Jučer kuća, danas ništa

Lat­est posts by Aleš Debel­jak (see all)

    .

    .

    .

    Kod kuće

                                                Tesars­ka uli­ca, Ljubljana

    Pri­li­ka ne man­j­ka: samo uđem kroz zad­n­ja vrata,
    u vrt u pred­građu, još uvi­jek natkriv­en. Božur
    mi znalač­ki kima. Opet si tu, opet dugo ćeš zuriti
    u mene i mršti­ti čelo kao zatiš­je pred buru, koja ne dolazi,

    umišl­jati da si nekoć bio stak­lar. Sli­je­dio si široku rijeku
    koja izbraz­dala je zrak radion­ice i provrela kroz dugačku slavinu,
    i bio si žar i hlad i lišće na površi­ni lokve, vri­jeme za glazbu
    na bol­nom mjes­tu, mno­go Min­gusa. Pri­li­ka ne manjka:

    samo uđem kroz zad­n­ja vra­ta, pri­ma­mi me plićak dana,
    da se predam, mokar pop­ut psa lutal­ice, s mene teče
    kao onda kad sam kvasac zab­o­ravio izvući iz mirisa kruha
    te smo čita­vo popodne omaml­jeni hodali iz jedne u drugu

    sobu, zidari ozno­jeni pred gležn­je­vi­ma mlade redovnice, netko,
    ime­na se ovog časa ne sjećam, je nosio crvenu čarapu.
    Znalač­ki kimam, dobro je glavu oprati i osušiti
    se na hlad­nom zraku, dobro je znati tko plaća račune.

    .

    .

    Jučer kuća, danas ništa

                                                                        Prule, Ljubljana

    Pokraj kuće s jed­nim pro­zorom pro­laz­im, u sporom ritmu
    bez sinkopa. Hodam, hodam, zas­tanem. S glomaznog
    pro­zorskog stak­la poz­va me i zadrži: tam­na sje­na, kao
    kapa širo­ka. U davnoj poljskoj priči čitao sam o njoj.

    Okli­je­vam, ližem nok­te, važem mogućnos­ti: dobar cilj,
    ako ne za kamen što ga zav­it­lah, onda za moje slijetanje.
    Bit će prisil­no, već vidim, s time se rado pomiru­jem. Važno je
    da dođem unutra i pado­bran složim, otpuh­nem mrvice

    i zapal­im vatru svo­jom kosom. Osob­na žrt­va i zajednička
    sig­urnost. Zaista peče, ali nemam niš­ta pro­tiv, ne smeta mi
    niš­ta od toga. Peklo je tada u sobi, goto­vo već salonu,
    gospođa sred­njih god­i­na koja je studi­rala sviranje

    klavi­ra u Lon­donu dijelila nam je zimze­lene melodije,
    nepravilne glagole i pljuske što su dugo odzvanjale,
    i još zvone u glavi, odjeku­ju i kao dim nestanu
    kada pokraj kuće pro­laz­im, u sporom rit­mu bez sinkopa.

    .

    .

    Knjižara

                                          Gal­luso­vo nabrež­je, Ljubljana
                                          za Mojcu Šoštarko

    Bla­go barem tebi. Tu je zima. U tami, još jučer
    budan, opet sam tu da prelis­tam naslove star­ih knjiga,
    kli­mave nebodere, pisce mla­dosti i stvrd­nu­ti med.
    Vra­ta bez radnog vre­me­na, man­ji pjes­nik bez žene

    spri­je­da kod kar­tote­ka sje­di, poz­na­jem ga još iz godina
    kada svi tulili smo jedno­glas­no i vjer­no, sabrana djela
    sada za šaku cen­ta nude, a mi, opsjed­nu­ti, čitali smo sveti
    Kap­i­tal. No, dobro: ne baš svi. Jed­ni smo stvarno išli

    i u dru­gom smjeru, u pejza­že magle i sit­ni kriminal,
    laž­na rodoslovl­ja i hlače koje se dol­je šire, kao što
    se šire gomile hodočas­ni­ka i duše muškara­ca s brkovima,
    na cari­ni, kad smo pokaza­li crveni pasoš. Bla­go tebi,

    dijete soci­jal­iz­ma, zeml­ja koje nema. Nedosta­ješ mi. Hvala
    jed­nako. Nije dobro, zaš­to to mis­liš? Tu je zima. Imam
    prob­le­ma s jetri­ma i tjelov­ježbom, krev­eljim se pred staklom,
    glu­mim ludu, ali ono što važi znala si i znaš samo ti.

    .

    .

    Boćal­ište

                                                  Grubar­jev kanal, Ljubljana

    Evo mene na terenu starom, opet je moj dlan u tvojoj
    ruci, stuba­ma se uspin­je­mo, dugim kao lje­to, blijedo
    od paro­va mnogih i obitelji na toploj strani klasja.
    Još uvi­jek hodamo, pre­m­da sada sto­jim sam, točno tu

    gdje si mi dala dobru lek­ci­ju strasti i grudu rastopila
    na dnu želu­ca, točno tu gdje slav­i­lo se sportske mišiće
    i klupske boje. Evo mene opet kraj vode, na stubama,
    mla­dost u zašiven­om džepu vre­me­na, i mlijeko

    razliveno u tele­viz­ijskoj rekla­mi, sočne gru­di Marjete
    Gre­go­rač, djevo­j­ka iz siro­mašne ulice s darom za duge
    uzda­he i kratku kar­i­jeru, evo mene na terenu starom, to sam
    što htje­doh biti, ne više pješak na stazi i još ne klu­pa u parku,

    između milosti jedine šet­nje i sje­me­na prve
    spoz­na­je, ne okreći se, sine, gledaj stro­go i naprijed,
    kao što gleda­ju pat­ul­jaste trave i začuđeni boćari,
    bijela gru­da kotu­ra se na drugu stranu: kuda ide, reci!

    .

    .

    Ele­gant­ni luk

                                                                     Trno­vo, Ljubljana

    Novi most je pop­ut novih gospo­dara: pros­tor im znači
    sve, a vri­jeme upo­la man­je, mož­da nekom drugom
    pri­likom. Ne poričem, most zaista ima čvrst trbuh
    i široke bokove, među nji­ma se igrao nogomet, noćni susret

    ekipa pod reflek­tori­ma, pre­m­da sum­n­jam da su ikada
    vid­jeli ono što ja vidim. To nisu driblan­ja u završnici,
    nisu bravure gol­mana niti sku­pl­jači zalu­tal­ih lop­ti, nego
    to mli­nar u rasko­raku sto­ji iznad kotača od drve­ta, zasukanih

    nogav­i­ca i stis­nu­tih usni­ca, među obala­ma zacrtava
    prečicu, tre­ba pode­si­ti žuti mlaz i novo ubrzan­je dati sili,
    reko­rd obori­ti u kvar­tu i biti arhitekt privremene pobjede,
    iskreno lju­biti: teš­ka zadaća, mož­da lijep oblik.

    Šte­ta za svjet­lost što se rijetko, odveć rijetko pokaže
    kroz maglicu iznad površine, vre­me­na je malo, pros­tor ne dam,
    obavezno tre­bam ele­gant­ni luk. Bio sam tamo: želiš li,
    nazovi to mjestom pri­vatnog sjećan­ja, želiš li kraj puta.

    .

    .

    Botanič­ki vrt

                                        Ižan­s­ka ces­ta, Ljubljana
                                        za Simonu Škrabec

    Vri­jeme pro­lazi spori­je. Kad je zrak hladan
    očeku­jem više netočnos­ti. Radu­ju me
    biljke i plas­tovi sije­na izrasli na plažama
    ispod nebodera. Na zapad­nom fron­tu je nemirno.

    I posli­je: nal­i­ti vruću kavu i istom rukom
    prini­jeti keramiku usti­ma, to je velik dar.
    Pohval­i­ti dostignuća vrt­lara i papige razbarušiti
    što kri­ješte u parkovi­ma Barcelone, odras­ta­ti u jeziku

    stroge majke i odsutno­ga muža, pisati molbe,
    žetvene pjesme mrmori­ti, granu žalosne vrbe grickati,
    za nesanih noći nadati se odgov­oru s važnog
    mjes­ta. Stići će kao neču­jni zviž­duk i dugi vlak

    s vagonom za snove. Još kas­ni­je, kad je zrak topao,
    očeku­jem nezaus­tavljivi rast i cvat magnetnih
    oči­ju, crno-crveni sok jor­go­v­ana i žive stvari.
    Čast, komu čast: pre­osta­je mi samo tiho čitanje.

    .

                                                    Pre­veo: Edo Fičor

    .

    .

    .

    .

    .