kuće.

    .….Uporni uti­sak ubrzane per­cep­ci­je pos­ma­trača, jeste ono što određu­je moju pozi­ci­ju ovde dok se posled­nji put kliže­mo tak­si­jem duž bule­vara Matahme Gandi­ja. Tigar i slon me uporno gleda­ju sa novčan­ice od 10 rupi­ja, s druge je sam Matah­ma Gan­di. Svet toliko brzo napre­du­je, samo kod nas kao da je sta­lo vreme. Već jed­no trideset godina.

    .….Biti Evro­pl­janin u Koči­ju, stvarno nije teško – naroči­to kada stvari gle­date iz kondi­cioni­ranih tak­si­ja, živite u ide­al­no evrop­skom Ibis hotelu, a goste vas u lokalnoj koloni­jal­noj rezi­den­ci­ji, sasvim po evrop­skim mer­il­i­ma, čak i preko njih. A oko­lo šeta­ju tam­ni lju­di potkoleni­ca tankih pop­ut granči­ca, nose nekon­trolisane osme­he i žive očice. Lep­ota živ­ota je tu negde, ko god da ste.

    .….A Indi­ja, defin­i­tivno, to je dru­gi svet, ili svet između sve­to­va. Za nas, malo pomereno pos­to­jan­je. Dru­gači­ja struk­tu­ra per­cep­ci­je sveta.

    .….A nije ni ovo Indi­ja kakvom bi je zamišl­jali negde drugde. Nijednog slona nis­mo sreli.

    .….Omirisali smo Indi­ju. A ovo je bila Ker­ala. Ust­vari, samo Koči.

    .….

    .….

    .….

    .….

    .….